Najnovije

POSLE HAFTAROVE POSETE MOSKVI SVE SE MENJA: Šta to znači po turske interese u Libiji?

Paralelno sa zaoštravanjem rusko-turskih odnosa vezano uz sirijsku regiju Idlib, oko koje Moskva i Ankara nikako ne uspevaju pronaći zajednički jezik kroz međusobne pregovore na nivou odgovarajućih ministarstava i obaveštajnih službi a turski vođa Erdogan, uzgred, permanentno preti vojnom intervencijom, intenzivira se i samostalna diplomacija dveju zemalja.

Hafterove snege u Libiji (Foto: Jutjub)

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan nedavno je boravio u Pakistanu s ciljem jačanja političke i vojne saradnje dveju država, a krajem prošle nedelje turski predsednik je telefonski o stanju u Idlibu razgovarao i s američkim predsednikom Donaldom Trampom od koga je dobio načelnu političku potporu za turske stavove oko rešavanja problema u toj poslednjoj sirijskoj tzv. zoni deeskalacije. Paralelno s turskim političko-diplomatskim potezima intenziviraju se i oni ruski. Tako je prekjuče, 18. februara, u italijanskoj prestolnici Rimu boravila visoka ruska državna delegacija na čelu s ministrom soiljnih poslova Sergejem Lavrovom i ministrom obrane Sergejom Šojygu, koji su s italijanskim kolegama, šefom diplomatije Luidžijem Di Maiom i ministrom obrane Lorenzom Guerinijem  razgovarali o sigurnosnim pitanjima, evropskoj sigurnosti, kontroli naoružanja, borbi protiv širenja oružja za masovno uništenje, stanju u Siriji, Severnoj Africi i Sahelu. Taj je sastanak u formatu „2+2“ neobičan s različitih tačaka gledišta, ali najpre s obzirom na vrlo složene i zaoštrene odnose SAD-a i NATO saveza s Rusijom proteklih godina, odnosno činjenicom da je upravo Italija jedna od najvažnijih članica evro-atlantskih integracija.

Tu se zato postavlja glavno pitanje: deluje li službeni Rim u nastojanjima za normalizacijom odnosa Zapada i Rusije (normalizacija rusko-italijanskih odnosa uopšte nije upitna, a njihov puni razmah limitiran je još jedino službenim stavom Bruxelesa o nastavku važenja protivruskih sankcija iz čega Italija, kao članica EU ne može iskakati) samostalno tj. samoinicijativno, ili za to ima „tihu“ potporu, prije svega Vašingtona tj. Trampove administracije? Odgovoriti na to pitanje bez dobivanja pouzdanih informacija obaveštajnog karaktera je nemoguće, a oslanjati se isključivo na današnje medijske izvore (bilo koje i bilo čije) u vreme kada su oni „zatrovani“ hrpom lažnih informacija i obične, prozirne propagande potpuno je nezahvalno ali i kontraproduktivno jer nas može odvesti u potpuno pogrešnom smeru. U ovom slučaju treba pokušati razmotriti koliko je Italija u stanju samostalno voditi spoljnu politiku po tako bitnim temama kao što je saradnja s Rusijom po osetljivim sigurnosnim pitanjima na tlu Evrope, Sredozemlja i Afrike? Vrlo verojatno u većini njih i nije ali u jednom je: po pitanju stanja u Libiji, gde Italija zbog svojih nacionalnih (čitaj energetskih) interesa vodi samostalnu politiku, vrlo često suprotnu onoj Francuskoj, i u kojoj Rim pruža svekoliku potporu međunarodno priznatoj vladi Fajeza Saraja u Tripoliju, za razliku od većine ključnih EU i arapskih zemalja.

A kada smo već kod Libije i njezinih unutrašnjih sukoba, o kojima su visoki ruski državni službenici razgovarali sa italijanskim kolegama, interesantna je sjedeća vest:

u sredu, 19. februara, u Moskvu je na razgovore s ruskim ministrom obrane Sergejem Šojgu stigao libijski general i zapovednik Libijske nacionalne vojske (LNA) Kalifa Haftar. On je danas „gospodar rata i mira“ na libijskom tlu, njegova vojska nadzire najveći deo libijske teritorije, pri čemu uživa otvorenu podršku Egipta i UAE (a time i Saudijske Arabije koja formalno zauzima neutralnu poziciju u libijskom sukobu između Haftarovih snaga i snaga međunarodno priznate vlade Fajeza Saraja u Tripoliju, koju, opet, podržavaju Katar i Turska), a prikrivenu i od Francuske i Rusije. Haftarove snage danas su stacionirane pred zidinama Tripolija, a vladine postrojbe de fakto nadziru samo glavni grad Tripoli i njegovu širu priobalnu zonu.

Haftarova poseta Moskvi nemoguće je posmatrati izdvojeno od pogoršanih rusko-turskih odnosa oko Idliba. Naime, upravo je taj libijski general detektiran kao jedna od najomraženijih osoba od strane turskog državnog vrhovništva, do te mere da mu je Ankara u jeku njegove ofanzive na Tripoli u decembru prošle godine zapretila turskom vojnom intervencijom i uništenjem njegovih snaga ako odmah ne prekine napade na libijski glavni grad. Istodobno je službena Ankara, a s njom i svi ključni turski mediji, pokrenula široku kampanju snažnih protivruskih optužbi, izjavljujući kako je Moskva glavni krivac za Haftarove vojne uspehe, koji bi, kao, bili nemogući bez pružanja aktivne podrške ruske privatne vojske „Vagner“ Libijskoj nacionalnoj vojsci. Naravno da je Ankara veštačko eksponencijalno povisila stvarnu ulogu i uticaj Rusije na libijskoj „šahovskoj ploči“ i tamošnjim vojnicima i političkim i vojnim procesima, jer na libijskom tlu ima puno uticajnijih igrača od Moskve kojoj Libija ne predstavlja prioritet unutar ukupnih ruskih nacionalnih interesa. Međutim i ta svesno iskrivljena percepcija od strane Ankare bila je dovoljna da Moskva ponovo krene „niz dlaku“ Ankari u ime daljnjeg pozitivnog razvoja rusko-turskih odnosa (takvih je poteza „niz dlaku“ Turskoj Rusija proteklih godina na sirijskom tlu imala puno) i da s ciljem zaustavljanja daljnjeg vojnog sukoba u Libiji, u svojstvu svog posredništva zajedno s Turskom, u Moskvi organizira sastanak delegacija vlade u Tripoliju (na čelu sa premijerom Sarajom) i maršala Haftara. Taj je dvodnevni sastanak na kraju završio ne postizanjem sporazuma o prekidu vatre ali je intenzitet borbi ipak bio smanjen, a rezultirao je i naknadnom berlinskom Međunarodnom konferencijom o Libiji na koju je bila pozvana i Turska (upravo na insistiranje Moskve), koja je do tada kao neki „igrač“ u Libiji bila posve ignorisana. Paralelno s neuspelim moskovskim pregovorima Turska je intenzivirala slanje svoje vojne tehnike i oružja vladinim snagama u Tripoliju, kao i prebacivanje islamističkih boraca iz sirijske regije Idlib u glavni libijski grad, na stranu snaga premijera Saraja.

Ali, čini se, strpljenje Rusije s ustupcima Ankari je završilo. Uprotivnom bi bilo teško očekivati da Turskoj omraženi general Haftar bude pozvan u Moskvu i k tome, na sastanak s ruskim šefom obrane.  Poruka Moskve i više je nego jasna, a to se moglo videti, nakon prvog napada na turski vojni transportni brod usidren u luci Tripoli od strane Haftarove vojske. Taj je brod vladinim snagama dopremio novu tursku vojnu tehniku za borbu protiv LNA, a jučerašnji napad bio je prvi takve vrste nakon što je Haftar početkom januara Turskoj zapretio kako će potapati sve njezine brodove koji se zateknu u libijskim teritorijalnim vodama. Ovde nije zgorega i podsetiti kako je general Haftar 2018. g., kada je ruski nosač aviona „Admiral Kuznecov“ boravio u poseti Egiptu tj. bio usidren u egipatskim teritorijalnim vodama, lično stigao na taj brod, gde mu je omogućen video-link s ruskim ministrom obrane Šojguom. Dakle veze Haftara i Moskve su nedvosmislene, ne samo kroz istoriju jer je on bio od Gadafija (čiji je bio miljenik i koji ga je nazivao „svojim sinom“) poslani student na čuvenu moskovsku vojnu akademiju „Frunze“ i izvrsno govori ruski jezik. Naravno Haftar je dobro „potkovan“ i vezama sa Vašingtonom jer je u SAD-u jedno vreme i živio kao libijski disident nakon što ga je Gadafi smenio s dužnosti posle neočekivanog poraza libijskih snaga koje je predvodio u kampanji protiv pobunjenika u Čadu. Kasnije se razišao s američkom politikom nakon svrgavanja Gadafija i krenuo svojim putem, tražeći i dobivši podršku legitimnog libijskog parlamenta prebačenog na istok te zemlje, a onda i ključnih arapskih zemalja poput Egipta i UAE.

Šojgu i Haftar su nakon današnjeg sastanka izrazili svoju privrženost  spomenutoj berlinskoj konferenciji o Libiji i istaknuli važnost 13. januara održanog spomenutog sastanka u Moskvi za zaustavljenje rata i otpočinjanje procesa normalizacije stanja u Libiji. Naravno da se drukčije izjave od ovih nisu mogle niti očekivati, ali teško je verovati kako bi samo zbog njih Haftaru bilo nužno doputovati u Moskvu (jer tada bi im to bilo puno jednostavnije izraziti telefonskim putom). Tim više što je sinoć kasno libijski premijer Fajez Sarak saopštio kako obustavlja daljnje sudelovanje svoje vlade u pregovorima u Ženevi s predstavnicima LNA.

Drugim rečima, izgledno je kako se priprema nastavak velike bitke za libijski glavni grad. A ukoliko bi Haftar uspeo osvojiti libijsku prestolnicu on bi bio konačni i nedvosmisleni pobednik dugogodišnjeg krvavog građanskog rata u toj zemlji, od čega bi, razumljivo, profit imale najviše one zemlje koje su ga u toj pobedi podržavale i iza njega stajale politički i vojno. S druge strane Turska, koja je krajem prošle godine s vladom u Tripoliju potpisala sporazum o vojnoj pomoći (manje bitno) i sporazum o razgraničenju dveju zemalja u akvatoriju Istočnog Sredozemlja čime je Ankara dobila pravo na eksploataciju velikih plinskih nalazišta u toj regiji (taj sporazum kategorički odbacuju i ništavnim smatraju Grčka, Cipar, Egipat i Izrael, u čemu im potporu pružaju EU i SAD), u takvom bi scenariju ostala „kratkih rukava“. Međutim, s obzirom kako je na libijskom tlu uključen još niz bitnih inostranih igrača koji u svemu tome, naravno, onda imaju i svoje interese pre svega one vezane uz proizvodnju i distribuciju super-kvalitetne libijske nafte (pojedine zemlje EU, SAD koje su čas uz Haftara čas uz Saraja …) jasno je kako će se konačna Haftarova pobeda još itekako nastojati „minirati“, i time zadržati status kvo na terenu, kroz koji onda i svi oni imaju nekakve koristi (vlada u Tripoliju pod svojim nadzorom ima još samo jedan izvozni naftni terminal, dok više ne nadzire niti jedno naftno nalazište u zemlji).

A u tako složenoj međunarodnoj igri u Libiji (kao i u širim geopolitičkim procesima), Turska sigurno ima svoju ulogu, ali joj tu ulogu Moskva sada itekako može dodatno usložniti eventualnom vojnom pomoći Haftarovoj LNA (podsećamo: Libija se nalazi pod UN-ovim embargom na uvoz oružja i Ankara ga sada potpuno otvoreno krši, ali se zato Ankara svesrdno poziva na taj isti UN kada je u pitanju njegovo priznanje vlade Fajeza Saraja u Tripoliju (kako i ne bi s obzirom na spomenuti sporazum s kraja prošle godine), iako je njezin formalni četverogodišnji mandat već odavno istekao i uprkos tome što ta vlada na terenu u stvarnosti ništa osim glavnoga grada niti ne nadzire. Ali koga za sve to danas uopšte briga). Jedno od važnijih pitanja je i ono, koliko bi Ankara bila spremna u vojnom smislu ulaziti dublje u libijski užareni pesak u slučaju eskalacije rata za Tripoli s obzirom na njezine ograničene logističke ali i financijske mogućnosti, kao i u kontekstu najave turske vojne intervencije u Idlibu u slučaju neuspeha pronalaska kompromisa s Moskvom? Takođe je pitanje, je li Saraj dovoljna samo turska dostava vojne pomoći (ma o koliko se savremenim vojnim sredstvima i tehnici pritom radilo) da se obrani od puno brojnije i organizovanije LNA?

Raketni sistem “Točka” roka po džihadistima, snimak pogledajte OVDE!

Izvor: geopolitika.news

 

Bonus video

Oni šalju upozorenje policiji – Bojan Savić Građanska patrola i Boško Dimitrijević Video dokaz.

Knjigu “Smak Sveta” Dragoša Kalajića možete poručiti na linku OVDE.

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

Najnovije vesti - PRAVDA

Urbancube