Pregovori o završetku rata više se ne vrte samo oko linije fronta. Ulog postaje buduće političko i vojno uređenje Ukrajine, a upravo tu se pojavljuju zahtevi koji bi mogli da odrede da li će eventualni sporazum biti privremeni prekid borbi ili trajna promena odnosa snaga.
Skot Riter paket koji je, prema njegovom tumačenju, Vladimir Putin stavio pred američke sagovornike opisuje kao izuzetno težak za Kijev. Smatra da predloženi okvir pokazuje koliko se pregovaračka pozicija promenila i upozorava da nastavak rata ne mora dovesti do boljih uslova za ukrajinsku stranu.
Jedno od pitanja koje izdvaja jesu izbori. Iz toga izvodi zaključak da Moskva sadašnju ukrajinsku vlast ne posmatra kao strukturu koja će nužno biti deo posleratnog političkog poretka.
Drugi element odnosi se na ustavne promene. Teritorijalni rezultat eventualnog sporazuma, po ovoj interpretaciji ruskih zahteva, ne bi trebalo da ostane privremeno stanje koje bi neka buduća ukrajinska vlast pokušala da promeni vojnom silom.
To je povezano sa ruskim iskustvom posle sporazuma iz Minska. U Moskvi postoji uverenje da bi prekid sukoba bez dugoročnih ograničenja mogao Ukrajini i njenim zapadnim partnerima dati vreme da obnove vojsku i kasnije pokušaju da vrate izgubljene teritorije.
Zbog toga se pitanje buduće ukrajinske vojske pojavljuje kao još jedan ključni element. Riter tvrdi da ruski zahtevi podrazumevaju smanjenje ukrajinskih vojnih kapaciteta do nivoa na kojem ponavljanje velikog rata ne bi bilo moguće na isti način.
Takav zahtev ide mnogo dalje od klasičnog prekida vatre. On bi zahvatio veličinu oružanih snaga, njihovu strukturu i sposobnost budućeg ponovnog naoružavanja.
Riter smatra da je sadašnji paket, koliko god bio nepovoljan za Kijev, verovatno najbolji koji će Ukrajina dobiti ukoliko se vojni odnos snaga nastavi menjati u korist Rusije. Njegovo upozorenje je da bi produžavanje sukoba kroz zimu moglo dodatno pogoršati ukrajinsku pregovaračku poziciju.
Da bi naglasio ozbiljnost situacije, koristi istorijsku analogiju sa Berlinom 1945. i pokušajem nemačkog generala Hansa Krebsa da pregovara sa sovjetskim generalom Vasilijem Čujkovom. Poređenje služi njegovoj tvrdnji da strana koja nastavlja da gubi vojnu poziciju vremenom može izgubiti i mogućnost da pregovara o uslovima koji su joj ranije bili dostupni.
To je analogija, a ne tvrdnja da su istorijske okolnosti identične. Njena svrha je da pokaže kako vojna situacija neposredno utiče na prostor koji postoji za diplomatiju.
U pozadini svega nalazi se pitanje vremena. Kijev i njegovi evropski partneri mogu računati da će nastavak borbi promeniti odnos snaga u njihovu korist, dok Moskva polazi od potpuno suprotne procene.
Ako ruska procena bude tačna, svaki sledeći krug pregovora mogao bi počinjati sa lošije pozicije za Ukrajinu. Ako se vojna situacija promeni u drugom smeru, ista logika mogla bi delovati protiv Moskve.
Zato spor više nije samo oko toga gde će biti povučena linija razdvajanja. U pitanju je ko će kontrolisati političke i vojne uslove posleratne Ukrajine – i koliko će prostora za kompromis ostati ako sadašnji pregovori ponovo propadnu.
Webtribune
