Sjedinjene Države ulaze u period u kojem više ne mogu podjednako snažno da održavaju bezbednosne obaveze u Evropi, Aziji, na Bliskom istoku i u sopstvenoj hemisferi.
Zato se u Vašingtonu sve snažnije pojavljuje ideja koncentrisanja resursa tamo gde američki stratezi vide najvažnije dugoročne interese. U toj logici Evropa gubi položaj koji je imala tokom Hladnog rata i prvih decenija posle raspada Sovjetskog Saveza.
U razgovoru sa Glenom Dizenom razmatra se mogućnost da se američka strategija postepeno povuče iz prevelikog broja globalnih obaveza i usmeri na dva prostora: zapadnu hemisferu i istočnu Aziju.
Pukovnik Lorens Vilkerson taj pravac povezuje sa idejama Elbridža Kolbija i drugih stratega koji smatraju da SAD treba da konsoliduju ono što još mogu pouzdano da kontrolišu.
Osnovna zamisao bila bi formiranje svojevrsnog strateškog bedema od Kanade do Argentine, oslonjenog na američku vojnu i nuklearnu moc. Takav model predstavljao bi veliki zaokret.
Umesto pokušaja održavanja globalne hegemonije, Amerika bi prioritet dala sopstvenom geografskom okruženju i sprečavanju rasta kineskog uticaja. Upravo zato Brazil dobija izuzetan značaj.
Najveća država Južne Amerike ima ogromne prirodne resurse, veliko stanovništvo i sve razvijenije veze sa BRIKS-om. Bez Brazila teško je zamisliti američku dominaciju nad celom zapadnom hemisferom.
U razgovoru su iznete veoma ozbiljne tvrdnje o nameri Vašingtona da utiče na politički pravac Brazila i oslabi poziciju Lule da Silve. Marko Rubio se navodi kao jedan od ključnih ljudi takvog pristupa. Te tvrdnje predstavljaju procenu sagovornika, a ne nezavisno utvrđene činjenice.
Venezuela je drugi važan deo strategije. Njene ogromne naftne rezerve predstavljaju očigledan američki interes, ali njihovo pretvaranje u brzo dostupan izvor energije nije jednostavno.
U razgovoru se iznosi procena da bi bilo potrebno najmanje 100 milijardi dolara kako bi se venecuelanska naftna industrija vratila na nivo na kojem bi eksploatacija, prerada i izvoz ponovo bili ekonomski održivi.
Problem je u tome što velike kompanije ne žele lako da uđu u takav projekat. Politička nestabilnost, infrastruktura i dugoročni rizik čine ulaganja mnogo manje privlačnim nego što bi ogromne rezerve na prvi pogled sugerisale.
Istovremeno, američka strategija prema Aziji postaje sve važnija. Kina se više ne posmatra kao samo ekonomski konkurent. Ona predstavlja državu koja može da izgradi tehnološki, industrijski, finansijski i vojni sistem dovoljno veliki da ospori američku dominaciju u ključnim delovima sveta.
Zbog toga se postavlja pitanje šta će biti sa Japanom i Južnom Korejom. Obe zemlje decenijama su se oslanjale na američki bezbednosni kišobran.
Međutim, ako procene da Vašington više nije pouzdan kao ranije, moraće ili da značajno povećaju sopstvene vojne kapacitete ili da pronađu potpuno drugačiji odnos sa Kinom i Rusijom. U transkriptu se iznosi procena da Japan i Južna Koreja već razmatraju takve alternative.
Pominje se mogućnost snažnijeg samostalnog odbrambenog sistema, pa čak i razvoja kapaciteta koji bi ih približili statusu latentnih nuklearnih sila. To bi potpuno promenilo Aziju. Američki sistem savezništava u regionu nastao je u periodu kada su SAD bile daleko dominantnija sila nego danas.
Kina je sada najveći trgovinski partner velikog broja država i vojno mnogo snažnija nego pre nekoliko decenija. Države zato više nisu prinuđene da biraju samo između potpune zavisnosti od Vašingtona i izolacije.
Mogu pokušati da balansiraju između više centara moći. Ako Amerika zaista krene tim putem, najveća promena možda neće biti njeno potpuno povlačenje iz sveta. Biće to prihvatanje činjenice da više ne može istovremeno da dominira svim njegovim ključnim regionima.
A kada velika sila počne da bira gde mora ostati, implicitno priznaje i gde više ne može biti ono što je nekada bila.
Webtribune
