Piše: Dejan Damnjanović, Srpska desnica
No, naša javnost kao da zaboravlja da jednu od osnovnih egzistencijalnih činjenica, a to je da realnost gotovo nikad nije binarna i jasno podeljena. Realnost i istorija retko odgovaraju binarnoj situaciji a najčešće predstavljaju neki sfumato, kjaro – skuro situaciju neke od nijansi sive boje. Nečega što u sebi obuhvata i elemente jednog ekstrema ali istovremeno i onog drugog. A da binarno opažanje predstavlja samo političku nezrelost i generalni nedostatak iskustva.
Konkretno u vezi sa našom temom – sa idejom kompromisa i podele teritorije Kosova i Metohije, ona može biti i ostvarenje značajnog nacionalnog interesa za Srbiju, ali može biti i izdaja tog istog nacionalnog interesa. Odgovor na to šta je ona aista se krije u budućim postupcima naših vlasti. U strategiji i ciljevima vezanim za Kosovo i Metohiju nakon eventualnog potpisivanja sporazuma. I ovi budući postupci naših vlasti će jasno iskristalisati da li su naše vlasti zaista pobednici ili kvislinzi i izdajnici nacionalnih interesa Srbije. Konkretno, ukoliko naša vlast potpiše sporazum sa Prištinom kojim sever KiM pripada Srbiji, a jug pripada takozvanom Kosovu, i pristane na takav status quo u budućnosti, to zaista jeste poraz ili izdaja nacionalnih interesa. No ukoliko naše vlasti potpišu sporazum, ali istovremeno definišu kao strateški cilj u budućnosti oslobođenje cele pokrajine, to je onda vrlo mudar taktički manevar u interesu Srbije. Reč je o manevru koji bi iskoristio u našu korist ono najviše što je u ovom trenutku na raspolaganju – četiri severne opštine, ali uz istovremeno definisanje srednjoročnih i dugoročnih taktičkih opcija za ponovno uspostavljanje punog suvereniteta Srbije nad celom pokrajinom. Ove taktičke opcije bi obuhvatale niz precizno razrađenih mera kako onih za kontekst mira, tako i za kontekst eventualnog oružanog sukoba – od jačanja ekonomije Srbije, preko jačanja naše vojne moći i geopolitičke pozicije do procesa jačanja srpskog prisustva na terenu južno od Ibra (razvojni projekti za srpske sredine, politička infiltracija u institucije nazovi-države Kosovo, povoljne subvencije za Srbe u enklavama, oblici srpskog aparata sile namenjenog zaštiti srpskih sredina i dr.).
Ono što zbunjuje našu javnost i što otežava jasnu sliku je okolnost što u kontekstu pregovora sa šiptarskom stranom, naša vlast ne sme ovaj dugoročni plan u vezi sa oslobođenjem cele pokrajine izneti u javnost. Ona mora u etar slati signal koji Prištini daje do znanja da će se pritisak Srbije prema takozvanom Kosovu, pre svega u međunarodnim institucijama, okončati ako oni potpišu sporazum sa nama. Vlast im mora slati signal nalik sedativu kako bi se u ovom trenutku izvuklo nešto, a kasnije se otpočelo sa strategijom oslobođenja delova teritorije pokrajine južno od Ibra.
Ukoliko postoji dugoročna strategija u vezi sa ponovnim uspostavljanjem punog suvereniteta nad KiM, onda su potpisani ugovori vrlo relativnog karaktera i ne predstavljaju binarnu situaciju. U krajnjoj konsekvenci – povratiti i deo onoga što je u ratu izgubljeno predstavlja presedan u istoriji. Austrija i Mađarska nikad u miru nakon poraza 1918, nisu povratile Sloveniju, Hrvatsku ili Vojvodinu. Istovremeno, Francuska je odgajala nekoliko generacija mladih Francuza i razradila čitav niz mera sa isključivim ciljem vraćanja svojih pokrajina Alzasa i Lorene koje je izgubila u ratu protiv Pruske 1870. Na kraju Velikog rata, 1918. godine, u tome je i uspela. Proces je trajao skoro 50 godina ali je urodio plodom.
Jeremić kaže da ni po koju cenu ne priznati Kosovo. Više o tome čitajte OVDE.
