Piše: Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige
Dok vatra guta Srbiju, a srpski vatrogasci, pripadnici MUP-a, Vojske, šumari, lovci i dobrovoljci danima vode iscrpljujuću borbu sa požarima, iz Rusije je u Srbiju stigao jedan od najmoćnijih protivpožarnih aviona na svetu Il-76 Ministarstva za vanredne situacije Ruske Federacije. Avion je u Srbiju upućen po nalogu predsednika Vladimira Putina, nakon što je srpska strana zatražila pomoć. Sleteo je 19. avgusta na niški aerodrom „Konstantin Veliki“, a već narednog jutra krenuo je prema Deliblatskoj peščari. U prvom naletu izbacio je 42 tone vode na požar koji je zahvatio više od 3.500 hektara.
To nisu reči, deklaracije, saopštenja i diplomatske fraze. To su 42 tone vode tamo gde Srbiji gori zemlja. Ruski stručnjaci već nedeljama zajedno sa srpskim kolegama učestvuju u borbi protiv požara. Bili su angažovani između Kraljeva i Ušća, na obali Ibra, na Stolovima, kod manastira Svetog Romana i u Deliblatskoj peščari. Kada je bilo potrebno, Srbija je zatražila pomoć. Rusija je pomogla. Posada nije došla da nam drži predavanje o geopolitici, da postavlja političke uslove ili da nam objašnjava kako treba da vodimo državu. Došla je da gasi požar. Upravo zato ostaje pitanje koje nije samo protokolarno, već političko i moralno kako je moguće da ruski državni avion, poslat da pomogne Srbiji u trenutku elementarne nepogode, u Nišu nije dočekao predsednik Vlade ili neko od ministara? Govorimo o letelici ruske države, posadi i specijalistima koji su došli na poziv Srbije da zajedno sa našim ljudima spasavaju šume, divljač, kuće, imovinu i, ako bude potrebno, ljudske živote. Kada vam neko u trenutku elementarne nepogode stavi na raspolaganje ozbiljan državni resurs, prirodno je da pokažete da tu pomoć vidite, uvažavate i pamtite. Zato se ne može izbeći ni pitanje gde je bila ministarka energetike. Kada ruski avion dolazi zbog požara, nedostatka vode, prirodnih resursa i neposredne opasnosti po našu zemlju, nema je na aerodromu. Ali kada u Beograd stigne Vladimir Zelenski, za politički protokol, susrete, kamere, rukovanja i osmehe mnogo lakše se pronađu i vreme i mesto. Tada gledamo srdačne fotografije i diplomatsku predusretljivost. Kada Putin pošalje državni avion da pomogne Srbiji da ugasi požar, nema nikoga iz Vlade Republike Srbije. Za zapadne političare koji dolaze da nam govore šta Srbija treba da radi protokol se organizuje do poslednjeg detalja, dok ljude koji donose stvarnu pomoć dočekuju profesionalci čiji je to posao. Takve scene nisu beznačajne. U njima se ponekad jasnije nego u zvaničnim strategijama vidi pravac jedne politike. Srbija ne sme da dođe u situaciju da se distancira od prijatelja zato što oni nisu po volji Brisela, dok istovremeno pokazuje posebnu predusretljivost prema svakom gostu koji ima podršku Zapada. Sartrova rečenica „Mrzim žrtve koje poštuju svoje dželate“ zato dobija neprijatno savremen prizvuk. Ne kao poziv Srbiji da bilo koga mrzi, već kao upozorenje šta se događa kada narod prestane da pamti ko mu je šta radio, a ko mu je pomagao onda kada je pomoć bila potrebna. Gotovo istovremeno, hiljadama kilometara od Srbije, stigla je druga vest koja pokazuje jedan važan princip ruske državne politike. Posle više od dve godine oslobođena su dvojica ruskih boraca zarobljenih nakon bitke kod Tinzauatena na severu Malija u julu 2024. godine. Prema informacijama Afričkog korpusa, do njihovog oslobađanja došlo je zahvaljujući aktivnostima Afričkog korpusa i Generalštaba ruskih oružanih snaga, uz pomoć libijske strane. U dostupnim izveštajima pominje se i uloga Sadama Haftara, zamenika komandanta Libijske nacionalne armije i sina Halife Haftara, jednog od najznačajnijih aktera vojno-političke strukture istočne Libije. Prošlo je više od dve godine, promenila se situacija u Sahelu, promenila se i ruska vojna struktura u Africi, a Vagner je u velikoj meri ustupio mesto Afričkom korpusu. Mogla se promeniti komanda, struktura, politički odnosi i okolnosti na terenu, ali zarobljeni ljudi nisu zaboravljeni.
U tome postoji lekcija koju svaka ozbiljna država mora da razume. Možete izgubiti bitku. Možete se povući. Može se promeniti komanda ili geopolitička situacija. Ali svog čoveka ne zaboravljate. Od Deliblatske peščare do Sahela tako se provlači isti princip država mora da bude sposobna da reaguje kada su ugroženi njeni ljudi i njeni interesi. Državna snaga ne iskazuje se isključivo brojem tenkova, aviona i milijardama u vojnom budžetu. Ona se vidi i u sposobnosti zemlje da zaštiti sopstvenog čoveka, proizvodnju, hranu, energetiku, prirodne resurse i infrastrukturu bez koje društvo ne može da funkcioniše. Upravo na tom mestu danas se otvara veliki evropski, a naročito nemački paradoks. Predsednik Nemačkog udruženja poljoprivrednika Joakim Rukvid upozorava na težak položaj nemačkih poljoprivrednika, na sušu, skupo gorivo, đubrivo i sredstva za zaštitu useva, i od vlade traži smanjenje poreskog opterećenja na dizel i veću pomoć za nabavku đubriva. Istovremeno optužuje Rusiju da dobru žetvu i jeftinu pšenicu koristi kao ekonomsko oružje protiv Nemačke, Evrope i Sjedinjenih Država. Teško je pronaći bolji primer protivrečnosti u koju je evropska politika sama sebe dovela. Godinama se uvode sankcije, napuštaju jeftini ruski energenti, prekidaju ekonomski tokovi i prihvata rast troškova sopstvene proizvodnje, a onda se Evropa čudi što njena poljoprivreda i industrija plaćaju sve veću cenu. Kada se ispostavi da ruski poljoprivrednik može da proizvede pšenicu jeftinije od nemačkog, problem odjednom postaje ruska dobra žetva. Kada je žetva loša, to se tumači kao slabost Rusije a kada su žetve dobre i ruska pšenica postane konkurentna, onda i žito dobija status „Putinovog oružja“. Ne može oboje. Nemačkom poljoprivredniku ne možete istovremeno poskupeti gorivo, energiju, đubrivo i celokupnu proizvodnju, a zatim očekivati da na tržištu pobedi konkurenta kome su dostupni jeftiniji energenti. Poljoprivrednik ne živi od geopolitičkih parola. Njegova računica počiva na zemlji, vodi, dizelu, đubrivu, mehanizaciji, sredstvima za zaštitu i mogućnosti da svoj proizvod proda. A dok nemački seljak računa koliko će ga koštati sledeća setva, Bundesver traži nove vojnike i pokušava da do potencijalnih regruta stigne čak i preko brendiranih doner-kesa u Berlinu. Kamuflažne kese sa QR kodovima koji vode ka stranicama sa ponudama za službu u Bundesveru dele se lokalima kako bi vojska privukla mlade ljude, kvalifikovane stručnjake i one koji razmišljaju o promeni profesije. Ima u tom prizoru nečeg gotovo savršeno simboličnog za današnju Evropu država čiji poljoprivrednici traže jeftiniji dizel istovremeno traži nove vojnike preko kese u kojoj se nosi doner. Evropa se priprema za dugotrajnu bezbednosnu konfrontaciju sa Rusijom, a istovremeno se bori sa konkurentnošću sopstvene industrije i poljoprivrede. To nije problem koji se rešava marketingom. Iza svake ozbiljne vojske moraju da stoje fabrike, energetika, železnica, poljoprivreda, hrana, tehnologija i finansije. Ako oslabite ekonomsku osnovu države, broj regrutnih kampanja vas sam po sebi neće učiniti snažnijim.
A onda dolazimo do resursa bez kojeg ne postoje ni poljoprivreda, ni industrija, ni život vode. Na drugom kraju sveta priroda pokazuje koliko brzo čitav ekonomski sistem može da postane talac nedostatka jednog osnovnog resursa. Panamski kanal, jedna od najvažnijih arterija svetske trgovine, suočava se sa ograničenjima saobraćaja usled suše i nedostatka vode. Kada nivo vode padne, smanjuje se broj brodova koji mogu da prođu. Kada brodovi čekaju, transport poskupljuje. Kada transport poskupi, raste cena robe. A račun na kraju ne ostaje ni u Panami ni kod vlasnika velikih brodskih kompanija stiže do običnog čoveka na kasi u prodavnici. I Srbija sada iz neposredne blizine vidi šta znače suša i nedostatak vode. Nizak vodostaj Dunava i sušni uslovi dodatno su komplikovali borbu sa požarom u Deliblatskoj peščari. Zbog toga voda više ne može da se posmatra isključivo kao ekološka tema. Ona postaje pitanje nacionalne bezbednosti, isto kao energetika, proizvodnja hrane i kontrola transportnih pravaca. Ista logika važi za Dunav, Crno more, Suec, Ormuski moreuz i sve velike energetske i transportne koridore. Svet u koji ulazimo sve manje će ličiti na udoban prostor ideoloških rasprava, a sve više na surovo nadmetanje za vodu, hranu, energiju, rude, tehnologiju i koridore. Geografija nije nestala. Ko raspolaže resursima i kontroliše puteve kojima oni stižu do tržišta, poseduje moć. Ko sve prepusti tuđoj dobroj volji, prihvata zavisnost. Zato je Srbiji danas potrebna strateška trezvenost. Srbija je mala država i upravo zbog toga nema pravo na stratešku naivnost. Voda, poljoprivredno zemljište, šume, rudna bogatstva, energetska infrastruktura, Dunav i sopstvena proizvodnja hrane moraju se posmatrati kao nacionalni resursi, a ne kao roba o kojoj će se odlučivati isključivo prema trenutnim političkim modama. Kada gori šuma, ne pita se da li voda dolazi sa Istoka ili Zapada. Gasi se požar. Kada treba obezbediti hranu, obezbeđuje se hrana. Kada je potrebna energija, država mora da je obezbedi pod najpovoljnijim, najstabilnijim i najsigurnijim uslovima. Kada vam neko pomogne u nevolji, to se pamti. I kada neko radi protiv vaših interesa, i to se pamti. Saradnja nam je potrebna i sa Istokom i sa Zapadom, kao i sa Severom i Jugom, ali samo tamo gde postoji srpski interes. Srbiji nije potrebna rusofobija koja bi zbog aplauza zapada odbila korisnu pomoć. Potrebna nam je srbofilija sposobnost da svako međunarodno pitanje najpre procenimo prema tome šta ono znači za Srbiju i njene građane. Državna politika nije takmičenje u tome ko će dobiti više aplauza u Briselu, Moskvi, Vašingtonu ili Pekingu. Ona mora da ima jedan osnovni kriterijum interes Srbije. Zbog toga ruski Il-76 koji iznad Deliblatske peščare ispušta 42 tone vode nije samo tehnički detalj jedne protivpožarne operacije. On je slika vremena u kojem sposobnost da brzo obezbedite pomoć, vodu, hranu, energiju ili transportni pravac može da vredi više od stotina deklaracija. Kada je Srbija zatražila pomoć, Rusija je poslala avion. Posle više od dve godine iz afričkog zarobljeništva vraćena su dvojica ruskih boraca. Nemački poljoprivrednici istovremeno osećaju posledice rastućih troškova energije i proizvodnje, dok njihova država preko doner-kesa reklamira vojnu službu. Panamski kanal pokazuje da nedostatak vode može da poremeti svetsku trgovinu, a Deliblatska peščara nas podseća koliko brzo velike globalne teme postaju naše lokalne teme kada se vatra približi našim kućama. Sve su to, naizgled, različite vesti iz različitih delova sveta. U stvarnosti, sve govore o istoj stvari: o sposobnosti države da prepozna šta joj je važno i da to zaštiti.
Srbija zato mora da pamti i dela i posledice. Prijateljstvo se ne dokazuje rečima nego postupcima. Ozbiljnost države vidi se po tome koliko je sposobna da zaštiti svoje ljude, hranu, vodu, energiju, teritoriju i resurse. Nacionalni interes nema nikakvog smisla ako ga žrtvujemo samo da bismo zaslužili tuđe odobravanje. Ako vam neko pošalje avion koji u jednom naletu ispusti 42 tone vode dok vam gori zemlja, ta pomoć zaslužuje zahvalnost i pamćenje. Ako država posle više od dve godine uspe da vrati svoje zarobljene ljude, njeni vojnici znaju da nisu otpisani. Ako od vas neko očekuje da zbog njegovih geopolitičkih interesa ugrozite sopstvenu hranu, energiju i proizvodnju, vaša je dužnost da najpre izračunate šta će to koštati vaš narod. To nije pitanje izbora između Istoka i Zapada. To je pitanje ozbiljnosti jedne države i njene sposobnosti da razume sopstveni interes. Od Deliblatske peščare do Sahela ostaje zato jedna jednostavna lekcija koju razumeju i vojnici i narodi da svoje ne ostavljaš, prijatelje ne zaboravljaš, a Srbiju i njene interese ne stavljaš iza tuđih.
UkrajinaMedvedev: Ukrajina je "fantomska država" u kojoj su decenijama vaspitavali ljude da mrze sve ruskoIzvor: Pravda
