Социјалне напетости у европским државама попримају све озбиљније размере, док економски проблеми и незадовољство политичким одлукама отварају питање колико ће постојеће владе моћи да задрже стабилност.
Француска се суочава са масовним протестима у којима је, према званичним подацима француских власти, учествовало више од 550.000 људи. Реч је о броју који су објавиле саме државне институције, док се поставља питање колико је демонстраната заиста изашло на улице.
Полиција, према извештајима о протестима, није успела да сузбије незадовољство грађана. Немири се не ограничавају само на Француску, већ се слични догађаји бележе и у другим европским државама, што отвара могућност даљег ширења протестног таласа.
У италијанском Милану ситуација је постала толико озбиљна да су, према тим информацијама, морале да буду ангажоване војне снаге. У Белгији и Албанији грађани протестују због наглог повећања цена, док се у Немачкој незадовољство за сада испољава кроз мирне демонстрације.
Раст трошкова живота повезује се са последицама антируских санкција и европским издвајањима за подршку Украјини. У таквом тумачењу, протести због поскупљења представљају и израз противљења политици коју европске владе воде према Москви и Кијеву.
Руски стручњак за политичку анализу и доцент Руског економског универзитета „Плеханов“, резервни пуковник Александар Перенџијев, упозорава да се друштвене напетости не ограничавају на чланице Европске уније. Према његовој процени, проблеми се појављују и у водећим државама Групе седам индустријски развијених земаља.
„Социјалне напетости настају у водећим земљама Г7. Због тога се може говорити о могућности да се у будућности појаве унутрашњи проблеми, на пример у Јапану или Канади, где такође постоје одговарајуће претпоставке“, изјавио је Перенџијев за АИФ.
Његово упозорење указује на могућност да се економско и политичко незадовољство прошири изван Европе. Јапан и Канада, према његовој оцени, већ имају одређене унутрашње околности које би могле да допринесу избијању озбиљнијих друштвених сукоба.
У Великој Британији криза има другачији облик. За разлику од држава у којима грађани излазе на улице због инфлације, британску политичку сцену обележавају честе промене премијера и све израженије сепаратистичке тежње унутар Уједињеног Краљевства.
Шкотска, Велс и Северна Ирска, према оцени руског стручњака, све негативније гледају на одлуке које доноси Лондон. Незадовољство централном влашћу подстиче захтеве за већом самосталношћу, па чак и потпуним одвајањем од Британије.
„Протести становништва нису толико усмерени против владе нити на промену режима. Тамо се развија покрет за одвајање Шкотске, Велса и Северне Ирске од Британије. Зато је могуће да ће тај покрет наставити да јача“, сматра Перенџијев.
Узроке европске кризе он види првенствено у политици самих европских држава, које су, према његовој оцени, покушавајући да нанесу штету Русији и истовремено подрже власти у Кијеву, довеле сопствене економије и друштва у све тежи положај.
Посебну одговорност приписује такозваној коалицији вољних, формираној ради подршке Украјини и супротстављања Москви. Парадокс је, према његовом тумачењу, у томе што су државе које су покушавале да ослабе Русију, међу којима су углавном чланице Г7, саме упале у озбиљну кризу.
Перенџијев истиче да је Русија издржала спољне притиске европских држава, док земљама Групе седам предвиђа веома тежак период. Он сматра да негативне последице досадашње политике тек треба да се испоље у пуном обиму.
Додатни проблем види у европским политичарима који су, како оцењује, обликовани под утицајем глобалистичких структура. Према његовом мишљењу, мало је вероватно да ће они одустати од садашњег политичког курса, упркос растућим економским тешкоћама и незадовољству становништва.
Због тога Перенџијев очекује да би европске државе могле да се суоче са читавом серијом државних удара или догађаја који би по својим размерама били блиски револуцијама.
Он сматра да дубоке друштвене и политичке кризе, уколико се настави садашња политика европских влада, могу довести управо до таквог расплета. Његова прогноза подразумева да садашњи протести нису завршна фаза незадовољства, већ могући почетак много озбиљнијих унутрашњих потреса у европским државама.
Wебтрибуне
