Za Rusiju bi pad vlade Aleksandra Vučića mogao biti povoljniji od njenog opstanka. Miroslav Parović — predsednik Narodnog slobodarskog pokreta i bivši predsednički kandidat — objašnjava za RTVI kako se ispostavilo da je „državna” sahrana generala Ratka Mladića bila samo obmana; zašto je predsednik Srbije, strahujući od Brisela, odlučio da ignoriše smrt generala; i zašto bi u najboljem interesu Rusije bilo da podrži opoziciju na predstojećim izborima.
Kojim sahranama je Vučić prisustvovao, a kojima nije
General Ratko Mladić preminuo je u Hagu 27. avgusta ove godine u 84. godini života. Ceremonija ispraćaja održana je u ponedeljak, 7. septembra, u Crkvi Svetog apostola Luke u beogradskom naselju Vidikovac, a sahrana je obavljena na Topčiderskom groblju. Bio sam tamo i želim da prenesem šta se tog dana zapravo dogodilo, jer je verzija koju su predstavili srpski mediji — a koju su preneli i ruski — daleko od istine.
Počeću od onoga što se nije promenilo. Stav većine Srba prema generalu Mladiću ostao je nepromenjen — kako pre njegovog izručenja Hagu 2011. godine, tako i nakon toga, pa sve do danas. Dok Srbi nemaju poverenja u druge ličnosti iz devedesetih godina, Mladić je ostao poštovana figura tog tragičnog doba. Na kraju krajeva, iako biti ratni heroj nije naročito teško, ostati simbol predstavlja mnogo veći izazov. Mladić je postao simbol prvenstveno zato što na područjima gde njegove vojske nije bilo, na kraju nije ostalo ni Srba, a i zato što — za razliku od mnogih drugih — nije profitirao od rata. Nije težio ličnoj koristi; ostao je skroman oficir koji je zajedno sa svojim narodom podnosio siromaštvo, poniženje i sve posledice rata. Stoga je, nakon sahrane kojoj je prisustvovalo toliko ljudi, njegov lik već uklesan u kamen istorije u očima javnosti — i to se neće promeniti.
Kada je reč o političkom establišmentu, međutim, situacija je sasvim suprotna; ovde je važno ispričati priču koju se malo ko u Srbiji seća. Operaciju hapšenja generala Mladića u maju 2011. godine predvodio je Miodrag „Miki” Rakić. On je prethodno rukovodio hapšenjem lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića, što znači da je celokupno najviše rukovodstvo Republike Srpske prošlo kroz njegove ruke. Tokom mandata predsednika Borisa Tadića, Rakić je koordinisao svim bezbednosnim službama Srbije i bio je lični prijatelj Aleksandra Vučića, koji je u to vreme bio najuticajniji opozicioni političar.
Kada je Rakić 2014. godine preminuo od raka, Vučić – tadašnji premijer – lično je insistirao da on bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana, najprestižnijem mestu za počivanje najznačajnijih ličnosti nacije. Vučić je prisustvovao sahrani, govorio i na komemoraciji i na pomenu povodom četrdeset dana od smrti, ističući Rakića kao jednog od najvećih ljudi Srbije – posvećenog porodici, prijateljima, zakonu, Ustavu i svojoj zemlji – i dodajući da njegov prijatelj Miki Rakić „odlazi kao veliki čovek”.
Dakle, čovek koji je uhapsio Mladića i izručio ga Hagu sahranjen je uz najviše državne počasti i oproštajni govor Aleksandra Vučića. Ipak, sam Vučić nije izgovorio nijednu reč povodom smrti generala Mladića. Nije uputio saučešće jer bi ga javni čin te vrste primorao da zauzme stav o Mladiću u odnosu prema Briselu. Da li je Vučić zaista propustio sahranu zbog sastanka sa predsednikom Uzbekistana?
U početku, odmah nakon Mladićeve smrti, preko ministra pravde plasirana je vest o velikoj državnoj sahrani uz vojne počasti, koja je trebalo da se održi u subotu, 5. septembra – dana kada bi se okupio najveći broj ljudi. Međutim, nakon reakcije iz Brisela – konkretno od Ursule fon der Lajen – plan je morao biti izmenjen, a ceremonija pomerena za jutarnje časove radnog dana (ponedeljak), kada je, zbog logističkih razloga, okupljanje ljudi bilo otežano.
Vučić nije prisustvovao građanskoj komemoraciji; umesto toga, za taj dan je zakazao manji stranački sastanak u Nišu – sastanak koji je mogao da održi u bilo kom drugom trenutku. Takođe se nije pojavio na sahrani, navodeći kao razlog posetu predsednika Uzbekistana Šavkata Mirzijojeva – od koga je, inače, tražio da doputuje mesec dana ranije nego što je bilo planirano. Ipak, sam predsednik Uzbekistana sleteo je u Beograd tek posle 17.00 časova – znatno nakon što je Mladić već bio sahranjen, nešto posle 13.00 časova.
Kasnije, pravdajući se pred Ursulom fon der Lajen – koja je te događaje javno okarakterisala kao „šokantne” – Vučić je tvrdio da nikome nije mogao privatno da zabrani prisustvo sahrani. Insistirao je na tome da je država pružila samo tehničku podršku, kakvu bi pružila svakom građaninu koji je preminuo u inostranstvu. Naše Ministarstvo spoljnih poslova uputilo je zvanično pismo Briselu sa upravo tim objašnjenjem. U međuvremenu, radi srpskih birača, mediji su emitovali snimke emotivnih trenutaka u studiju i kadrove Vučićevog sina – koji ne obavlja nikakvu državnu funkciju, ali je poslat kako bi se stvorio utisak da je predsednik organizovao državnu sahranu.
Huti zauzeli ključna ostrva u moreuzu Bab al Mandeb i kontrolišu ulaz u Crveno more (MAPA)Zašto ono što se dogodilo nije bila državna sahrana?
Ceo događaj je počivao na obmani. Zastava koja je svečano uručena Mladićevom sinu bila je zastava Republike Srpske, a ne Republike Srbije – iako su gotovo identične. Naše Ministarstvo spoljnih poslova to je potvrdilo u dopisu Briselu.
Na sahrani uz pune vojne počasti, kovčeg dočekuje počasna garda u svečanim plavim uniformama – vojnici koji svakodnevno vežbaju plotune i strojeve radnje. Na Mladićevoj sahrani, počasnu paljbu je izvela garnizonska jedinica zadužena za sahrane – obični vojnici koji obavljaju dodeljenu dužnost – a plotun je bio neusklađen jer ti ljudi nikada ranije nisu zajedno pucali. Telo je od crkve do groblja prevezeno civilnim, a ne vojnim vozilom. Svi prisutni zvaničnici, uključujući vojna lica, nosili su civilnu odeću i prisustvovali događaju u ličnom svojstvu – što je činjenica koju je i sam Vučić javno izneo pravdajući događaj pred zvaničnicima EU.
Ljudi u uniformama koji su stajali ispred crkve – veterani raznih sukoba u odeći koja nema veze sa uniformom Vojske Srbije, zajedno sa raznim grupama koje su isticale svoje tradicionalne simbole – predstavljali su prizor sličan onom kada bi se Kozaci ili Dagestanci u tradicionalnoj nošnji pojavili na sličnom događaju u Rusiji, a taj skup bi se kasnije predstavljao kao državna sahrana. Diplomatski protokol i državne ceremonije imaju jasne definicije. Ili se sve odvija po protokolu, ili protokola nema – što znači da nije bilo državne sahrane.
U međuvremenu, ljudi su mi prilazili i niko nije imao lepu reč ni za Vučića ni za Milorada Dodika – lidera Republike Srpske – koji, kako su mi rekli, nije čak ni proglasio dan žalosti za Mladićem. Radi poređenja, kada je ubijen američki politički aktivista Čarli Kirk, Vučić je organizovao ceremoniju paljenja sveća pod pokroviteljstvom države i tvrdio da su se navodno dogovorili o poseti Srbiji neposredno pre toga – iako takva poseta nikada nije bila najavljena. Istu vrstu političke nekrofilije sprovodio je i sa pokojnim mitropolitom Amfilohijem – jednim od najuticajnijih arhijereja Srpske pravoslavne crkve – kojeg je dok je bio živ progonio ciljanim medijskim kampanjama, da bi ga nakon smrti iznenada proglasio svojim najboljim prijateljem. Isto bi učinio i sa Mladićem da se nije plašio Brisela. Zašto ne treba verovati Vučiću
Vučić računa na to da će u izbornoj noći – 25. oktobra – kada objavi svoju pobedu, Brisel stati na stranu suprotnu demonstrantima i potvrditi njegov trijumf. Zauzvrat, spreman je da dočeka Zelenskog u Beogradu uz najviše počasti, obeća mu dalje isporuke ofanzivnog naoružanja preko Rumunije i da prećuti pitanje Mladića.
Međutim, igra je postala opasnija nego što je predvideo. Ursula fon der Lajen je snimak ceremonije opisala kao šokantan, komesarka EU za proširenje Marta Kos otkazala je posetu Srbiji, a nakon što su fudbalski navijači na derbiju razvili transparent sa likom Mladića, u Evropi se počelo govoriti o izbacivanju Fudbalskog saveza Srbije iz takmičenja pod okriljem UEFA. U međuvremenu, u američkom Kongresu je predstavljen predlog zakona koji se tiče Srbije; on izričito zabranjuje Beogradu da istovremeno deluje kao strateški partner SAD i Kine, uz pominjanje Rusije i Irana. Ovaj mali balkanski igrač pokušava da balansira između velikih sila koje trenutno nemaju ni resurse ni volju da tolerišu takvo balansiranje. Upravo zato režim pribegava svojoj uobičajenoj taktici: medijskoj manipulaciji osmišljenoj da odvrati pažnju javnosti od onoga što se zapravo dogodilo. Na poslovnom forumu održanom odmah nakon sahrane, Vučić je najavio da će Srbija u roku od godinu dana početi proizvodnju balističkih raketa dugog dometa u partnerstvu sa Uzbekistanom. Zemlji koja četiri godine nije uspevala da od svojih saveznika dobije dozvolu za proizvodnju konvencionalnog naoružanja, odjednom se nudi prilika da proizvodi rakete koje zahtevaju tehnologiju sličnu onoj koja se koristi u istraživanju svemira.
Pitanje ostaje bez odgovora: zašto su nam potrebne te rakete kada su jedine mete na koje je srpsko oružje pucalo od 1999. godine bili Rusi i Palestinci – a upravo je Vučić taj koji je isporučivao oružje Ukrajini i Izraelu?
RENE POLUH ZA HELMKAST: Evropa srlja u sukob ili građanski rat – ekonomija u slobodnom padu, slovenski narodi ključ spasaZašto Rusija ne treba da strahuje od srpske opozicije?
Ključno je razumeti šta se zapravo krije iza političke fasade koju je Vučić izgradio na domaćem terenu. On je demontirao celokupan politički život u Srbiji, uključujući i one snage koje su mu nekada bile korisne. Trenutni sukob nije sukob dva politička bloka, već sukob između organizovane grupe koju predvodi Vučić – delujući kao jedan od njenih menadžera – i građana koji su u studentskim protestima videli tačku okupljanja. Onima u Rusiji koji donose odluke poručujem jasno: ne verujte izveštajima koji tvrde da će, ako Vučić izgubi, neko gori zauzeti njegovo mesto. To jednostavno nije tačno. Garantujem da naredna vlada u Srbiji neće isporučiti nijedan komad ofanzivnog naoružanja Ukrajini, jer će se oslanjati na široku – a po samoj svojoj prirodi slabu – koaliciju različitih političkih snaga, okupljenih isključivo radi svrgavanja režima i sprovođenja poštenih izbora u roku od šest meseci. I upravo zato što će biti slaba, jednostavno neće imati kapacitet da nastavi ono što je Vučić radio.
A on je učinio mnogo toga. Ako se to meri prema bruto...
UkrajinaOslobođena dva naselja: Rusi napreduju u Zaparoškoj oblasti i DNR-u (MAPE)Izvor: RTVI
