Студентски покрет у Србији успео је да оствари оно што опозиционим партијама није пошло за руком више од деценије – да победи политичку машинерију Александра Вучића. Међутим, након историјске изборне победе 25. октобра, пред студентима и њиховим кандидатима налази се можда још тежи задатак: формирање функционалне владе и управљање државом. Амерички Њујорк тајмс у опширној анализи поставља питање може ли покрет који је настао без лидера, политичке странке и традиционалне кампање да успешно води земљу.
Како пише Њујорк тајмс, студенти су одлуке доносили подизањем руку, после вишесатних расправа у универзитетским учионицама. Тај спор и често компликован процес, познат као пленум, представљао је својеврстан експеримент у непосредној демократији.
Испоставило се да је управо такав начин организовања био довољно снажан да порази политички систем који је Александар Вучић градио годинама.
Вучић је, подсећа амерички лист, поднео оставку на председничку функцију месец дана пре парламентарних избора, рачунајући да ће његова Српска напредна странка поново победити и да ће он моћи да задржи власт као премијер. Међутим, план му је пропао.
Студентска листа освојила је 140 од укупно 250 посланичких места, док је СНС добио 103 мандата, према коначним резултатима објављеним 5. новембра.
Ипак, Њујорк тајмс упозорава да принципи који су студентима донели победу можда неће бити довољни за стварање стабилне и дугорочно одрживе владе.
„Разлике ће неминовно довести до подела“
Један од највећих изазова јесте чињеница да су студенти на изборну листу поставили људе различитих политичких и идеолошких уверења, од којих већина нема искуства у управљању државом.
Њих је до сада повезивао првенствено један циљ – смена Вучића и система који је створио.
Социолог Владимир Вулетић упозорава да би управо начин одлучивања могао да постане озбиљан проблем.
„То је комбинација комунистичког начина одлучивања кроз пленуме и демократског одлучивања преко изабраних посланика у парламенту. Усклађивање та два приступа представљаће организациони изазов“, рекао је Вулетић за Њујорк тајмс.
Он сматра да су унутрашњи сукоби готово неизбежни.
„Идеолошке и организационе разлике неминовно ће довести до подела унутар покрета, а вероватно и до нових избора у року од годину дана“, оценио је Вулетић.
Студенти, међутим, тврде да су свесни разлике између организовања протеста и управљања државом.
Наталија Петровић (22), студенткиња комуникација и односа с јавношћу, објашњава да будућа власт неће функционисати као студентски пленуми.
„Будући парламент и влада неће радити по принципима студентских пленума и непосредне демократије, већ у складу са Уставом и програмом који смо развили заједно са нашим кандидатима и другим стручњацима“, изјавила је она.
Ко ће бити премијер и ко ће заправо доносити одлуке?
Њујорк тајмс наводи да још није познато ко ће бити нови председник Владе Србије.
Нови парламент мора да се конституише у року од три месеца од објављивања коначних изборних резултата, али датум седнице још није одређен.
Пред будућом влашћу налази се низ хитних задатака – усвајање буџета, именовање министара, преговори о међународним споразумима и реаговање на могуће кризе.
За разлику од студентских пленума, на којима су се сатима разматрали чак и мање важни предлози, државне институције неће имати луксуз неограниченог времена за доношење одлука.
Додатни проблем представља однос студената и људи које су изабрали за посланичке кандидате.
Студенти нису желели да сами уђу у парламент, али намеравају да задрже контролну улогу над онима које су довели на власт.
Они тврде да неће покушавати да организују пленуме по министарствима, већ да ће деловати као независна снага која захтева транспарентност и одговорност.
Међутим, остаје питање шта ће се догодити када се изабрани посланици не буду слагали са ставовима студентског покрета.
Професор Факултета политичких наука Душан Спасојевић упозорио је у својој анализи да би управљање државом захтевало већу самосталност изабраних представника.
„Фаза управљања захтевала би да посланици или министарства добију стварна овлашћења, ослобођена студентске контроле“, написао је Спасојевић.
Студенти, с друге стране, страхују да би давање потпуне слободе политичарима могло да створи нови центар моћи који би временом почео да личи на странке против којих су се борили.
Програм од 1.000 страница, али без одговора на сва питања
Кандидати Студентске листе обавезали су се да ће спроводити програм од приближно 1.000 страница, у чијој су изради учествовале хиљаде стручњака, професора и студената.
Ипак, према оцени Њујорк тајмса, документ садржи много начелних обећања о одговорности, транспарентности и борби против корупције, али знатно мање конкретних планова.
Посебно су избегавана питања која би могла да изазову поделе унутар покрета, нарочито она која се односе на спољну политику.
Једно од ретких јасно дефинисаних спољнополитичких опредељења односи се на Израел.
Студенти су изразили жељу да прекину блиску сарадњу коју је Вучићева власт одржавала са Израелом, посебно у области одбране.
У програму је наведено да Србија не сме „да буде саучесник у систематском покушају Израела да уништи палестински народ у Појасу Газе“.
Од трагедије у Новом Саду до историјске победе
Амерички лист подсећа да је студентски покрет настао након пада надстрешнице на реконструисаној железничкој станици у Новом Саду у новембру 2024. године, када је погинуло 16 људи.
Трагедија је постала симбол системске корупције, а студенти су убрзо почели да организују блокаде факултета и масовне протесте, захтевајући одговорност извођача радова и државних функционера.
Међу студентима који су се прикључили протестима био је и Никола Малетић (21), студент политичких наука, који се налазио свега неколико метара од надстрешнице у тренутку њеног урушавања.
Он објашњава да је одсуство лидера у почетку било тактичко решење, како би се покрет заштитио од притисака безбедносних служби.
Временом је, међутим, таква организација постала један од његових основних принципа.
„Људи су схватили да никада више не смемо да дозволимо да један човек управља државом“, рекао је Малетић.
Студенти су готово две године организовали протесте, а неки скупови окупили су стотине хиљада грађана.
За разлику од традиционалних опозиционих странака, нису се ограничили на Београд и друге велике градове.
Пешачили су и возили бицикле стотинама километара широм Србије, обилазили мала места и удаљена села, разговарали са пољопривредницима, родитељима и пензионерима.
Управо такви сусрети, пише Њујорк тајмс, омогућили су им да стекну поверење грађана који су одавно изгубили веру у политику.
Док је Вучић доминирао националним телевизијама, студенти су се ослањали на друштвене мреже и непосредне контакте са грађанима.
Тајни састанци, шифрована имена и избор кандидата
Посебну пажњу Њујорк тајмс посветио је начину на који су студенти бирали људе за своју изборну листу.
Састанци су одржавани у тајности, мобилни телефони остављани су изван просторија, а потенцијални кандидати добијали су шифрована имена која су се мењала како би се спречило цурење информација.
Студенти су предлагали кандидате, испитивали их, проверавали њихове биографије и гласали о њима.
Потом су кандидатуре разматране на факултетима широм Србије, а за улазак на коначну листу била је потребна подршка више од половине њих.
Сваки кандидат морао је да потпише и својеврсни „друштвени уговор“, којим се обавезао на поштовање принципа и циљева покрета.
Професор хемије Радомир Саичић, један од кандидата Студентске листе, описао је овај систем као облик „хоризонталне демократије“.
Наталија Петровић објашњава да је циљ био да покрет не зависи од појединаца.
„Идеја покрета без лидера била је да ауторитарни режим не може да нападне и дискредитује једног човека и тиме поткопа читав покрет“, рекла је она.
Према њеним речима, упркос разликама међу кандидатима, сви су прихватили основни циљ будуће власти.
„Главни циљ наше владе јесте да истргне државу из канџи мафије и успостави механизме одговорности и транспарентности који ће свакој будућој власти максимално отежати корупцију“, поручила је Петровић.
„Не желимо нову власт која ће се понашати као стара“
Иако су студенти остварили историјску победу, Њујорк тајмс закључује да је њихов највећи изазов тек пред њима.
Покрет који је успео да окупи људе различитих политичких уверења око заједничког противника сада мора да пронађе начин да те разлике превазиђе приликом доношења конкретних одлука.
Истовремено, студенти желе да задрже независност и могућност да контролишу власт, али без стварања паралелног система одлучивања.
За Николу Малетића, који је преживео трагедију у Новом Саду, победа на изборима зато није коначни циљ.
„Једина права победа биће трајна промена политичке културе и начина на који се управља државом“, рекао је он.
„Све друго би једноставно значило да имамо нову владу која се понаша исто као стара.“
Нова.рс





