На данашњи дан, 26. октобра 1961. године, Иво Андрић постао је добитник Нобелове награде за књижевност, чиме је ушао у историју као први југословенски писац коме је припало ово престижно светско признање. Награда му је додељена за изузетну приповедачку снагу којом је обликовао теме и дочарао људске судбине у историјском контексту.
Вест о великом признању затекла је Андрића у Београду. Када се тог дана враћао из уобичајене шетње, испред стана су га сачекали новинари и саопштили му да је добио Нобелову награду. У први мах није био сигуран да је вест истинита, али се убрзо испоставило да је реч о једном од најзначајнијих тренутака у његовој каријери.
Међу писцима који су се помињали као кандидати за награду били су и Грем Грин, Џон Стајнбек, Алберто Моравија и Лоренс Дарел.
Свечана додела одржана је 10. децембра 1961. године у Стокхолму. У образложењу одлуке Нобеловог комитета посебно је истакнута Андрићева способност да кроз књижевност прикаже историјске околности и сложене судбине људи.
Међу његовим најзначајнијим делима налазе се романи „На Дрини ћуприја“, „Травничка хроника“ и „Проклета авлија“, у којима је истраживао историју, културне сусрете и живот појединаца на Балкану.
Прихватајући признање, Андрић је нагласио да Нобелову награду доживљава као почаст целокупној књижевности своје земље. У свом говору, под називом „О причи и причању“, говорио је о универзалној потреби човека да прича и слуша приче, као и о њиховој способности да осветле различите стране људског искуства.
Посебну симболику има и чињеница да је новчани део награде поклонио за унапређење библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Више од шест деценија након добијања Нобелове награде, Андрићево дело остаје важан део светске књижевне баштине, а његове приче и романи настављају да повезују историју, културу и универзална питања људског постојања.
Извор: Правда
