Пише: Миодраг Зарковић
"Од 2000. године до данас нико није добио изборе у Србији а да није промовисао да жели да Србија буде чланица Европске уније."
Није много битно ко је ово рекао, јер је потпуно и непорециво - тачно. (Изјаву је иначе, синоћ на РТС, дао Здравко Понош.) Заиста је истина да су у овом веку изборе у Србији добијале искључиво проевропске странке. Под победом на изборима се, наравно, не подразумева највећи број гласова, него остваривање крајњег изборног циља а то је управљање скупштинском већином.
Посебно су занимљива два случаја из супротних смерова. Коштуничин ДСС је остваривао изборне резултате који су му омогућавали да саставља владајуће коалиције - док је био заговорник уласка Србије у ЕУ. Чим су се, после "независности" тзв. "Косове", Коштуница и ДСС изјаснили против ЕУ, почишћени су најпре са власти, недуго затим и из Скупштине, а данас више и не постоје (садашњи ДСС је "нови").
Радикали су, са друге стране, у неколико узастопних избора добијали највише гласова, али им је упорно измицала скупштинска већина. Тада су били крајње сумњичави према ЕУ, ако не и отворено против чланства. Али, када су водећи радикали напустили странку, направили СНС и легли на проевропску руду, на првим следећим изборима су постали власт, што су остали до данас, када им се, барем у предизборној коалицији, придружила и СРС, чиме је европеизација радикала дотерана до краја.
Такође је значајан пример превремених избора за Народну скупштину из маја 2008. године, дакле непуна три месеца по проглашењу "косовске независности". Гласачи су тада већином подржали странке које су се у кампањи јасно и гласно залагале за одбрану територијалне целовитости па и по цену одустајања од ЕУ (СРС, ДСС, СПС), али је, гажењем сопствених обећања које је починио СПС, ипак направљена еврофанатична власт - која је, између осталог, пресудно и помогла малопре поменут пребег водећих радикала у СНС.
Понош је, дакле, у праву и више него што би хтео. Јер није само да "нико није добио изборе у Србији а да није промовисао да жели да Србија буде чланица Европске уније". Још је и горе. Изборна воља је прекрајана, а позадински политички инжењеринг спровођен, како би тзв. европска агенда остала државно усмерење. И то је једина агенда која је увек, без остатка, уз знану и незнану подршку, излазила као победник избора у Србији.
Ето вам, даме и господо, највеће корупције. И праве Удбе.
Наравно да у Србији постоји корупција у оном смислу у којем ту појаву схвата већинска јавност. Не мањка нам, нажалост, пробисвета и лупежа који ће незаконито зарадити на реконструкцији надстрешнице која, тако "реконструисана", можда и падне за који дан. Наравно да имамо и "удбу", тј. безбедносне и обавештајне службе које се не баве повереним им послом, него, поред тога што своје нервозне прстиће гурају у разбојнички пекмез, воле и да "обогаћују" политички живот трагикомичним утварама. Кашљуц, кашљуц, Чанак. Кашљуц, кашљуц, Чеда. Кашљуц, кашљуц, читава војска "стручњака" који до танчина знају шта је Путин јутрос доручковао а кога је Трамп јуче повалио и онда та своја драгоцена сазнања дарежљиво деле са нама по подкастима који настану у уторак а већ у среду имају сто хиљада пратилаца.
Али немојмо да бркамо муве и слонове. Домети те и такве, видљиве корупције, односно једнако видљиве Удбе, врло су ограничени. Штета од њих је неспорна и прилично болна, али не добацује до онога на шта нас је подсетио Понош. Само погледајте њихов рад и трагове који за њим остају: све везано за њих видљиво је и голим оком. Дакле, траљаво. Није због тога мање штетно, али јесте збрзано, муљаво и смотано. Они једва знају шта је то политичка агенда, некмоли да су у стању да неку одређену одржавају на власти из избора у изборе већ четврт века.
"Али протекција европске агенде је такође видљива", рећи ће неко. Тачно, видљива је. Штавише, њу и не крију. Прећуткују њене погубне последице, али саму агенду држе на отвореном. Зато и не можеш прстом да упреш у закон који је прекршен одржавањем европске агенде као владајуће. Зато и може Понош, или било ко други, да прича о томе у ударном термину РТС-а. Зато је европски злочин над Србијом до сада и био савршен: јер делује као да је жртва увек и на све сама пристала.
То је супротно од траљавог и смотаног. То је истинска моћ зла.
Ови домаћи хохштаплери своја непочинства настоје да сакрију и безмало сваки пут оману у томе, јер од нас осталих грађана нису ни способнији ни паметнији, него само алавији и, у одређеним случајевима, рођени на пол позицији. Непрекидни изборни тријумфи "европске Србије" далеко надилазе њихове могућности. Да би такво стање било створено и чувано, потребне су неупоредиво чвршће канџе.
Да бисмо се избавили из тих канџи, неопходно је да, као народ, као најважнији међу чиниоцима државе Србије, престанемо да сопствену судбину својом вољом гурамо у појединачне руке. Само погледајте како се завршава овај отужни експеримент са Вучићем. Све и да је поштен, а није, све и да је паметан, а није, Вучић просто није кадар да се носи са злом које већ четврт века управља Србијом. Али напредњаци и на овим изборима нуде исто - Вучића. Нити знају да понуде ишта друго, нити па имају свест да је Србији потребно сасвим другачије решење.
Превише су већ штете направили, време је да их отерамо са положаја који, искрено говорећи, никада и нису заслужили, још мање оправдали. Али ту није крај. Други, ништа мање важан корак, јесте да терет даље борбе за српско национално достојанство и оздрављење понесемо ми као народ - одмах и сада, јер предаха неће бити. Срби морају поново да постану ПОЛИТИЧКА ЗАЈЕДНИЦА, као што су рецимо били почетком 20. века. И тада је Србија имала и копрупцију и јавашлук и удбе, али је ипак освајала све више слободе, све више својих етничких и историјских територија, и све више међународне моћи. То је зато што је српски народ, заједно са осталима који живе у Србији и прихватају је као своју државу, имао своју вољу и знао да је искаже, тј. да натера барем домаће политички чиниоце да је уважавају.
Чим је, после слома и окупације 1915. године, та моћ са Срба као народа пала на мање-више једног човека, почели смо да срљамо из једне грешке и/или заблуде у другу. Александар Карађорђевић, регент па краљ, био је и храбрији и мудрији него иједан од лидера и "лидера" који нам се данас нуде, а опет је донео читав низ погрешних одука и избора који су папрено коштали нацију.
Каснији експеримент са Југославијом само је поспешио одумирање Срба као политичке заједнице. То нарочито важи за Брозово време, када смо судбину поново турили у руке једног човека, усто и зликовца, преваранта, полуусменог егоманијака... Броз је заиста био ондашњи Чале, само што је, уместо у време друштвених мрежа, имао среће да живи у доба када су Черчил и Труман обилато награђивали свакога ко би им помогао у обрачуну са Москвом.
И, када нам се о распаду СФРЈ указала прилика да се најзад пробудимо из југословенског самртног дремежа, десио се "Нови светски поредак". Одмогао је наравно и Милошевић са својим тврдоглавим истрајавањем на одржавању све мање и мање Југославије, али је најтеже последице ипак изазвала распомамљена империја са седиштем у Вашинготну, опијена својом варљивом победом у тзв. Хладном рату.
И тако уђосмо у 21. век, у којем, нека буде поновљено, како год гласали и бирали на крају нам влада европска агенда.
Једини лек против тога је да се вратимо Србима као политичкој заједници.
Ми смо наравно и културна заједница, оивичена пре свега језиком који околне пиране настоје да нам отму. Ми можемо да будемо и јединствен економски простор, у чему непремостиву препреку не представљају ни Дрина, ни Морача, а вала ни Ибар. Све је то разумљиво и корисно, али ћемо и без тога остати ако поново не будемо политичка заједница. То значи да ми, као народ који живи у Србији плус Срби који живе у другим земљама, морамо да имамо пресудну реч по свим питањима од државног и националног значаја. Ту реч ћемо изговарати на изборима, по потреби и чешће, али ћемо је изговарати и она мора да буде поштована. Наша реч, српска, а не европска!
Дакле, први корак је развлашћивање недостојног појединца, који се у овом тренутку зове Александар Вучић али је његово име, мада нестварно иритантно као и његова кукавна појава, чак и небитно. Други корак је враћање српског народа на кормило државе Србије.
У првом кораку, Студентска листа је драгоцен савезник. Сасвим могуће и кључан. У другом кораку, међутим, Студентска листа лако може да постане врло неугодан противник и сметња.
Ако јој се супротставимо сада, док још није начињен ни први корак, ризикујемо да не направимо ни њега. И оде маст у пропаст.
Али, ако већ сада не почнемо припреме за супротстављање Студентској листи у другом кораку, онда ће други корак, ништа мање важан, остати недоступан.
Зато се још једном враћам на платформу којом досађујем већ неко време, али за коју чврсто држим да је једина разумна:
Власт проистекла из избора 25. октобра МОРА да буде орочена, одосно омеђена једним јединим задатком, а то је припрема и спровођење следећих, поштених и слободних избора, у што краћем року.
Тај задатак је немогућ ако на изборима 25. октобра победе, далеко било, Вучић и СНС. Чак и из тог, врло практичног разлога, њихов изборни пораз је НЕОПХОДАН. Добро је да, судећи по расположењу народа, делује и крајње известан.
Али се већ сада морају стварати предуслови за борбу која ће почети 26. октобра ујутро, тј. одмах по паду Вучића кад год се десио. То је борба за збацивање окова који Србију, већ четврт века, држе на суманутом путу у загрљај оних који нас убијају, хапсе и пљачкају.
Србија неће преживети још један Вучићев мандат. Али неће преживети ни нови мандат европске агенде. И једно и друго морамо да спречимо.
Можемо ми то. Имали смо и теже задатке па смо их обавили. Уосталом, нема нам друге. Срби смо.
Владимир ДимитријевићЧекали смо репризу, а добили наставак: Наоми Клајн и Астра Тејлор о фашизму последњих временаИзвор: Правда
