Kako se prostor za klasičnu vojnu eskalaciju sužava, raste opasnost da sukob promeni oblik. Umesto pokušaja da se protivnik potisne velikim operacijama na frontu, težište bi moglo da se pomeri na atentate, diverzije, pritisak na civilni saobraćaj i druge operacije koje ne poznaju jasno definisanu liniju fronta.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris smatra da je Ukrajini sve teže da vojnom snagom promeni tok događaja. Kampanja udara dronovima na ruske rafinerije, brodove i druge ciljeve nije, prema njegovoj proceni, proizvela strateški preokret, zbog čega raste verovatnoća prelaska na mnogo opasniji oblik eskalacije.
U tom kontekstu pojavljuju se pretnje aerodromima i civilnoj avijaciji, pokušaji da se aviokompanije odvrate od letova prema Rusiji, kao i nastavak atentata i tajnih operacija.
Takvi potezi imaju drugačiju logiku od klasičnog ratovanja. Njihov cilj nije nužno zauzimanje teritorije, već stvaranje nesigurnosti, ekonomskih posledica, psihološkog pritiska i osećaja da nijedna tačka nije potpuno bezbedna.
Najveća opasnost nastaje ako Moskva odluči da na takvu vrstu rata počne da odgovara istom metodom. U dosadašnjem toku sukoba Rusija je, prema ovoj proceni, izbegavala potpuno ulaženje u takvu konfrontaciju jer je ostavljala otvorenom mogućnost da se rat jednog dana završi pregovorima.
Ako se taj politički motiv ukloni, mogu nestati i neka ranija ograničenja. Merkuris smatra da bi u slučaju nastavka takvog „prljavog rata“ ruska uzdržanost mogla vrlo brzo da oslabi.
Najvažnija karakteristika ovog oblika sukoba jeste to što nema prirodne geografske granice. Klasični front ima liniju iza koje se nalazi teritorija jedne ili druge strane. Tajne operacije, atentati i sabotaže mogu se odvijati hiljadama kilometara od mesta na kojem vojske ratuju.
To otvara direktan rizik za Evropu. Ako se ljudi, infrastruktura ili službe uključene u takve aktivnosti nalaze u evropskim državama, posledice ruske reakcije mogle bi jednog dana da stignu i na teritoriju tih zemalja.
Takav scenario bio bi posebno opasan čak i posle eventualnog završetka velikih borbi. Iskustvo drugih sukoba pokazuje da tajne operacije, osvete i atentati mogu potrajati godinama nakon što se regularne armije prestanu otvoreno sukobljavati.
Zato prelazak u novu fazu ne znači samo da bi rat postao brutalniji. On bi postao nepredvidljiviji, dugotrajniji i geografski mnogo širi.
Istovremeno, politička situacija u Kijevu dodatno ograničava manevarski prostor. Evropska podrška Vladimiru Zelenskom omogućava mu da preživi unutrašnje političke izazove, ali se u iznetoj proceni tvrdi da takva podrška istovremeno sužava mogućnost promene pravca.
Ako je politički opstanak rukovodstva vezan za nastavak rata, a vojni preokret postaje sve teži, eskalacija može izgledati kao jedina preostala opcija.
To je razlog zbog kojeg opasnost ne mora da opada čak ni ako klasične ukrajinske vojne mogućnosti oslabe. Naprotiv, trenutak kada više nema dovoljno snage za veliki preokret na frontu može biti upravo trenutak kada se traže mnogo nekonvencionalniji putevi za nastavak sukoba.
Webtribune
