Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
„Moje poimanje Crkve je da Crkva nije vrh crkvene administracije, što bi rekao akademik Saičić, već da smo Crkva svi mi, ono što se kaže, verni narod sa sveštenstvom. I da je zaista bilo puno ljudi, pogotovo u tom svešteničkom redu, koji su bili uz narod. Neke sam viđao i na protestima, i podržavali su našu decu.
A sad, ova crkvena vrhuška, koja, mislim konkretno na patrijarha i jedan broj episkopa, koji su bili poprilično naklonjeni ovom režimu i davali potpuno neprimerene izjave. O tome sam više puta govorio u različitim emisijama. Oni su odabrali stranu. Oni su odabrali da budu na strani mafije, umesto da budu na strani svog naroda, koji je deo te Crkve. I oni će morati da se nose sa tim odlukama. Ja, kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve, moram poštovati Pećki tron, ali ne moram poštovati sve ljude koji sede na njemu. Mislim da je patrijarh napravio veliku grešku, sa kojom će tek on morati da se nosi. A kako će sa tim da se nosi, to zna samo on i Bog.“ – Feđa Dimović, narodni poslanik, advokat i pesnik urbanog rodoljublja
Postoji jedna neobična pravilnost u međunarodnoj politici. Najznačajnije promene retko se najavljuju velikim rečima. Naprotiv, obično su smeštene u pažljivo sastavljene diplomatske deklaracije, između svečanih formula o prijateljstvu, miru i uzajamnom razumevanju. Tek kasnije postaje jasno da su nekoliko pristojno sročenih pasusa i dva potpisa označili početak znatno ozbiljnijeg preuređivanja odnosa moći. U Dablinu su 12. novembra 2026. godine predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev i premijer Ujedinjenog Kraljevstva Endi Bernam potpisali deklaraciju o strateškom partnerstvu. Uobičajena diplomatska vest, rekao bi površan posmatrač. Još jedan dokument u bogatoj arhivi međunarodnih sporazuma. Međutim, diplomatija se ne čita samo po onome što je napisano. Jednako je važno znati zašto je nešto napisano upravo sada, ko je potpisnik i šta se u međuvremenu dogodilo sa državama na koje se dokument neposredno odnosi. A na Južnom Kavkazu se u poslednje dve godine dogodilo dovoljno toga da bi svaka nova deklaracija zasluživala pažnju. Azerbejdžan je iz ratova za Nagorno-Karabah izašao kao vojni pobednik. Jermenija pokušava da pronađe novo mesto u međunarodnom poretku, postepeno smanjujući svoju oslonjenost na Rusiju. Turska učvršćuje svoj regionalni položaj. Iran sa razumljivom pažnjom posmatra promene uz svoje severne granice. Moskva nastoji da sačuva uticaj koji je nekada izgledao gotovo podrazumevan. U takvim okolnostima London ne dolazi da posmatra razvoj događaja. Dolazi da u njemu učestvuje. Deklaracija sa Azerbejdžanom obuhvata odbrambenu saradnju, vojnu obuku, izgradnju kapaciteta, usaglašavanje vojnih procedura, saradnju u namenskoj industriji i bezbednosnim strukturama. Još u martu 2025. Velika Britanija postavila je stalnog vojnog atašea u Azerbejdžanu.
U oktobru iste godine ukinula je ograničenja koja su proizlazila iz ranijeg embarga na oružje za Azerbejdžan i Jermeniju, zadržavajući pojedinačno odobravanje izvoznih dozvola. Potpisan je i novi program vojne saradnje, a potom je Baku posetio britanski ministar za odbranu lord Vernon Koker. To nije niz nepovezanih protokolarnih ljubaznosti. To je postupno uspostavljanje instrumenata dugoročnog prisustva. Posebno je važna saradnja u oblasti vojne obuke i interoperabilnosti. Država ne mora da podigne vojnu bazu da bi stekla uticaj na oružane snage druge zemlje. Ponekad je dovoljno da učestvuje u njihovoj obuci, razvoju procedura, opremanju, planiranju i izgradnji institucionalnih kapaciteta. Tako se odnosi ne menjaju preko noći, ali se vremenom stvara zavisnost koja može biti podjednako značajna kao formalno savezništvo. Ipak, bilo bi pogrešno svesti novo partnerstvo na vojnu saradnju. Drugi deo deklaracije možda je još zanimljiviji. Reč je o Srednjem koridoru, transportnom pravcu koji povezuje Kinu i Centralnu Aziju preko Kaspijskog mora, Azerbejdžana, Gruzije i Turske sa evropskim tržištem. Na geografskoj karti to je logistička ruta. U strateškom smislu, to je mogućnost da se jedan deo evroazijske trgovine razvija nezavisno od ruske teritorije i iranskih transportnih pravaca. Velika Britanija u deklaraciji izričito podržava razvoj tog koridora, transportne infrastrukture, finansijskih instrumenata i investicione saradnje. Ne bih, naravno, tvrdio da London kontroliše čitav koridor. Takva tvrdnja bila bi preterana i geografski i politički. Ali država koja učestvuje u finansiranju, osiguranju, tehnološkoj organizaciji i bezbednosti strateške infrastrukture ne mora da poseduje svaki njen kilometar da bi stekla značajan uticaj. Uostalom, britanska ekonomska povezanost sa Azerbejdžanom nije novost. Kompanija BP decenijama predstavlja jednog od najvažnijih investitora u kaspijsku energetiku. Postojeći energetski interesi sada dobijaju širi transportni i bezbednosni okvir. Ako se tome doda činjenica da Azerbejdžan istovremeno ima važnu ulogu u zapadnom kraku transportnog koridora Sever–Jug, koji preko njegove teritorije povezuje Rusiju i Iran, postaje očigledno zašto se o Bakuu danas razmišlja mnogo dalje od samog Kavkaza. Azerbejdžan postaje jedna od tačaka u kojima se ukrštaju različite vizije evroazijskog povezivanja. Ali postoji jedan detalj koji čitavoj slici daje posebnu težinu. London je 5. maja 2026. godine potpisao deklaraciju o strateškom partnerstvu i sa Jermenijom. Dakle, u istoj godini britanska diplomatija institucionalno podiže odnose sa obe države koje su donedavno bile u oružanom sukobu. Sa Jerevanom razvija saradnju u oblasti odbrane, bezbednosti, institucionalnih reformi i takozvane demokratske otpornosti. Sa Bakuom produbljuje vojnu saradnju, investicije i transportno povezivanje. Iz toga ne sledi da London upravlja odlukama oba glavna grada. Sledi nešto konkretnije, britanska diplomatija nastoji da stekne kanale uticaja sa obe strane jednog od najosetljivijih regionalnih sporova. Takva politika ima svoju logiku. Ko održava dobre odnose samo sa pobednikom, zavisi od njegove pobede. Ko razgovara i sa pobednikom i sa poraženim, zadržava mogućnost delovanja u različitim političkim okolnostima.
I tu dolazimo do Jermenije. Ne do njenih transportnih koridora, niti do njenih novih diplomatskih savezništava, već do pitanja koje zadire u samo istorijsko postojanje jermenskog naroda. Do njegove Crkve! Jermenija je, prema tradicionalnom istorijskom datiranju, još 301. godine prihvatila hrišćanstvo kao državnu religiju. Jermenska crkva nije nastala kao prateća ustanova savremene jermenske države. Naprotiv, vekovima je predstavljala jednu od glavnih institucija očuvanja jermenskog nacionalnog i duhovnog identiteta u razdobljima kada su Jermeni živeli pod tuđim carstvima, bez sopstvene nezavisne države. Upravo zato današnji sukob premijera Nikola Pašinjana sa crkvenim rukovodstvom nije obična rasprava o nadležnostima. On se odigrava u trenutku duboke nacionalne traume. Posle vojnih poraza 2020. i 2023. godine Azerbejdžan je preuzeo kontrolu nad Nagorno-Karabahom, a više od 100.000 Jermena napustilo je tu oblast i prešlo u Jermeniju. Za jermensko društvo to nije samo pitanje izgubljene teritorije. To je pitanje istorijskog pamćenja, raseljenih porodica, svetinja, grobova i čitavih generacija koje su Karabah smatrale delom svog nacionalnog postojanja. Pašinjan smatra da normalizacija odnosa sa Azerbejdžanom i novo međunarodno pozicioniranje predstavljaju uslove za bezbedniju budućnost zemlje. Njegovi protivnici vide teritorijalne ustupke i postepeno napuštanje ranijih nacionalnih pozicija. Crkveno rukovodstvo stalo je među najglasnije kritičare premijerove politike. Pojedini arhijereji nisu se zadržali na duhovnim porukama, već su se neposredno uključili u opozicione proteste. To je važna činjenica, jer pokazuje da sukob nije jednostran i da se u njemu prepliću religijska, nacionalna i stranačkopolitička pitanja. Međutim, politički angažman arhijereja ne ukida pravo Crkve na sopstveno kanonsko uređenje. Niti kritika premijera sama po sebi dokazuje krivično delo.
Od juna 2025. godine jermenske vlasti uhapsile su četvoricu visokih crkvenih velikodostojnika. Arhiepiskop Bagrat Galstanjan, predvodnik opozicionog pokreta „Sveta borba“, uhapšen je 25. juna 2025. pod optužbama da je pripremao terorističke akcije i nasilno preuzimanje vlasti. Vlasti su tvrdile da raspolažu dokazima o zaveri, dok su arhiepiskop i njegova odbrana optužbe odbacili kao politički motivisane. U junu 2026. prebačen je u kućni pritvor. Dva dana kasnije, 27. juna 2025, priveden je arhiepiskop Mihael Adžapahjan, poglavar Širačke eparhije. Optužen je zbog izjava o svrgavanju vlasti. U oktobru iste godine osuđen je na dve godine zatvora, ali je žalbeni sud u junu 2026. ukinuo presudu i naložio ponovno razmatranje predmeta. Petnaestog oktobra 2025. uhapšen je episkop Mkrtič Prošjan, poglavar Aragacotnske eparhije i srodnik katolikosa Garegina II. Tereti se za prinuđivanje sveštenstva na učešće u političkim skupovima, ometanje izbornih prava i finansijske nepravilnosti. U okviru istrage pretreseni su eparhijski objekti, a privedeno je i više sveštenoslužitelja. Episkop odbacuje krivicu. Četvrtog decembra 2025. uhapšen je arhiepiskop Aršak Hačatrjan, visoki predstavnik duhovnog sedišta u Ečmijadzinu. Optužen je da je 2018. godine organizovao podmetanje narkotika jednom demonstrantu radi njegove diskreditacije. Odbrana je negirala optužbe, a arhiepiskop je u martu 2026. pušten iz pritvora. Svaki od tih postupaka ima sopstvenu pravnu osnovu, različite optužbe i različit tok. Nije ispravno proglasiti sve uhapšene nevinim samo zato što su arhijereji, kao što nije ispravno ni proglasiti ih krivim zato što su protivnici premijera. Ali isto tako nije moguće zanemariti političku celinu u kojoj se ovi postupci odvijaju. Kada se u relativno kratkom periodu protiv više visokih velikodostojnika iste Crkve vode krivični postupci, dok šef vlade javno zahteva smenu njenog poglavara, dužnost je svakog ozbiljnog posmatrača da postavi pitanje o nezavisnosti tih postupaka od političkih interesa vlasti.
Jermenski slučaj dobio je još težu dimenziju u februaru 2026, kada je krivični postupak obuhvatio i samog Garegina II, poglavara Jermenske apostolske crkve od 1999. godine. Spor je izbio zbog razrešenog episkopa Gevorga Sarojana, koji je podržao Pašinjanove zahteve za promenu crkvenog rukovodstva.
Crkva ga je razrešila, a državni sud naložio njegovo privremeno vraćanje na položaj. Pošto crkvene vlasti nisu postupile po sudskoj odluci, pokrenut je krivični postupak protiv više visokih arhijereja zbog ometanja izvršenja sudske odluke. Optuženima preti kazna do dve godine zatvora. Suđenje je počelo 7. avgusta, a novembarsko ročište odloženo je zbog izostanka tužilaca. Ovde leži suština problema. Država ima pravo da sprovodi svoje zakone. Verski velikodostojnici nisu izuzeti od krivične odgovornosti. Ali odluka o tome ko će obavljati episkopsku službu pripada i unutrašnjem kanonskom poretku verske zajednice. Kada državni sud i crkvena vlast istovremeno polažu pravo na odlučivanje o položaju jednog episkopa, sukob prestaje da bude isključivo personalan. Postaje spor o granicama državne vlasti. A Pašinjan se nije zaustavio na pozivima da Garegin II podnese ostavku. Dvadeset četvrtog septembra 2026. godine njegov kabinet objavio je obiman izveštaj o navodnoj krizi u Jermenskoj apostolskoj crkvi. U dokumentu se iznose optužbe za nepravilnosti u upravljanju, finansijskoj transparentnosti, kanonskoj disciplini i uticaju stranih interesa. Predložen je i postupak koji bi vodio smeni sadašnjeg katolikosa i izboru novog poglavara. Vlada tvrdi da želi obnovu zakonitosti i crkvenog poretka. Protivnici takvog pristupa, uključujući stručnjake za verske slobode, upozoravaju da država time preuzima ulogu koja joj ne pripada. Istovremeno su preduzimane i druge mere koje pogađaju crkvene institucije prestao je rad televizijskog kanala „Šogakat“, koji je proizvodio verske i kulturne programe, a ukinuta je i ranija organizacija crkvene službe u oružanim snagama. Zato spor nije moguće svesti na ličnu netrpeljivost premijera i crkve. Reč je o preraspodeli institucionalnog uticaja između države i Crkve, u zemlji koja istovremeno menja svoju spoljnopolitičku orijentaciju. Posebno je zanimljiva jedna Pašinjanova izjava od 1. oktobra 2026. godine. Obrazlažući potrebu za reformom, jermenski premijer poručio je da Crkvu ne čine patrijarh i episkopi, već verni narod! Sama po sebi, ta misao sadrži važnu bogoslovsku istinu. Crkva se ne može svesti na njenu upravu i hijerarhiju. Međutim, ta istina ne znači da država ima pravo da određuje ko će biti njen poglavar. Pašinjan se, u suštini, poziva na verni narod kako bi opravdao politički zahtev za promenu crkvenog rukovodstva.
A sada bih pažnju usmerio na Srbiju. Ne zato što su Jermenija i Srbija iste zemlje, niti zato što se u Beogradu već odigrava sve što se dogodilo u Jerevanu. Nego zato što se u našoj javnosti može čuti zapanjujuće slična argumentacija. Feđa Dimović, advokat, član Beogradskog sindikata i novoizabrani narodni poslanik, nedavno je izložio svoje shvatanje Srpske pravoslavne crkve. „Moje poimanje Crkve je da Crkva nije vrh crkvene administracije, već da smo Crkva svi mi, verni narod sa sveštenstvom“, poručio je Dimović. Zatim je govorio o sveštenicima koji su podržavali proteste, suprotstavljajući ih patrijarhu Porfiriju i delu episkopata koje smatra naklonjenim prethodnoj vlasti. Potom je izgovorio rečenicu na kojoj se vredi zadržati „Oni su odabrali da budu na strani mafije, umesto da budu na strani svog naroda. I oni će morati da se nose sa tim odlukama.“ Dodao je i da, kao pripadnik Srpske pravoslavne crkve, mora poštovati Pećki tron, ali ne mora poštovati svakoga ko na njemu sedi. Sasvim je moguće da Dimović ovim rečima želi samo da izrazi političku i moralnu osudu patrijarhovih javnih stavova. Njegova izjava sama po sebi ne dokazuje postojanje plana institucionalne odmazde. Ali ona nesumnjivo otvara pitanje koje ne bi trebalo potcenjivati. Ko određuje da li je patrijarh ostao uz svoj narod? Politički pokret? Parlamentarna većina? Učesnici protesta? Pojedini sveštenici? Ili sama Crkva, u svojoj punoći, sa vernim narodom, sveštenstvom i arhijerejima, u skladu sa poretkom koji nije stvoren jučerašnjom izbornom voljom? Moram priznati da me je sličnost formulacija jermenskog premijera i našeg novoizabranog poslanika navela na razmišljanje. Pašinjan kaže da Crkva nije patrijarh i episkopi, nego verni narod. Dimović govori o Crkvi kao narodu i sveštenstvu, suprotstavljenim jednom delu njenog rukovodstva. Ne tvrdim da je jedan preuzeo argument od drugoga, niti da među njima postoji politička koordinacija. Za tako nešto nema dokaza.
Ali jednako obrazloženje zaslužuje pažnju kada se pojavljuje u različitim političkim okolnostima. Jer u oba slučaja postavlja se pitanje ko ima pravo da se proglasi autentičnim predstavnikom vernog naroda i šta se događa sa onima kojima se to pravo ospori. U Jermeniji je taj spor već dobio oblik krivičnih postupaka, državnog izveštaja o crkvenoj upravi i otvorenog zahteva za smenu patrijarha. U Srbiji za sada govorimo o javnim izjavama, političkom pritisku i mogućem pravcu budućih odnosa vlasti i Crkve. Razlika je suštinska i ne treba je prikrivati. Ali upravo zato o njoj treba govoriti na vreme, dok je još moguće raspravljati o principima, a ne o posledicama. Srpska pravoslavna crkva nije politička stranka. Njen patrijarh nije funkcioner kojeg postavlja skupštinska većina, niti episkopi dobijaju svoje dostojanstvo na osnovu ispitivanja političke podobnosti. To ne znači da patrijarh Porfirije ne može pogrešiti. Ne znači ni da vernici moraju biti saglasni sa svakom njegovom izjavom. Znači samo da političko neslaganje ne može biti merilo kanonskog legitimiteta. I tu dolazimo do Dimovićeve razlike između Pećkog trona i onoga ko na njemu sedi. Ona na prvi pogled deluje pravnički precizno. I zaista, poštovanje institucije ne podrazumeva nekritičko prihvatanje svakog postupka njenog nosioca. Ali Pećki tron nije apstraktna istorijska uspomena, pogodna za svečane govore, dok bi političke stranke određivale koje su ličnosti dostojne da ga predstavljaju. On je živo središte crkvenog kontinuiteta koji traje od vremena Svetoga Save, preko obnavljanja Pećke patrijaršije, njenog ukidanja i kasnije obnove jedinstva Srpske crkve, do naših dana. Patrijarh je čovek. Pećki tron je institucija. Ali odnos čoveka i institucije u Crkvi ne razrešava se političkim glasanjem. Uostalom, Srbi ne moraju da traže primere isključivo u Jermeniji. Setimo se Crne Gore 2019. i 2020. godine, sukoba oko Zakona o slobodi veroispovesti, masovnih litija i hapšenja tadašnjeg episkopa Joanikija sa osmoricom sveštenika zbog optužbi za kršenje epidemioloških mera. Tada je spor o pravnom položaju Crkve prerastao u jedno od centralnih političkih pitanja u državi.
Setimo se i maja 2024. godine, kada je patrijarhu Porfiriju i srpskim arhijerejima onemogućen ulazak na Kosovo i Metohiju radi početka zasedanja Svetog arhijerejskog sabora u Pećkoj patrijaršiji. Čak su i Evropska unija i ambasade pet zapadnih država kritikovale tu odluku prištinskih vlasti. To su konkretna iskustva koja pokazuju da institucionalni značaj Srpske pravoslavne crkve ne predstavlja automatsku zaštitu od političkog pritiska. Ipak, postoji jedna još starija istorijska epizoda, koju bih pomenuo sa posebnim oprezom. Patrijarh Lukijan Bogdanović nestao je 1913. godine tokom boravka u austrijskoj banji Bad Gastajn. Njegovi posmrtni ostaci kasnije su pronađeni, ali su okolnosti smrti ostale nerazjašnjene. Postojale su različite teorije, uključujući i pretpostavke o političkoj pozadini, ali istorijska nauka nije utvrdila da je ubijen po nalogu državnih vlasti. Zašto pominjem Lukijana? Ne da bih pravio neosnovane analogije ili nagoveštavao sličnu sudbinu današnjeg patrijarha.
Pominjem ga zato što njegov život i tragični kraj podsećaju da su položaj Crkve, politička moć i lična sudbina njenih poglavara u našoj istoriji često bili isprepleteni. Lako je, naravno, izgovoriti da je Crkva večna, da će preživeti svaku vlast i da je zato ne treba naročito braniti. To je utešna misao, ali nije dovoljan politički odgovor. Istorijsko trajanje jedne institucije ne znači da su njeni ljudi, imovina, prava i slobode neranjivi. Upravo je zato obaveza države da štiti versku slobodu, a obaveza političara da razumeju granice svoje vlasti. Vratimo se, na kraju, Dablinu. Dokumenti o strateškom partnerstvu sa Jermenijom i Azerbejdžanom, u kombinaciji sa jermenskom unutrašnjom krizom, pokazuju koliko se različitih procesa sada odvija na jednom relativno malom prostoru. Sa jedne strane imamo nove vojne i ekonomske aranžmane, transportne koridore, energetske interese i promene međunarodnih savezništava. Sa druge strane imamo državu čija vlast nastoji da izdejstvuje promenu rukovodstva nacionalne Crkve, dok njeni najviši velikodostojnici prolaze kroz tamničenja, mučenje o krivične postupke.
Nije neophodno tvrditi da svim tim događajima upravlja jedan centar da bismo razumeli njihovu zajedničku istorijsku težinu. Pravo pitanje glasi, šta se događa sa društvom kada se istovremeno menjaju njegovi spoljnopolitički oslonci, bezbednosni odnosi i unutrašnji institucionalni poredak? Jermenija je danas jedno od mesta na kojima se na to pitanje dobijaju veoma konkretni, ponekad i bolni odgovori. Srbija ima razloga da ih pažljivo proučava. Ne zato što je njena sudbina unapred određena jermenskim iskustvom, već zato što se političke greške lakše ponavljaju kada narodi poveruju da se istorija tiče isključivo drugih. Za mene je granica potpuno jasna. Država ima pravo da zahteva poštovanje zakona od svakoga, uključujući i sveštenstvo. Političari imaju pravo da kritikuju patrijarha. Vernici imaju pravo da se ne slažu sa svojim arhijerejima. Ali niko od njih nema pravo da od Crkve zahteva da svoj kanonski poredak zameni političkom lojalnošću.
Ukoliko bi se sutra u Srbiji krenulo putem institucionalne odmazde prema patrijarhu Porfiriju i episkopima zbog njihovih javnih stavova, to ne bi bila reforma Crkve, već opasno prekoračenje granica državne vlasti. Oni koji danas govore o odgovornosti patrijarha morali bi zato da objasne šta tačno pod tom odgovornošću podrazumevaju. Polemiku, javnu osudu, zahtev za preispitivanje stavova ili korišćenje institucija političke vlasti protiv crkvenog rukovodstva? To nije sitničavo pitanje terminologije. To je razlika između slobodnog političkog društva i poretka u kojem svaka nova većina smatra da joj pripada pravo da preuređuje sve što je zatekla.
Dimović je rekao da će patrijarh morati da se nosi sa svojim odlukama. Možda. Ali jednako tako i oni koji preuzimaju političku odgovornost moraće da se nose sa sopstvenim odlukama prema Crkvi. Jer suverenitet države ne ogleda se samo u njenoj sposobnosti da kontroliše granice, koridore i bezbednosne strukture. On se ogleda i u zrelosti da prizna postojanje institucija čiji autoritet nije proizašao iz njene trenutne političke većine. London može da sklapa strateška partnerstva. Baku i Jerevan mogu da menjaju svoje spoljnopolitičke odnose. Srbija takođe ima pravo da određuje sopstvenu politiku. Ali duhovno dostojanstvo jednog naroda ne bi smelo da postane plen bilo čije izborne pobede. U ozbiljnim državama političari znaju kada su dobili vlast. U istorijski zrelim narodima znaju i šta tom pobedom nisu dobili. Pećki tron, gospodo, nije bio na glasačkom listiću.
Kolumne KOMAZEC: Promena vlasti neće doneti promenu državne politike ako Studentska lista nastavi putem evropskih integracijaIzvor: Pravda
