Pravda

Čak je i Milo Đukanović svojevremeno javno poručio: "Slobodno priznajte Kosovo, nema nikakvih posledica!" Istinu je rekao crnogorski premijer. Sa jedne strane utemeljeno pravilo o "nezameranju Zapadu", a sa druge strane kao rezultat imamo utemeljeno Milovo pravilo da "priznavanje Kosova ne nosi nikakve negativne posledice". Znači, Srbija nije država. U slučaju blokade granica sa Hrvatskom, Srbija je iskoristila "paket mera" kao legalan i legitiman i, kako premijer Srbije, Aleksandar Vučić kaže, jedini normalan odgovor svake države. Na isti način se treba ponašati u slučaju Kosova. Ozbiljnost jedne države se ogleda upravo u ozbiljnoj primeni pravnih instrumenata i ozbiljnom zastupanju prava. U tom svetlu, politika "nezameranja Zapadu" nije ništa drugo do politička korupcija, jer je politika odstupanja od svih pravnih instrumenata, pravnih lekova i pravnih okvira u rukovođenju državom. Nepostojeća ocena ustavnosti "briselskog sporazuma" je najglasniji dokaz toga. Srbija je prvu dilemu „vojnog ili diplomatskog“ rata za Kosovo rešila odlukom da borbu za KiM vodi mirnim diplomatskim putem, tako što će borbu da pozicionira na politički front, pa je onda odustala od političkog fronta, tako što je odlučila da borbu prebaci u pravnu arenu, ali je onda odustala i od pravne arene i pravnog arsenala, da bi na kraju ostala sumanuta politika Borisa Tadića, gde se svi politički, pravni i diplomatski resursi usmeravaju na rešenja koja idu do granice da se ne konfrontiraju svetskim silama i njihovim zahtevima, na prvom mestu SAD i EU koji su ujedno i jedini neprijatelji na tom frontu. Zapad je pogazio pravo i tu više nema prostora za pravnu borbu. Tadić se rukovodio takvim gledištima. Tadić istovremeno propagira da je "savremena politika menadžment u kojem nema mesta za ideologije i ideje" i gleda da postigne lični dil za sebe i svoju stranku, što je posle osvanulo i na Vikiliksu. Iz depeša američkog ambasadora o Borisu Tadiću koje su osvanule na Vikiliksu se vidi da zapadni lideri odgađaju proglašavanje nezavisnog Kosova u dogovoru sa Tadićem koji ih moli da to bude posle izbora. Tadić moli da to bude posle izbora, jer zna da bi proglašavanje nezavisnog Kosova pre izbora učinilo politiku evro-integracija i politiku njegove stranke i njega potpuno ogoljenom. To bi dovelo do toga da Tadić izgubi izbore, odnosno, da Zapad izgubi svog pouzdanog čoveka u Beogradu. Što bi Amerikanci rekli "win-win" situacija - dobro svima! I Sjedinjenim Američkim Državama i Borisu Tadiću. Usledilo je odustajanje od ozbiljne odbrane Kosova i Metohije, a prelaženje na igru u kojoj Vuk Jeremić konstatuje koje sve zemlje u svetu imaju sopstveni interes da ne priznaju "nezavisno Kosovo" i slika se s njima, dok paralelno Tadić sve ustrojava po nalozima i ucenama Brisela i Vašingtona. Jedno je sigurno - politika koja nije postigla rezultat sprečavanja daljeg razvoja nezavisnog Kosova mora da bude promenjena. Politika koja poprima oblike divljaštva i potpuno otvorenog nasilja i kriminala mora biti zaustavljena i za početak u najmanju ruku jasno označena kao takva. Potrebno je revitalizovati instrumente sankcija i primeniti ih zbog toga što apsurdni i kriminalni proces u UNESKO-u predstavlja vrhunac političkog ludila pojedinih zapadnih zemalja. Srpski manastiri koje je UNESKO stavio pod posebnu zaštitu upravo zbog pogroma nad srpskim svetinjama koje su izvršili oni koji su sada najviši zvaničnici "nezavisnog Kosova", danas treba da se preda u ruke izvršiocima tog istog pogroma. UNESKO želi Hašima Tačija da nagradi vlasništvom nad ostatkom onoga što nije uspeo da sruši i zapali. Te sankcije moraju biti ozbiljne, dugotrajne, pametne, kreativne i oštre. Maksimalno promišljene i postavljene na takav način da mogu biti kvalitetno i efikasno sprovedene. Pozitivan rezultat takvih sankcija je neupitan. Uzrok slabih političkih rešenja države Srbije i mlake politike naspram kosovskog pitanja nije u slaboj ekonomskoj ili političkoj snazi Srbije, nego je u najvećoj meri uzrok u slaboj afirmaciji duhovne, filozofske i intelektualne političke misli, te lošoj postavci platforme informaciono-duhovnog ratovanja unutar Srbije, a koliko je to važno govori fakt da informaciono-duhovni rat mnoge vodeće savremene armije počinju da percipiraju kao glavni front današnjice. Srbija je jedina zemlja na svetu kojoj je zvanično objavljen duhovni rat. To je učinjeno deklaracijom u Bundestagu kojom Nemačka traži "promenu svesti kod Srba". Srpski političari treba da se na tom nivou informaciono-duhovne borbe prvenstveno drže tri stvari: svoje zakletve koju su dali, srpskog Ustava kome služe i srpske Crkve kao majke i srpskog naroda i srpske države. Vreme Amerike je prošlo.

Pročitajte još:SPREMA „DRUGI FILM“: Tadić pravi novi DOS!?Vučić najavio kraj EU politike: Ako budu tražili da gazimo zastavu, vreme je za nove platforme i nove ljude!

Izvor: Pravda