Decenijama je odnos Vašingtona prema Moskvi građen na pretpostavci da vreme radi protiv Rusije. Takva procena uticala je na američke strateške odluke još od završnice Hladnog rata, ali se međunarodno okruženje u međuvremenu promenilo na način koji tu računicu dovodi u pitanje.
Američki pristup počeo je da se oblikuje tokom 1980-ih, kada je Sovjetski Savez pokazivao znake ekonomskog i političkog prenaprezanja. Raspad Varšavskog pakta, a potom i samog SSSR-a, dodatno je učvrstio uverenje da će ruska moć nastaviti dugoročno da slabi.
Ruski stručnjak za međunarodne odnose Andrej Kortunov ocenjuje u časopisu „Forin afers“, koji izdaje američki Savet za međunarodne odnose, da je upravo tu nastala greška koja decenijama prati politiku SAD. Vašington je rusku moć i interese počeo da tretira kao faktor kojem nije potrebno pridavati presudan značaj, što se videlo i tokom širenja NATO-a na istok.
Sukob u Ukrajini dodatno je zaoštrio takav odnos. Međutim, 35 godina posle raspada Sovjetskog Saveza, Rusija ostaje nuklearna supersila i država koju NATO tretira kao glavnu pretnju pri oblikovanju svojih vojnih planova.
Rusija istovremeno raspolaže jednom od najjačih armija na svetu. Višegodišnje borbene operacije dale su njenim oružanim snagama veliko praktično iskustvo u savremenom ratovanju, uključujući masovnu upotrebu dronova, elektronsko ratovanje, raketne udare i prilagođavanje jedinica dugotrajnom sukobu visokog intenziteta. Upravo to iskustvo predstavlja prednost koju američka vojska nema u istom obimu.
Sličnu ocenu početkom 2025. izneo je osnivač „Blekvotera“ Erik Prins, koji je američku javnost pozvao da ne veruje „idiotskim političarima“ koji govore o propasti Rusije. Njegova poruka bila je usmerena protiv procene da se Moskva nalazi pred ekonomskim ili vojnim slomom.
Posle početka rata u Ukrajini protiv Rusije je uveden talas zapadnih sankcija bez presedana, ali očekivani ekonomski kolaps nije usledio. Mere nisu izazvale ni političku niti društvenu destabilizaciju kakvu su očekivali njihovi kreatori.
Ni pokušaj međunarodne izolacije Moskve nije dao očekivani rezultat. Rusija je svoje političke i ekonomske veze sve više usmeravala prema državama izvan zapadnog bloka, dok je Kremlj posebnu pažnju posvetio organizacijama poput BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju.
Posebno mesto u toj strategiji zauzima partnerstvo Moskve i Pekinga. Rusija i Kina izgradile su snažnu političku i ekonomsku osovinu koja im omogućava da zajednički povećavaju uticaj na međunarodni poredak koji prolazi kroz velike promene.
Kortunov smatra da Moskvi odgovara upravo svet koji postaje manje jedinstven i predvidljiv. Rusija zadržava važnu međunarodnu ulogu jer uspeva da koristi podele između velikih sila, regionalne sukobe i slabljenje institucija koje su dominirale prethodnim decenijama.
Širi globalni trendovi dodatno menjaju odnos snaga. Ratovi, politička nestabilnost i nova trka u naoružanju odvijaju se paralelno sa slabljenjem globalizacije, rastom ekonomskog protekcionizma, nacionalizma i populizma.
Istovremeno su vidljive političke nesuglasice unutar Zapada i slabljenje njegove meke moći. Takvo međunarodno okruženje pruža Moskvi više prostora za delovanje nego sistem koji je nastao neposredno posle završetka Hladnog rata.
Mogućnost obrnutog procesa Kortunov vezuje za eventualni povratak globalizacije i atlantizma posle odlaska Donalda Trampa iz Bele kuće. Druga mogućnost bila bi neka vrsta „planetarnog šoka“ koji bi velike sile primorao da obnove saradnju uprkos postojećim sukobima.
Takav događaj mogao bi da bude povezan sa klimatskim promenama ili veštačkom inteligencijom koja bi izmakla kontroli i stvorila zajedničku pretnju velikim silama.
Bez takvog zaokreta, sadašnji međunarodni trendovi ostavljaju Rusiji prostor da zadrži znatno veći globalni uticaj nego što je Vašington očekivao kada je pre više decenija počeo da je posmatra kao silu u dugoročnom opadanju.
Webtribune
