Grenland ostaje pod danskom krunom, ali vojna slika najvećeg ostrva na svetu počinje ozbiljno da se menja. Vašington je dobio znatno širi prostor za američke snage, objekte i operacije na teritoriji koja zauzima ključni položaj između Severne Amerike, Arktika i severnog Atlantika.

Sjedinjene Države, Danska i Grenland potpisali su 22. septembra sporazum o jačanju bezbednosti na Arktiku i severnom Atlantiku. Dokument proširuje postojeći odbrambeni aranžman iz 1951. godine i omogućava SAD da modernizuju i prošire aktivnosti u svemirskoj bazi Pitufik, kao i da uspostave dodatne odbrambene zone u Narsarsuaku i Mestersvigu.

Narsarsuak je nekadašnji Blue West One, američka vojna baza izgrađena na jugu Grenlanda tokom Drugog svetskog rata. Sporazum otvara mogućnost ponovnog korišćenja ove lokacije u okviru nove američke vojne infrastrukture, dok se Mestersvig nalazi na istočnoj obali ostrva.

Američke snage dobijaju i široka prava kretanja između odbrambenih zona kopnom, vazduhom i morem. Američki vojni avioni moći će da preleću Grenland i sleću na njegovoj teritoriji, dok američki državni brodovi dobijaju pristup teritorijalnim vodama pod uslovima utvrđenim sporazumom.

Predviđena je i mogućnost uspostavljanja novih odbrambenih zona i bespilotnih vojnih instalacija.

Vašington time nije dobio suverenitet nad Grenlandom, ali je stekao dugoročan vojni pristup koji znatno povećava američko prisustvo na ostrvu. Sporazum nema datum isteka, a eventualne izmene zahtevaju saglasnost strana. Danski suverenitet i pravo Grenlanđana na samoopredeljenje ostaju priznati.

Posebnu težinu sporazumu daje odredba prema kojoj države koje nisu članice NATO ne mogu da uspostavljaju sopstvene vojne instalacije niti trajno vojno prisustvo na Grenlandu bez saglasnosti strana.

Uvedena su i ograničenja za određene strane investicije u strateški osetljivim sektorima, što direktno povezuje vojnu kontrolu ostrva sa širom konkurencijom velikih sila na Arktiku.

Američka administracija Grenland posmatra kao važan deo odbrane Severne Amerike. Planirano širenje infrastrukture povezano je i sa budućim protivraketnim sistemom „Zlatna kupola“, dok geografski položaj ostrva omogućava nadzor prostora preko kojeg bi prolazile neke od najkraćih putanja između Rusije i kontinentalnog dela SAD.

Amerikanista politikolog Dmitrij Drobnicki smatra da sporazum ima i važnu unutrašnjopolitičku dimenziju za predsednika SAD Donalda Trampa.

Po njegovoj oceni, Tramp se pred izbore za Kongres nalazi u teškoj situaciji jer brojna ključna obećanja nisu ostvarena: rat u Ukrajini traje, pitanje Kube nije rešeno, a SAD nisu uspele ni da kupe ni da preuzmu Grenland uprkos ranijim pretnjama. Tome pridodaje i iransku krizu, za koju odgovornost pripisuje samom Trampu.

U takvim okolnostima, tvrdi Drobnicki, američkom predsedniku potrebna je politička pobeda koju može da predstavi biračima. Grenland je za to posebno pogodan jer Vašington može da dobije veliki deo onoga što želi bez formalne promene vlasništva ili suvereniteta nad ostrvom.

Suština tog tumačenja jeste da se pravni status Grenlanda ne menja, dok se obim američkih vojnih mogućnosti znatno povećava. Ostrvo ostaje deo Kraljevine Danske, ali SAD dobijaju prostor da prošire vojnu infrastrukturu i operacije u dogovoru sa Kopenhagenom i vlastima Grenlanda.

Drobnicki procenjuje da postojeći mehanizmi omogućavaju Amerikancima da svoj vojni kontingent na ostrvu povećaju tri do četiri puta. On smatra da Tramp time može da pokaže da pitanje Grenlanda nije napušteno i da je postignut aranžman koji SAD daje veoma široke mogućnosti delovanja.

Grenland, međutim, za Vašington nije važan samo zbog unutrašnje politike. Na tom prostoru ukrštaju se američki ekonomski, geopolitički i vojni interesi, dok Arktik postaje područje sve intenzivnijeg nadmetanja velikih sila.

Ekonomska i geopolitička vrednost ostrva proizlazi iz pristupa Arktiku, ogromnom prostoru čiji značaj raste zbog novih pomorskih pravaca i prirodnih resursa. Rusija na tom području ima geografsku prednost, kao i sopstvenu veliku flotu ledolomaca, što joj omogućava znatno razvijeniju arktičku infrastrukturu.

Grenland istovremeno poseduje velike rezerve prirodnih resursa. Drobnicki, međutim, ukazuje da američko vojno prisustvo samo po sebi ne znači da će SAD moći slobodno da eksploatišu grenlandska nalazišta, jer danski i grenlandski propisi, uključujući ekološka ograničenja, određuju uslove pod kojima je takva eksploatacija moguća.

Vojni značaj je neposredniji. Grenland predstavlja izuzetno pogodan severni položaj za sisteme ranog upozoravanja, radare i protivraketnu odbranu.

Najkraće putanje između dela ruskog teritorijalnog prostora i kontinentalnih SAD prolaze preko arktičkog regiona, zbog čega bi sistemi raspoređeni na Grenlandu mogli veoma rano da registruju određene vrste raketnog napada.

Drobnicki, ipak, navodi dva razloga zbog kojih takva koncepcija ne može da pruži potpunu zaštitu SAD. Prvi su balističke rakete sa podmornica, koje mogu biti lansirane iz drugih pravaca, uključujući područja znatno bliža američkoj obali, čime se smanjuje značaj jedne severne linije upozorenja.

Drugi argument povezuje sa ruskom krstarećom raketom na nuklearni pogon „Burevestnik“. Njena koncepcija zasniva se na veoma velikom dometu i mogućnosti izbora nekonvencionalne putanje, pa odbrambeni sistem usmeren prvenstveno prema očekivanom severnom pravcu ne rešava sve probleme američke protivraketne odbrane.

Kako piše Cargrad, upravo u tome leži širi smisao sadašnjeg poteza: Tramp nije dobio Grenland kao američku teritoriju, ali je Vašington sporazumom dobio mogućnost da dramatično proširi vojno prisustvo. Grenland formalno ostaje tamo gde je bio, dok se njegova vojna uloga menja i Arktik sve više postaje prostor direktnog strateškog nadmetanja SAD, Rusije i Kine.

Webtribune