Početak rada na raketama zemlja-vazduh
Sergej Koroljev je prve sovjetske (ruske) eksperimente sa raketama zemlja-vazduh, radio još pre izbijanja Drugog svetskog rata. Međutim, njegovi dalji radovi na ovim eksperimentima nisu završeni, zbog odluke da se Koroljev zatvori u gulag, pod optužbom da podriva sovjetsku vlast. Tokom rata Crvena armija je eksperimentisala sa upotrebom raketa kaćuša kao baražnim protivavionskim raketama.
Posle velike pobede u Drugom svetskom ratu, Staljin je naložio da se nemački konstruktori puste na slobodu, i da se formiraju mešoviti timovi za proizvodnju raketa zemlja-vazduh zasnovanih na nemačkoj tehnologiji, na čijem čelu su bili sovjetski konstruktori. Sovjetski konstruktor Isaiev predvodio je tim za razvoj sovjetskog raketnog motora na tečno gorivo, čija tehnologija je zasnovana na nemačkom originalu. Tokom četvorogodišnjeg razvoja, utvrđeno je da razvoj raketa sa nemačkim uputstvima ima dosta problema. Stoga je Staljin naredio svom šefu tajne policije, da sprovede „nemilosrdno rešavanje problema“ i u što kraćem roku omogući da Moskva dobije rakete za odbranu od američkih bombardera. Berija, šef tajne sovjetske policije NKVD, je bio toliko rigorozan u eksploatisanju ruskih inženjera i nemačkih inženjera-zatvorenika, da je konstruktorski biro K-1, raketni sistem protivvazdušne odbrane S-25 berkut razvio u rekordnom vremenu. Ova prva proizvedena raketa na zapadu je bila poznata kao SAM-1 gild (Guilde).
Posle Staljinove smrti, razvoj sovjetskih raketa zemlja-vazduh usmeren je u više pravaca, koji su omogućili razvoj raketnih sistema zemlja-vazduh S-75 dvina, S-75M volhov, S-125 neva, 2K11 krug, S-200 vega, kao i novije raketne sisteme S-300.
Jedan od najznačajnijih raketnih sistema zemlja-vazduh sovjetske proizvodnje, zasigurno je samohodni raketni sistem 2K12 kub.
Kub
Razvoj samohodnog raketnog sistema zemlja-vazduh srednjeg dometa, poznatog još i kao ZRK-SD Kub (Kvadrat), započeo je u konstruktorskom birou Toropov OKB-134, u Tušinu 1959. godine. Sistem je trebalo da zameni protivavionske topove S-60 kalibra 57 mm, koji su koristili radarsko navođenje, a bili su u sastavu oklopno-mehanizovanih jedinica Sovjetske armije. Iz nekih razloga razvoj kuba započet je u ranim šezdesetim godinama dvadesetog veka. Najverovatnije, jedan od razloga je i taj, što je navedeni konstruktorski biro dobio mogućnost, da uvidom u tehnologiju raketa vazduh-vazduh AIM-9B sajdvinder, dobijenih iz Kine, utvrdi mogućnost njihove primene i kao raketa zemlja-vazduh.
Kao rezultat toga, kao i zbog određenih razvojnih problema, prototip raketa zemlja-vazduh 9M9 kub, nije testiran sve do 1965. godine. Početak uvođenja u naoružanje sada već samohodnog raketnog sistema 2K12 kub, usledeće tokom januara 1967. godine, iako je i tada bilo određenih problema u završnoj fazi razvoja. Uprkos određenim problemima, raketni sistem 2K12 kub prvi put je viđen na velikoj paradi u Moskvi 7. novembra 1967. godine, i odmah je dobio NATO oznaku SAM-6 geinful (Gainfull). Izvozna varijanta sistema kub dobila je naziv kvadrat.
Sastav sistema 2K12 Kub
Samohodni raketni sistem zemlja-vazduh 2K12 kub, namenjen je za za PVO trupa i važnijih (manjih) objekata na državnoj teritoriji od napada iz vazdušnog prostora, raznih vrsta letelica sa malih i srednjih visina i daljina. Prvobitno kub je bio zamišljen za PVO manevarskih jedinica, a pre svega oklopnih brigada.
Osnovna vatrena jedinica ovog sistema je baterija, koja u svom sastavu ima:
– uređaj za prenos podataka o cilju (UPPC) 9S417M, koji služi za prijem i obradu podataka o cilju i za predaju podataka u baterijski radar za navođenje;
– radarsku stanicu za osmatranje i navođenje 1S91M sa osmatračkim radarom 1S11 i radarom za navođenje 1S31;
– četiri samohodna lansirna oruđa 2P25M1 ili 2P25M2E koja su namenjena za prevoz, navođenje i lansiranje tri rakete;
– dva vozila za prevoz i pretovar raketa APPR 2T7M.
– elektroagregat PES-100.
Vozilo za prevoz i pretovar raketa 2T7M je u stvari modifikovani srednji kamion ZIL 131, koji je opremljen nadgradnjom za prevoz tri rakete 3M9ME (3M9M3E), za manipulisanje raketom koristi hidrauličnu dizalicu 4033B.
Zglobno vozilo 9T22B je u stvari modifikovani kamion ZIL 157KV, koji služi za prevoz do šest raketa.
Stanica za kontrolu i održavanje 2V-7, izgrađena je na šasiji kamiona URAL 375 i koristi se za testiranje i opravku radarskom sistema 1S91 i samohodnog lansirnog oruđa 2P25.
Kontrolno ispitna stanica 2V-8 služi za kontrolu celog kompleksa rakete 3M9ME.
Na šasiji kamiona ZIL 131 izrađen je kontejner za prenos kompresovanog vazduha 9G-22, za potrebe raketa 3M9. Telo se sastoji od deset rezervoara.
Kompresorska stanica UKS-400 je na šasiji kamiona ZIL 131.
Vozilo za pripremu projektila (tehnološka kolica) MS 1761 i MS 1761, služi za montažu, pregled i sklapanje projektila 3M9ME.
Rakete zemlja-vazduh su tipa Vimpel 3M9ME ili 3M9M3E.
U sastavu divizina RS PVO Kub ima osmatračko-radarsku stanicu R-40 sa osmatračko-akvizicijskim radarom 1RL-128D-1 i radar za merenje visine PRV-16B ili PRV-9.
Srce svake baterije je radarska stanica i četiri samohodna lansirna oruđa.
Otkrivanje, praćenje i označavanje cilja kod ovog sistema je radarsko. Rakete se lansiraju nakon što glava za samonavođenje zahvati cilj. Sistem vođenja raketa je poluaktivno radarsko samonavođenje. Jednokanalni je po cilju, na koji se može lansirati više raketa (najviše dve, pri čemu se mora paziti na tempo gađanja). Dalja granica zone uništenja je oko 25 kilometara, a bliža 3-5 kilometara, dok je maksimalna visina gađanja oko 14 kilometara ako se radi preko sistema UPPC 9S417M, a ako se radi samo preko RStON 1S91M visina gađanja je 10 kilometara, a minimalna 25 metara. Verovatnoća uništenja cilja jednom raketom je od 0,4 do 0,8 a sa dve od 0,74 do 0,96. Brzina rakete je 2,5-3 maha a upravlja se pomoću pokretnog krmila na zadnjem delu. Raketa je opremljena blizinskim upaljačem koji se aktivira 15-17 metara od cilja.
Bitan nedostatak ovog raketnog sistema PVO je zavisnost upotrebe sva četiri gusenična vozila sa po tri rakete (cele baterije) od jednog radara za otkrivanje, praćenje i „ozračavanje“ ciljeva. Uništavanjem ili „zaslepljivanjem“ ovog radara, baterija je neupotrebljiva, izuzev u uslovima dobre optičke vidljivosti, kada se može koristiti televizijsko-optički vizir.
Da bi se uočeni nedostaci otklonili, sistem kub je prošao kroz više faza modifikacija, koji su na kraju doveli do nastanka 9K37 buk.
Kub je proizveden u dve osnovne verzije 2K12 Kub i 2K12E Kvadrat (izvozna verzija), dok su modifikovane verzije ponele oznake 2K-12M kub M (kub M1, kub M2, kub M3 i kub M4).
Kub je izvezen u oko 25 zemalja sveta, u kojima je bio i još je u naoružanju.
Kub kod nas
Nakon što se raketni sistem kub, dobro pokazao u Oktobarskom ratu 1973. godine, odlučeno je da se i jedinice JNA opreme ovim odličnim sistemom PVO. Prvi primerci stigli su u jedinice JNA već 1975. godine. Samohodni raketni sistem kub nalazio se u sastavu samohodnih raketnih pukova Armija kopnene vojske JNA.
Po raspadu SFRJ, sve samohodne raketne sisteme kub (izuzev jednog diviziona koji ostaje u sastavu VRS) preuzima novoformirana VJ. U sastavu VJ, raketni sistem kub se izdvaja iz sastava kopnene vojske i uvrštava se u Korpus PVO VJ. Kubovi VJ bili su raspoređeni u 60., 230., 240., 310., i 311. samohodnom raketnom puku PVO.
Danas su samohodni raketni sistemi kub koji su u sastavu Vojske Srbije, raspoređeni u 250. raketnoj brigadi PVO. Brigada u svom sastavu ima tri samohodna raketna diviziona koji su naoružani sistemom kub.
U planu je modernizacija raketnog sistema kub koji se nalazi u sastavu Vojske Srbije.
Kub u ratu
Svoju prvu ratnu premijeru, raketni sistem kub imao je tokom Oktobarskog rata 1973. godine. Tada je od ukupnog broja oborenih izraelskih aviona, čak 30% oborio raketni sistem kub. Po rečima izraelskih pilota, u slučaju kad bi prema avionu krenula raketa kub, ništa se nije moglo učiniti kako bi se avion spasao od uništenja.
Opšti raspored RJ PVO Egipta pokrivao je i glavnu grupaciju aerodroma uz Nil i zapadnije od njega. Na primer, pravac Ismailija – Kairo branile su dve brigade RJ PVO opremljene RS SA-75Mk dvina/ S-75M volhov (SAM-2) i S-125 neva (SAM-3) i jedan divizion opremljen RS 2K12 kub (SAM-6) s 26 vatrenih položaja po dubini. U skladu s takvim grupisanjem RJ PVO i načinom upotrebe lovačke avijacije razvijena je i mreža VOJ i VOSt od Sueckog kanala u dubini, i to VOJ u dve i VOSt u tri linije.
Po rezultatima dejstva, RJ PVO ocenjene su kao visoko efikasne, s tim što je po ocenama Komande PVO Egipta najefikasniji bio raketni sistem 2K12 kub, a zatim S-125 neva. Nema pouzdanih podataka o broju lansiranih raketa po svakom RS i oborenom avionu (prema nekim podacima ta brojka se kreće od 4 do 6 raketa po avionu).
Na samom završetku rata, Izrael je uspeo da zarobi nekoliko ispravnih baterija sistema kub. Pripremajući se za obračun sa PLO i sirijskim snagama u dolini Beka, izraelske snage su dobro proučile raketni sistem kub. Izraelci su zaključili, da je raketni sistem kub tako koncipiran, da se može efikasno odupreti svakoj poznatoj vrsti aktivnog ometanja, te da je jedina protivmera njegovo uništenje. Prema izraelskim izvorima u operaciji Mir za Galileju juna 1982. godine, u dolini Beka izraelska avijacija uništila je oko 30 raketnih baterija sirijske PVO.
Iračani su svoje kubove upotrebljavali tokom rata sa Iranom od septembra 1980. godine pa sve do avgusta 1988. godine. Tokom operacije Pustinjska oluja, iračkim baterijama kub, pripisuje se nekoliko obaranja američkih aviona F-16, kao i oštećenje jednog strategijskog bombardera B-52G.
Tokom graničnog spora između Libije i Čada 1987. godine, libijske posluge na kubovima nisu bile efikasne.
I na prostoru SFRJ, bilo je nekoliko obaranja od strane raketnog sistema kub. Najvredniji plen samohodnog raketnog diviziona kub iz sastava VRS bio je F-16C pilota Skota O. Grejdija. NJega je iznad Mrkonjić Grada 2. juna 1995. godine oborila raketa kub, dok se Grejdi katapultirao, i nakon šest dana je spasen u spasilačkoj misiji.
Tokom rata 1999. godine, raketne baterije sistema kub VJ bile su uspešne u preživljavanju. Od gotovo 400 ispaljenih protivradarskih raketa AGM-88 harm, uništena su samo tri radara. Tokom rata nije evidentirano niti jedno obaranje NATO aviona od strane sistema kub VJ.
Zaključak
Od samog svog nastajanja, samohodni raketni sistem zemlja-vazduh 2K12 kub, predstavljao je opasnu pretnju savremenim avionima. Nakon uspešnog predstavljanja tokom Oktobarskog rata 1973. godine, kada je uspeo da obori gotovo 30% svih izraelskih oborenih aviona, odlučeno je da se i bivša JNA opremi ovim raketnim sistemom. Tako je ovaj odličan sistem PVO stigao na naše prostore.
Odlukom da se sistem kub modernizuje, jasno govori da je Vojska Srbije zadovoljna upotrebom ovog raketnog sistema, i da nije tako lako spremna da se odrekne usluga ovog odličnog samohodnog raketnog sistema PVO.
Kako izgleda kada 2k12 KUB ispaljuje rakete pogledajte na snimku:
DŽihadisti otkrili kako su ih Rusi špijunirali! Više o tome pročitajte OVDE.
Izvor: vojnopolitickaosmatracnica.wordpress. com
