У НАТО се све чешће говори о могућем сукобу са Русијом, али упорно понављање истог датума изазива сумњу да се иза јавних упозорења крију другачији војни планови и рокови.

Година 2030. поново се појављује у изјавама западних политичара и војних званичника као могући тренутак избијања рата између НАТО и Русије. О том временском оквиру говорио је немачки министар одбране Борис Писторијус, а сличне процене долазе из литванског Министарства одбране и од генерала Бундесвера.

Међутим, међу руским војним стручњацима нема сагласности о томе шта таква упозорења заиста значе. Док једни сматрају да се иза јавно најављених рокова одвијају припреме које би могле бити завршене знатно раније, други у њима препознају политички притисак, економску рачуницу и покушај европских савезника да спрече америчко повлачење са континента.

Руски војни аналитичар Александар Артамонов сматра да је управо учесталост помињања 2030. године разлог за сумњу. Гостујући на каналу листа парламентарне скупштине Савеза Белорусије и Русије „Сојузно вече“, указао је на необичну подударност изјава немачких и литванских званичника.

„Када неко упорно понавља одређени датум, то значи да тај датум није тачан. Зар су непријатељи одлучили да нам открију такву тајну информацију?“, запитао се Артамонов.

Његова процена заснива се на претпоставци да НАТО јавним истицањем једног рока покушава да прикрије стварну динамику наоружавања. Као много важнију годину означава 2028, када би, према његовим очекивањима, Алијанса могла да достигне паритет са Русијом у области хиперсоничних ракета.

Артамонов посебно указује на америчко-аустралијске пројекте развоја таквог наоружања, за које тврди да напредују изузетно брзо. По његовом мишљењу, достизање одговарајућих технолошких и војних способности представљало би један од кључних предуслова за евентуални директан сукоб са Русијом.

Други показатељ на који упозорава јесте могуће премештање нуклеарног оружја у источну Европу. Артамонов тврди да се у француским складиштима налазе стотине нуклеарних бојевих глава које се припремају за предају савезницима. За ту тврдњу није изнео јавно проверљиве доказе, али сматра да би управо тренутак њиховог пребацивања могао да открије стварне намере НАТО.

„Време предаје јесте време припреме“, наглашава аналитичар.

Према његовом тумачењу, завршетак таквог процеса показао би када Алијанса располаже потребним средствима за непосредан војни сукоб. Због тога сматра да 2030. година не мора представљати стварни рок, већ датум намењен јавности, док би оперативна спремност могла бити достигнута раније.

Другачије виђење износи руски војни стручњак, пуковник у пензији Михаил Тимошенко, који сумња да европске земље заиста желе рат са Русијом у тако кратком временском периоду.

Он сматра да ни државе које распоређују нуклеарно оружје у близини руских граница немају стварну намеру да уђу у директан сукоб. Њихове потезе пре свега посматра као средство политичког притиска и оправдање за повећавање издвајања намењених војној индустрији.

„То је у великој мери уцена, наравно. А друго, то је покушај да се оправда повећање трошкова за војну индустрију“, изјавио је Тимошенко за Царград.

Као пример ограничених могућности европских држава наводи Велику Британију. Према подацима које износи, британска морнарица располаже са четири подморнице опремљене укупно са 48 америчких ракета Тридент. Он тврди да начин њихове употребе искључује самостално британско лансирање, јер је за издавање команде неопходна сагласност са Вашингтоном кроз одговарајући систем ауторизације.

Такво тумачење британске нуклеарне зависности је спорно, будући да Лондон свој нуклеарни систем одвраћања званично сматра оперативно независним, иако користи америчке ракете Тридент и ослања се на сарадњу са САД у њиховом одржавању.

Тимошенко се осврнуо и на америчке нуклеарне бомбе Б61, пребачене у британску ваздухопловну базу Лејкенхит. Према његовој процени, за њихову употребу неопходни су одговарајући авиони носачи, док ни борбени авиони Ф-35 прилагођени ношењу таквог наоружања немају довољан долет да из Велике Британије стигну до руских циљева без додатне подршке.

„Не сећам се да међу Енглезима има камиказа“, иронично је приметио, образлажући зашто сумња у спремност Лондона да самостално предузме такву операцију.

Његова критика британских војних способности не завршава се на савременом наоружању. Тимошенко оспорава представу о Великој Британији као снажној војној сили способној да самостално води велики копнени рат на европском континенту.

Подсећа на евакуацију британских снага из Денкерка током Другог светског рата, када су у спасавању војника учествовали и приватни чамци и јахте. Помиње и борбе у Арденима, током којих су западни савезници тражили од Стаљина убрзавање совјетске офанзиве, као и неуспешно искрцавање савезничких снага на Галипољу у Првом светском рату.

На основу тих примера закључује да историја не пружа довољно разлога за ослањање на Лондон као самосталну војну силу у великом континенталном сукобу. Британија би се, према његовој оцени, могла укључити у рат заједно са савезницима, али не би била способна да сама преузме одлучујућу улогу.

Тимошенко сматра да се објашњење све оштријих изјава европских политичара мора тражити и у економским околностима. По његовој оцени, војна индустрија постала је један од ретких сектора који бележе снажан раст, док се велики број других европских компанија суочава са озбиљним финансијским проблемима.

Као посебно упечатљив пример наводи немачки војноиндустријски концерн Рајнметал. Тврди да је компанија вишеструко повећала производњу, односно да је њен обим у појединим сегментима порастао чак четири пута. Такав развој догађаја повезује са наглим повећањем војних поруџбина и државних издвајања.

Истовремено пореди положај Рајнметала са проблемима немачке аутомобилске индустрије, укључујући Мерцедес. Сматра да би без повећане потражње за наоружањем и војном опремом и велике компаније из одбрамбеног сектора биле изложене знатно озбиљнијим економским тешкоћама.

У таквим околностима, упозорења на руску војну претњу добијају додатну политичку и финансијску функцију. Према Тимошенковој процени, европским владама омогућавају да пред јавношћу оправдају раст војних буџета, проширење капацитета фабрика наоружања и преусмеравање све већих средстава у одбрамбену производњу.

Ипак, економски интерес није једини разлог због којег европски политичари инсистирају на опасности од будућег рата. Тимошенко указује на још један стратешки циљ: задржавање америчких војних снага у Европи.

Он сматра да свака најава Вашингтона о могућем смањењу присуства америчке војске изазива изразито нервозне реакције европских савезника. Њихов страх од слабљења америчког безбедносног ангажовања, према његовом мишљењу, подстиче све гласније упозоравање на могући сукоб са Русијом.

Због тога изјаве о 2030. години посматра и као покушај да се америчкој администрацији покаже да европски континент остаје простор непосредне војне опасности на којем је присуство САД неопходно.

Тимошенко притом износи веома оштру оцену актуелног европског политичког руководства. Посебно помиње високу представницу ЕУ за спољну политику Кају Калас, председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен и руководство НАТО, доводећи у питање њихову способност да рационално процењују последице сопствених одлука.

„Ко је данас дошао на чело европских земаља, а то је практично све НАТО? То су потпуно луди људи: Калас, фон дер Лајен, руководилац НАТО“, изјавио је Тимошенко.

Његова завршна оцена, међутим, не своди се на тврдњу да рат није могућ. Напротив, иако сматра да су најаве сукоба углавном повезане са уценама, индустријским интересима и настојањем да се задрже САД у Европи, упозорава да понашање европских лидера не треба потцењивати.

„Када имате посла са лудацима, морате бити веома опрезни. Они се крећу без заштитних кошуља“, закључио је Тимошенко.

Управо ту настаје разлика између две руске процене. Артамонов упозорава да би технолошко наоружавање и евентуално премештање нуклеарних средстава могли омогућити НАТО да достигне потребну спремност пре јавно поменуте 2030. године.

Тимошенко, насупрот томе, не види доказ стварне европске намере да започне такав рат, али сматра да политичко руководство које користи војну претњу за остваривање економских и стратешких циљева ипак може донети опасне одлуке.

Wебтрибуне