Najnovije

DIMITRIJEVIĆ: Srpska crkva i Makedonija - odgovor nekim kritičarima

Foto: Jutjub

KAKO JE NASTAO OVAJ ČLANAK?

Kada je potpisnik ovih redova dao intervju Danilu Tvrdišiću, za njegovu emisiju „Politikon“ na „Helmkastu“, bilo je i gnevnih reakcija.(1) Jedan od uzroka je bio u tome što je emisija snimljena pre davanja Tomosa o autokefalnosti, a objavljena posle davanja istog, tako da nisam imao sve činjenice pred sobom, pa je izgledalo da dajem bezrezervnu podršku takvom činu. (2) Nekima se učinilo da sam „izdao Srpstvo i pravoslavlje“, da sam postao „Profitijev bot“, i tako dalje, i tome slično.

Piše: Vladimir Dimitrijević

Ali, bilo je i dubljih i ozbiljnijih uzroka za kritike na moj račun: rukovodstvo SPC je, tvrdili su moji kritičari, dalo sve, a nije dobilo ništa. Nisu zaštićeni Srbi u Makedoniji, nisu zaštićene svetinje Nemanjića. Pošto je potpisnik ovih redova bio za davanje autokefalije braći iz Makedonije (ali, pod određenim, i to jasno određenim, uslovima), optužen je kao izdajnik vere, bot „Profitija i družine“, itd. Naravno, nebitno je šta neko tvrdi o meni: polemišem i trpim udarce od kada se bavim publicistikom, pa se nisam ni začudio zbog napada koje sam doživeo. Ipak, shvatio sam da svoj stav moram da obrazložim – ne da bih se pravdao, nego da bih ljudima koji su zbunjeni bilo jasnije šta mislim. A oni da uobliče svoje mišljenje na osnovu ove analize, a ne na osnovu anonimnih napada na moje stavove iznete u emisiji. Pri čemu se, naravno, uopšte ne moraju složiti sa mojim mišljenjem. Neka pročitaju, pa neka se ne slože! Da podsetim: o „makedonskom pitanju“ pišem od 2013, pa se može steći uvid u napisano.(3)

Tekst je dug, a razlozi su jasni – ne može se za dva minuta ispričati nešto što traje vekovima. Ko voli brza rešenja i genijalne analize od pola minuta, neka ne čita.

UZROCI RASKOLA

Sveštenik Georgije Florovski ističe da je raskol greh protiv jedinstva Crkve, a Crkva je jedinstvo:“I celokupan njen život je u tom jedinstvu i ujedinjenju, oko Hrista i u Hristu. “Jer i jednim Duhom mi se svi krstimo u jedno telo” (1 Kor 12,13). I praslika tog jedinstva jeste Trojična Jednosuštnost.

Mera tog jedinstva je katoličnost (ili sabornost), kada se neprobojnost ličnih shvatanja smekšava, pa čak i ukida u savršenom jednomišlju i jednodušnosti, i veliki broj verujućih postaju jedno srce i jedna duša (up. Dap 4,32). Raskol je, naprotiv, osamljivanje, izdvajanje, gubitak i podrivanje sabornosti. Duh raskola se direktno protivi duhu crkvenosti.“(4)

Raskol je, dakle, greh protiv sabornosti, koja je duša Crkve.

Kada se osmotri punota bogočovečanske crkvenosti, jasno je zašto Bog dopušta raskole – zato što ljudi nisu kadri da budu na visini postavljenog zadatka da Crkvu čuvaju svojim životom. Ne biološkim životom, naravno, jer je njime nemoguće sačuvati bilo šta, pošto je smrtan i prolazan, nego životom duhonosnim, životom u Hristu Koji je vaskrsenje. I raskoli se projavljuju kao rane na telu Crkve posle mnogih i dugih godina, decenija, pa i vekova, gomilanja grehovnih promašaja, laži, sablazni i neprevladanih iskušenja.

PUT KA MAKEDONSKOM RASKOLU

Tako je bilo i kad je makedonski raskol u pitanju. U 19. veku krvavi sukobi na ovom tlu su nastali između Carigradske patrijaršije i nekanonske Bugarske egzarhije; podele su bile velike – u istoj porodici bilo je braće koja su ostajala Srbi, i stala uz Carigrad, i onih koji su se prilepili uz egzarhiju, izjašnjavajući se kao Bugari. Onda je srpska vojska oslobodila Staru Srbiju, ali je sloboda trajala tri godine, pa je došla bugarska okupacija. Pa je stvorena Kraljevina SHS, i proglašena „troimenost“, a bugarski teroristi su nastavili da deluju, i komunisti su, na kongresu u Drezdenu 1928, tražili nezavisnu Makedoniju i proglašavanje Makedonaca za posebnu naciju. Pa je izbio Drugi svetski rat, i svi episkopi SPC su napustili Makedoniju, jer su ih proterali bugarski okupatori, koji su opet vršili nasilje nad svime što je srpsko. Pa su se neki makedonski sveštenici pridružili partizanima, i krenuli sa komunistima da sazdaju posleratnu makedonsku naciju. Titova srbomrzačka vlast sprečila je obnovu redovnosti crkvenog života, i radila je protiv Srpske Crkve. Vladika braničevski Venijamin beleži još 1945:„Dole je sve još čudno stanje crkveno. Ne valja što Upravne vlasti podržavaju ovo neredovno stanje, koje je potpuno nekanonsko. Neka bi Gospod dao da se vrate u krilo matere Crkve i da ne prave ovaj raskol, koji je po njih samih veoma nezgodan i može da ima veoma hrđave posledice. Neka se za vremena opamete i neka ne teraju mak na konac“.(5)

Već 1947, sveštenik Tomo Dajković javlja mitropolitu Josifu, kome je zabranjen povratak u Skoplje, kako ga tretira komunistička vlast:“Sa ovim mi je rečeno da je Vaše Visokopreosveštenstvo komitski pop, komitadžijski vladika, koji je onemogućio sebe u Makedoniji i sada preneo svoj sud na granici Makedonije koja ga neće za vladiku, da bi odatle mogao ometati stvaranje makedonske samostalne crkve i njeno formiranje u okviru makedonske republike. Dalje mi je naglašeno da smo mi danas preuzeli ulogu Srpske Crkve do 1912. god. koja je vodila borbu sa egzarhijom i time stvorila dva fronta u Makedoniji. Oni to danas ne žele i neće dozvoliti, jer je kažu vera slobodna i svako može da određuje kojoj će veri ili crkvi pripadati/.../ Pre 20 dana, jedan od funkcionera ovdašnjih razgovarao je sa jednim parohijskim sveštenikom i od njega zahtevao da i on sam prizna, kako smo Vaše Visokopreosveštenstvo i ja veliki protivnici sadašnjice, da će nam se ipak doskočiti. Da bi bilo pametnije kada bi sa njima sarađivali i da oni imaju izvesne sume novaca koje mogu podeliti onim sveštenicima koji sarađuju sa njima. I ovome je nuđeno, ali je on odbio i novac i aktivnu saradnju, pravdajući to svojim pozivom i službom narodu.“(6)

I tako je to išlo, išlo, išlo, i došlo do naših dana.

VREME PATRIJARHA VIKENTIJA

O tome šta se dalje zbivalo, podrobno i kvalifikovano je pisao Đoko Slijepčević u trećem tomu svoje Istorije SPC.

Patrijarh Gavrilo je, kaže Slijepčević, bio izričiti protivnik autokefalizacije Makedonije, ali je već njegov naslednik, patrijarh Vikentije, pod pritiskom komunističkog režima, krenuo u susret zahtevima državnih vlasti i Makedonaca. Već 1955. godine usvojena su dva glavna zahteva Inicijativnog odbora makedonskog: da za tri eparhije u Južnoj Srbiji izabere episkope domoroce, i da se u unutrašnjoj administraciji može upotrebljavati domaći dijalekat.

Patrijarh Vikentije se obratio narodu u Makedoniji sledećim rečima:„Sveštenstvo i vernici u Makedoniji izjavili su želju da se crkvene prilike njihove republike reše na drukčijoj osnovi. Da bi se udovoljilo toj težnji, Sveti arhijerejski sabor SPC doneo je odluku da Sveti arhijerejski sinod može dozvoliti upotrebu makedonskog jezika u administraciji i propovedima na teritoriji NR Makedonije, s time da bogoslužbeni jezik ostane crkvenoslovenski. Pored toga na teritoriji NR Makedonije mogu se upotrebljavati pečati sa crkvenim grbom u sredini napisom naokolo na makedonskom jeziku ćirilicom: NR Makedonija, pravoslavni episkop N. sa sedištem u N.“(7) Za administratora tri eparhije u negdašnjoj Južnoj Srbiji postavljen je sam patrijarh Vikentije. U svojoj besedi u crkvi Sv. Mine u Skoplju patrijarh Vikentije je 10. aprila 1958. podvukao da su oni došli „da na vidan način potvrdimo mir i jedinstvo svete naše crkve, koji su milošću Božijom uspostavljeni. Svi smo svesni da još nije sve učinjeno i da će trebati još mnogo da se učini“.(7)

Makedonci su za hirotoniju ponudili ženjene sveštenike, što SA Sabor SPC nije mogao da prihvati. Traženi su novi kandidati.

Patrijarh Vikentije je, 28. maja 1958. godine, odao priznanje Titu što je, tobože, „državničkim uočavanjem i shvatanjem crkvenih potreba učinio mnogo za sređivanje crkvenih prilika u NR Makedoniji a mi sa svoje strane nastojimo i nadamo se da će se i te prilike srediti ne samo na korist pravoslavne crkve nego i na korist cele naše Otadžbine“.(7) Tito je dodao samo kratak komentar: „...Želeo bih u vezi sa time da i vi riješite problem Makedonske crkve onako, kako će najbolje odgovarati interesima čitave naše zemlje. Budite uvjereni da ćete uvijek naići na punu našu podršku...“(7)

Đoko Slijepčević kaže:“Ni kanoni, ni Ustav SPC nisu mogli imati ništa protiv toga da na eparhije u Južnoj Srbiji budu birani ljudi, koji su tamo rođeni i da se oni i njima područno sveštenstvo služe jezikom koji je, šire shvaćeno, naš zajednički. Drugo je pitanje, međutim, da li je Crkva uopšte morala da pregovara sa jednom grupom nedisciplinovanih sveštenika, koji su bili pošli pogrešnim putem i ostali uporni u nepokornosti svojim kanonskim episkopima i odlukama Svetog arhijerejskog sinoda. Da nije došlo do pregovora i da se ostalo na liniji, koju su imali patrijarh Gavrilo i mitropolit Josif, moglo se celo ovo pitanje zamrznuti i režim ne bi mogao da ga rešava bez učešća Crkve. Napuštanje ove linije otvorilo je mogućnosti nizu izvitoperivanja i zloupotreba ljudi, koji su menjali taktiku, ali ne i svoj krajnji cilj.“(7)

Kažu da je patrijarh Vikentije umro otrovan jer je odbio nove pritiske komunista, koji su za Makedoniju tražili punu autokefaliju.

DOBA PATRIJARHA GERMANA

Srbin Dionisije Stojković, vikarni episkop, kum patrijarha Germana, postao je, uz pritisak komunista,  episkop u Skoplju, a godine 1959, patrijarh German daje autonomiju MPC:„Sveti arhijerejski sabor SPC u stalnoj brizi za Crkvu Hristovu, za očuvanje svete vere pravoslavne, a iz ljubavi prema našoj Otadžbini doneo je istorijske odluke iz kojih rezultira ostvarenje želja i zahteva pravoslavnog sveštenstva i naroda NR Makedonije. NR Makedonija dobila je najzad domorodce za svoje episkope, dobila je svoju crkvenu organizaciju u MPC, ostavši i dalje u duhovnom i kanonskom jedinstvu sa SPC preko naše smernosti – patrijarha. Ako svi mi i svi drugi faktori budemo smatrali da je tom odlukom udarena tačka i da se nema više šta raditi, bila bi velika pogreška. Naprotiv, mi moramo svim silama i dalje raditi i sve svoje napore upotrebiti, te da odbijemo sve napade koji nam sa strane dolaze i da odolevamo svima silama koje se sa raznih strana trude da se mešaju u naše unutrašnje stvari.“(7)

Profesor istorije SPC, seštenik dr Predrag Puzović je svojevremeno objasnio posledice prihvatanja Stojkovića kao legalnog episkopa u Skoplju: "Umesto da se vikarni episkop Dositej stavi pod crkveni sud za prekršaj arhijerejske zakletve, gaženje svešteničke discipline i kanona Pravoslavne crkve, priznat mu je čin mitropolita i status poglavara te autonomne crkvene oblasti. Druga greška je učinjena izborom Klimenta Trajkovskog za episkopa bitoljskog, iako nije ispunjavao zakonske i kanonske uslove. Kanonskom hirotonijom data je mogućnost separatistima da u pogodno vreme izvedu potpuno otcepljenje od SPC".(8)

Patrijarh German, 30. septembra 1959. godine, pisao je, pokajnički, episkopu Dionisiju u Ameriku: „Odluke u Ohridu od oktobra prošle godine stavile su nas pred dilemu: ili da primenimo stroge kanonske mere i otvorenu šizmu produbimo do konačnog rascepa, ili da prihvatimo načelo crkvene ikonomije i spasemo što se spasti može. Osetili smo se pozvani da sve učinimo da se zaustavi dalji neželjeni tok događaja.“(7)

Na navaljivanje da se MPC da autokefalnost, patrijarh German je rekao komunistima: „Vi kažete da njih treba zadovoljiti. Da li nas Srbe ko pita i da li i mi u ovoj zemlji postojimo, i da li i nas treba zadovoljiti? Ko je inicijator svega ovoga: da li mi ili oni? Mi smo hteli da ih zadovoljimo i to je bilo učinjeno, ali sada se od nas traži da izvršimo samoubistvo. Ne, mi to nećemo učiniti i ako oni sami proglase autokefalnost otvoreno Vam kažem da ćemo Dositeja pred sud, pa šta mu Bog da i taj sud.“(7)

To se nije desilo. Sudilo se, po Titovom nalogu, episkopu Dionisiju u Americi, ali ne i Dositeju Stojkoviću u Skoplju.

DALJI KORACI U PROPAST

Episkop Dositej je išao još dublje u izdaju, i, pošto je SA Sabor SPC odbio da im da autokefaliju, oni su sazvali tobožnji „crkveno-narodni sabor“ u Ohridu 19. juna 1967. godine, koji je samovoljno proglasio autokefalnost MPC. Tito je odlikovao Dositeja Stojkovića „ordenom jugoslovenske zastave sa lentom“.

Đoko Slijepčević ističe:“Skup u Ohridu, koji je radio od 17. do 19. jula 1967. godine, bio je zanet opijumom falsifikovanja istorijskih činjenica: svoju crkvu proglasio je naslednicom nekadašnje Ohridske arhiepiskopije, koja nije bila slovenska nego vizantijsko-grčka tvorevina. Razumljivo je, da SPC nije mogla, a ni htela, da se saglasi sa ovom odlukom. Svoje razloge i obrazloženje doneo je Sveti arhijerejski sabor SPC i objavio ih. Episkopima MPC je jasno predočeno šta ih čeka ako bi samovoljno, kao što su i proglasili „sebe za autokefalnu (crkvu), ona će se smatrati, kako od SPC, tako i od ostalih pravoslavnih crkava raskolničkom verskom organizacijom i biti, kao takva, odlučena od opštenja sa njima“.(7)

A 18. januara 1968. godine, posle prijema kod Mike Špiljaka, patrijah German ističe: „Mi ovo pitanje smatramo onakvim kakvo jeste. Upravo, to je čisto unutrašnji problem naše Crkve. U isto vreme on tangira sve ostale pravoslavne crkve obzirom na naše kanonsko jedinstvo sa njima. Teškoće su u tome što se preko naše štampe ili na neki drugi način ovom celom problemu daje boja političkog pitanja. Mi smo dužni i Bogu odgovorni da čuvamo poredak i ustrojstvo Pravoslavne crkve. Po pitanju svetih kanona ne može biti nikakvog kompromisa, kao ni po pitanju dogmi. Kad se pojavio sličan slučaj u Americi, mi smo bili odlučni i postupili po svetim kanonima. I u ovome slučaju Sveti arhijerejski sabor nije mogao postupiti drukčije. Mi smo želeli da se ovome pitanju ne daje politički karakter i da se kao takvo ne prezentuje narodu preko štampe, radija i slično.“ (7)

Protiv Dionisija Stojkovića i ostalih samovoljnika pokrenut je crkveno – sudski postupak, ali nije završen. Sveti Justin Ćelijski je bio ogorčen:“ Ovako katastrofalno nepravoslavnim i sudbonosno kobnim rešenjem pitanja Makedonske pravoslavne crkve - Sveti Sava je ponovo spaljen. A sa tim: spaljeni i svi sveti dogmati, i svi sveti kanoni Pravoslavne Crkve Hristove. Zato takozvana Makedonska pravoslavna crkva - u samom njenom postanku je njen nestanak...“(9)

Pamtimo ove reči Svetog Justina Ćelijskog!

DOGAĐAJI U 21. VEKU

Ivica Lazović, u svom ogledu o organizacionim pitanjima Srpske Crkve, kaže o pregovorima MPC i naše Crkve:“Dijalog sa SPC traje sve vreme, ali bez uspeha. Najizglednije je bilo da do sporazuma dođe 2002. godine u Nišu, kada su ovlašćeni predstavnici Makedonske pravoslavne crkve potpisali dogovor o konstituisanju autonomne Ohridske arhiepiskopije, a onda, pod pritiskom državnih vlasti Makedonije, od toga odustali. Prema postignutom sporazumu, Srpska pravoslavna crkva priznaje “najširu crkvenu autonomiju” postojećim eparhijama u Republici Makedoniji, a zadržane su samo najnužnije veze koje autonomija podrazumeva i da izbor poglavara crkve u Makedoniji potvrđuje patrijarh srpski i da taj makedonski poglavar na liturgiji prvo pominje srpskog patrijarha (…). Međutim, medijski pritisci doveli su do toga da iako je za sporazum glasalo 5 od 7 makedonskih episkopa, kasnije je obrazlagano za makedonsku javnost da sporazum nije obavezujuć, te je Sinod MPC odbio ovaj sporazum. Tako je ovaj pokušaj rešenja spora propao. SPC je nakon ovoga događaja pozvala sve episkope, monahe i vernike da uđu u duhovno jedinstvo sa Srpskom pravoslavnom crkvom, a što su Jovan Vraniškovski, mitropolit Velesa i Povardarja i svi sveštenici Velesa prihvatili i potpisali sporazum. SPC je 2005. godine potvrdila Jovana Vraniškovskog za arhiepiskopa ohridskog i mitropolita skopskog prema Niškom sporazumu (…). Međutim, to nije bio kraj spora jer Pravoslavnoj ohridskoj arhiepiskopiji je zabranjeno da se registruje od strane Državne komisije za religiju Makedonije sa obrazloženjem da je moguće registrovati samo jednu crkvu za svaku konfesiju, a i ime se ne razlikuje od Makedonske pravoslavne crkve - Ohridske arhiepiskopije, dok je kasnije i episkop Jovan bio osuđen na tri godine zatvora. Ova teme sa ponovo otvorila zbog pokušaja nametanja posredovanja Vaseljenske patrijaršije između SPC i MPC. Vaseljenska patrijaršija posle sastanka sa severnomakedonskom državnom delegacijom krajem 2019. godine, najavila je da će pozvati delegacije Srpske patrijaršije i nepriznate crkve u Makedoniji na konsultacije radi postizanja zajedničkog dogovora i rešenja o budućem statusu pravoslavne crkve u Severnoj Makedoniji. To je naišlo na oštru osudu javnosti u Srbiji, ali i Moskovske patrijaršije izjavama „...da je Carigradski patrijarh Vartolomej rešio je da zabije nož u leđa Srpskoj pravoslavnoj crkvi „legalizacijom raskola u Severnoj Makedoniji“, odlučivši da se stavi u funkciju političkih elita koje koriste religiju u svojim igrama“ (…). Oštra retorika Moskovske patrijaršije uzrokovana je lošim odnosima sa Vaseljenskom patrijaršijom zbog toga što je 2018. godine ona započela proces davanja nezavisnosti crkvi u Ukrajini u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu. To znači i ukidanje odluke Vaseljenske patrijaršije iz 1686. godine, prema kojoj je Kijevska mitropolija predata Moskovskoj patrijaršiji. Takođe, tenzije su bile došle do izražaja i 2016. godine kada je u organizaciji Vaseljenske patrijaršije organizovan Kritski sabor na kome nije učestvovala Ruska pravoslavna crkva.” (10)

Srpska Crkva (11), a i država, protivili su se intervenciji Fanara na kanonskoj teritoriji SPC. Kada je makedonski državni vrh od Carigtrada tražio rešenje problema, Ivica Dačić je izjavioo da će patrijarh Vartolomej  postupiti kao i u slučaju montenegrinskog autokefalizma.(12) Izražavalo se uverenje da carigradski prvojerarh neće napraviti neki potez koji bi izazvao haos, u stilu:“Ma neće valjda! Nije on takav!“

Onda je obnovljen dijalog sa MPC.

ZORAN ČVOROVIĆ 2019. GODINE

Moj saborac, profesor dr Zoran Čovorović, još 2019. godine je pisao i obrazlagao u kom pravcu ide priča o Makedoniji:“Sabor SPC je svoju odluku o obnavljanju dijaloga s raskolnicima u Makedoniji obrazložio time što su se oslobađanjem iz zatvora arhiepiskopa Jovana (Vraniškovskog) stekli uslovi za nastavak razgovora sa tzv. MPC.

Arhiepiskop Jovan je iz zatvora pušten na uslovnu slobodu još daleke 2015. godine, a od tada su zasedala četiri Sabora SPC i ni na jednom od njih episkopi SPC nisu smatrali da su sazreli uslovi za obnovu dijaloga sa tzv. MPC. U međuvremenu su se u pravoslavlju zbila dva krupna događaja. Najpre je 2018. došlo do razbojničkog upada Carigradske patrijaršije na kanonsku teritoriju Ruske crkve i izdavanja ukrajinskim raskolnicima nekanonskog tomosa o autokefalnosti. Da bi ovog meseca Sinod Carigradske patrijaršije odlučio da kao apelaciona instanca raspravlja o žalbi za rešavanje kanonskog statusa koju je podnela raskolnička tzv. MPC.
Očigledno je da u ovim odlukama Fanara, koje predstavljaju istorijski najozbiljniju pretnju jedinstvu pravoslavlja, treba tražiti razlog za donošenje odluke o obnovi dijaloga sa tzv. MPC, a ne u službenom objašnjenju koje je izdao Sabor SPC. Jedno je sigurno, SPC je ovakvu odluku donela nevoljno, pod pritiskom spoljnih okolnosti. Pri tome nije svejedno da li je ovakav korak preduzet „po sopstvenoj pameti“, kako bi se posle najnovijeg mešanja Carigrada u pitanje iz isključive kanonske jurisdikcije SPC preuzela inicijativa u rešavanju statusa tzv. MPC, ili se pak SPC rešila da obnovi dijalog pod diskretnim uticajem Carigradske patrijaršije.“(13)

Čvorović je istakao da je pitanje raskola u Makedoniji SPC davno trebalo da reši, vodeći računa i o Makedoncima i o Srbima u Makedoniji, ali je fanariotski lobi u SPC to sprečavao. Već 2019. se videlo da NATO gura SPC u užurbanost. Čvorović je pisao:“Imajući to u vidu, sadašnja užurbanost u rešavanju makedonskog crkvenog pitanja mora se dovesti u vezu s delovanjem Vašingtona na zaokruživanju novog „severnomakedonskog“ identiteta, kako u budućnosti nijedna strana tog identiteta, pa ni crkvena, ne bi izazivala sporove sa susedima. Time se ostvaruje ključni uslov za potpuno uključenje Makedonije u evroatlantske strukture. S druge strane, sadašnje aktivnosti u makedonskom crkvenom pitanju neodvojive su od generalnog plana Fanara i njegovih zapadnih tutora, da se oko Carigradske patrijaršije, kao istočnog papstva, formira savez istočnohrišćanskih crkava iz zemalja članica NATO-a, kao sredstvo duhovne i kulturne izolacije Rusije.
Jasno je da svako rešenje makedonskog crkvenog pitanja koje je usklađeno s takvim planovima zapadnih globalista ne može da bude niti u interesu svetskog pravoslavlja, a ni u interesu pravoslavnog srpstva.“(13)

Prema Makedoncima je, kaže Čvorović, primenjena najšira ikonomija, dok je prema Srbima koji su krenuli za vladikom Artemijem primenjena najstroža akrivija, i oni su nazvani „sektašima“.

Dakle, ustuknulo se pred NATO Vartolomejem, i to upravo 2019. godine:“Terminološka nepreciznost je posebno karakteristična za onaj deo saborskog saopštenja koji se odnosi na nekanonske odluke Carigradske patrijaršije u tzv. ukrajinskom crkvenom pitanju, mada je buduće rešenje statusa tzv. MPC zahtevalo da Sabor SPC upravo na ovom problemu pokaže najveću crkveno-pravnu preciznost i odlučnost. Za razliku od kanonski preciznih formulacija iz ranije odluke Sinoda SPC o nekanonskom tomosu patrijarha Vartolomeja, Sabor je ovog puta pribegao politički korektnom, pitijskom jeziku, pa je nekanonski i crkvenorušilački Vartolomejev tomos označio kao „promašeni pokušaj Carigradske patrijaršije da taj problem (ukrajinski) reši preko kolena“.“(13)

Zoran Čvorović je istakao da SA Sabor SPC uopšte nije reagovao na Vartolomejevo prihvatanje incijative Makedonaca da se Fanar umeša u rešavanje pitanja autokefalnosti, iako je to oblast Srpske Crkve, iako je Sveti Sava Nomokanonom Srpsku Crkvu jasno učinio nedostupnom za papističke pretenzije Carigrada.

Ćutalo se kada je, kanonski smelo i odlučno, Vartolomeju trebalo reći:”Apage!” Razlog je surovo prost: iza Vartolomeja stoji NATO Imperija, a Srbi su pod njenom prikrivenom okupacijom. Severna Makedonija je uvela sankcije Rusiji po nalogu Imperije, pa nema mesta ni za rusko, ni za srpsko pravoslavno rešenje nagomilanih problema. Samo NATO Grci, i niko drugi.(14)

ODGOVOR JEDNOM KRITIČARU: KO PITA NAROD

Posle moje emisije na Helmkastu, odabrao sam komentar jednog što je emisiju gledao ( a na kraju komentara se predstavio kao žena ). NJegovo tumačenje mog nastupa dato je kurzivom, a ispod je moj komentar.

Meni se čini da ovi botovi koji pozivaju na poslušnost Profitiju, zahtevaju dugačke komentare i čitanje, čitanje... sve dok se ne ispere mozak i prihvati njihovo mišljenje. Evo ga dugačak komentara da to ne bude zamerka: 6:50 "Srbi treba da shvate da stvari ne mogu da se rešavaju na UA!- preko vode do slobode" - pa to Porfirije radi. Tajno i na brzinu i UA! i tifusari za mnom bez objašnjenja.

Treba čitati da bi moglo da se misli, a ne da bi se isprao mozak. Istorija Crkve je duga, složena, krvava, i olake presude sa tifusarskim halucinacijama u glavi nikud ne vode i ništa ne pomažu. Naravno da sabornost nalaže episkopatu da obrati pažnju na glas naroda, i da je odluka o davanju autokefalije makedonskom pravoslavnom svetu doneta bez konsultacija „sa narodom“. Ali, da li je bilo ko pitao narod kada je patrijarh German dao autonomiju Makedoncima? Da li je neko pitao narod kada su vođeni pregovori sa Makedoncima 2002. godine? Da li je ko pitao narod kada je formirana Ohridska arhiepiskopija kao autonomna u okviru SPC? To se desilo 2005.

Evo šta je o tome pisao dr Miodrag Petrović, naš ugledni kanonista i prevodilac Zakonopravila Svetog Save na savremeni srpski jezik, kritikujući predlog promena Ustava SPC:“Sveti Sava je Srpsku pravoslavnu crkvu osnovao i predao nam sa jednim samo arhiepiskopom. To je on i, posle njega, samo onaj ko ga nasleđuje na tronu crkvenog poglavara. Srpska pravoslavna crkva je to prenebregla stavljanjem pod svoje okrilje ohridskog arhiepiskopa, koji je u njoj, pored arhiepiskopa pećkog kao patrijarha, još jedan arhiepiskop. Tim činom ne samo da je prekršeno ono što nam je od Svetoga Save predato, nego je o vrat Autokefalne Srpske pravoslavne crkve okačen vodenički kamen. A evo zašto. Pre neku godinu sa zasedanja Svetog arhijerejskog sabora telefonirao mi je jedan episkop da pita nešto u vezi sa istorijom Ohridske arhiepiskopije, jer je Jovan ohridski izjavio da je Ohridska arhiepiskopija starija od Srpske crkve. Rekao je, znači, nešto što je istorijska činjenica. Naime, Ohridska arhiepiskopija je osnovana skoro punih sedam vekova pre osnivanja Autokefalne arhiepiskopije srpske. Osnovao ju je 535. godine car Justinijan I (527 – 565) kao papski vikarijat. Pod jurisdikcijom Rimske crkve ostala je sve do 732. godine. Tada je nju car Lav III Isavrijanac (717 – 741) stavio pod jurisdikciju Carigradske patrijaršije.

U vreme velikog župana srpskog Stefana Nemanje (1166 – 1196) Srpske zemlje su u crkvenoupravnom smislu bile pod jurisdikcijom Ohridske arhiepiskopije. Osnivanjem i dobijanjem autokefalnosti Srpske arhiepiskopije, blagodareći trudu i mudrosti Svetoga Save, ukida se jurisdikcija Ohridske arhiepiskopije u Srpskim zemljama.

Sada je Ohridska arhiepiskopija autonomna, ali u sastavu Srpske pravoslavne crkve na osnovu Tomosa Svetog arhijerejskog sabora (AS br. 16/zap. 170 od 24/11. maja 2005. godine).

Prema ponuđenom Predlogu Ustava „Arhijereji Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopije su članovi Svetog Arhijerejskog Sabora Srpske Pravoslavne Crkve - Pećke Patrijaršije bez prava glasa“ (čl. 36, st. 2). Međutim, iako su ti arhijereji lišeni prava glasa pri zasedanju Svetog arhijerejskog sabora, s druge strane, dato im je veće pravo – da mogu biti članovi Izbornog sabora pri izboru „Arhiepiskopa pećkog, Mitropolita beogradsko-karlovačkog i Patrijarha srpskih i pomorskih zemalja“ (čl. 30, st. 2). I više od toga. Naime, episkopima Ohridske arhiepiskopije dato je pravo da mogu biti birani za patrijarha Srpske pravoslavne crkve (čl. 29). Ali u izboru „Arhiepiskopa ohridskog i Mitropolita skopskog“, koga bira „Sveti Sinod Pravoslavne Ohridske Arhiepiskopje“, nije predviđeno da iko od arhijereja Srpske pravoslavne crkve sudeluje, izuzev što „njegov izbor potvrđuje Patrijarh srpskih i pomorskih zemalja“ (čl. 11, st. 3). Ništa se ne kaže šta biva u slučaju da patrijarh srpski ne potvrdi njegov izbor.

Propisano je da se Ohridska arhiepiskopija „upravlja svojim Ustavom, koji potvrđuje Sveti Arhijerejski sabor Srpske Pravoslavne Crkve – Pećke patrijaršije“ (čl. 11, st. 2), ali se ni tu ništa ne kaže šta biva ako Arhijerejski sabor to ne potvrdi.

Nimalo slučajno ne postavljam ta pitanja, jer imam u vidu da je u istoriji Crkve Hristove sujeta pojedinaca umela prkosno da izaziva raskole, kojih nije bilo malo. Šta sutra nekog slavoljubivog episkopa Ohridske arhiepiskopije, koji je izabran za patrijarha Srpske pravoslavne crkve (čl. 29) može da spreči u nameri da se u ime onog „da svi jedno budu“, uz to imajući u vidu i veoma značajnu istorijsku prošlost Ohridske arhiepiskopije, prikloni rimskom papi, pod čijom je jurisdikcijom bila dva veka kao vikarijat; ili carigradskom patrijarhu koji pod sobom mali broj pastve ima?

   Postoji i treća eventualnost, a to je – da Ohridska arhiepiskopija u ime starine i jurisdikcije koju je u drevna vremena imala nad Srbijom istakne zahtev da Srpsku pravoslavnu crkvu stavi pod svoju jurisdikciju, za šta bi podršku mogla da ima, koliko sa strane Carigrada, toliko i sa strane Rima. Naruku bi joj išlo i to što se Predlogom Ustava nameće megalomansko podizanje 17 episkopija na stepen arhiepiskopija (pored pećke i ohridske), čime se, u stvari, ide na raslojavanje, odnosno na parčanje Srpske pravoslavne crkve i na podgrevanje sujete u odnosu na 23 preostala episkopa (čl. 12).“(15)

Tako je, u doba pokušaja promene Ustava SPC, pisao naš ugledni kanonista, dr Miodrag Petrović.

Moj kritičar nije imao pojma o promenama Ustava SPC, ni o Ohridskoj arhiepiskopiji u okviru SPC, dok sam ja, sa Zoranom Čvorovićem, objavio čitavu knjigu protiv promena Ustava SPC koje nisu u skladu sa Svetim Predanjem.(16)

Duboko sam uveren da kritičar moje pozicije na „Helmkastu“ nije ni čuo za ovu knjigu. Naravno. Lakše je lepiti etikete nego čitati: pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu.

POKLONITI GRAČANICU?

"Treba mnogo čitati o greškama prethodnika"-kao što reče vUČKo: kriv je knez Lazar. I dok mi čitamo, pokloni Porfirije i Gračanicu. Ako se pobuniš, ovi "tifusari" iz crkve ti kažu: ćuti i čitaj! Još nisi dovoljno čitao! I koliko da čitamo da nađemo objašnjenje da je Stefan severnomakedonski direktni naslednik Justinijane Prve a Justinijane druge nije.

Patrijarh Porfirije nije poklonio Gračanicu, niti će to moći da uradi, sve i kad bi hteo. To neće moći da uradi niko od Srba, a ako uradi, to niko neće priznati; jer, nema te izdaje koja će izdati Kosovo i Metohiju i s kojom ćemo se mi, dok nas ima, pomiriti. Gračanica je na okupiranoj teritoriji države Srbije, i treba je sačuvati u Srpskoj Crkvi dok ne dođe sloboda i Kosovo i Metohija opet ne budu naši ne samo po pravdi zakona, nego i faktički. U ovom trenutku, mi smo na Kosovu i Metohiji gonjena manjina, i jedino što Crkva i država mogu da čine je da ne priznaju izdaju i predaju Svete Zemlje. Meni nikakav „Vučko“ ne treba da se „spočitava“, jer sam jedan od najžešćih kritičara njegove klovnokratije od 2012. naovamo.

9:46 "crkva nije glista da može da se podeli da funkcioniše bez ikakvih problema"-ko je ovde lud? Pa on upravo propagira podelu i poklanjanje ovom rečenicom.

Crkva je jedna, sveta, saborna i apostolska. Autokefalija je način organizovanja Crkve, ali sve pomesne Crkve su jedna, sveta, saborna i apostolska Crkva. Kako kaže Vladika Nikolaj, mi imamo nacionalnu Crkvu, ali ne i nacionalnu veru.

SRPSTVO SE NE MOŽE NAMETATI

20:26 "Vi ne možete čoveku da nametnete da je Srbin"-čoveku u Severnoj Makedoniji je nametnuto da je Makedonac. Danas počinju da mu nameću da je Bugarin. Vidimo da nametanje može uspešno da se odradi.

O čemu ja govorim?

Veliki, a prećutani, srpski pravnik i istoričar, Lazo M. Kostić, u svojoj studiji „Tolerantnost srpskog pravoslavlja“ istakao je ono što su stranci govorili o srpskoj verskoj toleranciji. Tako je slovački pravnik i etnograf, luteranin Jan Čaplović, koji je od 1809. do 1812. bio savetnik srpske pravoslavne konzistorije u Pakracu, za slavonske Srbe i njihovu veru rekao: „Oni, i to svi istočni hrišćani, puštaju na miru ceo svet samo ako njih puste u miru!/…/Oni žive u spokojnoj svesti da je njihova vera odlična, oni se zovu pravoslavnima - i koja će druga crkva na njih baciti prvi kamen? - Ali oni puštaju na miru ceo drugi svet, oni ne progone nikoga; oni - koliko ja znam - ne nastoje uopšte da sebi privuku tuđe vernike, oni svakome ostavljaju nesmetanu slobodu da Boga moli na onaj način koji smatra za najpraviji.“(17)

U knjizi „Srpski svadbeni običaji" izašloj u Pešti 1826. piše Eugen Veseli:„Mahom u bojevima koji se preduzimaju da se zaštiti vera, žele se svojim neprijateljima nametnuti dogme: kod srpskih vitezova, koji se pojavljuju u epskim pesmama, to nije slučaj; oni ne traže ništa drugo nego nesmetanu slobodu u uživanju njihovog fizičkog, moralnog i verskog delovanja, oni ne napadaju, oni se samo brane".(17)

Poznati francuski geograf i etnograf Ami Bue, koji je svojevremeno posetio Srbiju, pisao je 1840. godine:„Knjaz Miloš je uvek sledio pametnu politiku prema muslimanima. On ih nije ni najmanje bodrio na menjanje vere i nije pružao nikakve povlastice onima koji su se odricali vere predaka, jer je znao da bi interes bio glavni motiv ove konverzije".(17)

Čuveni istoričar Feliks Kanic pisao je 1868: „Prema inovernima Srbin je sasvim tolerantan i nije nimalo naklonjen vrbovanju i prozelitizmu. On je religiozan u koliko se radi o crkvenim zapovedima".(17) O tome govorim. I nametanje može da se «uspešno odradi» samo ako ljudi na to pristanu. I danas u Makedoniji ima onih koji su Srbi, posle svih nametanja. NJih nisu «odradili». A i «pravi Makedonci» ne priznaju da su Bugari, ma šta im  nametali. Baš ovih dana su to dokazali: sedamdeset hiljada Makedonaca na ulici je ustalo protiv bugarizacije Makedonije.(18)

KAKO SE BRANI IDENTITET

Kako se brani identitet, jasno je. Evo odlomaka iz autobiografije Luke Vojvodića, pokojnog direktora čačanske Gimnazije, koji je opisao šta je njegova supruga doživela početkom Drugog svetskog rata, kad su Bugari okupirali Makedoniju:»Darinki su u Tetovu govorili: „Gospođo Vojvodić, vas će i vašu decu Bugari ubiti zato što ste Srpkinja, zašto ne kažete da ste Crnogorka, vaš muž je Crnogorac". Odgovarala je: „Moj muž nije Crnogorac, on je Srbin iz Crne Gore, na ne mogu ni ja biti Crnogorka". „Pa recite onda da ste Makedonka, vaš otac, gospodin Sima, rođeni je Tetovac". „Moj otac jeste rođen u Tetovu, ali je Srbin iz Makedonije i bio je jedan od prvih srpskih učitelja u Makedoniji, na ni ja ne mogu biti Makedonka". „Pa kad je tako, svi znamo da vam je majka bila Nemica, recite da ste Nemica". „Moja majka je uvek govorila da je ona Srpkinja pravoslavne vere, pa neću ja govoriti drugo", odgovarala je Darinka. Zbog neizvesnosti, sekiracije, briga i straha, Darinka je mnogo oslabila, na su ruke počele da joj se tresu i u Čačak je stigla sa samo 45 kilograma!“(19)

To je cena odbrane identiteta. Neki nisu bili spremni da je plate. Ne samo u Makedoniji, nego i u Srbiji.

Naravno da niko ne može da nametne čoveku da je Srbin. 37:38

To je apsolutna istina. Da su Srbi nametali drugima Srpstvo, krenuli bi putem ustaškim. Većina ustaša su bivši Srbi, čiji su preci pljunuli na veru i poreklo, pa su onda oni klali Srbe, namećući im hrvatstsvo, što i danas, bez kame, ali vrlo efikasno, čine sa preostalim Srbima u Hrvatskoj. Da je moj narod bio takav, on ne bi bio srpski narod.

VLADIKA JOVAN VRANIŠKOVSKI, STRADALNIK ZA ISTINU CRKVE

Jovan Vraniškovski nije bio proganjan od strane komunista ili neokomunista nego od strane novonastale države i crkve koju Dimitrijević danas podržava.

Taj čovek je, na liturgiji pomirenja u hramu Svetog Save na Vračaru na dan Prenosa moštiju Svetog Save 2022, posle svih muka koje je podneo, smogao snage da kaže i ovo:“Jedinstvo Crkve nije dopuna suštine Crkve, nego je sama suština Crkve. Jedan je Bog u Svetoj Trojici u koga verujemo. Jedna je Crkva NJegova, jedna je Evharistija koju mu služimo. Ne možemo imati dve ili više Crkava, kao što veruju protestanti, a time dve ili više Liturgija. Zato, ulazeći u evharistijsko opštenje sa Srpskom pravoslavnom crkvom, retroaktivno se priznaju sve svete tajne i molitvoslovlja koja su izvršena u Makedonskoj pravoslavnoj crkvi – Ohridskoj arhiepiskopiji sve vreme dok nije bila u jedinstvu sa SPC, a preko NJe i svim pravoslavnim Crkvama.”(20)

Arhiepiskop Jovan je odao priznanje i poštovanje arhijerejima iz Makedonske pravoslavne crkve, na čelu sa Arhiepiskopom Stefanom, koji su izdržavali nerazumne i protivcrkvene pritiske javnosti u Republici Severnoj Makedoniji. Zatim se posebno zahvalio arhijerejima Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, sveštenstvu, monaštvu, ali osobito vernom narodu koji se godinama crkvovao po privatnim kućama, stanovima i podrumima, koja su bila bogoslužbena mesta Pravoslavne ohridske arhiepiskopije. “Svi oni su izdržali ne samo teške uslove za bogosluženja, nego i teške uslove postojanja, pod pretnjom gonjenja i zatvaranja, ali kada je ta žrtva za jedinstvo Crkve, oni su je sa radošću podneli. Zato ne mogu da im se ne zahvalim, jer upravo radi te njihove dvadesetpetogodišnje žrtve mi smo danas stigli do današnjeg jedinstva. Jedinstvo je uspostavljeno! Neka ga Bog blagoslovi, a mi da imamo odgovornost kao nešto što je najvažnije u Crkvi, da čuvamo jedinstvo i nikada da se ne ponovi ovakav besmisleni raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i čitavoj pravoslavnoj Crkvi.”(20)

Dakle, taj gonjeni, od strane makedonske države i raskolnika, čovek, taj surovo mučeni hrišćanin i episkop, ovo je rekao, a ne nešto drugo. Za njega je jedinstvo Crkve bilo iznad lične patnje. I za mene je jedinstvo Crkve iznad, čak i najuzvišenijih, zemnih interesa. Ne podržavam ja ni Vladu Makedonije, ni makedonske vladike, nego pravo ljudi u Makedoniji da se spasavaju u Hristu kao udovi Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve.

Inače, vrlo sam ogorčen što se preko patnje vladike Jovana prešlo tako lako. Kao da su u pitanju trice i kučine, a ne stradanje za jedinstvo Crkve.

RASKOL NA UKRAJINI

"Razbojnička crkva Ukrajine", ali mu je MPC bratska crkva.

Pod „razbojničkom crkvom Ukrajine“ podrazumeva se nakazna tvorevina Fanara koja zvana „Pravoslavna crkva Ukrajine“, koja je nastala od „zajedničenja“ nehirotonisanih samozvanaca i nacifikovanih raskolnika. O čemu je reč, objašnjava Dimitrije Skvorcov:“UPC (MP) smatra se kanonskom crkvom iz razloga što je njen episkopat, kroz svetu tajnu sveštenstva, potiče od samih apostola. Drugim rečima, ovaj samoupravni deo RPC je deo apostolske crkve, koju je, prema Svetom pismu, formirao sam Bog pre gotovo dve hiljade godina.

UAPC je pre sto godina formirana od strane Komisije za vanredne situacije Ukrajinske SSR ( ČEKA; politička policija boljševika, nap.V.D.)da bi oslabila uticaj kanonske crkve u Ukrajini. Međutim, u to vreme nijedan episkop nije ušao u novoformiranu strukturu. A, prema pravoslavnom učenju, „tamo gde nema episkopa, nema ni crkve“. Stoga su pravi vernici ostali u progonjenoj, ali istinitoj crkvi. 1930. godine, UAPC je morala da se raspusti. 1942. godine su nju „oživele“ nemačke okupacione vlasti,da bi se u konvoju sa ostalim hitlerovcima UAPC povukla kad je Ukrajinu oslobodila Crvena armija, i nastanila uglavnom u Sjedinjenim Državama. Pod Gorbačovom, strukture UAPC obnovile su rad u Ukrajini, iako im je centar rukovodstva ostao u SAD.

Što se tiče UPC-KP, nju je 1992. osnovao prvi predsednik Ukrajine Leonid Kravčuk. Ovaj bivši šef ideološkog odeljenja Komunističke partije Ukrajinske SSR, koji se tokom cele svoje karijere borio protiv crkve, sada je proglasio politiku „nezavisnoj državi– nezavisna crkva!“

Novoizabrani predsednik Ukrajine sugerisao je da se bivši starešina UPC (MP) mitropolit Filaret (prethodno uklonjen sa rukovodstva –sabor episkopa mu je zabranio služenje i kasnije ga anatemisao zbog niza kanonskih prekršaja) pridruži UAPC i da je na taj način „kanonizuje“. Dakle, snagama predsedničke administracije, Službe bezbednosti Ukrajine (SBU) i pod neposrednim nadzorom grupe poslanika Verhovne Rade, održan je prvi „sabor ujedinjenja“. Pošto Filaret nije priznao svoje svrgavanje i nastavio da se naziva šefom UPC (MP), nova ujedinjena struktura postala je poznata kao „UPC-Kijevska patrijaršija“. Međutim, većina najuticajnijih „vladika“ UAPC, na čelu sa „patrijarhom“ Stepanom Skripnikom nije priznala prisilno sjedinjenje sa jučerašnjim „neprijateljem ukrajinskog pravoslavlja“ (iz vremena dok je bio na čelu UPC-MP). Ove „vladike“ zajedno sa pastvom napustile su UPC-KP, nastavljajući sa aktivnostima UAPC. Prisustvo navodno „kanonskog“ episkopa nije pomoglo ni „Kijevskoj patrijaršiji“, jer je do tada Filaret već bio proteran iz sveštenstva.“(21)

Makedonska autonomija bila je data od SA Sabora SPC, a ukrajinski raskolnici su kao montenegrinski dedejićevci – bez ikakve kanonske „ontologije“! Neki od tih ukrajinskih razbojnika nikad nisu ni imali bilo kakvu hirotoniju.

AKO – ONDA

42:05 "ako Stefan pristane da dobije tomos od fanara onda će to ...biti apsolutni poraz spc i ojačati raskolničke tendencije od Ukrajine do Crne Gore..." čime nam Volodimir Dimitrijević garantuje da da su sada raskolničke tendencije od Ukrajine do Crne Gore ugašene i da će spc sada obeležiti svoje crkve i zabraniti dalje falsifikovanje? Sve ove crkvene botove treba pozvati na odgovornost ako se to ne desi. Ne bi smeli to da tvrde bez garancija.

A čime kritičar garantuje svoje teze osim anonimnošću i zaplotnjaštvom? Jasno je bilo ( i to sam rekao pre davanja Tomosa od strane rukovodstva SPC ) da će, ako arhiepiskop Stefan Vartolomeju prizna pravo da samo Fanar dodeljuje autokefaliju, Stefanovim putem pohitati i oni u Ukrajinskoj Crkvi Moskovske patrijaršije koji više ne pominju patrijarha Kirila, kao i Milo Đukanović i njegova ekipa. Đukanović je zbog toga i išao kod NATO Vartolomeja. Zato je bilo veoma važno da braća iz Makedonije autokefaliju u njenoj punoti dobiju od Majke, Srpske Pravoslavne Crkve. Tome je, stalno sam govorio i pisao, trebalo da prethodi pregovarački proces o zaštiti duhovnih i nacionalnih interesa Srba u Makedoniji, i jasnog stavljanja do znanja koje su svetinje podigli srpski vladari Srednjeg veka: Crkva sv. Đorđa, Staro Nagoričino, 1312-1318, kralj Milutin; Crkva sv. Nikite, Gornjani - Skopska Crna Gora, 1307, kralj Milutin; Manastir Mateič, Skopska Crna Gora, 1357, car Uroš i carica Jelena; Manastir Lesnovo, Zletovo, 1341-1348, despot Jovan Oliver; Crkva sv. Arhangela, Štip, 1332, protosevast Hrelja; Crkva sv. Nikole, Psača, 1354, sevastokrator Vlatko; Crkva sv. Stefana, Konča (Radoviš); 1366, veliki vojvoda Nikola Stanjević, Crkva Bogorodice Zahumske, Ohrid, 1360, kesar Grgur Branković; Markov manastir, Markova Sušica, 1345-1372, Vukašin i Marko Mrnjavčević; Manastir Andreaš, kanjon Treske kod Skoplja, 1389, Andrijaš Mrnjavčević; Crkva sv. Spasa, Kučevište – Skopska Crna Gora, 1337, župan Radoslav i županica Vladislava; Crkva sv. Nikole, LJuboten – Skopska Crna Gora, 1337, vlastelinka Danica“.(22)

To je trebalo braniti. Naravno. Bez obzira na procente Srba u Makedoniji. Jer, ako se gleda broj Srba u Sent Andreji, onda više nemamo šta da tražimo u tamošnjim našim hramovima – hramovima Eparhije budimske SPC. Srba u Sent Andreji nema ni pedeset.

NATO FANAR PONIŽAVA BRAĆU IZ SKOPLJA

Ono čemu sam se nadao nije se desilo: rukovodstvo MPC je od rukovodstva patrijaršije u Beogradu dobilo tomos „na lepe oči“, a onda su otišli u Carigrad, da ih NATO Vartolomej ponižava. NATO je izdao naređenje gde da se ide. U svakom slučaju, karikaturalnost situacije objasnio je, prilično cinično, Dejan Mačković, rekavši:“Pre sedam dana dali smo autokefaliju i Tomos Makedoncima, a oni danas se dobrovoljno samoukinuli, totalno. Kod nas su imali mitre i žezlove, kao simbole vlasti i časti, i Stefan istovetnu stolicu sa Patrijarhom, što im se očito nije dopalo, jer u Carigradu… snimak liturgije govori sve.

Neobično me je obradovalo da je Bog preko Svesvetog Vartolomeja odlučio da im da lekciju da su bili raskolnici i da moraju da budu poniženi zbog toga, i to su i dobili. Stefan je prvo bio bez mitre, bez krsta, bio je jedan od običnih vladika koji služe sa Vartomejem. Skupljeni Makedonci nisu dobili ni Gospode pomiluj, a kamoli tropar na slovenskom jeziku. Doduše, po tipiku i iz velikodušnosti Vartolomeja, dobili su jedno ”Jelici vo Hrista” iz oltara da otpevaju, i to su otpevali po Mokranjcu (trebamo ih tužiti za autorska prava).

Tokom pominjanja na liturgiji, Stefan ne samo da nije pomenut kao poglavar autokefalne crkve, nego čak ni kao saslužitelj, zato je uredno pomenut neki deda Dimitrije, šef Patrijaršijskih kancelarija itd.

Ono što je imao Epifanije 2018, Stefan mučenik nije mogao ni da sanja, Epifanije je imao mitru, imao počasti, a ovaj je u pokajanju primljen, po rasplakani bogoslov. Dobio je fasciklu sa papirom da mu je popravljeno vladanje u školi. Sutra će da služe Makedonci sami na Taksimu, možda im Tatko da Tomos, a možda i ne. Zanima me da li će se Stefan usuditi da pomene Epifanija, i time se zakopati kod Rusa, vo vjeki, ili će služiti opet pokajno liturgiju kao običan pop, bez da pominje poglavare autokefalnih crkava jer on to nije pa na to nema pravo?

Inače, Stefan nema pravo da služi u Sabornoj crkvi, nego na crkvenoj slavi i seoskom vašaru, van zidina Grada na današnjem Taksimu. Niko od Grka neće služiti sa njima. Propoved Vartolomeja posle je bila čista i jasna, polupretnja, sad ste sami pazite šta radite (možete da nastradate), neke nove crkve guraju novu eklisiologiju, a Carigrad je kanonska potreba i nužnost. Romejstvo je ono što vam crkva nudi jer ono nije nacionalizam, a vi ste nacionalisti… Uživao sam u svakoj reči, Stefanu je bilo vidno teško, nije se osmehnuo ni jednom, samo je teško uzdisao, možda od debljine.

Onda kao da sve to poniženje Stefanu nije bilo dovoljno, njegova propoved je bila puna pokajanja, dece koja se vraćaju mami itd. Nikad ga ranije nisam slušao, ali ovih par puta što je pričao, pokazao je teološki nivo nekog prote koji vrti par izlizanih fraza, i na kraju kaže: Hvala dobrovoljnim priložnicima. Vartomolej je za njega dobitnik Nobelove nagrade.

Eto, taman smo dostigli bili broj od 15 autokefalnih crkava, ”kad ja tamo a, ono, međutim, nije tako” Makedonci nisu spremni, čak ni 70 posle godina. Noćas će do juče autokefalna Ohridska Arhiepiskopija da zaspe kao anektirana i majci Crkvi vraćena oblast. Od autokefalije nema ni A. Od Makedonske crkve je bilo i ranije jasno da nema ništa. Danas je Stefan samo jedan od arhijereja Carigradske Patrijaršije. Ono što su nama tražili i što smo im mi dali, Grcima ne smeju ni da pomenu. To me neobično raduje, jer to očito tako i treba. Naravno, kad dođu kući, guslaće se druge priče, ali Crkva poznaje samo liturgiju kao jedini dokaz i merilo bilo čega crkvenog. Onako kako stojiš na liturgiji, takav si i ostatku vremena. Jasno je kako Stefan stoji na liturgiji i bivša Ohridska Arhiepiskopija.

Povlačim sve što sam ikad pomislio loše o Vartolomeju, on je potpuni genije, ovako se potkivaju konji, i zauzdavaju ovce, želim mu da poživi na mnogaja i blaga ljeta!

Jedva čekam sutrašnji dan, ne bi me iznenadilo da ih Vartolomej ispali potpuno, što bi me beskrajno obradovalo, jer su to iskreno i zaslužili.

Mogu samo da pevam: Vartolomeju svesvetome i vaseljenskom patrijarhu, našem ocu i pastiru, mnogaja ljeta!“(23)

Dakle, arhiepiskop Stefan je pevao himne NATO Fanaru, i desilo mu se to što se desilo. Jednostavno, dobio je NATO naređenje od koga da čeka milostinju „autokefalije“, i morao je da guta poniženja. Grci našoj južnoj braći ne dozvoljavaju da se zovu Makedonska Pravoslavna Crkva, a Bugari im ne daju da budu Ohridska arhiepiskopija.

DAVNO PLANIRANO, A SAD OSTVARENO

A sve je bilo u skladu sa davno zacrtanom američkom politikom, o kojoj je svojevremeno govorio Aleksandar Raković:“Imao sam prilike da se sretnem sa nekoliko visokih funkcionera i državnih službenika SAD i da, tako, iz prve ruke čujem kakve su njihove percepcije Srbije i srpskog naroda u celini. Sa Tomasom Patrikom Milejdijem, bivšim američkim ambasadorom u Vatikanu, sreo sam se u Beogradu 2007. godine. Reč je o čoveku koji je u vreme raspada SFR Jugoslavije bio na funkciji ambasadora, a iz tog dela njegove poslovne biografije ostalo zabeleženo njegovo zalaganje za hrvatsku stranu, a protiv srpskog naroda. Te, 2007. godine iz Londona dobio sam sugestiju da bi Tomas Milejdi želeo da se susretne sa nekoliko episkopa SPC. Organizovan je susret Milejdija i njegove supruge, inače rektora Rimokatoličkog univerziteta u Rimu, sa pet naših episkopa. Milejdi je u razgovoru doticao sva verska pitanja vezana za srpski narod na teritoriji bivše Jugoslavije, počev od Makedonije, do Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Bio je veoma upućen u temu i očito se držao unapred pripremljenog koncepta razgovora. Tokom razgovora postavio je nekoliko smernica američke državne politike koje nas prate do danas. Recimo, Milejdi je arhiepiskopu Jovanu rekao da srpsko crkveno pitanje u Makedoniji ne postoji. To je bila blaga najava svega onoga što će uslediti. Ako ne ranije posle tog razgovora bilo je jasno da američka politika neće uvažavati činjenicu da je Srpska crkva ustanovila arhiepiskopiju u Makedoniji kao sastavni deo SPC.“(24)

Najavljeno – učinjeno.

CRNA GORA I MAKEDONIJA

Ali 42:30-ako se ovaj Porfirijev presedan usvoji, on može da napravi haos i u Crnoj Gori i na bilo kojoj tački kugle zemaljske upravo kao što je radio na teritoriji Severne Makedonije.

Ako se ne nastavi NATO rovarenje na čelu sa nesrećnim Vartolomejem, slomivratom pravoslavnih Grka pod američkom okupacijom, ne može biti nikakvog haosa. Crna Gora je druga priča – Dedejića je raščinio lično Vartolomej.  Makedonija je, odlukom SA Sabora i patrijarha Germana, još pre šest i po decenija dobila autonomiju, a eparhije u Crnoj Gori nikad i nigde,  nego su uvek bile u sastavu Pećke patrijaršije.

Vrh SPC bi bio dužan da pruži odlučan otpor „vartolomejizaciji“ Istoka, mada, iskreno, ja u to ne verujem. Pokazana je slabost pred Fanarom, u strahu od NATO Imperije. I dalje će se ići putem manjeg otpora, po načelu:“Zmiju gladi, ispod nje se vadi“, pri čemu nije reč o običnom prašumskom pitonu, nego o satani, drevnoj zmiji, kojoj samo odlučan duhovni i kanonski otpor može smrskati glavu. Jer satana izaziva raskole na Istoku, da bi izazvao slom Crkve i bratoubilačke ratove među pravoslavnima. Konačni cilj je dovođenje antihrista, kome će NATO „pravoslavlje“ biti naklonjeno. To je mistika koja stoji iza politike.

Kompromisi će se, avaj, nastaviti, i biće, avaj i avaj, sve truliji: ne smemo zaboraviti da je najveći broj naših vladika formiran pod uticajem Vartolomejevog ključnog ideologa, kriptounijate mitropolita Jovana Zizjulasa, za koga je Fanar sve i svja, a pomesne Crkve nas, Slovena, samo su „trpljene“: punota je pod skutima Istambula, koji se samo uslovno može nazvati Carigradom. (25) Ne mogu se takvi boriti za svetosavsku samostalnost Srpske Crkve.

Avaj, avaj i avaj!

BRAVO ZA KRITIČARA!

52:40"fanarioti smatrani gorima od Turaka"-Turci su kopali freske, mpc prepravlja freske. Zli komunisti stvorili mpc-Porfirije im daje tomos i ne traži pokajanje za farbanje fresaka. Porfirije i današnji sabor i njihovi botovi poput Dimitrijevića su se izjednačili i sa Turcima i sa fanariotima i sa komunistima.Na istom su putu.

Bravo za kritičara! Tako se radi! Svi  koji mu se ne sviđaju se stavljaju na gomilu, proglašavaju neprijateljima Srpstva, a anonimni genije razotkriva zavere. I pokušava da mene napravi nečijim botom, posle svega što sam, sa svojim imenom i prezimenom, napisao protiv bezakonja u SPC i fanariotizacije naše teologije i episkopata. Tako bih ja, da imam glavu i dušu svog kritičara, mogao da tvrdim da je ovaj anonimac u službi NATO fanariota u SPC, i da je dobio  zadatak da ljude čiji glas brani svetosavske vrednosti, ali se ne svodi na udaranje u King Kong prsa, kompromituje. Zašto? Zato da bi se svi kritičari zizjlasovštine i fanariotizma, ako su ozbiljni, diskreditovali, i da bi se otvorio put daljem fanarioćenju SPC.

To ne mogu da tvrdim, jer ne znam. Ali, da imam glavu i dušu svog anonimnog kritičara, mogao bih da tvrdim da je on bot fanariota u SPC.

56:54 "očito je da se ovde velika mutljavina obavlja"- tu se slažem sa Volodimirom Dimitrijevićem samo što je Papa kome se ruka ljubi zgodan izgovor za to. Slučajno se priznaje ono "što su sve pape priznavale" u odbrani od papa.

Ovo je krajnje nerazumljiv iskaz bota koji, naravno, ne zna šta priča, ali pokušava da me izjednači sa ukrajinskim NATO slugeranjom, koji je sebe proglasio za Volodimira Zelenskog. Aferim!

PAPA U SRBIJI – DA ILI NE?

59:45-na pitanje o Porfirijrvoj želji da papa dođe u Srbiju, Dimitrijević spušta loptu i kaže da "imaju njegovi vernici pravo da prisustvuju njegovoj misi" i zaboravlja na genocid u Jasenovcu i da se nijedan papa za to nije izvinio i sve mu je to manje važno od Porfirijeve naredbe.

Apsolutno tvrdim da papa ima pravo da poseti rimokatolike u Srbiji, ali ne može da poseti SPC – što kao jeretik, što kao prejemnik Pija Dvanaestog, blagoslovitelja ustaškog genocida. Kao što patrijarh Porfirije ima pravo da poseti naše vernike u Sloveniji i Hrvatskoj, papa Franjo može da poseti svoje vernike u Beogradu. Ali, ponavljam, ne može u SPC!

Naravno, papi ne pada na pamet da dođe u Srbiju, a da ne poseti vrh SPC.

DA LI SAM POREDIO STEFANA NEMANJU SA VUČIĆEM?

1:13:24 "da je na vlasti u Srbiji Stefan Nemanja, bilo bi mu teško"-da li je to novo razumevanje za vUČKa koga je do juče kritikovao.

Naravno da moje poređenje nema veze sa pravdanjem Vučića, i svakom ko je gledao emisiju kod Danila Tvrdišića to je jasno: kažem da je situacija u kojoj se, okružena NATO zemljama koje ratuju Ukrajinom protiv Rusije, Srbija obrela teža od mnogi situaija u kojima je bio veliki župan Stefan Nemanja, i da bi čak i Nemanji bilo teško da se izbori sa NATO okolnostima, a kamoli Aleksandru Vučiću, o kome sam, više no mnogi u Srbiji, pisao kao nedostojnom  i štetnom klovnu ( od početka njegove vladavine ), i objavio čak dve knjige („Klovnokratija“ i „Ni dana bez srama“ ), svima dostupne na Internetu.

JASENOVAC, MOLITVA I PUT OCA JUSTINA

I onda sve priče o molitvama. Ja ne verujem da se Srbi u Jasenovcu nisu molili Bogu.

Naravno da su se Srbi u Jasenovcu molili Bogu, pa su postali Hristovi novomučenici, koji, kao „stradalci novi pod humkama vlažnim“ odneše pobedu „nad hrišćanstvom lažnim“, kako im je pevao Sveti vladika Nikolaj.

1:16:00 otpor drži ovaj narod. Da se ti pitaš, otpora ne treba da bude. Ova emisija i ovo moje pisanje je uludo potrošeno vreme. Nit' sam čula nešto što ne znam (osim porekla reči bitanga)', nit' sam svarila ovu propagandu. Jedini zaključak je da je Dimitrijević konformista pred svakom odlukom crkve.

Moj kritičar se, na samom kraju, maskirao u ženu, kao što se maskirao i u lažnog zilota. Naravno da se ja ne pitam ko će i kako pružati otpor, ali stalno pružam sopstveni otpor, o čemu govore sve moje knjige protiv ekumenizma i liturgijske reforme, kao i ono što sam, makar i skromno, pretrpeo braneći pravoslavnu veru i svetosavski put ka Hristu. Time se ne hvalim, jer je to dužnost hrišćanska i srpska, ali ne dozvoljavam anonimnim botovima, maskiranim u kvazizilotske gorile i čuvare Srpstva, da lažu i kleveću. Zato anonimnom klevetniku preporučujem da ne gleda moje emisije – ima šta da se gleda. Puna je Srbija mudrosti.

Svaku odluku Crkve Božje, zasnovanu na istinitoj veri i kanonima, uvek sam poštovao i poštovaću. Sve što je takvim odlukama suprotno kritikujem i kritikovaću, ali ne da bih ugodio kvazizilotskom King Kongu i njegovim sličnomišljenicima, nego Istine radi. I, ako Bog da, trudiću se da idem putem Svetog Justina Ćelijskog – boriti se protiv ekumenizma i modernizma, ali bez raskola koji NATO satanisti toliko žele.(26)

UPUTNICE:

  1. https://www.youtube.com/watch?v=hnxQx5bbihc&ab_channel=HelmCast
  2. https://www.politika.rs/sr/clanak/508944/Patrijarh-Porfirije-urucio-tomos-arhiepiskopu-Stefanu
  3. http://borbazaveru.info/content/view/5376/52/;http://borbazaveru.info/content/view/5433/85/;http://borbazaveru.info/content/view/5434/52/;https://www.zbor.rs/vladimir-dimitrijevic-opet-povodom-makedonije-izvori-o-makedoniji-i-makedoncima/
  4. http://www.spc.rs/eng/node/29133
  5. https://sofiografskaskola.com/wp-content/uploads/2021/03/%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B0%D0%BD-%D0%A0%D0%B0%D0%BD%D1%87%D0%B8%D1%9B-%D0%92%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%92%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BC%D0%B8%D0%BD-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%82-%D0%B4%D0%B5%D0%BB%D0%BE-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D1%83%D0%BA%D0%B5.pdf
  6. https://www.rastko.rs/cms/files/books/481208f6ed787.pdf
  7. http://www.bogoslovija.me/wp-content/uploads/2019/05/istorija-srpske-pravoslavne-crkve-iii-dr-djoko-slijepcevic.pdf
  8. http://www.spc.rs/sr/raskol_prerastao_crkvene_okvire
  9. http://borbazaveru.info/content/view/1204/32/
  10. 10.https://www.ips.ac.rs/wp-content/uploads/2021/08/Ni-41-10.pdf
  11. 11.https://stanjestvari.com/2022/05/26/episkop-backi-irinej-izjava-ep-lavrentija-o-autokefalnosti/; www.politika.rs/scc/clanak/405824/Autokefalnost-makedonske-i-ukrajinske-crkve-bila-bi-velika-greska
  12. 12.https://rs-lat.sputniknews.com/20200921/dacic-o-zahtevu-skoplja-ocekujemo-da-vaseljenski-patrijarh-reaguje-isto-kao-u-slucaju-crne-gore-1123437069.html
  13. 13.https://www.pecat.co.rs/2019/05/po-cijoj-pameti/
  14. 14.http://www.nspm.rs/savremeni-svet/pravoslavna-geopolitika-i-americka-nacionalna-bezbednost-%E2%80%93-carigradska-patrijarsija-kao-orudje-u-borbi-protiv-crkvene-meke-moci-rusije.html
  15. 15.https://xn--80aaaahbp6awwhfaeihkk0i.xn--c1avg.xn--90a3ac/index.php/ctenie/vera-svetih/1719-miodrag-petrovic-kriticki-osvrt-na-promenu-ustava-spc
  16. 16.https://stanjestvari.com/2018/04/14/cvorovic-dimitrijevic-smisljene-smutnje/
  17. 17.https://pdfcoffee.com/qdownload/iz-srpskog-verskog-zivota-lazo-m-kostic-pdf-free.html
  18. 18.https://pravda.rs/lat/2022/6/20/na-ulicama-skoplja-70000-protivnika-bugarizacije-makedonije/
  19. 19.Luka Vojvodić, Sećanja, Beograd, 2007.
  20. 20.http://radioglas.rs/Newsview.asp?ID=10175
  21. 21.http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/verski-rat-u-ukrajini-primirje-ili-kratko-zatisje.html
  22. 22.http://www.nspm.rs/component/option,com_yvcomment/ArticleID,268033/url,aHR0cDovL3d3dy5uc3BtLnJzL2Nya3ZhLWktcG9saXRpa2EvbGVjZW5qZS1yYXNrb2xhLWlsaS1vZHJpY2FuamUtbWFqa2UtY3JrdmUuaHRtbCN5dkNvbW1lbnQyNjgwMzM=/view,comment/#yvComment268033
  23. 23.https://www.facebook.com/SobornoPravoslavie.Analizi/photos/a.179756465902532/1167026860508816
  24. 24.https://www.pecat.co.rs/2013/02/aleksandar-rakovic-istoricar-sta-je-haradinaj-obecao-bajdenu/
  25. 25.https://casopis.sabornost.org/files/sabornost_VI_2012_8.pdf
  26. 26.https://srpskistav.com/autorski-tekstovi/put-oca-iustina/

Bonus video

 

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Kolumne

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA