Piše: Aleksandar Bocan-Harčenko
Nemoguće je ne reagovati na članak na ukrajinsku temu, izuzetan po lažima, koji je objavljen u listu „Politika” 3. juna ove godine, koji su potpisali ambasadori Velike Britanije, Kanade, Norveške i Poljske. Nemoguće je, jer autori do neprepoznatljivosti iskrivljuju aktuelne događaje u Ukrajini i oko nje, kao i njihovu pozadinu. Nemoguće je iz poštovanja prema srpskim čitaocima koji zaslužuju da znaju istinu, ali kojima zapadnjaci pokušavaju da „prodaju” svoj erzac proizvod.
Nemoguće je, jer se sećamo nevinih žrtava agresije NATO-a na Jugoslaviju 1999. godine, u kojoj su učestvovali London, Otava i Oslo i koju je vatreno podržala Varšava koja je tada tek pristupila alijansi. Smatramo da bi autori prvo trebalo da se pozabave svojim odnosom prema besramnom kršenju međunarodnog prava od strane sopstvenih država (mada, sudeći po intervjuu nemačkog kolege „Politici” od 5. juna ove godine, od prepoznavanja svoje odgovornosti za tragediju 1999. godine – pa čak i od najmanje griže savesti – Zapad je veoma daleko).
Žao nam je što su, opisujući ukrajinsku krizu, diplomate s iznenađujuće selektivnim pamćenjem namerno prećutale državni udar u Kijevu 2014. godine (Poljska je tada bila jedan od garanata sprovođenja sporazuma između ukrajinskih vlasti i opozicije, koji je opozicija pogazila odmah po potpisivanju). Nijednu reč ne govore o tome kako je kijevski režim sedam godina sabotirao Minske sporazume, koji su predviđali mirnu reintegraciju Donbasa (isto tako, u slučaju srpske Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, zaboravljaju da njihovi štićenici u Prištini devet godina opstruišu Briselske dogovore). Uvredljivo govore o građanima Donjecke Narodne Republike i Luganske Narodne Republike, koji od 2014. godine žive pod stalnim granatiranjem od strane ukrajinskih oružanih snaga i nacionalističkih bataljona.
Međutim, istinito stanje stvari u Ukrajini očigledno ne zanima ambasadore. Najvažnije je ocrniti Rusiju i veličati zločinački kijevski režim. Zbog toga se ponavljaju klišei obeleženi britanskim zaštitnim znakom „highly likely”. Ignorišu se brojni dokazi o zlodelima oružanih snaga Ukrajine i neonacističkih oružanih formacija koje sprečavaju evakuaciju civila, podmuklo se sklanjaju iza civila i objekata socijalne infrastrukture.
Marginalizuje se vrlo nezgodna za Zapad tema vojnih bioloških laboratorija u Ukrajini, gde se, kao što je sada dokazano, radilo na opasnim eksperimentima sa sojevima zaraznih bolesti, uključujući i one na ljudima. I to nikako nije „fantastika”, kako se izražavaju ambasadori, već stravična realnost, koju više nije moguće skrivati od javnosti.
Autori optužuju Rusiju za stvaranje globalnih problema s hranom. U stvari, nepovoljna situacija direktno je povezana s krizom u vezi s koronom, a iskomplikovana je uvođenjem nelegalnih zapadnih ograničenja Rusiji i Belorusiji. Što se tiče izvoza pšenice iz Ukrajine (koji je krajnje neznatan u ukupnom obimu trgovine ovim žitaricama u svetu), to sprečava samo Kijev, koji je minirao svoje luke i ne propušta trgovačke brodove. Rusija je, naprotiv, obezbedila neophodne sigurne morske koridore.
Iznenađuju komentari o „zavisnosti” Srbije od ruskih energenata, koji inače pripadaju paradigmi samog Zapada (koji razvija odnose s drugim državama samo pod uslovom da se potčine njegovoj volji). U odnosima Moskve i Beograda nije bilo i nema mesta zavisnosti i nejednakosti. Saradnja u oblasti nafte i gasa i u svim drugim oblastima bila je i ostaje obostrano korisna. Sigurni smo da Zapad neće moći da nametne Srbima svoju izopačenu logiku: onima koji su uveli restriktivne mere Rusiji najmanje je stalo do dobrobiti sopstvenog stanovništva, koje sada žanje gorke plodove svoje rusofobije, kao i političke i ekonomske kratkovidosti. Raduje što većina zemalja ne podleže ovim provokacijama. Pokušavajući da nanese štetu Rusiji, Zapad pokazuje ravnodušnost prema zemljama kao što je Srbija, sve više se izoluje od ostalog sveta, podriva svoj kredibilitet, približavajući se kraju svoje globalne dominacije.
Dakle, autorima (kao i Zapadu u celini) Ukrajina je potrebna samo kao jedan od alata u konfrontaciji s Rusijom. Isto tako ciničan, usmeren na sopstvene interese, diktirane osećanjem isključivosti i svedozvoljenosti, bio je i pristup SAD i njihovih evropskih satelita brojnim sukobima koje su raspirivali u bivšoj Jugoslaviji, na Bliskom istoku, u Severnoj Africi i Avganistanu. Ove metode smatramo neprihvatljivim. Odlučni smo da dosledno idemo ka više izbalansiranom policentričnom svetskom poretku zasnovanom na međunarodnom pravu, a ne na nekim dnevnopolitičkim „pravilima” koje predlaže Zapad. Voleli bismo da Srbi i ostali slobodoljubivi narodi i dalje nastave s nama tim putem.
Da li Rusija želi mir sa Zapadom, saznajte OVDE.
Izvor: Politika
