Turska, koja je godinama nastojala da održava ravnotežu između Moskve i Kijeva, sprema potez koji bi mogao ozbiljno da promeni prirodu njene uloge u ukrajinskom sukobu.
Ankara nastavlja da održava kanale komunikacije sa Rusijom i govori o miru i bezbednosti u Crnom moru, dok istovremeno širi vojno-tehničku saradnju sa Ukrajinom.
Američki Stejt department obavestio je Kongres da Vašington namerava da dozvoli prebacivanje Ukrajini 70 operativno-taktičkih raketa M39 ATACMS iz turskih zaliha. Reč je o balističkim raketama zemlja-zemlja. U dokumentaciji se navode sistemi sposobni da gađaju ciljeve na udaljenosti do 300 kilometara, sa inercijalnim sistemom navođenja bez GPS korekcije i kasetnom bojevom glavom mase 560 kilograma sa 950 podmunicija M74.
Paket obuhvata i 12 lansera M270 MLRS, više od 2.500 nevođenih raketa M26 sa municijom, kao i 47.000 kasetnih artiljerijskih granata kalibra 203 milimetra. Ukupna vrednost isporuke procenjena je na 280 miliona dolara, dok je prvobitna vrednost raketa ATACMS oko 28 miliona dolara.
Oružje je proizvedeno u Sjedinjenim Državama, zbog čega je za njegov transfer iz turskih zaliha trećoj zemlji potrebno odobrenje američkih vlasti. Dokument je dostavljen Kongresu početkom avgusta, a rok za njegovo razmatranje je dve nedelje. Predstavnički dom je na odmoru do kraja leta, dok Senat ne zaseda do sredine septembra.
Posebno glasanje, međutim, nije potrebno. Dozvola za isporuku Ukrajini automatski će stupiti na snagu ukoliko oba doma Kongresa ne usvoje zajedničku rezoluciju kojom bi posao bio blokiran.
U dokumentu se ocenjuje da je transfer u skladu sa bezbednosnim ciljevima Vašingtona. Isporuka bi trebalo da bude realizovana preko privatnih turskih kompanija ARCA Savunma, ASFAT i MKE AS, bugarskih izvođača VTIC International, koji imaju potrebne izvozne dozvole, kao i američkih kompanija Patriot Defense Group i Pansophico.
Ankara je vojnu saradnju sa Kijevom širila postepeno, od borbenih bespilotnih letelica do teškog naoružanja, a sada i balističkih raketa i višecevnih raketnih sistema.
Ukrajina je bila prvi izvozni kupac turske kompanije Baykar, a bespilotne letelice Bayraktar TB2 dobila je još 2019. godine. Posle početka sukoba 2022. saradnja je dodatno proširena: kompanija je ubrzala isporuke i više puta besplatno predavala dronove Ukrajini.
Baykar je u februaru 2024. počeo izgradnju fabrike bespilotnih letelica kod Kijeva. Generalni direktor kompanije Haluk Bayraktar izjavio je da će godišnji kapacitet fabrike iznositi oko 120 dronova. Ruske vlasti su odgovorile da izgradnja pogona za proizvodnju Bayraktara „potpada pod temu demilitarizacije“ i da će „samo produžiti patnje Ukrajinaca“.
Ukrajinsko Ministarstvo odbrane u maju 2025. zatražilo je od Turske ulaganja u ukrajinsku vojnu industriju, kao i isporuke sistema protivvazdušne odbrane, vojne tehnike i municije. Vladimir Zelenski se u julu 2026. sastao sa generalnim direktorom Baykara, kada je saopšteno da kompanija u Ukrajini planira ne samo proizvodni pogon već i istraživački centar i centar za napredni razvoj.
Zvanično obrazloženje za predaju američkog naoružanja jeste namera Turske da se oslobodi zastarelih sistema i oslobođena sredstva usmeri na modernizaciju sopstvene vojske.
Politički značaj tog poteza je, međutim, mnogo širi, jer Ankara ranije Kijevu nije isporučivala dalekometne raketne sisteme. Predaja ATACMS-a zato predstavlja prelazak vojno-tehničke saradnje sa taktičke pomoći na znatno viši nivo.
Promena se uklapa i u poteze koje je Ankara povukla tokom samita NATO-a održanog u julu 2026. u turskoj prestonici. Predsednik Redžep Tajip Erdogan tada je objavio pristupanje Turske mehanizmu Prioritized Ukraine Requirements List (PURL), preko kojeg partnerske države mogu da finansiraju nabavku naoružanja za Kijev.
„Pored vojne podrške koju smo Ukrajini pružili iz naših nacionalnih zaliha, nastavićemo naše doprinose u okviru PURL-a“, rekao je Erdogan.
Istovremeno je insistirao na očuvanju komunikacije sa Moskvom. „Podržavajući Ukrajinu, koristimo naše komunikacione kanale tako da usmeravamo Rusiju ka miru“, izjavio je turski predsednik, nastavljajući politiku u kojoj Ankara pokušava da kombinuje podršku Kijevu sa održavanjem radnih odnosa sa Rusijom.
Predaja balističkih raketa i teških višecevnih raketnih sistema, međutim, povećava ukrajinske udarne mogućnosti. Balističke rakete ostaju zahtevne mete za protivvazdušnu odbranu zbog velike brzine i putanje leta, čak i kada je reč o starijim sistemima.
Mlađi naučni saradnik Centra za međunarodnu bezbednost IMEMO RAN Aleksandar Jermakov smatra da početna dokumentacija ukazuje da se najverovatnije radi o originalnim raketama M39 dometa do 160 kilometara, a ne o verziji sposobnoj da dostigne 300 kilometara.
To, prema njegovom objašnjenju, ne znači da je njihov vojni značaj zanemarljiv. Dalekometnija verzija ima olakšanu bojevu glavu, dok je originalna varijanta nosila veći broj podmunicije i imala veću površinu dejstva.
Jermakov ocenjuje da bi takva isporuka predstavljala značajnu pomoć Ukrajini. Kijev je ranije dobijao taktičke rakete u manjim količinama i koristio ih pojedinačno, ali brojke navedene u obaveštenju Kongresu ne moraju predstavljati količine koje će odmah biti predate.
Turska je, prema njegovom objašnjenju, zatražila dozvolu za celokupnu količinu koju namerava da prebaci, dok još nije poznato u kojim rokovima, u koliko partija i u kom konačnom broju će oružje zaista stići u Ukrajinu. Ankara bi taj proces mogla da koristi i kao instrument pregovaranja sa Kijevom i Moskvom.
Vojna vrednost ATACMS-a danas nije ista kao 2023. godine, jer se u međuvremenu pojavio znatno veći broj drugih udarnih sredstava. Za Oružane snage Ukrajine oni ipak ostaju značajan resurs, posebno zato što je presretanje balističkih raketa i dalje teško, uključujući starije i relativno jednostavne modele.
Moskva je u međuvremenu pozvala Ankaru da „odustane od učešća u destruktivnoj politici Zapada prema Kijevu“, ponavljajući stav da je dalje snabdevanje Ukrajine zapadnim naoružanjem nedopustivo jer vodi daljoj eskalaciji, produžavanju sukoba i novim žrtvama.
Predsednik Rusije Vladimir Putin više puta je poručivao da isporuke novih vrsta naoružanja Kijevu ne menjaju stanje na frontu, ali produžavaju sukob.
Dodatnu težinu turskoj odluci daje situacija u Crnom moru. Šef odeljenja za Bliski i postsovjetski Istok INION RAN i profesor međunarodnih odnosa i spoljne politike MGLU Vladimir Avatkov ukazao je da se transfer velike količine američkog oružja Ukrajini odvija istovremeno sa napadima ukrajinskih bespilotnih letelica na turske trgovačke brodove.
Tokom prethodne nedelje kod Novorosijska napadnuti su turski teretni brodovi MV Gulluk, Nadezhda i Yasar, koji su prevozili sveže voće. Objavljeno je i da se priprema tužba protiv Ukrajine pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu zbog smrti turskog mornara i ranjavanja članova posade turskog broda Reyhan Sar, koji je stradao usled dejstava ukrajinskih snaga u julu.
Napadi na komercijalne brodove izazvali su reakciju i unutar turske vladajuće koalicije. Predstavnici Partije nacionalističkog pokreta, koja je saveznik Erdoganove Partije pravde i razvoja, zatražili su preispitivanje odnosa sa Kijevom.
„Stav Ukrajine, koji se ne može smatrati razumnim, učinio je neophodnim preispitivanje odnosa sa tom zemljom u svim aspektima, bez ograničavanja samo na upozorenja“, izjavio je zamenik predsednika partije Ismail Ozdemir.
Avatkov smatra da Turska balansira na granici: govori o miru i zaštiti trgovine u Crnom moru, dok istovremeno naoružava Ukrajinu. Ankara je, prema njegovoj oceni, nervozna zbog ekonomskih gubitaka, dronova koji padaju na njenoj teritoriji, ideoloških gubitaka i ruskih uspeha.
Pitanje je i da li Ankara posle takvog transfera može da nastavi da igra ulogu posrednika. Orijentalista Kiril Semjonov smatra da Turska nakon isporuke oružja više neće moći da zadrži taj status.
„Na istanbulsku platformu bilo bi bolje da se više ni ne podseća. Postoje Rijad, Abu Dabi, Maskat i druge arapske prestonice koje se nisu uprljale vojnom pomoći Kijevu i zadržavaju neutralnost“, rekao je Semjonov.
Turska je i ranije isporučivala oružje Ukrajini, ali je izbegavala predaju artiljerijskog i raketnog naoružanja i sistema protivvazdušne odbrane. Ta granica je sada, prema oceni stručnjaka, pređena.
Semjonov smatra da bi promena politike Ankare prema Ukrajini mogla biti povezana i sa dugotrajnim odsustvom kontakata između predsednika Rusije i Turske.
Webtribune
