"Има ли нечег као што си ти, о моја Албанијо", данима већ, од како су на шеталишту, одмах иза моста на Ибру, Албанци из јужног дела града поставили "новогодишње вигваме" и разглас, грми под прозорима Срба у центру северног дела Косовске Митровице.
"Од овог Сунца мог времена сјаје векови у зорама и пушка Албанца ватру пламти", говори један од стихова ове песме.
Сеире Албанци. Стају Србима на муку која је већ дошла до ока.
Данима већ, викендом нарочито, све веће групе Албанаца прелазе из јужног дела града преко моста на Ибру, преплаве шеталиште све до споменика кнезу Лазару које је ионако препуно полицајаца и са дугим цевима и у цивилу.
Осилили се. Сеире. Добацују женама, провоцирају децу. Углавном млађа генерација. Старијих је мање. Tраже кавгу.
"Не пуштамо више децу да се играју на шеталишту. Ако их пустимо, можда се ништа не деси, а ако се деси, зна се, наша ће деца бити крива. Сећате се оне четворице дечака који су пре коју недељу до крви пребијени на шеталишту, мучени и мрцварени, гажени на улици па затворени", прича познаник из Косовске Митровице.
Ноћима већ, на шеталишту у северном делу Косовске Митровице са разгласа јечи гласна музика, углавном на албанском. Пар стотина метара узбрдо, код споменика кнезу Лазару су специјалци који говоре албанским језиком. На једној и другој страни шеталишта су локали које су током године заузели Албанци са југа. У те локале Срби не свраћају, ни један једини Србин али, они упорно раде, ни један још није затворен.
У питању су виша економија и виша математика које Срби са севера одлично разумеју.
Претходна година, за Србе у северном делу Косовске Митровице, и пар километара даље, у Звечану, и у Зубином Потоку у Ибарском Колашину, и горе ка северу, у Лепосавићу, Лешку и Сочаници, била је година привикавања на нову стварност. Тешку и горку да тежа не може бити.
"Окупација- једном речју Срби са севера описују стање у коме су се, мало по мало, неосетно, одједном обрели.
Дуго су се, дуго опирали, бежали од стварности, избегавали да употребе баш ту реч која се одједном појавила, никла као зла коб међу народом. Реч и страшна и поражавајућа, али, неумитна. Тачан опис тренутног стања.
"Мало по мало, жаба и не осети да је у кључалој води, а већ је скувана. Тако је и са нама овде било. Само смо се једно јутро пробудили и схватили да смо под окупацијом. Туђи људи под оружјем под прозором, туђи језик, туђа пушка и туђа чизма, и неописива мржња са којом нас гледају", наставља причу познаник.
Док прича, стоји му кнедла у грлу. Јер, не говори о неком апстрактном стању, о теорији, о неком другом, него о стварности са којом се суочавају његова супруга, деца, он сам. Он би такво стање некако и трпео, у ствари, друге му и нема, али, како да објасни деци да не могу пред зграду, на улицу, до парка, да се играју. Како деца од седам – осам година да схвате да оно што је напољу није слобода и како да схвате шта је то окупација и како да се са тим помире.
Година 2024. била је година суочавања са новом стварношћу на северу. Са оним што су Срби јужно од Ибра прошли 1999. или коју годину касније.
"Патрола код споменика кнезу Лазару, дуге цеви, мрки погледи, туђи језик... Патрола код "Вампируше", патрола код Три солитера, па на Малом Звечану, код капија 'Трепче', на Дудином кршу. Две патроле у Бошњачкој махали, па још две или три на шеталишту, још једна у Рудару, једна на раскрсници код источног моста, једна у Микронасељу, код Техничке школе, и тако сваки дан...", описује нову стварност један од саговорника.
И те патроле, сада у најужем градском језгру, пре само годину или годину и по могле су се видети једино по рубним насељима. Мало по мало, метар по метар, у 2024. појавиле су се код споменика кнезу Лазару.
На једној страни гола сила, провокација, на другој, настављају наши саговорници, несхватљива трпељивост народа, спремност да се поднесе свака жртва и у околностима које су на први поглед неиздрживе, немогуће за голи живот, опстанак.
Истина је, одлазе људи, они који остају, не жртвују само себе, него мир, слободу своје деце, својих породица. Жртвују, али без ропца, без кукњаве, више се никоме и не жале, ћуте и трпе. Свако за себе.
"Кад су почетком године забранили динар, мислили смо шта ћемо и како ћемо, катaстрофа, па смо се за ово месеци суочили и са том невољом, навикли, прилагодили. Трпимо. Као што смо се навикли и да нам наша, српска полиција у Куршумлији или у Рашки пише казну за непрописно паркирање док у банци чекамо да подигнемо плату или пензију, заменимо за евре оно динара што добијемо, купимо мало намирница, па кренемо назад, на Косово. Навикли смо се и на косовске таблице и на косовске возачке дозволе и личне карте... Трпимо, а шта друго... Навикосмо се за ово месеци да нам комшије са југа преузимају локал по локал у центру где никад ништа није било њихово, па се навикосмо да не смемо да пустимо децу на шеталиште да се играју, па се навикосмо да нам децу пребијају на сред улице, крај споменика кнезу Лазару", набраја наш саговорник.
Говори и јетко и горко. Али, и то је саставни део живота Срба на северу КиМ. Навикавање, прилагођавање.
Кад се човек бори за своју децу, каже, њихово право на слободу и живот, онда је спреман на све, па и на апсолутни терор. Отуда, по његовом мишљењу, толика моћ трпљења, отуда толика спремност на жртву.
"Слушао сам некад приче нашег деде, чему су он и његови били изложени пре пре Другог светског рата, за време рата, па и после рата... Какав је то само терор био. Па очеве приче шта се дешавало 70-их и 80-их година прошлог века, паљевине, отимачине, силовања, убиства, неподношљиви притисци. Живот са страхом је наша судбина", преноси неку вишу животну филозофију наш саговорник.
Оно што се у прошлој, 2024. години, па и у оној претходној, издешавало на северу људи у Митровици, Звечану, у Ибарском Колашину, описују као затварање круга. Челични прстен око народа је спојен, заварен, састављен, осећај немоћи, оно са чим су се Срби на југу суочили пре две и по деценије, постао је део и овдашњих живота. Албански супермаркет у центру Северне Митровице сада је стварност, као што су стварност и базе специјалне полиције од Јариње, преко Лепосавића, Сочанице, Бистричког моста па до Горњег Јасеновика и Брњака. Као што је стварност гашење српских институција, свега сем школа и болница.
То на северу није више онај живот којим се живело пре само две године. Није онај осећај слободе, поноса, правде. Уклањање сирене за узбуну у Северној Митровици 21. 12. 2023. године симболички је значило стављање тачке на један период, неки су уверени стављање тачке и на отпор на северу...
Мада...
Остао је још један симбол, главни мост на Ибру, али око моста сада је све другачије. Некад је на једној страни био отпор, сада су и на тој страни полицијске патроле, дуге цеви и специјалци, камере за надзор које прате сваки корак Срба.
У свему овоме питање – како нам се све ово десило, где смо погрешили, на којој раскрсници смо кренули погрешним путем, за неке је сувишно. Једноставно, већ се десило и нема назад. У тој причи нема невиних. Сви смо криви.
Много је теже питање које се традиционално поставља на крају једне и почетку друге године, шта даље и куда даље?
То, да ће они који на улици заустављају жене, девојке, девојчице, добацују им, провоцирају и прете, престати са тим, од тога, знају то добро овде сви, нема ништа. Да ће бити још много тешких дана, страха - биће и тога. Хоће ли поново некажњено провоцирати, пребијати српске младиће, пуцати на дечаке који носе бадњаке, биће и тога, нема сумње. Биће и нових хапшења, оптужби за "ратне злочине против цивилног становништва", и те како. Хоће ли скинути и последњу ћириличну таблу са путева севера - хоће, наравно. И последњу српску тробојку са бандера поред магистрале, и то ће урадити. Хоће ли наставити да отимају цркву по цркву, манастир по манастир, хоће и то.
Хоће ли упасти у школе и болнице, пре или касније хоће, нема сумње.
"А, шта ми у свему овоме, у овом колоплету да радимо, да тражимо начина како још мало да издржимо и како још мало да трпимо, шта друго", објашњава јуче, последњег дана 2024. године један од Срба из Северне Митровице.
Истина је и да та, 2024. година која је већ прошла, није сасвим изгубљена. Никад у Високим Дечанима, никад у Грачаници, у Ораховцу, од светиње до светиње по Косову и Метохији није на литургијама, о празницима, било толико народа. Никад се више народа није причестило као за овог божићњег поста. Доказ да није Косово само комад земље, него нешто светло и тешко, што се носи дубоко у срцу и у души. Што се не чупа тако лако.
Као да се иза тмурних облака, с времена на време појави трачак светла, наде, само зрак који на трен обасја ову нашу тугу.
Као опомена да ништа са нама не почиње и да се ништа са нама не завршава. И да се не можемо и не смемо помирити са оним што нам се дешава и спрема, да не можемо дати, да немамо право на то, оно што је власништво наших унука, праунука и чукунунука и њихових унука.
ВУЧИЋ О СТУДЕНТСКОМ ПРОТЕСТУ: Шта је био смисао глупирања за Нову годину?
Извор: Рт.рс
