По многим важним питањима српска јавност показује елементе кукавичлука, инфериорности и малограђанштине. Тако је било и у случају В. Ражнатовића, који је мета хајке иако огромна већина грађана Србије дели његов став по питању облачења сукњице мушкој деци без родитељског пристанка.

Ових дана је један догађај из вртића „Плави чуперак“ у Тителу узбуркао нашу јавност. Тамо је мајка двогодишњег дечака Исаије дошла да у уобичајено време покупи свога сина, и затекла га обученог у костим бубамаре, који је садржао црвену сукњицу.

Мајка Богдана је уједно и супруга Вељка Ражнатовића (дакле, оца малог Исаије), који је, као што је познато, син покојног Жељка Ражнатовића Аркана и фолк диве Цеце Ражнатовић. Вељко је одмах путем друштвених мрежа изразио сопствено незадовољство зато што му је у вртићу син обучен у женску сукњицу. Тако овај случај по самој логици ствари добија знатно шири контекст од локалног, и постаје друштвена тема.

Објашњење које је у име вртића понудила директорка гласи како су деца сама бирала костиме за маскенбал, који су им били слободно понуђени на гомили. Дакле, како је ова пракса у игри костимирања уобичајена у сличним установама, а све у складу са неким општим препорукама надлежних образовних институција. Неке васпитачице и педагози су у српској јавности подржале овај поступак њихових колегиница из Титела, а друге су изнеле одређене примедбе на „тителски случај“ подржавајући реакцију Вељка Ражнатовића.

Наиме, позивајући се на сопствено искуство баш на оваквом радном месту, објасниле су како су се у њиховој пракси претходно обавештавали родитељи о организацији маскенбала у вртићу. Онда би свако од родитеља донео костим од куће за његово дете по сопственој жељи, или би пред васпитачицом изабрао неки од понуђених са гомиле. Било је и родитеља, и то не у малом проценту – кажу ове васпитачице и педагози – који нису желели да им се деца облаче у било које костиме: њихова жеља је такође поштована.

Било би неопходно нагласити како двогодишња деца у свом узрасту још увек нису у стању да свесно формулишу став по питању сопственог пола, самим тим и одговарајуће одеће. Све у свему, чини се на први поглед да је догађај из тителског вртића добио већи значај од објективног, као и да се подигла несразмерно велика прашина у јавности.

Шири поглед

Међутим, ако се овај догађај посматра као један концентрични прстен шире приче, онда он добија знатно дубљи одјек: реч је о капи у мору јавног гнева. Такође, логичан је закључак како би објава на друштвеној мрежи неког анонимног и разочараног родитеља из било које равничарске или бреговите вароши у Србији – убрзо по објављивању нестала из јавног фокуса.

Али, када такве речи изусти син контроверзних родитеља, чију егзистенцију „урбана“ и „савремена“ јавност везује за поражене режиме – онда се моментално пале антене у ушима свих „мисионара прогреса и нормалности“ по Србији. Још када су узме у обзир чињеница да је Вељко Ражнатовић по професији боксер и пољопривредник – дакле долази из мушког погледа на свет и древног еснафа неодвојивог од побожности – онда се те антене преусмеравају из пасивног чулног стања на отровно вербално поље. Шта прича овај „сељак и фармер из Титела“, овај „син Слобиног команданта“, овај „силеџија по професији“ – само су неки од пежоративних коментара прогресивне Србије у јавности.

Шта је то морално спорно изрекао Вељко Ражнатовић? Рекао је како је женска сукњица за његовог сина неприхватљива у том узрасту, јер постоји опасност да би се овим наизглед невиним избором њему подметали неприродни полни осећаји. Једноставно, дечаке у свим узрастима треба облачити у мушке костиме, а девојчице у женске. Или нека ово правило важи бар за његову децу – докле се он као родитељ пита.

Вељко каже како је могао да живи било где по свету, али да је због овакве бесполне и хермафродитске идеологије побегао из таквог света (и из Београда), преселивши се у мало и здраво место, одакле је његова супруга, у намери да заштити децу од галопирајуће декаденције. Хтео би да се његова породица конституише у библијском вредносном смислу као заједница оца-мушкарца, мајке-жене и деце – дечака и девојчица.
Надао се да ће пресељењем у ову знатно мању и пасивнију средину, успети да избегне агресивну пропаганду и нехришћанску праксу врлог новог ЛГБТ света. Читав случај је некако препумпан и придат му је већи ехо у јавности у односу на саму срж неспоразума: ношење сукњице са мотивима бубамаре на дечијем маскенбалу. Вељкове речи би у његовој ситуацији изговорило преко 90 одсто родитеља у Србији, али не би биле лансирале тако високо у нашој психолошкој орбити.

Вељко је само подвукао родитељску забринутост на тему да ли образовне институције у Србији васпитавају нашу децу на супротним вредностима од оних које покушавамо да им усадимо у кући. Он је мислио само на полне одреднице, оне исте које познаје Устав Републике Србије, када јасно дефинише два пола: мушки и женски. Дакле, не постоје сексуални родови већ постоје сексуални полови, и нема их више од два.

Шта ако се још од вртића нашој деци на лукав и заобилазан начин подмећу другачије и нетрадиционалне вредности: „родитељ један“ и „родитељ два“ уместо оца и мајке, мноштво родова уместо два биолошка пола, трансџендеризам уместо хришћанског погледа на ствари? И сада све постаје врло битно: и ко нам пише уџбенике, и ко нам саставља и потврђује законе попут оног Чомићкиног о „родно осетљивом језику“, и ко нам стипендира тужилаштво и судство, и одакле се регрутују уредници у медијима и будући министри.

И пошто сви знамо да је одговор на ово питање како се све претходно обавља у оквиру НВО сектора који колоквијално означавамо као „сорошевско-давоски“, кључно питање српских евро-интеграција гласи: да ли је и како могуће приближити се Колективном западу без увођења идеологије трансџендеризма, хермафродитизма и воукизма? Одмах да рашчистимо и ову дилему: није могуће. Једино остаје питање у којој мери ће нас погледати срећа кад је у питању жртвовање наше деце за нове нараштаје „епштајновских“ предатора са Запада.

Значење симбола

Након Вељковог емотивног иступа, кренула је медијска хајка против њега. Видљив је централни појмовни и суштински одговор на Вељкове тврдње: бубамара не симболизује полну конверзију или бесполност, већ срећу, благостање, спокој, љубав или гостопримство. По хришћанској традицији везује се за Богородицу као „Маријина буба“.

Међутим, свако ко се иоле удуби у срж ове јавне хајке и примени здраву логику уочиће два основна кретања. Прво, Вељко није говорио о проблему бубамаре као такве, већ је говорио о проблему сукњице на телу његовог сина. Свеједно му је било да ли је на тој сукњици био мотив бубамаре, штрумфова или жирафе. Сметало би му и да је та сукњица била дезенирана мотивима боксерских рукавица.

Отежавајућа околност за Вељка су биле предрасуде које према њему постоје због његових родитеља

Друго, свеопшта замена тезе и пребацивање са проблема женске сукњице на питање тврдокрилца бубамаре – као и пежоративно-ироничан наратив у медијима према Вељку – јасно указују на постојање јединственог идеолошког потписа у овој афери.

Чак и ако није реч о једном креативном и физичком месту, свакако се ради о унисоној памети. Захваљујући таквом спину, јавни дискурс је са питања полне идеологије преусмерен на бубамару као симбол. А на овом пољу Вељкова тврдња постаје темељ забијен у мочварно тло. Додатна отежавајућа околност за Вељка су биле предрасуде које према њему постоје због његових родитеља: због оних који не памте Аркана по добром у политичком смислу, као и оних који не мисле о Цеци повољно у културолошком смислу.

У прилог нареченом, односно колико владавина симболима једне заједнице постаје начин да се овлада њом самом, нека послужи савремена употреба појма „дуга“. Шта она данас примарно симболизује? У односу на дух времена, дуга у савременој епохи симболизује ЛГБТ покрет по званичном увођењу амблема 1978. године у Сан Франциску.

Данас овај шестобојни симбол видимо на скоро сваком кораку у западној јавности: на заставама окаченим по институцијама, на холограмима по фасадама, на тв-екранима, на спортским и музичким манифестацијама, на биоскопским платнима, на робним маркама. Рецимо, на Мундијалу у Катару 2022. године, ФИФА је захтевала да капитенске траке буду у дугиним бојама, што је Србија одбила, па Душан Тадић није носио такву капитенску траку.

Да ли је српско фудбалско руководство – па и сам капитен Тадић – можда узимало у обзир да је дуга вековима пре ЛГБТ идеологије била библијски симбол Божјег савеза са преживелим човеком после Великог потопа? Или хришћански симбол новог почетка после таме? Наравно да нису размишљали у том правцу. Сасвим је разумљиво да би ношење траке са дугиним бојама на капитеновој руци, из круга једног православног народа, било протумачено као подршка хомосексуалној идеологији, а не у библијским симболичким кодовима. Зато је и сасвим разумљива асоцијација коју је Вељко Ражнатовић имао кад је видео сукњицу на телу свог двогодишњег сина, а не мотив бубамаре као дезен.

Недвосмислена подршка

По многим важним питањима српска јавност – а посебно медијски простор – показује елементе кукавичлука, инфериорности и малограђанштине. Иако се огромна већина унутар српског народа чврсто противи оваквој агресивној доминацији идеологије трансџендеризма и хомосексуалности, јавност ћути на све њене појаве које нас окупирају, као и на праксу стављања права геј популације као апсолутног приоритета у односу на све остале угрожене и спутане мањине.

Огромна већина грађана у Србији би волела да живи у држави попут Русије, где су разбијање традиционалне породице и промоција хомосексуалне идеологије законом забрањени, премда многи то неће јавно признати. Опет, та „огромна већина“ ћути и због тога трпи последице ове „позитивне дискриминације“, плашећи се да не изгуби простор у јавности, радно место, право на банкарски рачун, или нека друга права.

У прилог нареченом стижу нам многи коментари од особа које су подржале Вељка на друштвеним мрежама, а које су претходних година побегле из западних земаља због страха за сопствену децу. Они пишу да су били сведоци апсолутне сексуалне декаденције као својеврсног друштвеног експеримента у којем се најмлађа поколења васпитавају у тим државама.

Пишу и како је постојала оправдана бојазан да им трајно одузму децу ако би им забранили да пар година пре пунолетства промене пол. Неки пишу и да су им блокирали банковне рачуне због тога што су на друштвеним мрежама остављали уљудне коментаре који си процењени као политички некоректни, или ако су изразили сумњу према политици обавезне вакцинације.

Боље да не спомињемо муке западњака који су у својим државама на аргументован начин изнели политички став који садржи другачији поглед на руску интервенцију у Украјини. Сви они много боље разумеју Вељка од ових који га нападају, и који му се подсмевају. И њих је на Западу сваким даном све више.

На крају, како овај текст не би био недоречен и неодређен у смислу опредељења у односу на актуелну ситуацију из Титела, дужан сам да кажем следеће: Изражавам отворене симпатије према свакоме ко одлучи да се пресели у малу варош која се биолошки празни, и тамо заснује традиционалну православну породицу са више деце. Посебно ако има све услове да комфорно живи у Београду. Такође изражавам поштовање према свакоме ко се одлучи на бављење древним и племенитим пољопривредним послом. У конкретном случају, везано за отпор према трансџендерском васпитавању деце у нашим институцијама, пружам недвосмислену подршку фармеру Вељку Ражнатовићу.

Игор Ивановић је публициста из Београда, дугогодишњи члан Удружења књижевника Србије и аутор књиге „Против авнојевског света”. Ексклузивно за Нови Стандард.

Извор: Нови Стандард