Piše: Slobodan Reljić
Naravno, nema potrebe donositi neke dalekosežne zaključke. Jer, u istoriji „nove BiH“ Alija je jedina istorijska ličnost. I on će to biti i ako BiH više ne bude bilo u ovom obliku. Bakir se može švercovati na prezime, a ostali će nestati kao po onoj elektronskoj komandi „Delete” i “Želite li da premestite ovu poruku u smeće?“ i klik – „Premesti u smeće“.
Istorija se zgušnjava. Slučajnih prolaznika je toliko da ih ne možete pamtiti ni dok su u igri, a kamoli – kad odlete. Zato nije nemoguće da Bakira Izetbegovića u nekom trenu u igru vrati opšte propadanje.
Hrvati su opet „dobili“ Željka Komšića. Što ga više odbacuju – on sve više postaje njihov. Nije nemoguće da na kraju Zoran Milanović, predsednik Hrvatske, on to ume, smisli neku doskočicu koja bi pomogla da „hrvatski entitet“ usvoji Komšića.
Zaista, šta ometa tog čoveka da bude hrvatski predstavnik u Predsedništvu BiH?
„Potiče iz miješanog braka, od oca Marka Komšića (Hrvata iz Srednje Bosne) i majke Danice Stanić (Srpkinje, čiji je otac Marijan Stanić tokom Drugog svjetskog rata bio pripadnik JVuO, u okolini Doboja). Majka mu je tokom rata u BiH ubijena hicem iz snajpera, u rodnom Sarajevu.
Kao dječak, Željko je kršten u katoličkoj crkvi; kasnije je tokom života više puta mijenjao svoje vjersko (i nacionalno) opredjeljenje.
Završio je Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu i Školu stranih usluga Univerziteta u DŽordžtaunu u Vašingtonu.
U braku je sa Sabinom Komšić, koja je po struci građevinski inženjer i bošnjačkog je porijekla. Imaju ćerku Lanu.“ (prema Vikipediji) Jedino nije član ni jednog HDZ.
Pa, on bi mogao da bude i predsednik Hrvatske! I bar, premijer Srbije. Jer, već je 2000. bio ambasador u Srbiji i Crnoj Gori.
Inače, kad priča o sebi, sve dobija još veće ubrzanje: „Ja sam Hrvat po rođenju. Kršten sam odmah nakon rođenja, ovdje u Sarajevu, u crkvi Svetog Ante na Bistriku. Ali, ako me pitate za moj odnos prema vjeri, reći ću vam da sam ateist, bez obzira na to što sam kršten.“
Jezik mu je maternji, ili tatinski: „Iako dolazim iz obitelji koja je uglavnom vjernička, govorim onako kako su me otac i majka naučili i apsolutno se dobro razumijem sa svima. Znam ja reći i siječanj, veljača, ožujak… čak znam i što to znači, ali ja govorim onako kako su me roditelji naučili.“
Dobar za Hrvata! Šta mu još fali?
Čovek XXVII veka! Multikulturalac kakvog svet nije video. Može da postane prvi čovek EU, kako se stanje u EU razvija.
Mislim da on više i ne nervira Hrvate. Više im je zanimacija uz kafu.
A sada i Bosna, Bosna cela iz tri dela, počinje da shvata da će ona imati sve više problema sa Kristijanom Šmitom, Nemcem koji se samovoljno predstavlja kao Visoki predstavnik UN. I zarađuje da mu i u Briselu zavide.
Jedno vreme su se opirali samo Srbi, onda su Hrvati videli da ne zna kud udara pa su se i oni odmetnuli, a sad i Bošnjaci počinju da shvataju – da je Šmit nesaglediv. Nepredvidiv.
Usred izborne večeri, kad stranke čekaju rezultate, Kristijan Šmit je oglasio da ima džokera za izmenu Izbornog zakona. Šulja se tiho kao obijač stanova, a onda – bam! Menja zakon.
Ono Inckovo donošenje zakona o spominjanju genocida, kako li se već zvao, za ovo Šmitovo je odluka s dignitetom. Incku se nije moglo prigovoriti da je doneo zakon posle večere.
Prosto da se čovek zamisli. Čekajte, je l’ se za ovog čoveka govorilo da je provereni kadar Angele Merkel? Bio nemački ministar i šta već ne? Da li je moguće da smo mi toliko precenjivali Nemce? Doduše, s kakvim samoubilačkim mirom sada Nemci gledaju kako ih Amerikanci razvaljuju, izgleda da bi valjalo razmisliti o ostacima tog naroda.
U svakom slučaju i ta Šmitova budalaština pala je u senku kada su se iz PDP-ovog izbornog štaba odlučili da proslave – pobedu svog kandidata, Jelene Trivić, za predsednika Republike Srpske. Tu se valjda i Šmit zagrcnuo. Šta im bi? Pa, da Dodik nije dobio ni jedan glas na 30 odsto prebrojanih, može se popiti rakijica, a – šampanjac bi se spremio, ali ne bi se odmah otvarao.
Šta se tu desilo, nema jasnog objašnjenja.
Zvanično glasanje objavljuje da Milorad Dodik ima oko 10 odsto više, oko 30.000 glasova, a na prebrojanih preko 90 odsto… PDP ne popušta, proslava se izliva na ulicu… Kad je prošla ponoć, sve je počelo da se topi. A onda, preti se demonstracijama…
Ali, da vidimo: kad se udara na krađu glasova, lažne zapisnike, sumnjive vreće i prevare raznih vrsta – pritisak mora biti brz i ne smeju činjenice biti dovedene u pitanje.
To je već viđeno oktobra 2000. u Beogradu kad je „obojena revolucija“ udarala na Slobodana Miloševića. Tu ne može da se ode na spavanje, odmoriš se od mamurluka, pa onda se spremaš za četvrtak, kad ćeš da na miru da održiš – demonstracije. A Dodik će da dođe i pokajnički kaže – jeste, stvarno bi bilo dobro da Jela malo vlada!
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 10, 2022
Ko se u to – nasilno popravljanje rezultata glasanja – upušta onda mora da se drži čvrste agende. Kako, pobogu, da se ide u britansku ambasadu u Sarajevu? Dobro, „pučina jeste stoka jedna grdna“, što reče najveći od srpskih pesnika, ali – to ne valja shvatati bukvalno.
Čini se, da niti se više „radnici na terenu“ valjano obučavaju za takve PsyOps radnje, niti ambasade uspevaju da dejstvuju kao ozbiljni koordinatori. Zapad izgleda ubrzano gubi moć maltretiranja, uspešnog maltretiranja, neposlušnih naroda.
Izbori u narodu više ne proizvode nikakvu emotivnu napetost. Pomisao na demokratiju koju nam je implementirao Zapad izaziva mučninu. Toliko prevara, toliko laži, toliko neispunjenih obećanja, toliko poniženja sa Zapada…
Novi vođa/vođkinja bi morao biti Isus Hristos, pa da poveruješ da će se bar zalagati za ono što obećava. Kad se izborna kampanja završi, svi jedva čekaju da sve zaborave. Niko ne veruje ni da oni u partijama veruju i u jednu reč koju sto puta ponavljaju. To je prosto rutina koja se isplati.
Pravo na pljačku, direktno rečeno.
Kad su još PDP, u čaršijskoj javnosti, povezali sa „obojenom revolucijom“ – tu se sve zaglavilo.
Da li je to tačno? Nevažno je. Jer, ako Zapad želi da ti pobediš odmah si sumnjiv.
Svi mi koji smo Srbi znamo šta je Otpor, kako je ta satrapska jedinica posle angažovana po svetu… Uspeha je bilo. Arapsko proleće, recimo. Ali kad je Nikolas Maduro u vrlo uzburkanoj atmosferi u državi Venecueli zgazio „obojene revolucionare“ i odbio da preda predsedničku stolicu zapadnom kandidatu, ta „revolucija“ je odsvirala svoje. Čitava Južna Amerika je videla da Amerikanci nisu svemoćni. A to ima posledice.
Najsmešniji je bio napor Zapada da tim „obojenim“ sredstvom obori Aleskandra Lukašenka. NJegova protivkandidatkinja je na glasanju imala 8 odsto, ali Zapad nije odustajao…
Kao u ludnici. Osam je više od 90, jer 8 je naše, demokratsko, a 90 odsto je od tog autoritarca. I naše „NVO-jedinice izlaze na ulice, ali policija ih ne dočekuje raširenih ruku. Čudno. I nedopustivo. Lukašenko ni da trepne.
Ali EU i Amerika nisu odustajali. Nisu valjda ni danas odustali, ali sve manje zemalja u svetu uzima Zapad ozbiljno. Kad bi Evropljani sami prema sebi bili minimalno samokritični i uzimali u obzir one najpovršnije uvide u stanje stvari – ne bi više ni pokušavali da se nameću kao rešenje.Ako uzmemo slučaj Lukašenka, slučaj Dodika je krajnje ozbiljan, jer mu je njegova protivkandidatkinja bila blizu. Na korak.
DŽin Šarp, koji je onaj priručnik za demokratsko popravljanje izbornih rezultata, pisao u sretnije vreme za Ameriku, kad CIA nije imala iza sebe Avganistan, računao je da se mase mogu pokrenuti kad je rezultat tesan i osećaj prevarenosti zapaljiv. I igra mora biti totalna. Masama se ne sme dopustiti da razmisle ni tren.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 9, 2022
Ovde su stvari izmakle kontroli „međunarodne zajednice“ kako je sebe godinama zvao Zapad. Dodik je direktno otišao kod Putina, i kao da Evropa nije tako rusofobna, normalno razgovarao i „prihvatio“ direktnu podršku za uspeh na izborima. A među Srbima Putin je džoker, neuporediv sa bilo kim.
Tu se, prema Dodiku, i Orban oglašavao bez zamornih diplomatskih zamućivanja. Jasno, slažemo se šta valja raditi i podržavamo ga.
A druga strana? Tu je sve upitno. Kako može MI6 biti u punoj formi ako je na čelu vlade koja njime upravlja osoba kao Liz Tras? Za Putina govore na Zapadu da je kao Staljin, ali nikome ne može pasti na pamet da Liz Tras uporedi sa Čerčilom. Ni u snu!
Ma šta ko mislio od Staljinu i Čerčilu oni su velike istorijske ličnosti. A Liz Tras? Commedia dell arte.
Čim je objavila svoj veliki plan oporavka, funta je pala na najniže grane. Nedelju dana kasnije veliki plan je bačen na smetlište. To bi bilo sramota i za Crnu Goru, a kamoli za Veliku Britaniju.
Naravno, ništa manje smešno nije porediti Makrona sa De Golom, ili Šolca sa Vilijem Brantom. Nije ni za vic.
Bosanski izbori su pokazali to – da će Zapadu biti sve teže da po svetu organizuje „demokratske izbore“. To je valjda, najgore, što im se dešava.
Ako ne može u jednoj poludržavi, u kojoj su prisutni i kolonijalni politički organi i kolonizatorske trupe, kako će tamo gde ima ikakve države?
Naravno, svima sem ljudima na Zapadu je jasno da SAD posle poslednjih izbora – kako su organizovani i koliko se držalo do demokratskih procedura, a tek po rezultatu (DŽo Bajdena, pre svih) koji su doneli – ne mogu više nikome biti uzor.
Još manje Evropa ostavlja utisak nekog ko bi mogao biti „misao vodilja“.
Kad, ovih dana u Pragu, pogledate tu bulumentu likova okupljenih oko nekog kopileta koje se zove „Evropska politička zajednica“ vidite da ne znaju ni gde se nalaze a još manje kuda idu, te vam dođe da sve učinite da vas oni nazivaju „populistom“, „ekstremnim desničarom“ itd.
Bosna i Hercegovina je opštem raspadu dala svoj doprinos. I to ne bilo kakav.
Ovi izbori neće mnogo promeniti u samoj Bosni. Što je valjda najbolji rezultat u ovom trenutku propasti – svih vrednosti koje se ugrađuju u ovu poludržavu.
P.S
Neko se u ovom haosu opet setio Henrija Kisindžera. Valjda jedinog čoveka u američkoj administraciji koji je nešto znao o istoriji Balkana. Kizinger je došao iz Nemačke.
Dakle: „Ali, u ovom trenutku mi moramo da razjasnimo svoj cilj. Mi se ponašamo kao da pokušavamo da nateramo Srbe da se vrate u mitsku Bosnu, koja nikad u istoriji nije postojala. Ne postoji bosanski jezik. Ne postoji bosanska kultura. Bosna je administrativna jedinica koja obuhvata Hrvate, muslimane i Srbe, veštački stvorena kao pod-deo Jugoslavije, a koju su zapadne sile priznale kao državu 1991. godine.
Da ste pogledali srpsku istoriju, šesto godina su se borili da ne budu pod dominacijom muslimanske države. I zašto bi SAD trebalo da prekrše sopstveni princip prava naroda na samoopredeljenje i da ih bombarduju? Zato što ih naši mediji zovu „separatisti Srbi“?
Od čega se oni odvajaju, a da je to ikad postojalo? Tako da, verujem, trebali bismo stvoriti muslimansku državu ili priznati muslimansku državu i dopustiti drugima da se osamostale ili da se pridruže Hrvatskoj ili Srbiji, zavisno kako ko, i da se ne mešamo u to, u balkanski rat koji se ne može završiti, čak i ako mi pobedimo. Ne možemo tamo ostati kao trajni okupatori.
Nemci su tražili 17 divizija da nadziru Srbiju u prošlom ratu. A mi nemamo stomak za tako nešto, niti treba da imamo.“
Kako je govorio Kisindžer pre deceniju i po, stvari se nisu promenili ni za jotu. Bez obzira što su Amerikanci pronašli „mekše“ Srbe, a da oni glume – prave Srbe.
Ovih dana tim istraživača sa projekta Nacionalni interesi Srbije – od osporavanja do legitimizacije, koji podržava Fond za nauku Srbije, nalazi: osam od deset Srba misli da nacionalni interes postoji i da je jasan. I „nacionalni interes u kontekstu Srbije obuhvata i srpski narod van Srbije i nije ekskluzivno vezan samo za granice zemlje“.
Što se tiče očuvanja KiM u sastavu Srbije, samo 5 odsto smatra da to nije važan nacionalni interes, a preko 85 odsto da jeste.
Sledeće: 81 odsto smatra da ne treba uvesti sankcije Rusiji, 8 odsto smatra da je to potrebno a 12 odsto se izjasnilo da ne zna i nema odgovor na to pitanje.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) October 9, 2022
Da, sve je jasno. Jedino proamerički lobisti, i ucenjene vlasti, još veruju da ovde neko drži do Amerike: 62 odsto građana Srbije suštinski podržava vojnu neutralnost Srbije.
A kad bi se opredeljivali za oslonac – 44 odsto građana smatra da je to Rusija! Manje od petine, tj. 17 odsto veruje da je oslonac EU. A svega 3 odsto vidi SAD kao oslonac!
Tri odsto! Glupo je ovo i komentarisati. Jedino ostareli Kristofer Hil veruje da je demokratija terati Srbe da veruju – da je 97 odsto manje od 3 odsto. I samo zaboravan čovek može da radi na tome da se „navuče“ 94 odsto ljudi da poslušaju njega i odaberu NATO i „američko prijateljstvo“.
Bilo je u istoriji svakakvih učesnika sa najneverovatnijim namerama. Groblje tih sumanitosti beskrajna je ledina.
Šteta što dobri Kris nije čuo Duška Radovića: Vreme prolazi, starimo i odlazimo polako. Najpre smo izgubili četvrtog za poker, pa trećeg za preferans, pa drugog za domine i tablić. Ostali smo sami i sad otvaramo pasijans da vidimo šta će biti sa nama.
Da to ovaj neorijentisani čovek shvati, bilo bi lakše i njemu i nama.
Danas je počela ruska odmazda za napad na Krimski most, snimke razaranja pogledajte OVDE.
Izvor: SveoSrpskoj.com
