VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ: Kako je počeo veliki poraz Srba: Slobodan Milošević, dvadeset godina od odlaska

Piše: Vladimir Dimitrijević


O SAMOM MILOŠEVIĆU

Posle smrti Slobodana Miloševića, jedan od najžešćih kritičara njegove vladavine, Srđa Trifković, zapisao je („Evropa nacija”, april 2006): „Šekspirove drame doživljavamo kao odraz stvarnosti, a ne samo kao estetski fenomen. Jedan Hamlet, Magbet, Ričard Treći... saopštavaju nam poruke bezvremenog važenja jezikom bardove mašte koji je vazda savremen. Sa druge strane, teško je oteti se utisku da životni put Miloševićev - koji se stvarno odigrao, tu, pred nama - ima karakter Šekspirove tvorevine.

Taj put može da se podeli u četiri perioda nejednakog trajanja i značaja. U prvoj fazi, do 1987, Milošević je bio nemarkantni kadar Saveza komunista Srbije, aparatčik vičan unutarpartijskim marifetlucima, ali slabo poznat van redova nomenklature.

Sa čuvenim incidentom u Kosovu Polju rađa se vožd u koga se polažu ogromne nade

i očekivanja miliona Srba sa obe strane Drine. Sa Osmom sednicom Milošević postaje samouvereni lider za kojim se svrstavaju partijski lojalisti i vanpartijski patrioti u istom stroju - ne toliko njegovom namerom, koliko njihovom spremnošću da sopstvena stremljenja i želje, raznorodne i često međusobno nesravnjive, projektuju na njega.

Suprotnosti tog perioda razrešene su u trećoj fazi (1992-2000), kada cinično manipulativni mister Hajd konačno odnosi prevagu nad voždom Džekilom. Ovo je savršeno odgovaralo Klintonovom Vašingtonu, sa kojim se Milošević vazda nadao nekoj nagodbi. U toj nadi ohrabrivala ga je činjenica da sa Zapada, a pre svega iz SAD, nije bilo ozbiljnih pokušaja slabljenja njegovog unutrašnjeg položaja.

Klintonova administracija nije podsticala uspon ozbiljne alternative Miloševiću jer je zaključila još u ranoj fazi jugoslovenskog konflikta da njegov opstanak na vlasti odgovara američkim interesima u balkanskoj regiji. Strateška odluka američke vlade da porazi Srbe (dakle ne srpskog lidera ili vladu, ili ne samo njih, već nacionalni entitet u celini) predstavljala okosnicu politike Vašingtona na Balkanu od početka 1992, pa nadalje. Srpska strana je slabljena sponja političkom izolacijom, sankcijama, medijskom satanizacijom, a iznutra kroz omogućavanje nesputane, sa Zapada ničim ometane Miloševićeve vlasti i kroz

omogućavanje Miloševiću da vrši neprekidan uticaj na prekodrinske Srbe.

Pustili su ga da vlada jer su bili svesni da Srbe vodi bez ideja i bez strasti. I napokon, poslednje četiri godine njegovog života, u haškoj ćeliji, donose katarzu i delimično iskupljenje Slobodana Miloševića pred nacijom i istorijom za nebrojene grehe, svesne i nesvesne, iz prethodne decenije i po. Nekima je bilo jasno daleko pre izručenja, a većini nakon njega, da je suđenje njemu bilo suđenje naciji jer su optužbe bile po definiciji kolektivne. Posle procesa koji je trebalo da protekne glatko, traje godinu-dve i bude okončan uveliko kovertiranom presudom,

bilo bi saopšteno da integracija u međunarodnu zajednicu iziskuje da se Srbi suoče sa zlodelima u kojima su bili kolektivni saučesnici pod Miloševićem, da ih priznaju i da se javno pokaju zbog njih, a bogami i da plate odštetu žrtvama u iznosu srazmerno težem od reparacija nametnutih Nemačkoj u Versaju. Spremnost na prihvatanje svega navedenog bila bi dokaz prevaspitanosti, a svako kolebanje dokaz nezrelosti za integracije.

Što sve nije ispalo po navedenom planu, zasluga je isključivo samog Miloševića. U pripremi svoje odbrane on je isprva bio vo-đen ličnim motivima. Negde od početka 2004, međutim, shvatio je da bez obzira kakva bila njegova lična sudbina, on obavlja jedan posao od istorijskog značaja. Pobijajući zlokobni haški falsifikat novije srpske istorije kao jednog neprekinutog zločinačkog udruživanja u cilju stvaranja Velike Srbije, projekta koji ima svoj krvavi trag od Garašanina do danas, Slobodan Milošević je napokon u svojoj motivaciji i javnom delovanju spojio lični i nacionalni interes. U prethodne tri faze njegovog ličnog i političkog života taj spoj nažalost nije postojao: sve do Haga njegova je motivaciona struktura bila lično funkcionalna, ali sistemski disfunkcionalna.

Posle izručenja Hagu, problem Miloševića za Srbe prestaje da bude politički i postaje opštenacionalni. Njegovo izručenje predstavljalo je kulminaciju procesa koji je započeo i pre 5. oktobra 2000. Njime su potvrđene dve bitne činjenice.

Kao prvo, Srbi su do daljnjeg prestali da postoje kao iole samostalni akteri na međunarodnoj sceni. Njihov je status prezrenog objekta a ne respekta vrednog (pa makar i omraženog) subjekta balkanskih procesa. Nosioci političke moći u Beogradu možda su se nadali da će izručenjem sebi obezbediti status vazala spoljnih mentora. Ni toliko im nije pruženo, jer Zapadu su Srbi bili potrebniji kao moneta za potkusurivanje nego kao poslušni partneri. Vazalski odnos podrazumeva i izvestan stepen zaštite nekih nacionalnih i državnih interesa podređene strane, a to je Srbiji posle Miloševićeve predaje bilo tvrđe uskraćeno nego do tada. Njegovim izručiocima jasno je stavljeno do znanja da mogu da budu samo

satrapi, bespogovorni izvršioci, koji ne mogu ni da se pretvaraju da na ma šta imaju prava, već moraju biti zahvalni za ono šta im se i ako im se dodeli. Kao drugo, Vidovdanom 2001. završen je devetomesečni period tokom kojeg je Srbija imala šansu da razvije strategiju povratka u svet na bazi zaštite nacionalnih i državnih interesa, samopoštovanja i dostojanstva. Do Vidovdana je bilo mesta nekoj nadi da će u datom trenutku Koštunica svoju tada još postojeću latentnu snagu preto-čiti u stvarnu moć i sprečiti dalje haranje DOS-ovskih gaulajtera. Posle tog datuma za takav preokret je bilo prekasno, bez obzira na Koštuničin dolazak na čelo vlade dve i po godine kasnije. Izručenjem Miloševića poražena je nada u demokratski preporod Srbije: umesto varljivih ideala 5. oktobra, još tvrđe je zavladao opšti cinizam koji dodatno utire put zapadnjačkom nihilizmu.

Povratak Srba u tzv. Evropu na bazi samopoštovanja odgođen je u nedogled. Da, životni put Slobodana Miloševića zaista ima karakter Šekspirove tvorevine. Svi elementi su tu: ambicija, ponos, moć, nasilje, zlokobno uticajna žena, manipulacije, dvoličnost, izazi-vanje sudbine, pad, osvešćenje, stoičko pa i herojsko nošenje sa zlim silama, posthumno iskupljenje. I dramatis personae i scenski zahvat su kolosalni.

U narodu sviklom da proizvodi više tragedija nego što može da izdrži, tragedija zvana Slobodan Milošević nema premca.” Reči Srđe Trifkovića potpisujem i ja. Ne satanizujem Miloševića, kao što ga ni ne smatram velikim patriotom, koji je stradao zato što je učinio čuda patriotizma u korist svog naroda i države. Da bih konačno obrazložio šta mislim, rešio sam da odgovorim na pitanje o svom odnosu prema Miloševiću koji je, navodno, bio takav državotvorac, a koga sam, kažu izvesni kritičari ( najčešće anononimni ) nekad rušio sa ”otporašima”, a sada njegov dičnog naslednika Vučića rušim sa ”blokaderima”.

Ono što ovde piše već sam rekao onda kad je trebalo, dok je Milošević bio na vlasti i neposredno posle toga. Ko hoće, može da čita.(1) I da razmišlja. (2)

NAD DEVEDESETIM: DUHOVNO I POLITIČKO POLITIČKI PORAZI I DUHOVNA KRIZA

Šta se dogodilo sa srpskim narodom u doba raspada Jugoslavije i kako su se politički porazi povezali sa duhovnom krizom?

Devedesete se ne mogu razumeti samo preko izbora, stranaka, sankcija, ratova, diplomatije i ekonomije. U osnovi svega je duhovno pitanje. Srbi su istorijski oblikovani svetosavskim i kosovskim predanjem. To znači da narod ne treba da shvata sebe samo kao etničku zajednicu, nego kao zajednicu koja je kroz Crkvu, veru i istorijsko pamćenje vezana za hrišćanski smisao života. Kad se taj smisao izgubi, ostaju spoljašnji oblici nacionalizma, simboli i političke parole, ali ne i ono što ih je prvobitno činilo smislenim.

Promašili smo sebe zavetne, i potonuli u avetnost političkih privida. Živeli smo, pisao sam, u doba „Anti – Lazara“. Sveti knez Lazar nije samo istorijski

vladar, nego simbol izbora između zemaljske moći i nebeskog smisla. „Anti-Lazar“ je, obrnuto, politički vođa ili politički obrazac koji koristi nacionalnu simboliku, ali odbacuje duhovnu suštinu nacije. Ja sam, dok je dotični bio na vlasti, taj pojam vezivao za Slobodana Miloševića.

Nisam ga video kao autentičnog nacionalnog vođu, već kao komunističkog funkcionera koji je, u trenutku krize, usvojio nacionalnu retoriku zato što mu je bila politički korisna. Berđajev je govorio da hrišćanin ne živi kao tužilac, nego kao optuženi: narod mora da vidi sopstvene grehe, zablude i odgovornost. Miloševićeva epoha nije bila zlatno doba patriotizma, nego neka vrsta „nacional – komunističke priče“. Zato sam bio protiv Miloševićevog režima i komunističkog nasleđa, kao što sam bio i protiv zapadne NATO politike srbofobije i srbocida. Bio sam i protiv lažnog, površnog nacionalizma koji pravoslavlje svodi na folklor i političku mobilizaciju. Spasenje ne dolazi od jedne stranke ili geopolitičkog saveza, nego nastaje iz pokajanja, duhovnog trežnjenja i povratka hrišćanskom smislu nacionalnog života.

IDEALIZACIJA DEVEDESETIH I SMISAO POLITIKE

Treba poći od činjenice da je nakon dve i po decenije u delu javnosti došlo do izvesne idealizacije devedesetih. Pošto su posle Miloševića usledile nove krize, privatizacije, gubitak državnih i ekonomskih resursa, približavanje Zapadu i nastavak pritisaka na Srbiju, pojavila se sklonost da se prethodni period posmatra kao vreme u kome je bar postojala državna i nacionalna čvrstina.

Iz perspektive Vučićeve klovnokratije, Miloševićevo doba deluje kao „Periklova epoha“, što je najveći dokaz koliko smo jadni i bedni postali i koliko nije došlo ni do kakvih suštinskih promena posle 5. oktobra 2000. Jer Vučić je nastao od ostataka Miloševićevog doba sa kojima je Boris Tadić, u nadi da će „pripitomiti radikale“, pokušao da eksperimentiše. On je srpski dr Frankenštajn koji je stvorio nesrećno biće koje ide po Srbiji i zalazi pod šatre u potrazi za ljubavlju.

Miloševićevo doba, međutim, nije bilo nikakvo „zlatno doba“. Njegova vlast bila duboko obeležena komunističkim nasleđem, autoritarizmom, medijskom manipulacijom, kriminalizacijom društva i političkim korišćenjem nacionalnih osećanja. Ali, kako rekoh, ni Peti oktobar nije bio trijumf demokratije. Narod je zaista oborio režim koji je bio istrošen i štetan, pri čemu su zapadne sile taj događaj iskoristile da u Srbiji uspostave vlast spremniju na ustupke.

Za vreme Miloševića, tekla su dva procesa. Jedan je unutrašnje propadanje pod režimom koji je zloupotrebljavao patriotizam, a drugi je spoljni pritisak Zapada, koji je Srbiju posmatrao kao prepreku NATO pohodu na Rusiju. Između te dve sile, srpski narod je bio i zloupotrebljavan iznutra i pritiskan spolja.

Tu i jeste pitanje smisal politike: politika ne može biti samo tehnika osvajanja i održavanja vlasti. Politika bi trebalo da služi dobru zajednice. Međutim, posle 1945. u Srbiji postoji kontinuitet sistema u kome se vladajuće elite menjaju po imenu i retorici, ali ne i po suštini. Komunisti postaju socijalisti, socijalisti nacionalisti, deo nekadašnje nomenklature postaje kapitalistička klasa, a posle 2000. pojavljuju se nove demokratske i prozapadne elite koje često potiču iz istog društvenog i institucionalnog miljea ( muljea ).

Moje ocene Miloševićevog režima nisu nastale tek pošto je ishod postao poznat. Ja sam na vreme, devedesetih, upozoravao da Milošević nije spasilac, da se nacionalna retorika može zloupotrebiti i da politički porazi imaju dublje uzroke od same vojne ili diplomatske slabosti.

LAŽNI CAR

Uveren sam da narodna zajednica propada kad zameni istinski duhovni smisao nekom političkom imitacijom. Sve se, u Novom zavetu, vidi u odbacivanju Hrista i izboru Varave: narod, umesto smirenja i žrtve, bira figuru sile i zemaljske moći. Taj obrazac se kasnije može naći u delima Dostojevskog i Njegoša.

U „Zlim dusima“ Dostojevskog važna je ideja da revolucionarnom pokretu nije dovoljna organizacija - potrebna mu je i harizmatična figura, neka vrsta lažnog mesije. Tamo je to Stavrogin. U Njegoševom „Lažnom caru Šćepanu Malom“ vidimo sličnu pouku: narod, željan obnove i veličine, može da prihvati samozvanca

samo zato što on odgovara kolektivnoj fantazmagoriji. To je model političke prelesti, stanja u kome ljudi veruju u nešto zato što žele da bude istinito, a ne zato što jeste istinito.

Kada to primeni na srpsku istoriju dvadesetog veka, treba izdvojiti Tita i Miloševića kao različite oblike „lažnog cara“. Tito je u komunističkom ideologijom i jugoslovenstvom prekidao srpski istorijski i duhovni kontinuitet.

Milošević dolazi iz istog partijskog sistema, ali u momentu kada komunistički internacionalizam ( kod nas maskirano u „nesvrstanost“ i „bratstvo – jedinstvo“) i

samoupravljanje više ne mogu da mobiliše stanovništvo. Zato počinje da koristi nacionalna osećanja.

U vreme Miloševića stvara se mešavina nespojivih simbola: Nemanjići i Tito, Solunski front i komunistički funkcioneri, pravoslavni motivi i socijalistički politički aparat. To nije istinski povratak tradiciji, već politička montaža. U tom smislu, Milošević je „anti-Lazar“: poziva se na narod i istoriju, ali sebe ne podvrgava hrišćanskom kriterijumu žrtve, smirenja i moralne odgovornosti.

Ipak, mora se reći da Milošević lično nije nastupao kao crkveni ili religijski nacionalista i nije glumatao velikog Srbina kao Vučić. U tom smislu, Milošević je bio mnogo pošteniji. Njegova javna retorika bila je sekularna, socijalistička i državnička. Upravo zato je najveća greška poistovećivati Miloševićev režim sa pravoslavljem ili sa autentičnim svetosavskim nacionalnim programom. Režim je koristio simbole koje nije istinski razumeo, niti je hteo da ih razume, ali sam čelnik tog režima držao se modernizacijske retorike i pričao o „švedskom socijalizmu“.

CRKVA I MILOŠEVIĆ

U javnosti, naročito posle ratova devedesetih, stvorena je drugosrbijanska slika po kojoj su Crkva, nacionalizam i režim bili delovi jednog istog sistema.

To nije bilo tako: brojni episkopi, sveštenici i crkveni intelektualci rano su upozoravali na Miloševićev autoritarizam. Od patrijarha Pavla, preko vladika Atanasija i Amfilohija, do mnogobrojnih sveštenika i mirjana, čuo se jasan glas kritike. Posebno se ističu protesti 1996/97, kada su crkveni velikodostojnici podržali zahtev za priznavanje izborne volje građana. Posle NATO bombardovanja Srbije Sveti arhijerejski sinod tražio da vlast odstupi i da se stvori vlada nacionalnog spasa. U Crkvi jeste bilo pojedinaca koji su se, da bi stekli moć i uticaj iznad Svetog Arhijerejskkog Sabora, približavali režimu ( ili nisu na vreme razumeli političku manipulaciju ). Ali to ne može da se proglasi zvaničnim stavom Crkve.

Patrijarh Pavle je znao da Crkva može da podrži narod, da brani stradalnike i da govori o nacionalnim pravima, ali ne sme da postane instrument jednog režima.

Patrijarh Pavle je sve naše ratne strahote i iskušenja uveo u molitve koje su se redovno čitale na službama u srpskim hramovima:„Za milost Božju nama

nedostojnim slugama Njegovim, da sačuva sve nas od mržnje i zlih dela, i da useli u nas ljubav nesebičnu, po kojoj će svi poznati da smo učenici Hristovi i narod Božji, kao i sveti preci naši, te da se uvek znamo opredeliti za istinu i pravdu Carstva nebeskoga, Gospodu se pomolimo. Za sve one koji nepravdu učiniše bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, uzvrativši mržnjom na mržnju, da im Bog podari pokajanje, prosvetli um i srce i obasja dušu svetom ljubavlju i prema neprijateljima, Gospodu se pomolimo.

Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode, Ti nam pruži ruku svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje – ne dopusti da bude zbog mržnje naše ili nepravde ma prema kome.

Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj. Još se molimo Bogu, Spasitelju svih ljudi, i za

neprijatelje – da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim, da nam ne ruše svete hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj!“

LAŽI O KLRIKALIZACIJI I NACIFIKACIJI

Miloševićev stav nije bio iskreno približavanje pravoslavlju, nego pragmatično korišćenje verskih znamenja zarad postizanja političkih ciljeva. Kao dokaz da režim nije stvarno promenio ideološku osnovu treba navesti sporo ili nepostojeće vraćanje crkvene imovine, krajnje sekularni karakter vlasti i činjenicu da se verska simbolika često koristila u medijima bez dubljeg crkvenog sadržaja. Milošević nije hteo da potpiše ni zakon o povratku imovine verskim zajednicama, ni zakon o ograničenju prava na abortus, kao što nije hteo ni veronauku u školama.

Zato sam uvek bio protiv ideje „denacifikacije“ Srbije u ime drugosrbijanskih trabunjanja da je Milošević sprovodio „nacifikaciju“ i „klerikalizaciju“. Drugosrbijanska kvazi – elita posle Miloševića nije želela samo kritiku konkretnog režima i konkretnih zločina, nego joj je cilj bio šire diskreditovanje srpske istorije, Kosovskog zaveta i SPC: umesto da se osudi vlast i odgovorni pojedinci, krivica se prenosila na kulturu i narod u celini. Zato sam uvek pravio razliku između političke zloupotrebe pravoslavnih simbola i samog pravoslavnog predanja, a ta zloupotreba u Miloševićevo doba je postojala, kao što postoji i danas.

PUSTOŠ I ZATIRANjE

Tekst „Pustoš i zatiranje“, napisan 1992. godine, predstavlja moje neposredno svedočanstvo o atmosferi u Srbiji na početku jugoslovenskih ratova. Tadašnji studentski protest bio je pokušaj mladih da ukažu da zemlja ide ka katastrofi. Simboličan je bio trenutak u kome studentislušaju Lenonovu pesmu „Dajte šansu miru“. Ta scena podseća na predratnu atmosferu u Sarajevu: ljudi žele mir, ali se nađu uvučeni u ratni vrtlog.

Bilo je to sramno doba medijskog mraka. Kritikovao sam državnu televiziju zbog načina na koji je prikazivala studente i protivnike vlasti. Miloševićeva propaganda je pokušavala da društveno nezadovoljstvo svede na neprijateljsku zaveru ili neodgovornost mladih. Stvarnost je, međutim, bila toliko loša da medijske iluzije nisu mogle dugo da prikriju istinu: plate padaju, robe nema, lekovi i benzin postaju teško dostupni, a budućnost deluje skoro beznadežno.

Istovremeno sam jasno govorio da zapadne sankcije i međunarodni pritisak nisu usmereni samo na režim, nego pogađaju čitav narod. Zato sam odbacivao preuprošćenu podelu u kojoj su „demokratski Zapad“ i domaća opozicija na jednoj strani, a režim na drugoj: slika je složenija jer režim jeste bio štetan, ali to ne znači da su NATO srbofobi bili dobronamerni prema Srbiji.

Takođe, drugosrbijanska pacifistička parola „samo da rata ne bude“ bila je izgovor za prihvatanje svakog poniženja i nepravde. Naravno da rat nije poželjan, ali mir po svaku cenu nije isto što i pravedan mir, a narod koji izgubi dublji smisao života lakše pretvara u pasivnu masu koja brine samo o fizičkom preživljavanju.

Studentski protest 1992. zato je imao širi smisao. To nije bio samo politički događaj, nego krik jednog društva koje oseća da je izgubilo pravac: to je bio vapaj iz postkomunističkog očaja. Komunizam je formalno oslabio, ali nisu nestali ni ljudi, ni institucije, ni mentalitet koji je iz njega nastao.

ŠIBICARENjE

U tekstu „Šibicarenje“ koristio sam jednostavnu sliku ulične prevare koja je suštinska slika Miloševićevog režima. Šibicar pomera kuglicu ispod kutijica, a publika pokušava da pogodi gde se ona nalazi. Ali igra je nameštena: kuglica je u ruci prevaranta. Vlast je šibicar, deo opozicije je pomoćnik koji stvara privid izbora, a građani su igrači koji misle da mogu pobediti u igri čija su pravila unapred nameštena.

Pred sobom smo imali ekonomsku pljačku, propast devizne štednje, piramidalne banke, širenje kriminala i opšti gubitak poverenja. U Miloševićevo vreme, kriminal prestaje da bude marginalna pojava i postaje model društvenog uspeha. U takvoj atmosferi ljudi se navikavaju da su prevara i „veze“ normalni načini preživljavanja.

Nisam kritikovao samo vlast, jer se i opozicioni prostor delio na dva tabora koja su se, svaki na svoj način, kretala u pogrešnom pravcu. Jedan pravac bio je primitivni kvazinacionalizam koji tobožnji nacionalni interes pretvara u opravdanje za mržnju, nasilje i mitologizaciju. Drugi je radikalni kosmopolitizam koji u želji da se distancira od režima odbacuje i svako rodoljublje. Između te dve krajnosti nestaje mogućnost trezvene politike.

Bilo je jasno: mediji ne proizvode samo političku propagandu, već i duhovnu zbrku. Svuda se videlo širenje okultizma, astrologije i površnog predstavljanja pravoslavlja. Kada se vera svede na jelovnik za praznik ili na običajni folklor, ona više ne može biti kriterijum ponašanja. Tada je moguće istovremeno slaviti krsnu slavu i učestvovati u korupciji, nasilju ili kriminalu.

Naravno, naš problem se nije mogao rešiti samo zamenom jedne političke figure. Govorio sam: ako se ne promeni vrednosni i duhovni okvir, pojaviće se novi igrači koji će koristiti iste mehanizme. Zato sam insistirao na pokajanju kao na promeni uma i načina života. Povratak Bogu nije samo „privatna pobožnost“, nego preduslov javne moralnosti. Nisam imao iluzije da će moja reč bilo šta promeniti, kao što ih nemam ni danas. Ali, svedočiti se mora. Kao što je govorio Borislav Pekić, vredi se boriti samo za uzaludne stvari.

IZAZOV SVETOSAVLjA

Jedan od tekstova koji sam, u to vreme, pisao sa najvećom koncentracijom bio je

„Svetosavski Vaal“. Vaal je idol kome se Izralji klanjao kada su otpadali od Boga Živoga, a taj pojam sam koristio da objasnim kako nešto može spolja izgledati

kao vera, a suštinski postati zamena za Boga: posle pada komunističkog monopola u Srbiji javio se povratak nacionalnim i verskim simbolima, ali da taj povratak nije uvek značio istinski povratak hrišćanstvu.

Jer pravo svetosavlje je pre svega život u Hristu. Sveti Sava nije važan zato što je nacionalni simbol, nego zato što je čitav svoj život usmerio ka Bogu i Crkvi. Ako se iz svetosavlja izbaci Hristos, ostaje ideologija. Tada se Sveti Sava može koristiti kao ukras državne ili nacionalne retorike bez ikakvog uticaja na moralno ponašanje.

Izdvojio sam više „idola“ koji se mogu maskirati kao svetosavlje. Prvi je bio idol stradalništva. Srbi imaju bogato istorijsko iskustvo stradanja, ali samo stradanje ne dokazuje moralnu pravednost po automatizmu. Narod može da strada i zato što je žrtva i zato što je napravio teške grehe i odrekao se Boga i duše. Hrišćanski odgovor zato nije stalno nabrajanje tuđih krivica, već ispitivanje sopstvene savesti.

Drugi je idol „krvi i tla“: devedesetih se pojavljuje mišljenje da je dovoljno biti Srbin da bi čovek bio pravoslavan i moralno opravdan. Nacionalno poreklo ne zamenjuje krštenje, veru, post, molitvu, pričešće i moralnu odgovornost. Ako se nacionalna pripadnost pretvori u apsolutnu vrednost, ona postaje idol.

Treći je idol politike. I građanističke i kvazinacionalne stranke u to vreme umele su da pretvore politički program u surogat religije. Jedni su obećavali da će demokratija i tržište rešiti sve probleme, drugi da će država i teritorija doneti spas. Politika je potrebna, ali ne sme postati vrhovna vrednost. Vladika

Nikolaj je govorio da nas neće spasiti veština, nego vrlina. Četvrti idol je ekumenizam. Bio sam protiv ekumenizma kao kvazireligioznog globalizma jer je on relativizovao pravoslavno uverenje da je Crkva jedna: ljubav i saradnja sa drugim hrišćanima i religijama ne smeju se pretvoriti u brisanje dogmatskih razlika. I u Srpskoj Crkvi i među političarima bilo je onih koji su smatrali da će nam „bratimljenje“ s papom i protestantima u Svetskom savetu crkava doneti neko dobro. To je, naravno, bila zabluda. Vatikan je prvi, skupa sa Nemačkom, priznao Sloveniji i Hrvatskoj otceplljenje u avnojevskim granicama, i veoma snažno učestvovao u satanizaciji

Srba u ratovima krajem 20. veka. Zato je patrijarh Pavle o papinoj poseti Srbiji

rekao:“Dobro nam ne došao“. Najopasnije laži nisu one koje se otvoreno suprotstavljaju tradiciji, već one koje se tradicijom ukrašavaju: uvek sam više zazirao od lažnog pravoslavlja nego od otvorenog ateizma jer otvorenog protivnika je lakše prepoznati, dok karikatura vere može da deluje kao sama vera.

PROTIV SAMOSAŽALjENjA

Bio sam i protiv nacionalnog samosažaljenja. Vrlo je lako napraviti ideologiju od sopstvenog stradanja. Ako narod stalno ponavlja da je nevina žrtva, može prestati da vidi sopstvene grehe i zločine. Pravio sam razliku između hrišćanskog pamćenja mučeništva i političke upotrebe žrtve.

Ogromna su bila srpska stradanja u dvadesetom veku. Ali istovremeno nijedna istorijska žrtva ne daje pravo na buduće zlo. Stradalnik se ne spasava samim tim

što strada - spasonosno je stradanje koje je povezano sa verom, pokajanjem i odbijanjem da čovek postane isti kao nasilnik i zločinac.

Kritikovao sam one koji su tokom ratova tvrdili da je opravdano činiti zlo jer je

„druga strana“ prethodno činila isto ili gore. Odbacivao sam formulu „bolje mi njih

nego oni nas“. U hrišćanskom okviru, zločin ostaje zločin bez obzira na etničku pripadnost počinioca i žrtve. To je, duboko sam uveren, bio i stav patrijarha Pavla. On je uvek govorio da je viteško načelo: puška meni, puška tebi, pa šta Bog da i sreća junačka, a ubijati tuđu nejač iz osvete nazivao najvećim grehom.

Oštro sam pisao o paravojnim formacijama i zločinima počinjenim u srpsko ime. Uvek sam jasno video ulogu tajnih službi, medijsku upotrebu zločina i političku manipulaciju njima, ali ne izvodim iz toga zaključak da zločine treba poricati. Srpska strana morala je da se obračuna sa sopstvenim zločincima, i to ne zato što to traže spoljni centri moći, nego zato što to zahteva sopstvena vera i pojam čojstva.

Srbi jesu bili predmet nepravedne kolektivne demonizacije u NATO zapadnoj

javnosti, ali nisam tvrdio da je odgovor na to biti poricanje sopstvenog nepočinstva. Ako drugi koriste lažljivu propagandu, Srbi ne treba da odgovore sopstvenom lažljivom propagandom. Takođe, ako drugi prave zločine, Srbi ne treba da ih čine. To je jedini način da nacionalni identitet ostane hrišćanski, a ne da se pretvori u plemensku samozaštitu.

KRIMINALIZACIJA MLADOSTI

U tekstu „Momci obrijanih glava u bezglavoj Srbiji“ opisivao sam društvo u

kome kriminalci postaju popularni modeli mladima. To nije bila samo posledica siromaštva i rata, već simptom dubljeg raspada vrednosti. Ako mladi kao ideale vide oružje, brz novac, rizik, sukob sa policijom i medijsku slavu, to znači da je društvo izgubilo pozitivne uzore. Komunistička generacija je sistematski rušila hrišćanski pogled na svet, a nova generacija je ostala bez moralne vertikale.

Dok je komunistički sistem mladima nudio kolektivističke ideale, posle njegovog raspada ostaje praznina. U tu prazninu ulaze kriminal, turbo-folk, okultizam i sektaštvo, agresivnost i potrošačka kultura.

Bilo je teških zločina i bizarnih slučajeva koji su dokaz duhovne dezorijentacije Miloševićevog doba. Bio je to udar na porodicu i obrazovni sistem. Roditelji su upali u materijalizam i vaspitanje dece u duhu uspeha po svaku cenu. Nastavnici iz komunističkog perioda su generacije školovali u ateističkom sistemu koji je veru ismevao ili potiskivao. Iz tog ugla, kriminalizovani mladi nisu samo

individualni prestupnici, nego „odgovor“ na sistem koji je duže vreme proizvodio duhovnu pustoš.

Obrijane glave momaka na putu ka ponoru su simbol društva koje je izgubilo glavu, odnosno sposobnost da razlikuje dobro i zlo.

I danas je tako: muškost se seli među kriminalce, a džender ambilanetni su kul i super. Muškarčina nije vredan i brižan otac porodice, nego ubica iz nekog kriminalnog ganga.

O PROLIVANjU KRVI

U tekstu „Tajna krvi“ govorio sam o tri vrste krvi koje mogu da povežu ljude. Prva je Hristova krv, odnosno evharistijsko zajedništvo. Druga je prirodno, porodično i etničko srodstvo. Treća je tuđa krv, zajedništvo koje nastaje kada ljude poveže učešće u nasilju i zločinu.

Samo bratstvo u Svetom Pričešću Telom i Krvlju Hristovom je istinsko. Biološka bliskost je stvarna, ali prolazna i nedovoljna. Istorija Jugoslavije je dokaz da jezička ili etnička srodnost sama po sebi ne stvara duboko zajedništvo, koje je, pre svega, duhovno. Projekat jugoslovenskog bratstva je pokušao da političkom ideologijom zameni zavetnu samoistovetnost.

Treća vrsta bratstva je najmračnija jer kolektivni zločin može da stvori antizajednicu ćutanja i samoopravdavanja. Kada grupa učestvuje u nasilju, ona ima snažan motiv da sopstvena dela ne vidi kao zločin, već kao nužnost, osvetu ili istorijsku pravdu. Ustaški zločini nad Srbima i ostalima su najveći dokaz za mogućnost „đavoljeg bratstva“ na krvi nevinih. Nisam se mirio sa tim da i među Srbima postoje ljudi koji su prihvatili ideologiju „krvi i tla“ i počeli da opravdavaju zločin nacionalnim interesom.

Čovek koji izgubi živu vezu sa Bogom postaje duhovno prazan i pokušava da oseti

život kroz krajnosti, pa i one zločinačke. Zato dvadeseti vek jeste bio doba u kome masovna politika, ideologije i ratovi omogućavaju ljudima da se „pričeste“ nasiljem umesto ljubavlju i žrtvom. To je i nas „zakačilo“, i cena, do danas, nije mala.

Pisao sam: nikakva nacionalna ili politička ideja ne sme pretvoriti tuđu krv u sredstvo za postizanje cilja. Kada se to dogodi, zajednica se više ne gradi na istini nego na zločinu. Hrišćanska alternativa je dobrovoljno žrtvovanje samog sebe, a ne žrtvovanje drugoga.

UDBOKRATIJA I EKONOMSKI SLOM SRBIJE KONTINUITET UDBAŠKE EKONOMIJE

Jedna od najvažnijih tema kojom sam se bavio je kontinuitet tajne policije,

partijske nomenklature i ekonomske moći. To podrazumevam pod „udbokratijom“: ne mislim samo na formalnu službu državne bezbednosti, nego na široku mrežu ljudi, kapitala, poslovnih veza i institucija nastalih u socijalističkom periodu. Treba se setiti priče o spoljnotrgovinskim preduzećima i ogromnom kapitalu koji je još u vreme Titove Jugoslavije bio smešten u inostranstvo: udbaške kompanije kao što su Geneks i druge imale su složene mreže firmi van zemlje, često sa slabom ili nikakvom javnom kontrolom. To je bio mehanizam preko koga su pojedinci iz starog sistema mogli da se prilagode novom kapitalizmu.

Kada socijalizam propadne, ne počinje „ekonomija od nule“. Oni koji već kontrolišu veze, devizne tokove, spoljnu trgovinu i informacije imaju ogromnu prednost. Tako nekadašnji partijski direktori, ljudi povezani sa službom i njihovi naslednici mogu postati privatni vlasnici, tajkuni, finansijeri stranaka ili posrednici stranih kompanija.

Jedna generacija udbokrata je komunistička, druga socijalistička ili nacionalistička, treća demokratska i prozapadna. Deca i unuci starih kadrova školuju se u inostranstvu i vraćaju kao predstavnici „modernizacije“. Jer suština je u tome što se nit udbaške moći ne prekida. Deda udbaš, sin direktor koji pljačka firme u tranziciji, unuk – ko zna gde u svetu i sa kojim parama na računu.

Tako biva jasno zašto je posle smena vlasti toliko malo sistemskih promena. Ako su ekonomska moć, mediji, stranke i institucije zavisni od istih udbokratskih mreža, onda izborna smena sama po sebi nije dovoljna. Otuda moje nepoverenje iz doba

Miloševića, i prema režimu i prema delu opozicije: oni mogu biti politički sukobljeni, a ipak pripadati istom društvenom sloju.

Rešenje za koje sam se zalagao podrazumevalo je jake institucije, proveru

porekla imovine, ograničavanje uticaja krupnog kapitala na stranke i medije i veću državnu kontrolu nad strateškim resursima.

NATO DžELATI: SANKCIJE I BOMBARDOVANjE

Srbija se našla na strahovitom udaru NATO Imperije u poslednjoj deceniji 20. veka. NATO se maskirao u Ujedinjene nacije da bi masakrirao srpskih narod i zauvek sprečio njegov ostanak i opstanak. Zapadne sankcije protiv SR Jugoslavije (Srbije i Crne Gore) tokom devedesetih godina predstavljale su jedan od najsveobuhvatnijih sistema međunarodne izolacije u modernoj istoriji. Ove mere su uvedene kao odgovor na ratove za jugoslovensko nasleđe, a kasnije i zbog sukoba na Kosovu i Metohiji.

Sankcije su Srbiji nanele katastrofalnu ekonomsku štetu i trajno izmenile njenu društvenu i političku strukturu. Sankcije su potpuno urušile domaću ekonomiju i pokrenule jednu od najvećih hiperinflacija u svetskoj istoriji. Cene su se duplirale na svakih nekoliko sati, valuta (dinar) je potpuno izgubila vrednost, a u opticaj je puštena novčanica od 500 milijardi dinara.

Uvedena je restrikcija struje, a u prodavnicama je vladala akutna nestašica osnovnih životnih namirnica poput hleba, mleka, ulja i šećera. Benzin se zbog naftnog embarga prodavao na ulicama u plastičnim flašama.

Potpuna blokada legalnih tokova primorala je državu i pojedince na šverc akcizne robe (nafta, cigarete) iz susednih zemalja. To je dovelo do sprege državnih struktura i kriminala, masovnog bogaćenja ratnih profitera i kolapsa srednje klase.

Građanima je zamrznuta takozvana „stara devizna štednja” u bankama, što je otvorilo prostor za piramidalne prevare u privatnim bankama poput Dafiment i Jugoskandik, gde su stotine hiljada ljudi izgubile životnu ušteđevinu.

Reprezentacijama i klubovima iz SR Jugoslavije bilo je zabranjeno učešće na međunarodnim takmičenjima (uključujući Evropsko prvenstvo u fudbalu 1992. i Olimpijske igre u Barseloni). Prekinute su naučne i kulturne veze sa svetom, što je izazvalo ogroman odliv mozgova. NATO bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine nanelo je katastrofalnu i dugoročnu štetu srpskoj privredi, čije se posledice osećaju i decenijama kasnije. Procene ukupne štete kreću se od 30 do 100 milijardi američkih dolara. Direktni troškovi razaranja infrastrukture procenjeni su na oko 4 do 5 milijardi dolara. Teška industrija, fabrike automobila, petrohemijski kompleks (posebno u Pančevu, Novom Sadu i Beogradu) i refinerije nafte su teško oštećeni ili potpuno uništeni. Srušeno je ili oštećeno desetine mostova na Dunavu i drugim rekama, putevi, pruge i aerodromi, što je prekinut međunarodni i domaći transport. Trafostanice, dalekovodi i energetski izvori sistematski su gađani, ostavljajući milione građana bez struje i vode. Bruto domaći proizvod SRJ je tokom 1999. godine pao za oko 30% u odnosu na prethodnu godine. Stotine hiljada radnika ostalo je bez posla nakon što su im uništene matične kompanije i fabrike.

Uništenje ekonomske baze dovelo je do naglog pada životnog standarda, siromašenja stanovništva i duboke socijalne krize. Bombardovanje industrijskih postrojenja oslobodilo je velike količine toksičnih materija (živa, amonijak, olovo) u vazduh, zemljište i vodene izvore. Upotreba municije sa osiromašenim uranijumom ostavila je dugoročne posledice po životnu sredinu i zdravlje ljudi, čije posledice traju do danas.

SLOM SRPSKIH PREDUZEĆA

Sudbina preduzeća u Srbiji tokom vladavine Slobodana Miloševića bila je obeležena dramatičnim kolapsom, izolacijom i tranzicijom iz socijalističke ekonomije u specifičan oblik državnog i tajkunskog kapitalizma. Nekadašnji giganti jugoslovenske industrije pretrpeli su teška razaranja usled ratova, međunarodnih sankcija, hiperinflacije i politički dirigovane pljačke. Sudbina firmi iz tog perioda može se podeliti u nekoliko ključnih kategorija:

Preduzeća koja su zapošljavala desetine hiljada radnika (poput Zastave iz Kragujevca, EI Niša, IMT-a, Goše, IKL-a i tekstilnih kombinata) praktično su prestala sa stvarnom proizvodnjom.

Gubitak jedinstvenog jugoslovenskog i svetskog tržišta zbog sankcija UN, nemogućnost uvoza sirovina i moderne tehnologije, kao i NATO bombardovanje 1999. godine koje je fizički uništilo mnoge fabričke pogone delovali su razorno. Firme su formalno opstajale, a država je kupovala socijalni mir tako što je masovno štampala novac za isplatu minimalnih plata radnicima koji su bili na prinudnim odmorima.

Iako se misli da je privatizacija počela tek nakon 2000. godine, zakonski okviri postavljeni su još početkom devedesetih. Između 1991. i 1993. godine transformisano je preko 1.500 preduzeća (oko 44% tadašnjeg fonda). Direktori bliski vladajućoj strukturi (SPS i JUL) koristili su hiperinflaciju da obezvrede društveni kapital. Firme su namerno gurane u dugove prema privatnim kompanijama samih direktora ili povlašćenih pojedinaca, čime je izvršeno prikriveno prelivanje društvene imovine u privatne džepove.

Profitabilna strateška preduzeća kao što su NIS (Naftna industrija Srbije), EPS (Elektroprivreda Srbije) i PTT ostala su pod strogom kontrolom države. Ove firme nisu služile za razvoj privrede, već kao fondovi za finansiranje državnog aparata, ratnih dešavanja i kupovinu socijalnog mira kroz kontrolisane cene energenata. Najpoznatiji primer prodaje radi opstanka režima bila je delomična privatizacija Telekoma Srbije 1997. godine, kada je italijanskim i grčkim kompanijama prodato 49% akcija. Novac od ove prodaje direktno je iskorišćen za isplatu zaostalih penzija i plata uoči izbora, čime je režim kratkoročno kupio stabilnost.

Dok su društvena preduzeća propadala, nastao je novi sloj krupnih privatnih biznismena (tajkuna) koji su bili bliski porodici Milošević i vladajućoj eliti. Firme poput Delte (Miroslav Mišković), BK kompanije (braća Karić), MK Grupe, kao i firme pod kontrolom državne bezbednosti i švercerskih lobija (cigarete, nafta, deficitarna roba), ostvarivale su enormne profite. Država im je omogućavala ekskluzivno pravo na uvozne i izvozne dozvole, kao i pristup devizama po zvaničnom, nerealno niskom kursu Narodne banke, koje su potom prodavali na crnom tržištu po višestruko višim cenama.

Do oktobarskih promena 2000. godine, srpska privreda je bila potpuno razorena.

Bruto društveni proizvod (BDP) zemlje pao je na svega 30% do 40% vrednosti iz 1989.

godine. Većina društvenih preduzeća ušla je u 21. vek sa ogromnim dugovima, zastarelom tehnologijom i viškom radne snage, što ih je nakon 2001. godine učinilo lakim plenom za sramno sprovedene tranzicione privatizacije stečajnog tipa.

PLjAČKA SRBIJE

Era vladavine Slobodana Miloševića tokom devedesetih godina prošlog veka bila je obeležena brojnim ekonomskim aferama, državno organizovanim mahinacijama i finansijskim krahovima koji su doveli do potpunog siromaštva građana i ekonomskog sloma Savezne Republike Jugoslavije. Ko se ne seća tzv. „piramidalnih banaka“ „Dafiment“ i „Jugoskandik“? Ovo je bila najveća plačka građana u modernoj istoriji Srbije. Država je omogućila i kontrolisala rad privatnih banaka pod vođstvom Dafine Milanović i Jezdimira Vasiljevića. Banke su građanima nudile nerealno visoke mesečne kamate na deviznu štednju (čak i do 10–15% mesečno): posle pljačke, banke su početkom 1993. godine bankrotirale.

Oštećeno je nekoliko stotina hiljada građana, a iz zemlje su iznete milijarde tadašnjih nemačkih maraka: poslovanjem ovih banaka zapravo je upravljao državni vrh.

Jedna od najvećih i najduže prikrivanih državnih tajni devedesetih bila je sistemska „državna pljačka“ kroz prelivanje novca na ofšor račune. Sveže štampani dinari u vreme hiperinflacije su korišćeni za otkup deviza od građana na ulicama preko uličnih dilera pod kontrolom države. Taj devizni novac, zajedno sa prihodima od carina, pakovan je u džakove i privatnim avionima nošen na Kipar. Istrage su kasnije pokazale da je na ovaj način iz Srbije izneto više od 2,5 milijardi nemačkih maraka. Novac je završio na mutnim računima, delom je trošen na kupovinu oružja, delom za šverc deficitarne robe, dok je veliki deo ostao na privatnim računima Miloševića i ekipe.

Glavni logističar ove operacije bio je tadašnji direktor Savezne uprave carina, Mihalj Kertes. Neposredno pred raspad Jugoslavije i početak ratova, Miloševićev režim je pokrenuo veliki državni projekat pod nazivom „Zajam za privredni preporod Srbije“. Građani i dijaspora su pozivani da uplaćuju devizna sredstva i dinare kao zajam državi za ekonomski razvoj, izgradnju fabrika i puteva, uz obećanje povoljnih kamata i rokova otplate. Sakupljeno je na desetine miliona dolara, ali je prikupljeni novac ubrzo „nestao“ u tamnim državnim tokovima.

Početkom devedesetih, režim je doneo odluku o zamrzavanju računa građana u državnim bankama. Stanovnici Srbije su preko noći ostali bez prava da podižu svoj novac koji su decenijama štedeli. Ova sredstva su praktično konfiskovana od strane države kako bi se finansirao budžet i vojska, a građanima je ovaj novac decenijama kasnije vraćan u vidu obveznica stare devizne štednje.

Početkom januara 1991. Godine, Srbija je tajno izvršila upad u monetarni sistem SFRJ, kada je Narodna banka Srbije nelegalno povukla iz primarne emisije Narodne banke Jugoslavije iznos od oko 1,4 milijarde dolara (u tadašnjim dinarima).

Novac je upotrebljen za isplatu penzija i plata u Srbiji kako bi se obezbedio socijalni mir nakon decembarskih izbora 1990. godine. Iako se inflacija često posmatra kao nusproizvod sankcija UN, u Jugoslaviji tokom 1993. godine ona je bila umnogome svesno vođena državna operacija. Topčiderska štamparija novca radila je danonoćno, a ljudi su padali u očaj. Država je kroz hiperinflaciju obezvređivala sve dugove koje je imala prema preduzećima i građanima. Kroz obavezni otkup

poljoprivrednih proizvoda za potpuno bezvredan novac, država je bukvalno konfiskovala robu od seljaka, dok su državni šverc i trgovina na crnom

tržištu (nafta, cigarete) donosili ogromne profite povlašćenim pojedincima.

TAJKUNIZACIJA

Tajkuni iz doba Slobodana Miloševića predstavljaju specifičnu ekonomsku i

društvenu klasu koja je svoje ogromno bogatstvo stekla tokom 1990-ih godina u Saveznoj Republici Jugoslaviji (Srbiji i Crnoj Gori). Njihov uspon bio je direktna posledica ratova, međunarodnih sankcija, hiperinflacije i državno kontrolisanog šverca, pri čemu je ključni faktor uspeha bila bliska povezanost sa tadašnjim

političkim i bezbednosnim strukturama vlasti.

Svoj poslovni uspon ovi pojedinci nisu ostvarili na slobodnom tržištu, već kroz sisteme državnih privilegija. U vreme sankcija, država je samo odabranima dodeljivala dozvole za uvoz deficitarne robe poput nafte, cigareta, lekova i kafe, što je donosilo enormne profite. Povlašćeni pojedinci mogli su da kupuju devize po zvaničnom, nerealno niskom kursu Narodne banke, a da ih zatim prodaju na crnom tržištu po višestruko većem kursu. Milijarde dolara iz državnih fondova i od šverca prebacivane su preko ofšor kompanija na Kipar, gde se tom novcu gubio trag, a kasnije je vraćan u zemlju kroz proces privatizacije.

Tako je, recimo, nastao Delta Miroslav Mišković. Tokom 1990-ih bio je na kratko i potpredsednik Vlade Srbije. Njegova kompanija "Delta" razvila se u jednu od najvećih u regionu. Nakon 2000. godine, Mišković je dominirao trgovinskim sektorom Srbije (kroz Maksi i Tempo supermarkete, koji su kasnije prodati

belgijskom Delezu). Porodica Karić je stvorila poslovnu imperiju ("Braća Karić" / "BK Grup") koja je obuhvatala prvu privatnu banku (Astra banka), prvu mrežu mobilne telefonije (Mobtel), televiziju (BK TV) i privatni fakultet. Bili su izuzetno bliski porodici Milošević–Marković.

Jedan od ključnih „slobokratskih“ likova i ministara za privatizaciju u

Miloševićevoj epohi bio je Milan Beko. Vodio je tadašnju prodaju "Telekoma Srbija" italijanskim i grčkim kompanijama 1997. godine, a kasnije je i sam učestvovao u velikim privatizacijama nakon 2000. (Knjaz Miloš, Luka Beograd, Večernje novosti).

Bio je tu i Stanko Subotić, često povezivan sa velikim poslovima vezanim za tranzit i šverc duvana na Balkanu tokom devedesetih godina. Iako je Demokratska opozicija Srbije (DOS) najavljivala obračun sa oligarsima, većina tajkuna je uspešno preživela smenu vlasti.

Nova vlast je donela Zakon o jednokratnom porezu na ekstraprofit stečen u vreme Miloševića. Međutim, ovaj proces je doživeo neuspeh – naplaćena je samo mala

suma novca u odnosu na ono što je izneto iz zemlje, a mnogi tajkuni su plaćanjem ovog

poreza praktično "legalizovali" svoj kapital. Oligarsi su brzo preusmerili svoje finansiranje na nove, „demokratske“ političke partije. Na taj način su obezbedili uticaj na proces privatizacije posle 2001. godine, kupujući nekadašnja uspešna društvena preduzeća za mali novac.

Tokom kasnijih godina pokretani su razni sudski postupci protiv pojedinih tajkuna (npr. protiv Bogoljuba Karića zbog Mobtela ili Miroslava Miškovića 2012. godine).

Većina ovih procesa je nakon dugogodišnjih suđenja završena zastarevanjem, oslobađajućim presudama ili ukidanjem optužnica.

Kapital koji je akumuliran tokom ratnih devedesetih godina postao je temelj za ekonomsku strukturu savremene Srbije. Vučićev režim je nastavio tamo gde su stali Milošević, dosmanlije, „žuti kartel“, itd. Udbaška ekonomska hobotnica i dalje čini sve po starom.

Da se ne zaboravi.

VIĐENjE SA POČETKA MILOŠEVIĆEVE EPOHE ( 1990 – 1992 ): PRIČA O „POGLEDIMA“ I PETRU PAVLOVIĆU BITAN ČASOPIS

Kragujevački časopis „Pogledi“ su, u doba Miloševića, bili važni zato što su bili jedno od mesta na kojima je počela javna kritika komunističkog istorijskog narativa. Oni su otvarali teme višestranačja, monarhije, Draže Mihailovića, komunističkih zločina i sudbine političkih emigranata. Posebna je bila uloga urednika Miloslava Samardžića, a najveće „odlikovanje“ činjenica da je časopis bio pod nadzorom državne bezbednosti.

„Pogledi“ su bili škola političkog mišljenja. Kao mlad čitalac i saradnik kroz

taj list usvajao sam kritički odnos prema jugoslovenstvu, komunizmu i režimu. Ono što je važno jeste da ta kritika nije išla u pravcu prozapadnog liberalizma, već

nacionalno-demokratskog i pravoslavnog stanovišta.

Naročito su bili dragoceni tekstovi dr Petra Pavlovića. Petar Pavlović je bio analitičar koji je vrlo rano uočio nekoliko procesa. Pre svega uočio je da Milošević nije napustio komunistički način mišljenja, iako koristi nacionalnu retoriku i da Zapad posle Hladnog rata uspostavlja novi sistem dominacije u kome male države imaju sve manje prostora za nezavisnu politiku. Pavlović je znao da deo domaće prozapadne opozicije nije autentična alternativa, nego druga strana istog postkomunističkog sistema. Ratovi za jugoslovensko nasleđe nisu vođeni kao jasan srpski državotvorni projekat, već kao haotična kombinacija stare jugoslovenske politike, komunističkih kadrova, vojnih operacija i međunarodnih pritisaka. Iz svega toga se jasno može videti da su devedesete model za razumevanje sadašnjosti.

PRIČA O MILOŠEVIĆEVOM USTAVU

Jedan od prvih Pavlovićevih tekstova koje sam analizirao odnosi se na Ustav Srbije iz 1990. Pavlović ne prihvata taj dokument kao dokaz da je režim postao istinski nacionalan i demokratski. On smatra da ustavna retorika o suverenosti može da sakrije nešto drugo - pokušaj da se učvrsti vlast predsednika i njegovog

vlastodržačkog kruga, bez jasnog rešenja srpskog nacionalnog pitanja u Jugoslaviji koja se raspada.

Ključno pitanje je, u ono vreme, bilo - šta će biti sa Srbima van Srbije ako Jugoslavija prestane da postoji? Po Pavloviću, režim istovremeno govori o jugoslovenskoj državi i o srpskim interesima, ali ne definiše poredak prioriteta. To je bila strateška konfuzija koja će kasnije imati teške posledice. Pavlović od početka devedesetih, pre raspada SFRJ, sumnja u američku politiku

prema Srbiji. On ne veruje da Sjedinjene Države jednostavno podržavaju demokratizaciju Jugoslavije. Po njemu, velika sila pre svega sledi sopstvene

interese i može istovremeno kritikovati jednog lidera i tolerisati ga ako joj u datom trenutku koristi. Upravo je to bio slučaj Miloševića, koji je za američku vrhušku bio čas „balkanski kasapin“, a čas „balkanski mirotvorac“.

U tom kontekstu se pojavljuje paralela sa Sadamom Huseinom. Pavlović vidi obrazac po kome SAD neko vreme sarađuju sa autoritarnim liderima, a zatim ih, kada se odnosi promene, pretvaraju u simbol apsolutnog zla. Taj obrazac je deo novog globalnog poretka nastalog posle pada Sovjetskog Saveza.

Međutim, važno je da Pavlović ne izvodi iz toga zaključak da Srbija treba da se hermetički zatvori ili da se osloni samo na vojnu silu (to je, uostalom, nemoguće).

Naprotiv, njegova kritika Miloševića je u tome da nije izgradio ozbiljan državni tim, institucije i strategiju sposobnu da deluje u novom svetu. Potrebni su novi ljudi, kaže Pavlović, koji poznaju sopstvenu tradiciju ali razumeju i međunarodne odnose.

Prosto i jasno: nije dovoljno proglasiti se patriotom. Nacionalna politika mora biti stručna, na ustavno – pravnoj ravnoteži zasnovana i moralno odgovorna. U

suprotnom, nacionalna retorika može prikrivati krajnju stratešku nesposobnost.

POMIRENjE, MONARHIJA I NEOJUGOSLOVENSTVO

U Pavlovićevim tekstovima kojima sam se bavio važna tema je i pitanje „nacionalnog pomirenja“. Posle decenija komunističke vlasti javila se potreba da se prevaziđe podela na partizane i četnike, pobednike i poražene, režim i emigraciju. Pavlović, međutim, smatra da pomirenje bez istine i pokajanja nije moguće. Ako jedna strana ne priznaje zločine i represiju, onda poziv na pomirenje može da posluži samo očuvanju njenog položaja.

Sličan oprez Pavlović pokazuje i prema monarhiji. On nije protiv monarhijskog rešenja i vidi ga kao moguć način obnove istorijskog kontinuiteta. Ali upozorava da se i monarhija može pretvoriti u politički marketing. Ni kruna sama po sebi ne rešava problem države ako vodeći ljudi, ustanove i politička kultura ostanu iste.

Najveća briga Petra Pavlovića jeste opasnost da Srbi posle raspada velike

Jugoslavije uđu u novu, manju jugoslovensku konstrukciju koja bi opet odložila rešavanje srpskog nacionalnog pitanja. On sumnja u ideju da će očuvanje bilo kakvog oblika Jugoslavije automatski zaštititi Srbe. Ako su federalne granice, institucije i međunarodni odnosi već postavljeni protiv njihovih interesa, onda „krnja Jugoslavija“ može postati samo nova zamka.

Tako se i desilo: to što se zajednička država Srbije i Crne Gore zvala Savezna Republika Jugoslavija nikome nije pomoglo. NATO je brzo podstakao montenegrinski separatizam preko Mila Đukanovića, odvojio i osvojio Crnu Goru. Pavlović je, početkom devedesetih, kada su Srbija i Crna Gora bile „dva oka u glavi“, naslutio budući razvoj događaja.

Tu se i vidi Pavlovićeva kritika jugofilnog načina mišljenja u samom srpskom rukovodstvu. Po njemu, Milošević i vojni vrh predugo fantaziraju u kategorijama stare države, iako se ona već raspada. Oni se nadaju da će JNA, savezne institucije ili međunarodno pravo sačuvati okvir koji više ne postoji. U međuvremenu, drugi nacionalni lideri vode jasnu politiku zasnovanu na ostvarenju sopstvenih državnih ciljeva. Slovenci,

Hrvati, bosanski muslimani, Arbanasi znaju šta hoće i šta treba učiniti da bi

Srbi bili pobeđeni, a njihove namere sprovedene u delo. Problem, po Pavloviću, nije samo jedna pogrešna odluka, nego nesposobnost stare, komunističke elite da misli izvan sistema u kome je nastala. Čak i kada koristi nove reči, kao što su suverenitet, demokratija, nacionalni interes, ona u dubini ostaje vezana za stare navike totalitarnog mišljenja.

IDEOLOGIJA I AGONIJA

Pavlović vidi da srpski lider nije na vreme shvatio kraj Hladnog rata. Dok se komunistički sistem urušavao širom Istočne Evrope, Milošević je, po njegovom tumačenju, nastavljao da govori jezikom socijalizma, Jugoslavije i starih federalnih institucija.

Pavlović smatra da je režim pogrešno računao na više stvari: na mogućnost da Sovjetski Savez preživi kao snažan oslonac, na sposobnost JNA da zaustavi raspad Jugoslavije, na pretpostavku da će zapadne sile dugoročno braniti jedinstvenu Jugoslaviju, na ideju da će vojno zauzeta teritorija sama po sebi postati trajan politički dobitak.

Kada se te pretpostavke pokažu pogrešnim, Srbija ostaje bez jasne strategije. Umesto da rano formuliše politički cilj i pregovara o državnim granicama i statusu Srba van Srbije, režim se, prema Pavloviću, kreće između jugoslovenstva, socijalizma, nacionalne retorike i vojne sile.

Posebno je zanimljiva Pavlovićeva procena evropskog ujedinjenja. On odbacuje nadu da će se zapadne sile duboko podeliti oko Nemačke u usponu i Balkana u nemačkoj

interpretaciji. Njegov stav je da, uprkos različitim interesima, ključne zapadne zemlje pripadaju istom strateškom prostoru i da su NATO pakt, na ovaj ili onaj način.

Zato Srbija ne može da računa da će jednu zapadnu silu trajno okrenuti protiv druge i tako izbeći pritisak.

Izlaz koji Pavlović predlaže nije totalni sukob sa Zapadom. Treba razišljati o političkom rešenju koje bi priznalo da velike sile imaju interese na Balkanu, ali bi nastojalo da Srbiji obezbedi minimum državne samostalnosti i prihvatljive granice. To je važan detalj jer pokazuje da Pavlovićeva pozicija nije jednostavno „antizapadna“ u smislu odbijanja svakog kompromisa. On je protiv potčinjavanja NATO Zapadu, ali prihvata realpolitički kompromis ako se njime čuva osnovni identitet i državni interes.

SAMOISTOVETNOST

Pavlovićevi tekstovi iz „Pogleda“ ne odbacuju građanske slobode. Naprotiv, iskustvo komunističkog autoritarizma pokazuje koliko je važno zaštititi pojedinca od države. Ali Pavlović upozorava da individualna prava ne mogu sama stvoriti zajednicu.

Za njega je narod više od zbira pojedinaca. Narod postoji kroz jezik, istoriju, porodicu, veru, običaje i moralne navike. Ako se sve te veze proglase privatnim i nebitnim, društvo postaje „slučajna gomila“. Zato on traži ravnotežu: građanske slobode treba da budu zagarantovane, ali država i kultura imaju pravo da podržavaju tradicije koje zajednicu čine prepoznatljivom.

Ovo je osnova kritike izbora između nacional - komunizma ( maskiranog u Miloševićev SPS ) i kvazikosmopolitizma drugosrbijanaca, odevenih u Soroševe NVO jurišnike i Građanski savez Srbije. Pavlović smatra da su obe elite, iako se

međusobno napadaju, duhovno slične jer su obe odvojene od tradicionalnog srpskog istorijskog iskustva. Komunisti su ga potiskivali u ime internacionalizma, a prozapadni modernizatori ga, po njemu, potiskuju u ime integracije u Zapad.

Zato se ponavlja formula da mali narodi ne smeju da vode tuđu politiku. To ne znači izolaciju. Znači da država mora da ima sopstveni sistem interesa i da saveze procenjuje po tome koliko joj pomažu da te interese ostvari. Ako političke elite više veruju stranim ideologijama ili centrima moći nego sopstvenom narodu, onda formalna demokratija ne garantuje stvarnu samostalnost.

Za mene je to značilo - početi od Boga i sebe. Bez osećaja ko smo i šta smatramo dobrim, svaki spoljni model postaje nešto što se mehanički kopira.

NATO PROPAGANDA I MEDIJSKI RAT

Značajan deo Pavlovićevih analiza posvećen je NATO propagandi, na čijem udaru ćemo se naći i mi. Kao primer navodi svedočenje o iračkim vojnicima koji su navodno izbacivali bebe iz inkubatora u Kuvajtu. Ta priča je kasnije postala poznat primer ratne propagande. Za Pavlovića je ona dokaz koliko snažno medijska slika može da pripremi javno mnjenje za vojnu intervenciju.

To je i NATO metod demonizacije protivniak putem „svođenja na Hitlera“: zapadni medijski sistem često složene sukobe pojednostavljuje tako što jednog lidera pretvara u novog Hitlera. Kada se to dogodi, protiv njega postaje dozvoljeno gotovo sve, jer se politički spor pretvara u moralnu borbu apsolutnog dobra i zla.

To je model primenjen na Sadama Huseina, Gadafija i druge lidere, među kojima je i Milošević. Važno je naglasiti da Pavlović time ne dokazuje da su ti lideri

bili aposultno nevini. Reč je o propagandnoj funkciji NATO poređenja: kada se protivnik jednom pretvori u simbol apsolutnog zla, više nije potrebno raspravljati o konkretnim interesima odgovornosti proizvođača haosa.

( Ekskurs: Reductio ad Hitlerum (lat. svođenje na Hitlera), poznato kao „Hitlerova greška“ ili „igranje na nacističku kartu”, jeste logička greška koja nastaje kada neko pokušava da obezvredi tuđi argument povezujući ga sa Adolfom Hitlerom ili

nacističkom partijom. Izraz je skovao jevrejski politički filosof Leo Štraus početkom 1950-ih godina, kao igru reči na tradicionalni filozofski termin reduction ad apsurdum (svođenje na apsurd). Spada u greške irelevancije i predstavlja podvrstu ad hominem napada, jer umesto rasprave o suštini i dokazima nekog stava, pažnju usmerava na negativnu emocionalnu reakciju vezanu za Hitlera. Sagovornik želi da izazove gnušanje i moralnu osudu kod publike, čime sugeriše da je stav automatski pogrešan samo zato što je u nekoj tački sličan Hitlerovim idejama ili postupcima. Recimo:„Protiviš se pušenju na javnim mestima? Znaš ko je još doneo stroge zakone protiv pušenja?

Hitler!”Povezivanje političkih protivnika sa nacističkim režimom bez ikakvih stvarnih dokaza o fašističkom delovanju, isključivo radi diskreditacije u javnoj debati, nije ni logički, ni moralno ispravno. Zašto je ovo logička greška?

Činjenica da je zločinac (poput Hitlera) podržavao neku ideju ne čini tu ideju

automatski neispravnom. Hitler je, na primer, pio vodu, voleo životinje ili gradio autoputeve, ali to ne znači da su te aktivnosti same po sebi loše. Umesto analize logičkih argumenata, rasprava se preusmerava na polje emocija i istorijskog užasa. Skupo smo platili te greške: Srbi su svedeni na Miloševićeve „naciste“). Pavlović istovremeno kritikuje srpski režim što nije umeo da odgovori na medijski rat. Umesto da gradi ozbiljnu diplomatiju i iznosi proverljive činjenice, režim je, po Palovićevom mišljenju, propagandu pre svega koristio za domaću publiku: trebalo je ubediti glasače SPS-a da je Milošević jedini mogući lider Srba ( „Ko to sinoć kroz Topolu prođe?/ Nije Đorđe, ne može da dođe,/ on je

Slobu poslao narodu“). To je još jedan primer strateške kratkovidosti: vlast uspeva da ubedi deo sopstvenih građana, ali gubi međunarodni informacioni prostor. Mora se priznati: Srbi su, kao i ostali narodi, živeli u vremenu laži. Miloševićeva vlast je, putem državnih medija, širila pogrešne predstave o tome šta se sa nama dešava, sa jednim ciljem – da drži u zabludi ljude na čije je glasove

računala.

Pavlović kaže da je i medijska konfuzija oko ubistva Džona Kenedija bila primer šireg fenomena: veliki broj verzija, teorija i kontradiktornih informacija može da dovede do toga da publika više ne veruje ni u šta. Taj „haos motiva“ je, po Pavloviću, takođe oblik kontrole - ne mora se svima nametnuti jedna laž ako se može stvoriti toliko različitih priča da istina postane nedostupna.

NEDOSTATAK ALTERNATIVE

Pavlović je bio posebno oštar prema uverenju mnogih među Srbima, od akademika

do penzionera, da će Milošević, bez obzira na svoje komunističko poreklo, na kraju ipak zaštititi srpske interese. On tu nadu smatra iluzijom. Po njemu, za Miloševićev krug je očuvanje vlasti važnije od dosledne državne politike.

Ključna kritika glasi da režim nije jasno objasnio za šta se ratuje. Vojnici i građani dobijaju protivrečne poruke: brani se Jugoslavija, brani se Srbija, brane se Srbi van Srbije, brani se socijalizam, brani se mir. Bez jasnog cilja, žrtve postaju još besmislenije.

Pavlović predviđa i jedan politički paradoks: poraz i siromaštvo ne moraju odmah oboriti režim. Naprotiv, ekonomski očaj, medijska konfuzija, strah i nedostatak uverljive alternative mogu da ojačaju vlast.

Ljudi koji ne veruju nikome često biraju poznatu vlast, čak i ako su njome nezadovoljni.

I ja sam znao da autoritarni sistem ne opstaje samo represijom. On opstaje i proizvodnjom osećanja da „nema drugog izbora“. Kada su sve opcije diskreditovane, vlast može da se predstavi kao jedina brana haosu.

U tom smislu, najdublji politički problem nije samo ko je na vlasti, nego kako nastaje uverljiva alternativa pošto ona ne može biti samo tehnički bolja ili medijski privlačnija. Alternativa mora biti moralno i nacionalno ukorenjena, a

istovremeno demokratska i ustavobraniteljak. To je ideal koji sam stalno tražio, ali ga ne pronalazio u političkoj stvarnosti devedesetih.

SRPSKI INTEGRALIZAM

Jedna od tema Pavlovićevih tekstova je opasnost da se Srbi u Srbiji posmatraju

odvojeno od Srba u Bosni, Hercegovini, Krajini i drugim oblastima bivše Jugoslavije. On smatra da zapadne sile mogu da koriste stanovništvo Srbije kao polugu pritiska na srpske zajednice van Srbije, naročito preko sankcija, diplomatske izolacije i pretnji vojnom silom. Iz toga izvodi kritiku regionalnog partikularizma. Šumadinci, Crnogorci, Hercegovci, Krajišnici, Vojvođani i drugi mogu imati različita istorijska iskustva, ali ako ne vide zajednički nacionalni okvir, lakše će biti politički podeljeni.

Njegovi tekstovi su imali snažan integralistički srpski nacionalni ton. Pavlović takođe koristi tu temu da postavi pitanje civilizacijske pripadnosti. Po njemu, Srbi su vekovima pokušavali da se politički i kulturno približe Zapadu, ali ih zapadna politika u kriznim trenucima tretira kao strani element. Iz toga on izvlači zaključak da Srbi treba više da se okrenu vizantijskom i pravoslavnom nasleđu. Jer problem jugoslovenstva bio upravo u tome što je srpski identitet pokušao da preoblikuje u širi politički identitet koji nije imao dovoljno dubok

zajednički duhovni temelj. Posle raspada Jugoslavije ponovo se postavljalo pitanje šta je zajedničko Srbima osim državne granice.

Zajednički okvir treba da bude svetosavska kultura i Crkva. To nije isto što i etničko isključivanje drugih: pravoslavni identitet treba da postavi moralna ograničenja nacionalnoj politici. Jer u praksi taj model može biti izopačen ako se svede na parole o „krvi i tlu“.

UDBAŠKI „ČETNICI“ I RATNI ZLOČINI

Pavlović zato govori i o zločinima koje su činile jedinice koje su se predstavljale kao „četničke“. On sumnja da su neke od njih bile povezane sa tajnim službama i da su

njihovi zločini mogli biti politički korišćeni protiv srpskih interesa. To je

deo šire slike o manipulaciji ratom. Udbaški „četnički nacionalizam“ je

Jugoslovensku vojsku đenerala Mihailovića predstavljao onako kako ih je predstavljala komunistička propaganda: kao primitivne koljače i gibaničare, a ne kao prvi pokret otpora Hitleru u Evropi, a pogotovo ne kao legalnu vojsku Kraljevine Jugoslavije. Svoje paravojne formacije odevali su kao četnike iz Bulajićevih filmova, i takve slike o Srbima slali u svet ( a Milošević je bio fini pegovarač, umerenjak, koji je, kao bankar u Americi, znao Rokfelere ).

Pavlović kaže da Srbi moraju da istraže i osude stvarne zločine koji su počinjeni sa njihove strane. Ako su neprijatelji izmislili ili preuveličali neke optužbe, to ne daje pravo da se poriče ono što se zaista dogodilo. Narod koji sebe vidi samo kao žrtvu lako može da razvije slepu tačku za sopstvene počinioce. Hrišćanstvo ne dozvoljava da se dobro i zlo mere etničkom pripadnošću. To su reči patrijarha Pavla – ne želim da živim ako je cena mog opstanka zločin prema nečijoj nejači.

Zato je pojam pokajanja i politički i duhovni. Pokajanje ne znači kolektivno samoponižavanje, niti prihvatanje tuđe propagande. Ono znači sposobnost da čovek ili zajednica imenuju sopstveno zlo i prekinu sa njim: tek takva zajednica može uverljivo da govori o nepravdi koja je njoj učinjena.

Naravno da je za mene u doba ratova za nasleđe države u kojoj su, od 1918. do 1991, živeli skoro svi Srbi, a koja je rasturena voljom NATO Imperije, bio veoma bitan temeljni nacionalni identitet, ali nisam prihvatao etnički moralni relativizam.

Srbin koji čini zločin nad nejači ne brani Srpstvo nego ga skrnavi. Upravo zato je

moralno čišćenje sopstvenih redova oblik patriotizma, a ne izdaje.

O „SLAVOFOBIJI“

Najšire civilizacijske teze pojavljuju se u Pavlovićevom ogledu o „slavofobiji“.On smatra da zapadno neprijateljstvo prema Srbima nije samo posledica konkretnih događaja devedesetih, nego deo duže istorijske napetosti između zapadnog hrišćanstva i pravoslavnog slovenskog sveta.

On pojam slavofobije opisuje kao trajno potcenjivanje, asimilaciju i, makar ponekad, fizičko uništavanje slovenskih naroda. U tu priču uključuje germansko širenje na Istok, rimokatoličke misije, sukobe sa Rusijom, komunističku revoluciju i savremene geopolitičke pritiske.

Pavlovićeva vizija je veoma široka i počiva na autorovom civilizacijskom čitanju istorije, koje je i danas bitno. U tom okviru posebno mesto imaju ruski mislioci - slovenofili, Dostojevski, Danilevski, Leontjev, Trubeckoj i drugi. Oni su svedoci da zapadni model nije univerzalan. Ideja je da svaka civilizacija ima sopstveni sistem vrednosti i da problem nastaje kada jedna civilizacija svoja merila predstavi kao jedino moguće čovečanstvo. Ne postoje niže i više civilizacije – one su različite, i svaka ima pravo na postojanje. Modernizacija ne mora da znači vesternizaciju.

Pavlović zbog toga oštro kritikuje kolonijalizam, zapadne vojne intervencije i ideološki izvoz modernizacije. Navodi primere uništenih naroda i civilizacija, kao i činjenicu da se zapadna istorija često predstavlja kao napredak uprkos ogromnom nasilju.

Zapad je opisuje kao civilizacija koja je, po autorovom hrišćanskom merilu, napustila sopstvene izvore i postala duhovno bolesna. Sekularizam, papizam, protestantizam, kolonijalizam, kapitalizam i komunizam su različiti izrazi jednog istog udaljavanja od pravoslavne celine.

Pavlović ne tvrdi da je na Zapadu sve bezvredno. On priznaje pozitivna dostignuća zapadnog razvoja, ali smatra da ona ne smeju sakriti istoriju nasilja. Srbi ne treba da idealizuju Zapad niti da ga kopiraju bez kritike. Modernizacija koja zahteva gubitak identiteta nije napredak.

Osim u provaliju.

PROTIV VESTERNIZACIJE

Iz teme slavofobije proizlazi kritika „pozapadnjačenja“. Pod tim pojmom autor ne misli na upotrebu zapadne tehnologije, nauke ili institucionalnih iskustava, nego na uverenje da Srbija mora da postane kulturno i duhovno ista kao zapadnoevropska društva da bi bila „normalna“.

On se oslanja na Nikolaja Trubeckoja i ideju da kulture ne treba da budu raspoređene na iluzornoj lestvici od primitivnog ka naprednom. One mogu biti različite, sa različitim istorijskim iskustvima. Ako romanogermanska civilizacija sopstvene norme proglasi za univerzalne, onda svaka druga kultura izgleda kao zaostala varijanta Zapada.

To je posebno opasno za male narode. Oni mogu da počnu da preziru sopstveni jezik, istoriju, religiju i običaje. Umesto kritičke modernizacije, nastaje kulturna imitacija. Ta imitacija retko proizvodi stvarni Zapad, a češće proizvodi karikaturu, jer institucije preuzete iz drugog konteksta ne funkcionišu bez vrednosti, navika i istorijskih uslova u kojima su nastale.

Svaka reforma se mora prilagoditi sopstvenom društvu. Ako želim pravnu državu, odgovornu vlast i građanske slobode, ne želim da cena toga bude odricanje od pravoslavnog i nacionalnog identiteta.

Možda bi neki, iz onog doba, povodom Pavlovićev teza, rekli: šta ovaj hoće? On traži slobodu od komunističke države, ali kritikuje liberalni individualizam,

kritikuje Miloševićev režim zbog nedostatka demokratije, ali je sumnjičava

prema ideološkom izvozu demokratije sa Zapada. Ta napetost se rešava putem

samosvojne politike: preuzimati ono što je korisno, ali ne gubiti sopstveni kriterijum.

MILAN PANIĆ KAO LAŽNO REŠENjE

U analizi političkog sukoba između Milana Panića i Slobodana Miloševića, Pavlović odbija da jednog vidi kao spasonosnu alternativu drugom. Miloševića posmatra kao predstavnika starog, nacionalno obojenog komunističkog aparata. Panića vidi kao prozapadnu figuru koja može da bude prihvatljivija međunarodnim centrima moći, ali ne i autentični predstavnik srpskih interesa.

Za Pavlovića je to primer lažnog izbora. Javnosti se nude dve figure koje izgledaju protivstavljeno, ali obe, po njegovoj proceni, potiču iz istog postjugoslovenskog i postkomunističkog okvira. Jedan govori jezikom nacionalne države i socijalizma, drugi jezikom Zapada i biznisa. To je ono: ako su sve kutijice deo iste igre, birač ne može da pobedi samo izborom druge kutijice. Potrebna je promena pravila igre.

Ovde je i jedan od razloga mog trajnog nepoverenja prema političkim podelama „nacionalisti protiv građanista“ jer se obe strane mogu instrumentalizovati.

Nacionalistička vlast može da krade, korumpira i pravi ustupke dok se poziva na patriotizam. Prozapadna vlast može da govori o demokratiji, a istovremeno da prezire narodnu tradiciju i sprovodi interese tuđinskih moćnika.

Umesto tog dualizma, tražio sam treću poziciju: nacionalno odgovornu, demokratsku, pravnu i hrišćanski moralnu. To je, međutim, i onda, a i sada, više bio normativni ideal nego konkretan politički program. Ipak, ponavljao sam kriterijume: istina, sloboda, nacionalna samostalnost, odgovornost, pokajanje i odbijanje korupcije.

TRAJNI PROBLEM JUGOSLOVENSTVA

Jedna od najupornijih tema Petra Pavlovića jeste kritika jugoslovenstva. Ne možemo posmatrati Jugoslaviju samo kao državni projekat koji je u određenom trenutku propao, već kao ideologiju koja je duboko promenila srpsku političku svest.

Naročito treba biti kritičan prema drugoj, komunističkoj Jugoslaviji, jer je ona nacionalne identitete formalno priznavala, ali je srpski istorijski

kontinuitet podređivala partijskom konceptu „bratstva i jedinstva“.

U tom okviru je bio tumačen i problem granica stvorenih u socijalističkoj

federaciji. Za Pavlovića, raspad države pokazao je da republičke granice više nisu samo administrativne. Postale su osnova novih država, a Srbi koji su živeli van Srbije našli su se u položaju koji je zahtevao novu i jasnu nacionalnu strategiju.

Njihova sudbina, po njegovom tumačenju, nije mogla biti rešena ponavljanjem starih jugoslovenskih formula.

Kritika Miloševića ovde dobija dodatnu dimenziju. Pavlović mu ne zamera samo to što je ostao komunista, nego i što je predugo razmišljao kao jugoslovenski državnik u trenutku kada se država raspadala. Vera u JNA, savezne institucije i mogućnost obnove neke redukovane Jugoslavije za Pavlovića je dokaz da rukovodstvo nije shvatilo novu stvarnost. Vojnik koji ne zna da li brani Jugoslaviju, Srbiju, Srbe u Hrvatskoj ili režim ne može imati jasan politički cilj.

Zato je „mala Jugoslavija“ moguća nova klopka. Ako se posle raspada stare zajednice ponovo stvori država koja zadržava stare elite, propale ideološke navike i neodređen odnos prema srpskom nacionalnom pitanju, onda se problem ne rešava nego odlaže: strah od jasnog definisanja sopstvenog identiteta često je vodio u nove poraze.

Naravno da niko normalan zagovara mržnju prema drugim južnoslovenskim narodima jer hrišćanska vera zabranjuje kolektivnu mržnju i osvetu. Međutim, moramo odbaciti ideju da pomirenje mora počivati na zaboravu. Zajednički život, ako je moguć, mora biti zasnovan na istini o prošlosti, priznavanju zločina i jasnom poštovanju identiteta svakog naroda.

Izlaz iz iz jugoslovenskog nasleđa samoistovetnost: Srbija treba da zna šta jeste, bez potrebe da svoje postojanje opravdava. Tek iz takve sigurnosti mogući su i normalni odnosi sa susedima. Drugim rečima, pomirenje nije brisanje razlika, nego sposobnost da različite zajednice žive bez pretenzije da jedna drugu prevaspitavaju ili ukidaju.

O PUTU KA POKAJANjU

DA LI JE POKAJANjE POLITIČKA KATEGORIJA?

U svakodnevnom govoru pokajanje se često svodi na osećanje krivice, žaljenje ili

izvinjenje, ali ono ima šire, pravoslavno značenje: preumljenje, odnosno promena načina mišljenja i života.

Zato poziv na pokajanje nije samo verska poruka upućena pojedincu. Treba ga primeniti na porodicu, intelektualce, Crkvu, političare i narod kao istorijsku zajednicu. Jer se politička obnova ne može izvesti ako svako samo nabraja tuđe grehe. Komunisti treba da priznaju progone, represiju i uništavanje verskog života, rodoljubi zloupotrebe patriotizma i zločine, „građanisti“ prezir prema sopstvenoj tradiciji i političku zavisnost od zapadnih moćnika, crkveni ljudi sopstvene promašaje, a obični ljudi korupciju, kukavičluk, ravnodušnost i pristajanje na laž.

U tom smislu, pokajanje ima i institucionalnu posledicu. Ako se stvarno prizna šta je bilo pogrešno, onda se moraju menjati i pravila koja su to zlo omogućila. Zato su potrebni i zahtevi za vladavinom prava, odgovornošću vlasti, jasnim institucijama i prekidom sa tajnim mrežama moći. Pokajanje koje ne menja ponašanje bilo bi samo retorika.

Pokajanje se protivstavlja samosažaljenju. Narod može stalno da govori o tome šta su mu drugi učinili, a da se nikada ne zapita šta je sam radio pogrešno. Takav narod ostaje zarobljen u prošlosti. Sa druge strane, pokajanje ne znači prihvatanje.

Ono mora biti slobodno i konkretno: čovek priznaje ono za šta zaista jeste odgovoran, a ne ono što mu NATO moćnik pripisuje.

Zbog toga je i nacionalno pomirenje nemoguće bez pokajanja. Ne može se jednostavno reći da su svi bili podjednako krivi i da prošlost treba zaboraviti. Ako su postojali progon, ubistvo, otimanje imovine ili politička represija, žrtva ima pravo na istinu. Pomirenje dolazi tek nakon imenovanja zla, a ne umesto njega.

Ova logika se prenosi i na odnose među narodima. Nikad nisam verovao u trajno pomirenje koje se zasniva samo na sporazumu političkih elita, dok se u javnosti negiraju ili relativizuju tuđe žrtve. Ideal je težak i verovatno nikada sasvim ostvariv: svaka strana treba najpre da vidi sopstvenu krivicu, a tek onda da traži priznanje krivice drugog.

Lažni car uvek govori da je on u pravu, da je za neuspeh kriv neko drugi i da narod mora da mu veruje. Pokajanje, naprotiv, počinje priznanjem sopstvene ograničenosti. Zato je ono i protivotrov protiv kulta vođe. Vođa koji ne može da prizna grešku lako postaje idol, a zajednica koja nikada ne preispituje sebe lako postaje plen takvog vođe.

SPOLjNI PRITISAK I NAŠA ODGOVORNOST

Trebalo je, u vreme ono, da se istovremeno govori o spoljnim neprijateljima i

sopstvenoj krivici. Ta dva nivoa se u političkim raspravama često isključuju:

ili je za sve kriv Zapad, ili su za sve krivi Srbi i njihovo rukovodstvo. Normalan čovek ( ne samo Srbin ) mora biti oštar prema Sjedinjenim Državama, NATO Imoeriji, zapadnim medijima i međunarodnim institucijama kojima upravlja NATO. Raspad Jugoslavije je deo šireg posthladnoratovskog poretka u kome

velike sile slabe države podređuju sopstvenim strateškim interesima.

Sankcije, medijski narativi, diplomatski pritisci i vojne intervencije nisu neutralni instrumenti međunarodnog prava, nego sredstva političke moći.

S druge strane, upravo zato što smo znali da je spoljni pritisak stvarno postojao, bilo je važno da srpska politika bude mudra, moralna i disciplinovana. Ako se zna da protivnik čeka našu grešku, onda je neodgovornost sopstvenog rukovodstva još teža. Loša strategija, kriminal, paravojne formacije, propaganda i zločini ne mogu se opravdati činjenicom da postoji neprijateljska politika spolja.

I tu je opet pitanje pragmatičnosti zločina. Da li nacionalna pripadnost zločinca može da pretvori u junaka? Iz perspektive čojstva, ne može. Naprotiv, zločin je dvostruko težak kada se izvrši pod nacionalnim ili pravoslavnim simbolima, jer tada, osim konkretne žrtve, biva oskrnavljeno i ime zajednice u čije ime se deluje.

Da ponovim: istorijsko stradanje ne proizvodi automatski moralnu nevinost u svakoj novoj situaciji. Narod koji je u prošlosti bio žrtva može u drugom trenutku imati pojedince koji čine zlo.

Sećanje na Jasenovac, ratove i progone ne sme biti upotrebljeno kao dozvola za osvetu. Naravno, ne smemo dozvoliti da se stvarni zločini pojedinaca ili udbaških formacija upotrebe za kolektivno moralno obeležavanje čitavog naroda, njegove kulture i Crkve. Samatrao sam, u vreme ono, da individualna i komandna odgovornost moraju biti konkretne. Najveća je laž kada se iz političke krivice režima izvodi zaključak da su Njegoš, Kosovski zavet ili svetosavlje sami po sebi izvori zločina.

Kao što spoljna nepravda ne ukida našu krivicu, a naša krivica ne opravdava spoljnu nepravdu. Trezvenost zahteva da čovek ne koristi neprijatelja kao izgovor za sopstveno zlo, ali i da ne prihvata tuđu propagandu samo zato što je razočaran sopstvenom vlašću.

O MANAMA MOGA STILA

Pisao sam uvek sa strašću: novinski komentar, istorijsku analogiju, književni citat i politički pamflet koristio sam, često i prenaglašeno, često vičući po papiru. Svestan sam svih mana svog stila i nikad nisam tvrdio da govorim konačnu reč. Milošević, Tito, komunizam, nacionalizam, Zapad, Kosovo, Sveti Sava, Njegoš i Dostojevski za mene nisu bile odvojene teme. Pričao sam priču o vernosti i otpadiji, istinskom i lažnom zavetu, slobodi i idolopoklonstvu. Čitalac zato može da vidi moralni kriterijum kojim procenjujem različite pojave.

Mana takvog postupka je što analogija ponekad zamenjuje dokaz. Činjenica da se jedan savremeni politički obrazac može uporediti sa biblijskim ili književnim primerom ne znači sama po sebi da su istorijski uzroci isti.

Ipak, hoću da se zna šta je jedan pravoslavni srpski publicista mislio i pisao dok su se događaji devedesetih odvijali. Tekstovi iz tog doba su svedočenja o atmosferi, strahovima, političkim podelama i intelektualnim reakcijama epohe. Ostaje pitanje - koje od mojih tvrdnji mogu biti potvrđene nezavisnim istorijskim istraživanjem, a koje ostaju politička interpretacija, teološka ocena ili polemičko uopštavanje? To ostavljam na procenu čitaocu.

To je bila moja pozicija: protiv režima, ali i protiv zapadne intervencionističke politike, za nacionalni identitet, ali protiv obožavanja „krvi i tla“, za Crkvu, ali protiv njene političke instrumentalizacije, za priznanje srpskih žrtava, ali i za osudu zločina koje su počinili Srbi.

Osnovni naš problem je gubitak moralnog i duhovnog središta srpske politike. Moj kriterijum rasuđivanja o srpskoj stvarnosti je pravoslavno hrišćanstvo kako sam ga ja razumeo. Sve ostalo, kritika komunizma, Miloševića, Zapada, jugoslovenstva, kriminala, lažnog nacionalizma i tranzicije izvodio sam iz tog temeljnog stava. Ponavljam: to je pravoslavno hrišćanstvo kako sam ga ja razumeo, a ne pravoslavno hrišćanstvo u svoj njegovoj širini i punoti. Drugi su dublji, i svedoče više. Zato moje reči nisu „crveno slovo“, nego vapaj čoveka koji se našao vrtlogu svetske i nacionalne istorije. Podložne su svakoj kritici, ali ne i pretumačivanju: nikome ne dam da ih reinterpertira kao podršku NATO Zapadu, jer one to nikada nisu bile.

Moje tekstove ne treba čitati kao konačnu istinu devedesetih, već kao lično svedočenje o njima. Naravno da je potrebna kritička distanca prema svim mojim zaključcima.

ZA KRAJ: KNIN JE PAO U BEOGRADU KLjUČNA ZAMERKA

Ono što najviše zameram Slobodanu Miloševiću je prepuštanje Srba iz Republike Srpske Krajine neoustaškoj EUstašiji, zvanoj Republika Hrvatska. Milošević je najzapadnije Srbe surovo i bez trunke sažaljenja ostavio na cedilu, i to mu se nikad ne sme zaboraviti. General Vojske Republike Srpske Krajine Milisav Sekulić je napisao knjigu „Knin je pao u Beogradu“, pokazujući i dokazujući da je Srpska Krajina pala usled političke pasivnosti, licemerja i cinizma srpskih političkih elita, kako u SR Jugoslaviji tako i u Republici Srpskoj Krajini.

Titoistički koncept bratstva i jedinstva, kao i antisrpski karakter federalizma koji je razbijao kontinuitet srpskog etničkog prostora, ostaju u podlozi svih kasnijih tragedija. Prema generalu Sekuliću, Srbi iz Hrvatske bili su žrtvovani ne samo od strane hrvatske države u nastajanju već i od svojih sunarodnika na vlasti u Beogradu,koji su pokazali ravnodušnost, ali i diplomatsku servilnost pred međunarodnim faktorima.

Rukovodstvo Republike Srpske Krajine bilo je urušeno unutrašnjim konfliktima, nekompetentnošću i svađalaštvom: stranke unutar RSK su upražnjavale međusobne obračune umesto da se zajedno bore protiv NATO pakta i NATO Zagreba. Sekulić se ne libi da imenuje odgovorne: Slobodan Milošević i njegov krug saradnika predstavljaju ravnodušnike koje su svojom „realističkom“ politikom dovele do razornih posledica. Odluka da se RSK ostavi bez značajne vojne podrške i da se sa hrvatskim vlastima vodi tajna diplomatija iza leđa Srbima iz Krajine predstavlja, po Sekuliću, izdaju prvog reda. Autor posebno ukazuje na paradoks da su Srbi iz Krajine često bili na meti medijske satanizacije u Beogradu, a ne objekti brige i solidarnosti.

RAZLOZI ZA TRAGEDIJU

Prema Sekuliću, medijska slika u SR Jugoslaviji je bila konstruisana tako da sužava saosećanje i delegitimiše potrebu za solidarnošću sa Srbima iz Krajine. Dok je Hrvatska izvodila ofanzivu u doba „Bljeska“ i „Oluje“, srpski mediji su

prenosili vesti o sportskim rezultatima, poljoprivrednim uspesima i kulturnim događajima, a zato vreme se tragedija izgnanstva preko dvesta hiljada ljudi skoro potpuno prećutkivala. Pad Knina nije u medijima obeležen kao svesrpska tragedija nego kao incident koji se desio na margini istorije, jer je svest o našoj Krajini izgubljena mnogo pre nego što je prvi tenk ušao u krajiške gradove.

Loši su bili odnosi između RSK i Republike Srpske. Sekulić pokazuje kako je saradnja često bila simbolična, a ne strateška. Lideri poput Karadžića i Mladića nisu bili u stanju da formiraju ujedinjeni front sa Krajišnicima, iako su zajednički interesi to zahtevali. Pored toga, tadašnja JNA (a kasnije Vojska Jugoslavije) više je služila kao instrument političkih pritisaka i međunarodnih kalkulacija nego kao sila odbrane srpskog naroda.

Među vojnicima u Krajini je zavladala svest da pomoć iz Srbije neće doći. Taj osećaj napuštenosti imao je poguban efekat na sposobnost Krajišnika za otpor. Oficiri su često bili ostavljeni sami, bez konkretnih uputstava ili logističke podrške.

Naredbe su kasnile, a u kritičnim trenucima nijedna jedinica nije imala jasan operativni plan. Povlačenja su organizovana improvizovano, komunikacija je bila u kolapsu, a logistika potpuno nefunkcionalna. Mnoge jedinice nisu imale dovoljno goriva ni municije, a neke čak ni hranu.

Srbi iz Krajine bili su ljudi koji su dugo verovali u mit o zaštitničkoj ulozi Srbije i srpske države. Kada su shvatili da pomoći nema, taj mit je bolnim putem srušen, ostavljajući za sobom kolone izbeglica, ne samo fizički već i egzistencijalno slomljenih. To iskustvo će imati dugoročne posledice na srpsku samosvest, uključujući demografski pad, gubitak samopouzdanja i porast ciničnog odnosa prema državi. Sekulić se pita da li je srpski narod, kao politički subjekt, ikada zaista sazreo za modernu državnost? Srpska elita je podbacila, država je zakasnila, narod je ostao sam. Sekulić je jasan:„Srbija nije htela da ratuje za Krajinu jer Krajina nikada nije bila uključena u njenu stratešku računicu, već je služila kao

privremeni adut u diplomatskim pregovorima“.

Knin je pao u Beogradu mnogo pre nego što je pao na terenu, a srpski narod je to shvatio tek kada je video kolone izgnanika u pravcu srbijanskih gradova i Beoggrada.

NEIZABRANI POSREDNIK

U svim mirovnim pregovorima Srbi iz zapadnih srpskih krajeva nisu imali kapacitet da samostalno utiču na ishod, već su uvek bili predstavljeni preko posrednika, nezaobilaznog Slobodana Miloševića. Taj „mentorski“ odnos Beograda prema Kninu i Palama Sekulić proglašava jednim od glavnih izvora kraha srpske politike u devedesetim.

Uloga Slobodana Miloševića u Dejtonu ima poseban značaj. On je, tvrdi Sekulić, predstavljao sve Srbe uprkos tome što ni formalno ni demokratski nije imao mandat da to čini. U ime srpskog naroda potpisuje dokument kojim se potvrđuje međunarodno priznata teritorijalna celovitost Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Tim potpisom legalizovana je ne samo etnička čišćenja izvršena nad Srbima već i zbrisan pravni legitimitet Republike Srpske Krajine. Sekulić navodi da je tim činom Srbija, kao matica, praktično priznala poraz kao strategiju.

Prema Sekuliću, Dejton nije bio posledica poraza na bojištu, već rezultat političke kapitulacije. Dok su Hrvati i Bošnjaci u Dejtonu nastupali kao politički subjekti sa jasnim ciljevima, Srbi su, preko Beograda, nastupili bez koordinisane strategije. Posebno se kritikuje činjenica da su Srbi iz Krajine u potpunosti bili izostavljeni iz pregovora. Njihov glas, položaj i tragedija nisu bili predmet bilo kakvih zahteva ili kompenzacija. Za razliku od Republike Srpske, koja je formalno dobila status entiteta unutar BiH, RSK nije dobila ni deklarativno priznanje istorijske nepravde.

Sekulić ističe da je Dejton imao i unutrašnje posledice: on je cementirao kulturu ćutanja i zabrane postavljanja pitanja o odgovornosti. Posle potpisivanja ovog sporazuma, svaka kritika

Miloševićeve politike tretirana je kao antisrpska. Istovremeno, u medijima se negiralo da je Krajina ikada bila deo nacionalnog projekta. Sve što je prethodnih godina građeno kao patriotska paradigma ( „svi Srbi u jednoj državi“ ) sada je prećutkivano kao zabluda. Taj ideološki zaokret Sekulić smatra pretvaranjem poluzvanične državne ideologije u režimsku istorijsku amneziju.

DEJTONIZACIJA SRBA

Iako su na Pale pristizala upozorenja da će sudbina Srba u Krajini biti preslikana i u Bosni, rukovodstvo RS je bilo podeljeno. Jedni su bili za bezuslovnu saradnju s Miloševićem, u strahu da će ih Beograd potpuno izolovati. Drugi, kao što je bilo vojno rukovodstvo na čelu sa Ratkom Mladićem, upozoravali su da će Beograd Srbe u BiH dovesti do iste sudbine kao one u Kninu. U Dejtonu se te tenzije kulminiraju jer je autonomija RS svedena na entitetsku upravu bez samostalnog pravnog subjektiviteta.

Dejton je bio diplomatska pobeda SAD, ali i moralna kapitulacija UN, koje su u Vukovaru, Bijelom Brdu, pa i u zoni Južne Krajine, dopustile etničko čišćenje pod svojim mandatom. On poziva na istorijsku reviziju uloge takvih „mirovnjaka“, ukazujući da su njihove misije često samo fikcija za medije, bez stvarne zaštite civila.

To jest: da li je Dejton za Srbe bio mir ili kapitulacija? Za Sekulića, odgovor je jasan: bio je to sporazum u kojem su Srbi platili najveću cenu, a dobili najmanje. Nije u pitanju samo teritorija ili politički status, već trajno osećanje poraza, izdaje i istorijske nepravde.

UNUTRAŠNjE IZGNANSTVO

Narod iz zapadnih srpskih krajeva je, prema Sekuliću, bio u poziciji talaca: sa jedne

strane izložen NATO hrvatskim ofanzivama, sa druge strane obmanjivan političkim izjavama o „međunarodnom pravu“ i „nepobedivosti srpske vojske“. U takvom ambijentu, masovni izgon bio je više nego logičan kao rezultat duboke nepoverenja u srpsko političko rukovodstvo i straha od novog Jasenovca.

Kad je pala Krajina, Beograd je, da ponovimo, sramno ćutao. Nije bilo dana žalosti, ni minuta ćutanja. Umesto otvorene rasprave o razlozima neuspeha i odgovornosti, javni diskurs je ubrzo ušao u fazu „zatvaranja slučaja“. Teorije zavere, medijski relativizam i apatija bili su dominantne strategije zvaničnih glasila. Televizija, štampa i državni zvaničnici izbegavali su čak i sam pojam „pad“. Govorilo se o „povlačenju“, „reorganizaciji“, „taktičkoj prednosti“, čime je tragedija izgubila svoju moralnu i osećajnu težinu. Srbi iz Krajine nisu bili predstavljeni kao braća u nevolji, već kao nezgodan višak u javnom prostoru koji je morao da se „utiša“.

Srbi iz Krajine nisu samo izgubili dom, zemlju i pravo na povratak nego su izgubili i simboličko mesto u srpskom društvu.

Postavljeni su u poziciju optuženih, kao da su sami krivi za svoju nesreću. Mnogi od njih su u Srbiji doživeli diskriminaciju, stigmatizaciju, pa i administrativno- socijalno poniženje. Umesto da budu dočekani kao žrtve velikog istorijskog zločina, tretirani su kao teret i podsetnik na nacionalnu nemoć. Sekulić ukazuje da je srpsko društvo time izgubilo vezu sa moralnim poretkom solidarnosti i zajedničke sudbine.

PROTIV ĆUTANjA

General Sekulić sa zaprepašćenjem ističe da je, u to vreme, veoma mali broj javnih

ličnosti ( nekoliko novinara, retkih analitičara, poneki sveštenik ) javno progovorio o značaju poraza u Krajini. Univerziteti su ćutali. Akademija nije iznela nijedan ozbiljan dokument niti je organizovala simpozijum na tu temu.

Nacionalna istorija nije ubrzo ni obradila ni usvojila pad Krajine kao veliku lekciju. Umesto toga, dominirao je oportunizam i strah da bi kritika vlasti mogla biti shvaćena kao kritika naroda, što je jedna od ključnih zamena teza u to vreme. Sekulić ističe da je u ćutanju oko Krajine najglasnije bilo ono što je izostalo: preispitivanje politike devedesetih, odgovornosti države, i – što je možda najvažnije – moralna solidarnost.

O tome je, između ostalog, uvek govorio i akademik Kosta Čavoški. Čavoški je poekazao i dokazao da je Milošević od samog početka sukoba namerno vodio protivsrpsku politiku u zapadnim zemljama i da je na kraju svesno prepustio i žrtvovao Republiku Srpsku Krajinu. Označio ga je kao „nacionalnog izdajnika” koji je u potpunosti napustio Knin i tamošnje Srbe tokom hrvatske operacije „Oluja”. Pad Krajine Čavoški opisuje kao jednu od najvećih tragedija u modernoj srpskoj istoriji, koja je rezultirala ne samo velikim egzodusom civilnog stanovništva već i velikim vojnim poniženjem srpske države. Po Čavoškom, izdaja Republike Srpske Krajine i kasniji ustupci u Dejtonskom sporazumu (gde je, prema njegovim rečima, Milošević dodatno „obogaljio” Republiku Srpsku prepuštanjem delova Sarajeva i drugih teritorija) najpogubnije tekovine tadašnjeg beogradskog režima.

Bez istine o Krajini, ne može biti istinskog razumevanja ni za Kosovo i Metohiju, ni za Republiku Srpsku, ni za bilo koji srpski gubitak. I ako me opet pitate zašto sam bio protiv režima Slobodana Miloševića, razloga ima mnogo, ali moj najjasniji odgovor glasi: Knin je pao u Beogradu.

UPUTNICE:

1. https://www.vladimirdimitrijevic.com/sr-rs/tekstovi/486-zivot-u-doba-anti-lazara-

dvadeset-godina-od-petog-oktobra.html

2. https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-2/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-3/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-4/;

https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/%d0%bd%d0%b0-

%d1%81%d1%82%d1%80%d0%b0%d0%b6%d0%b8-%d1%83-

%d0%bd%d0%b0%d1%98%d0%bc%d1%80%d0%b0%d1%87%d0%bd%d0%b8%d1%

98%d0%be%d1%98-%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%b8-

%d0%b4%d1%83%d1%85%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%be-5/