Piše: LJuban Karan

Strategijski značaj Guama je nesporan još od Drugog svetskog rata. Ranije tranzitna stanica na morskom putu prema Filipinima, poslednjih decenija je od vitalnog značaja zbog blizine Kine, Japana, Filipina i Korejskog poluostrva. Uostalom, ovo ostrvo je američka teritorija i svi njegovi stanovnici, njih oko 150.000, imaju američko državljanstvo. Baze zauzmaju trećinu ostrva i načičkane su najsavremenijim pomorskim i vazdušnim oružjem, koje opslužuje više od 6.000 vojnika.

Tako je vojni vrh Severne Koreje dobro odabrao potencijanu metu sa stanovišta pretnje. Spremni su i za demonstraciju mogućnosti u pogledu dometa i preciznosti kako Amerikanci ne bi pomislili da prete praznom puškom. Spremaju lansiranje četiri rakete koje bi trebalo da padnu u more na sve četiri strane ostrva, na udaljenosti od 30 kilometara od obale. Rakete bi po planu preletele iznad Japana, i to baš iznad Hirošime, što ovoj zamisli daje dodatnu jezivu simboliku.

Dok američki predsednik Tramp preti u svom stilu da je američko nuklearno oružje jače i moćnije nego ikad pre i da će Severna Koreja naići na „oganj i gnev kakav svet još nije video“, šef strateških severnokorejskih snaga poručuje da razuman dijalog sa takvim čovekom nije moguć i da jedino preostaje demonstracija sile. Tako izjava američkog državnog sekretara Reksa Tilersona deluje neozbiljno dok poručuje Amerikancima da mogu mirno da spavaju, jer u isto vreme portparol severnokorejske Narodne armije saopštava da će plan o napadu biti proveden u delo odmah, u više pravaca pošto lider Kim DŽong Un donese odluku. U odlučnost do kraja fanatizovanih Severnokoreanaca da se suprostave svakom obliku američkog napada ne bi trebalo sumnjati.

Toga su potpuno svesni i Amerikanci. Nikada do sada moćna Amerika nije delovala tako nemoćno, a nešto mora preduzeti, i u tome se krije velika opasnost po ceo svet. Za sada stidljivo traže pomoć od Kine da utiče na Severnu Koreju kako bi se raketna i nuklearna istraživanja prekinula. Kina mudro obećava i poziva na dijalog. Kim DŽong Un, kao da želi da dodatno ponižava i provocira Ameriku, kaže nešto na šta Amerikanci nisu navikli – da će posmatrati njihovo ponašanje, od čega zavisi da li će doneti odluku o napadu.

Ono što veže ruke stratezima SAD nije samo mogućnost severnokorejskog nuklearnog udara nego eventualne tajne veze Kine i Rusije sa ovim režimom. Amerikanci ih špijuniraju i proveravaju, ali do sada nisu došli do pouzdanih dokaza da neko sa strane huška i vrši uticaj na Kim DŽong Una. Uvođenje novog paketa sankcija UN za Severnu Koreju bio je svojevrstan test i za Rusiju i za Kinu, jer se očekivalo da bi neko mogao biti protiv, čime bi otkrio karte. Ipak, to se nije dogodilo, tako da i dalje ništa nije jasno jer su i Rusija i Kina podržale sankcije, Kina čak prva, uz obećanje da će ih striktno provoditi. Ako je po pitanju sankcija stav Kine potpuno jasan bar deklarativno, stav po pitanju pokretanja rata zbunjuje – ako SAD bez konsultacija sa Kinom napadnu Severnu Koreju, Kina će je braniti, ali, ako Severna Koreja prva napadne, neka ne računa na pomoć Kine. Znači, i pored demonstracije uzdržanosti Kina ne krije da bi mogla uću u novi korejski rat. Daleko od toga da neko može to da tvrdi, ali izbor potencijalne mete od strane Severne Koreje izgleda kao da ga je Kina izabrala. Eventualno uništenje Guama ili samo sklanjanje moćne vojne tehnike van dometa severnokorejskih raketa, najviše bi narušilo američke vojne mogućnosti prema kineskoj zoni uticaja. Uz naglo jačanje i modernizovanje kineske vojske, stvari bi se dramatično promenile u ovom delu sveta, i to na štetu Amerike.

Ipak, i pored svih strepnji i strahova, ako se sve sagleda sa stanovišta vojne logike, male su šanse da do stvarnog sukoba SAD – Severna Koreja dođe. Suviše je veliki rizik od svetskog nuklearnog rata. Konvencionalni napad na Severnu Koreju u startu otpada ako se u prvom iznenadnom naletu ne mogu uništiti baš sve mogućnosti za lansiranje, a ko to može da garantuje. Američki obaeštajci ne mogu da utvrde ni koliko ova zemlja ima nuklearnih bojevih glava i raketa, pa kako bi onda mogli da tvrde gde su tačno locirani. Tako niko ne može garantovati da severnokorejski fanatici neće uzvratiti nuklearnim arsenalom. Iznenadni masovni nuklearni napad na Severnu Koreju nije moguć ne samo zbog vremena leta raketa i mogućnosti protivudara nego što bi SAD prethodno morale obavestiti, pa i dobiti pristanak od Rusije i Kine. U suprotnom bi i u ovim zemljama bila podignuta uzbuna od nuklearne opasnosti, jer niko ne bi mogao znati da li rakete lete na Severnu Koreju ili Rusiju i Kinu. Ovo je razlog zašto SAD potežu vojne vežbe prema granicama Severne Koreje samo sa strateškim nuklearnim bombarderima, ali tu već nema iznenađenja i protivudar je siguran.

Američki zvaničnici tvrde da je mogućnost rata sa Severnom Korejm sada mnogo veća nego pre deset godina. Da bi pojačao efekat ovih tvrdnji, američki predsednik Donald Tramp prekida godišnji odmor. Reklo bi se da je đavo odneo šalu. Međutim, upravo te prilično uverljive najave sukoba i sa jedne i sa druge strane govore suprotno – da sukoba neće biti. Suviše je opasno da sukob izmakne kontroli i preraste u nuklearni i drugo, Rusija i Kina su suviše blizu da bi mogle ostati pasivne u takvoj situaciji kada bi se propratni efekti nuklearnih eksplozija sigurno osetili i na njihovim teritorijama. Iako su potezi fanatika nepredvidivi i često neracionalni, male su šanse da Severna Koreja napadne prva, bez obzira što Kim DŽong Un priča i o nekakvom preventivnom udaru na Guam.

Situacija je suviše neprijatna za američkog predsednika, koji mora da demonstrira odlučnost i sposobnost da pokrene i vodi novi rat, kao što su to radili gotovo svi američki predsednici pre njega. Koreja je krajnje nezgodna jer može žestoko da uzvrati, zato se traži podesniji protivnik. Intenzivno se izučava Venecuela kao potencijalno ratno žarište, gde bi Amerikanci demonstrirli svoju snagu, preciznost i ubojnu moć prema onom ko ne može da ih direktno ugrozi. Amerika želi rat bez američkih žrtava, takvog tipa gde se kasnije lako može višestruko naplatiti uloženi novac. Novac se najlakše vraća iz država bogatih naftom, što Venecuela svakako jeste. Takvi ratovi gde se nemilosrdno ide nasigurno doprinose američkim budućim pobedama bez rata, gde će biti dovoljna samo pretnja.

Sve podrivačke pripreme za rat koje podrazumevaju potpunu destabilizaciju države i jačanje opozicije aktuelnoj vlasti su završene. Naravno, to je minuli rad američkih tajnih službi. U Venecueli je na sceni „obojena revolucija“ pod kontrolom centara moći iz SAD. Mogućnost klasiče vojne intervencije najavio je Donald Tramp, „zabrinut za demokratiju i ugrožavanje ljudskih prava u ovoj zemlji“. Sasvim je realno da Amerika postigne vojne ciljeve u ovoj državi i bez rata. Samo CIA u arsenalu podrivačkog i prevratničkog delovanja ima mogućnosti da angažuje i ograničene vojne snage ako proceni da je to potrebno. To bi sa stanovišta naroda Venecuele bio pravi rat, ali ne i sa američkog stanovišta, jer ga ne bi vodili Pentagon i američki predsednik. Trenutno se odmerava šta je bolje, jer američkom predsedniku zbog više razloga treba novi rat.

Nema potrebe sada detaljisati o političkoj krizi u Venecueli, koja je veštački izazvana od SAD, slično kao u „arapskom proleću“. Tajne operacije američkih tajnih službi traju i jačaju još od perioda kada je na vlasti bio Ugo Čavez. Prema nekim procenama, njegova bolest je namerno izazvana, što znači da je uklonjen fizički. Uklanjanje Nikolasa Madura i njegove vlade samo je nastavak čišćenja „čavizma“ Venecuele.

Kada američki predsednik kaže da je veoma zabrinut za stanje ljudskih prava u Venecueli, gde narod pati, da to SAD ne mogu mirno da gledaju i da je vojno rešenje situacije moguće, to je svojevrstan cinizam prema celom svetu. Jer prva stanica Trampovog prvog putovanja u inostranstvo bila je Saudijska Arabija, država zvanično svrstana među one sa najnižim stepenom ljudskih prava u svetu. Prema zakonu od 1992. godine, Saudijska Arabija je monarhija pod vlašću sinova i unuka prvog kralja Abdula Aziza Al Suada. Kuran predsatvlja Ustav zemlje, a vrhunski zakon je Šerijat. Dakle, tamo se i danas odsecaju glave i vešaju ljudi zbog običnog protesta protiv vlade. U toku je apel nobelovaca da kralj Saudijske Arabije poštedi život 14 ljudi koji su se usudili da protestuju protiv takve vlasti. Nije tajna da se u ovoj državi godišnje pogubi 100 do 200 ljudi, vešanjem ili odsecanjem glave, što asocira na postupke u takozvanoj Islamskoj državi.

Trampu nije smetalo da takva država bude prva destinacija prijateljske posete, a znamo i zašto. Tokom posete potpisani su sporazumi u vrednosti 460 milijardi dolara u korist Amerike. Da bi se isporučila kupljena „roba“, od tenkova, brodova, raketnih sistema, do intelektualne svojine kroz odbrambenu saradnju, pored ogromne zarade, u SAD je potrebno otvoriti više desetina hiljada novih tradnih mesta. Svi će reći „bravo Donalde, to se zove pravi posao“, ali samo Amerikanci nakon takvog slepila po pitanju ljudskih prava mogu već sutradan prepotentno govoriti o ugroženosti sloboda u nekoj drugoj državi u nekom drugom delu sveta. Samo njih, nakon Saudijske Arabije, mogu zabrinuti ljudska prava u Venecueli do mere da potegnu oružje.

Iza američke brige za ljudska prava u Venecueli krije se stvarni razlog, a to je nafta, koju je svojevremeno nacionalizovao Čavez. Nije u pitanju da li će intervencije biti, jer ona već traje, nego da li će biti javna ili će ostati tajno podrivačka i  prevratnička. Američke stratege brine nešto drugo kad je u pitanju otvorena klasična vojna intervencija i dovođenje marionetske vlasti u ovu državu prebogatu naftom (rezerve se procenjuju na 300 milijardi barela, što znači da su najveće na svetu), a to je duh Če Gevare koji intenzivnije živi u Južnoj Americi nego u drugim delovima sveta. Nije u pitanju običan prevrat, nego istovremeno gušenje socijalnih i levičarskih ideja, koje su u Venecueli potpuno zaživele. Plamen te borbe, ako do nje dođe, mogao bi se preneti i na neke druge južnoameričke države, prema staroj ideji legendarnog Ernesta. Zato bi tihi prevrat u kome se ne bi jasno videli finansijeri i izvođači prljavog posla u slučaju Venecuele bio podesniji, a to bi opet značilo da Amerikanci poligon za novi rat moraju tražiti u nekom drugom regionu sveta.

Američki stratezi ne mogu da shvate prostu činjenicu – oni su porazili i razbili SSSR, ali nisu Rusiju. Iz poraza jedne svetske sile nikla je druga, sa još jačim nuklearnim potencijalom i bez unutrašnjih slabosti koje je imao Sovjetski Savez. Tako je pomalo smešno sa koliko samouverenosti nastupaju u pokušajima eliminacije ruskog uticaja po raznim regionima sveta, kao da je u pitanju banana država, a ne nova moćna svetska sila. SAD procenjuju da je za njih rat u Siriji izgubljen i skoro da su spremni da ugase to ratno žarište koje ih mnogo košta, a konačni cilj nije ostvariv. Gruzija je davno ispričana priča, a Ukrajina nešto slično Siriji, gde su Rusi do kraja zalegli tako da ni taj rat nije podesan za oporavak Trampovog ugleda. Ako već rat u Severnoj Koreji neće smeti da pokrenu zbog nuklearne opasnosti, a rat u Venecueli zbog Če Gevare, šta preostaje ako je već odlučeno da američkom predsedniku treba novi rat. U tom slučaju, sa američkog stanovišta, reaktiviranje rata na Balkanu se čini kao najbolje rešenje.

Pripreme za rat na Balkanu odavno su završene – tenzije se uredno podgrevaju i sprečava se svaki pokušaj normalizacije, a imamo i jasno suprostavljene strane. Ciljevi rata postoje, kako američki, tako i proverenih američkih saveznika – Albanaca i Hrvata. Američki cilj je više nego aktuelan – eliminacija ruskog uticaja i potpuno ovladavanje Balkanom. Hrvatski i albanski ciljevi su klasični teritorijalni, ali to nije ni bitno sem da imaju jak motiv da dobrovoljno budu pešadija NATO. Protivnik, bez dileme, Srbija i Republika Srpska. Ako protivnik na prvi pogled izgleda preslab da bi se suprostavio NATO, propagandna mašinerija, koja uvek prati američke ratne pohode, sve će to već uobličiti i prikazati kako protivnik nisu samo Srbi nego ustvari Rusi, koji se vešto kriju i predstavljaju opasnost po sveukupnu zapadnu civilizaciju.

Definitivno je jasno da SAD na Balkanu ne prihvataju ništa što bi ličilo na njihov polovičan uspeh. Tako, i pored svih deklarativnih i diplomatskih podrški, nikad neće prihvatiti vojnu neutralnost Srbije niti njene čvrste prijateljske odnose sa Rusijom, posebno vojni deo saradnje. Isto tako, neće prihvatiti BiH van NATO niti čvrstu vezu Republike Srpske sa Rusijom. Na sceni su standardne aktivnosti zapadnih tajnih službi koje su već dobro poznate. Uporni pokušaji rušenja aktuelnih vlasti i dovođenja marionetskih vlada. Međutim, problem je suviše veliki da bi ga uspešno rešile same zapadne tajne službe, jer aktuelna vlast ima veliku podršku naroda, a potplaćena opozicija je razjedinjena, slaba i bez elementarnog ugleda u narodu.

Ovaj veliki problem SAD pokušavaju ublažiti novcem. Provaljen je tajni plan da Amerikanci ulažu  devet miliona dolara u „rat protiv Rusa u Srbiji“. Da su želeli da ovu akciju sakriju, ona ne bi bila otkrivena pre nego što je i počela. Namerno su pustili da taj podatak procuri, jer tako računaju na sve one u Srbiji koji su lakomi na novac, a još uvek nisu na njihovom platnom spisku. Ova suma nije dovoljna za pobedu u tom svojevrsnom specijalnom ratu protiv Srbije, ali za pridobijanje još nekih medija jeste. Proamerički mediji, koji već uveliko haraju medijskim prostorom Srbije, dobiće zadatak da izmišljenim korupcionaškim aferama uniše ugled političarima iz srpskog političkog establišmenta koje su označili kao proruske. Kako se saznaje, prvi su na udaru ministri Stefanović, Vulin i Đorđević i šef BIA Gašić. Međutim, i to može biti podrivačka igra američkih službi kako bi napadom na jedne i podrškom drugima izazvali razdor i sukobe u vladi i tako oslabili vlast.

Planovi su jedno, a realizacija sasvim drugo. Prema nekim procenama, Amerika je do sada uložila 478 miliona dolara u opoziciju ili kako oni to kažu „u demokratiju u Srbiji“, a čini se kao da su novac bacili u Dunav. I pored toga, vlast ima podršku, a podrška opoziciji je slaba. Svi su izgledi da SAD neće uspeti bez rata da složi lončiće na Balkanu kako njima odgovara. Može CIA i na Balkanu da upotrebi limitiran vojni kontingent kao podršku lokalnim saveznicima koji će u svakom slučaju biti glavnina kopnenih snaga protiv srpskog korpusa i možda bi to bilo dovoljno za ratna sučeljavanja da nije dva bina pitanja. Prvo, Trampu treba rat u kojem će on javno pred celim svetom donositi sudbonosne odluke u interesu Amerike, a ne tajno kao što se to radilo i kako se i danas radi na Balkanu. Drugo, američki stratezi nisu sigurni da bez otvorenog mešanja mogu pokoriti Srbiju.

Nije u pitanju samo poljuljani ugled američkog predsednika. Svi znaju odavno da američka privreda, posebno snažna vojna idustrija, može da funkcioniše bez problema samo ako Amerika istovremeno vodi bar dva lokalna rata. Unutrašnji problemi SAD su više nego vidljivi, kako politički, tako i ekonomski. Ratno žarište u Siriji se polako zatvara i negde, po nepisanoj zakonitosti i američkoj praksi, mora da se otvori novo. Da li će to biti Severna Koreja, Venecuela, Balkan ili neko četvrti, nećemo tako dugo čekati. Plašim se da je Balkan najozbiljniji kandidat jer pripreme za novi rat ovde su odavno završene. Pogledajte OVDE šta se saznalo iz otvorene arhive Miroslava Lazanskog. Izvor: Novi Standard