Mogućnost direktnog sukoba Rusije i NATO-a ponovo se vezuje za jednu od najosetljivijih tačaka na istočnom krilu Alijanse.
Na relativno malom prostoru ukrštaju se ruske vojne mogućnosti, snage NATO-a i komunikacije od kojih zavisi kopnena veza baltičkih država sa ostatkom Alijanse.
U središtu tog scenarija nalaze se Kalinjingradska oblast i Suvalkski koridor. Ruska enklava smeštena je između Poljske i Litvanije i nema kopnenu vezu sa ostatkom Rusije, dok su na njenoj teritoriji raspoređeni sistemi „Iskander“, S-400 i „Oniks“, a sa tim prostorom povezuju se i ruske mogućnosti upotrebe hipersoničnih raketa „Kinžal“.
Istovremeno, deo ruskih kopnenih snaga koje su ranije bile stacionirane u Kalinjingradskoj oblasti prebačen je na ukrajinsko ratište. Crisis Group procenjuje da su tamošnje kopnene snage smanjene za približno 80 odsto, što je značajno promenilo odnos između ranijeg stalnog vojnog prisustva i kapaciteta koji su ostali u enklavi.
Na suprotnoj strani odvija se jačanje istočnog krila NATO-a. U Poljskoj se nalazi oko 10.000 američkih vojnika, dok Nemačka razvija stalno vojno prisustvo u Litvaniji.
Upravo taj prostor ima poseban značaj zato što se između Kalinjingradske oblasti i Belorusije nalazi uska kopnena veza Poljske sa Litvanijom.
Reč je o Suvalkskom koridoru, pojasu dugom približno 65 kilometara duž poljsko-litvanske granice. Za NATO on predstavlja ključnu kopnenu komunikaciju prema Litvaniji, Letoniji i Estoniji, dok bi iz ruske perspektive u velikoj vojnoj krizi upravo taj prostor mogao postati tačka preko koje bi Kalinjingrad bio dodatno izolovan.
Zbog toga obe strane na istoj geografskoj tački vide različitu, ali neposrednu bezbednosnu opasnost. NATO mora da računa sa zaštitom kopnene veze prema baltičkim članicama, dok Moskva mora da računa sa mogućnošću prekidanja komunikacija prema Kalinjingradskoj oblasti.
Dodatnu težinu takvom scenariju daje izmenjena ruska nuklearna doktrina. U njoj se među vojnim opasnostima na koje se odnosi nuklearno odvraćanje pominju akcije usmerene na izolovanje dela ruske teritorije, uključujući blokiranje pristupa vitalnim transportnim komunikacijama.
To znači da bi eventualna izolacija Kalinjingrada za Moskvu mogla da prevaziđe pitanje snabdevanja i obične vojne logistike. U ruskom strateškom okviru takav potez ulazi u kategoriju opasnosti obuhvaćenih politikom nuklearnog odvraćanja, čime bi kriza oko enklave dobila znatno ozbiljniju dimenziju.
Tržište predviđanja Polymarket procenjuje verovatnoću direktnog sukoba Rusije i NATO-a do kraja 2026. godine na 30 odsto, dok je procena za sukob do kraja oktobra 16 odsto. Te brojke nisu vojna ili obaveštajna procena verovatnoće rata, već rezultat tržišta na kojem učesnici ulažu novac na određene ishode.
Crisis Group istovremeno ocenjuje da ni Rusija ni NATO nisu zainteresovani za direktan rat. Problem je u tome što bi kriza oko Kalinjingrada i Suvalkskog koridora mogla da stvori situaciju u kojoj bi potez jedne strane druga protumačila kao neposrednu stratešku pretnju, a mogućnost eskalacije tada više ne bi zavisila samo od početnih namera Moskve i NATO-a.
Webtribune
