Najnovije

DA LI JE MOGUĆA INVAZIJA NA KRIM? Zveckanje oružjem sa Zapada unosi nemir kod građana

SAD i NATO pripremaju se da izvrše invaziju na rusko crnomorsko poluostrvo Krim, priča je koja se povremeno provlači kroz svetske medije. U tom smislu se početkom decembra prošle godine oglasio i Jefim Fiks, zamenik predsedavajućeg krimskog parlamenta, koji je naveo da je na Moskvi da odluči kako će organizovati odbranu dela svoje teritorije, kao i da „zveckanje oružjem” zapadnog vojnog saveza „unosi nemir u svakodnevicu Krimčana”.

Krim (Foto: RIA Novosti)

Nedavni „bliski susreti” američkih i ruskih brodova u vodama koje spajaju Bliski istok sa Evropom i Azijom, i koje su oduvek bile poprište sukoba, nesumnjivo ukazuju da vreme velikih ratova još nije minulo. Novembarski manevri NATO-a u okvirima kojih su ispaljivane i rakete sposobne da pogode ciljeve na Krimu, samo su epizoda u ovoj igri. Dodajmo i da je ovih dana u jednu vojnu bazu u Rumuniji upućeno 90 pripadnika američkih oružanih snaga i više ofanzivnih bespilotnih letilica. 

Ipak, da li postoje objektivni uslovi da oružje progovori punom silinom?

SAD svakako nisu same za sebe dovoljno moćne da otvoreno krenu na Rusiju. Ni činjenica da je američki vojni budžet bezmalo deset puta veći od ruskog ne garantuje konačni uspeh. Ratovanje daleko od svojih obala retko kada je donosilo sreću i toga su u Vašingtonu veoma svesni. Na pomoć evropskih saveznika ne mogu sa sigurnošću da se oslone. Ubeđivanje drugih da se pridruže vojnom pohodu protiv najveće države na svetu preskupa je i nesigurna rabota. Zahteva cenjkanje, davanje ustupaka, umanjenje sopstvene dobiti… Ipak, pare odvojene za vojsku, naoružanje, naučne laboratorije, trening centre i slično moraju biti utrošene. To traže američki poreski obveznici, čak i oni koji se u suštini protive svakom ratu.

Na ruskoj strani ništa od pomenutog ne unosi spokojstvo. Naprotiv, ovde su svesni da je protivnik dovoljno snažan da se orijentiše na povremene čarke, poput ovih u Crnom moru ili, takođe ne tako davno, u blizini Vladivostoka, u Istočnom moru. U Moskvi su svesni i da im tek predstoji prilagođavanje novoj američkoj administraciji koju će od 20. januara predvoditi demokrate, a koja se u nekim prethodnim inkarnacijama nije pokazala preterano spremnom na poštovanje međunarodnih pravila.

Takođe, ma koliko moć Vašingtona ne bila kao nekada, valja imati na umu da novoizabrani predsednik DŽozef Bajden na vlast dolazi u trenutku kada su SAD okupirane masovnim višemesečnim rasnim i političkim protestima, porastom kriminala, pandemijom virusa korona i, praktično, pred vanrednim stanjem. Sve pomenuto može da izazove neželjene posledice i po druge države. Novonastale okolnosti primoravaju novog domaćina Bele kuće da probleme rešava po skraćenom postupku, „čvrstom rukom”, a to je tek korak ka klasičnoj autokratiji koju u SAD toliko vole da kritikuju.

Kakvim potezima će Bajden pokušati da dokaže da je čvrsto zaseo u sedlo? 

Na spoljnom planu to bi zaista mogla da bude neka ratna avantura, pa možda i pomenuta invazija Krima. Time bi u određenoj meri relativizovao probleme na domaćem terenu i skrenuo pažnju običnih Amerikanaca na dešavanja van granica. Naravno, takva mogućnost ima previše negativnih podvrsta. Ali, ako okolnosti tako nalažu, sva sredstva su prihvatljiva i dozvoljena.

Moglo bi se ipak reći da će u neposrednoj budućnosti pretnje Rusiji više stizati iz centrale NATO u Briselu nego iz Vašingtona. Prema jednoj analizi obelodanjenoj u decembru protekle godine tvrdi se da je Moskva odlučna u svojim agresivnim potezima prema pojedinim članicama alijanse. „Dugoročno gledano, Rusija će do 2030, najverovatnije, ostati glavna pretnja zapadnom vojnom savezu”. Na pomenuto se nadovezao generalni sekretar NATO, Jens Stoltenberg, izjavom da bi članice ove organizacije trebalo dodatno da ojačaju svoje prisustvo na ruskim granicama, uz poluostrvo Krim, i u Crnom moru uopšte.

Ako je 2020. uglavnom prošla u verbalnom nadmetanju Vašingtona sa Moskvom, godina u koju smo tek ušli mogla bi te reči lako da pretoči u dela van ozbiljnije kontrole. Takođe, ako se zna da SAD nemaju petlju da udare na Kinu čime bi zadovoljile domaće tržište gladno ratnih priča, a da na Rusiju gledaju kao na nekoga sa kim bi još uvek mogli „da lome ruke”, onda i dešavanja u Crnom moru imaju smisla. 

Takva je trenutna računica. Koliko je realna može da se potvrdi tek na ratnom polju. A tu ima previše nepoznanica. Po svemu sudeći priča o invaziji na Krim utihnuće sama od sebe. Uostalom, Rusi ne bi 2014. vraćali poluostrvo pod svoj suverenitet da bi ga potom jeftino prodali.

Ko će Rusiji pomoći u ratu protiv SAD, saznajte OVDE.

Izvor: Politika

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Urbancube