Државна посета кинеског председника Си Ђинпинга Сједињеним Државама, прва такве врсте за 11 година, почела је гестовима који тешко личе на досадашњи однос Вашингтона и Пекинга.
Посебно је упадљива промена тона Доналда Трампа, који је кинеског лидера раније називао и „убицом“, док га сада дочекује уз демонстративно поштовање и готово церемонијалну срдачност.
Амерички председник је, одступајући од вишедеценијске праксе, лично дочекао Си Ђинпинга у војној бази Ендруз. Такав гест америчког председника према страном лидеру није виђен више од 60 година. Последњи сличан случај догодио се 1962, када је Џон Кенеди на исти начин дочекао британског премијера Харолда Макмилана, тада главног америчког савезника.
Атмосферу је додатно појачао Илон Маск, који је у интервјуу кинеској државној телевизији Си Ђинпинга назвао великим лидером под којим је Кина остварила огромни просперитет.
Промена је још упечатљивија ако се упореди са Трамповом посетом Кини од 13. до 15. маја. Америчка делегација тада се понашала демонстративно резервисано, а при одласку су одбачени кинески поклони због страха да могу садржати уређаје за прислушкивање. Ни кинеска страна тада није показивала нарочиту топлину, а Си Ђинпинг није лично дочекао Трампа по доласку.
Постоји и друго искуство које у Пекингу може изазивати опрез. Трамп је и Владимира Путина на Аљасци дочекао у војној бази уз велику представу и политичку симболику, али очекивања везана за договоре из Енкориџа нису остварена. Америчке обавезе, како се оцењује у овој интерпретацији, нису спроведене и од читавог догађаја остао је углавном политички спектакл.
Још необичнији детаљ представљају фотографије Трампа током дочека кинеског председника. На њима амерички председник носи црне рукавице, иако није зима и такав детаљ није карактеристичан за његове јавне наступе. Аутор том призору даје симболичко значење и сматра да се у америчкој политици снажни визуелни сигнали ретко појављују случајно.
Истовремено, састав кинеске делегације отвара много конкретније питање. Упркос огромном интересовању америчких пословних кругова за посету, Си Ђинпинг није довео велику групу водећих кинеских привредника.
Међу најважнијим члановима делегације налазе се његова супруга, министар спољних послова и шеф апарата Централног комитета Комунистичке партије Кине, док је једина личност непосредно повезана са економском политиком вицепремијер Државног савета Хе Лифенг.
Хе Лифенг је у САД стигао раније ради трговинских преговора, чији резултат није донео велики пробој, иако су обе стране покушале да их представе у повољнијем светлу.
То је важан сигнал јер 10. новембра истичу међусобни мораторијуми на нове рестриктивне мере. Продужење економског примирја зато може бити део разговора, али тешко да представља централни разлог Си Ђинпинговог доласка.
Период америчко-кинеске економске симбиозе који је својевремено називан „Чимериком“ практично је завршен. Две силе сада улазе у дуготрајно надметање за тржишта, технологију, ресурсе и политички утицај, па ће сваки трговински договор бити део много шире стратешке рачунице.
Обе стране су се за сусрет припремале месецима. Трамп у преговоре улази са новим пакетима санкција и другим инструментима притиска, рачунајући да ће му они омогућити јачу позицију.
Пекинг је одговорио комбинацијом притиска и уступака. Кинеске државне компаније пред посету су повећале куповину америчке соје, док је Кина додатно пооштрила контролу извоза прекурсора фентанила, хемикалија које мексички наркокартели користе за производњу дроге намењене америчком тржишту.
Ипак, питање које надилази соју, царине, санкције и фентанил јесте Тајван.
Пекинг жели да острво врати под своју контролу и не намерава да неограничено прихвата његов садашњи положај. Си Ђинпинг је непосредно уочи америчке посете поново говорио о групи кинеских генерала који су се раније противили могућој тајванској операцији због страха од неуспеха.
Њихов политички утицај је у међувремену уклоњен, док Народноослободилачка армија наставља вежбе које укључују поморску и ваздушну блокаду острва, десантне операције и нападе на макете важних објеката у Тајпеју.
Кина је истовремено извела и ретку демонстрацију стратешких нуклеарних способности. Са подморнице у Тихом океану успешно је лансирана интерконтинентална балистичка ракета способна да носи нуклеарну бојеву главу. Био је то други такав кинески тест од 2024. године, после периода дужег од четири деценије без сличних лансирања.
Формални повод био је одбрамбени споразум Аустралије и Фиџија који Пекинг сматра усмереним против Кине. Међутим, порука је истовремено била намењена Сједињеним Државама, које покушавају да око Кине изграде мрежу војних партнерстава и савеза.
Још озбиљнију позадину представља промена кинеског законодавства. Кина је први пут за 16 година изменила закон који уређује мобилизацију за потребе одбране, а нова правила ступају на снагу 1. октобра. Прописи одређују начин ангажовања људи, технологије и других ресурса у случају преласка државе на ратни режим.
У војне сврхе моћи ће да буду укључене цивилне технологије из области вештачке интелигенције, беспилотних система, дронова, сајбер-технологије, електромагнетног спектра, поморства, свемира, квантних технологија и биотехнологије. Предвиђено је и ангажовање стручњака из тих сектора, као и могућност принудног коришћења појединих ресурса.
У закону је наведено да се такве мере могу примењивати када су угрожени национални суверенитет, јединство, територијални интегритет, безбедност и развојни интереси Кине. Таква формулација директно се уклапа у кинески став о Тајвану и могућност да западне државе покушају да уведу блокаду Кини после евентуалне операције уједињења.
Због тога се кључни садржај разговора у Вашингтону не мора тражити у трговинским табелама. Пекинг жели да установи да ли Трампова администрација може да прихвати модел мирног уједињења са Тајваном или макар конкретан процес који би водио ка таквом исходу.
Кинеском руководству време није неограничено. Године 2027. биће одржан 21. конгрес Комунистичке партије Кине, када ће се отворити и питање четвртог мандата Си Ђинпинга. Уколико до тада не буде политичког напретка око Тајвана, Пекинг ће морати да одлучи да ли да одложи решавање питања или да пређе на знатно ризичнији пут.
Исход садашњих разговора могао би да пружи први показатељ. Ако буде постигнуто само краткотрајно продужење економског примирја, то би значило да око Тајвана није направљен суштински помак.
Ако се, међутим, изненада отвори простор за велики економски споразум, аутор сматра да би то могло указивати на одређене америчке уступке или обећања Пекингу у вези са острвом.
За сада постоје знаци који не говоре у прилог великом пробоју. Првобитно се очекивало да ће Си Ђинпинга пратити бројна и репрезентативна кинеска пословна делегација, али се то није догодило.
Дипломатски календар ипак оставља простор за наставак разговора. Си Ђинпинг и Трамп могли би поново да се састану у новембру на маргинама самита АПЕК у Шенжену, а затим и у децембру на самиту Г20 у Мајамију. После тих сусрета Пекинг би могао да прецизира даље потезе.
Кинеско руководство притом може оценити да је садашњи тренутак повољнији него што ће бити за неколико година. Америчке залихе наоружања исцрпљене су због ангажовања на Блиском истоку и помоћи Украјини, док су савези које Вашингтон гради против Кине још у процесу консолидације.
Тајван такође није потпуно припремљен за велики рат, а Пекинг рачуна да на острву има присталице, укључујући појединце унутар војних структура.
Продужавање садашњег стања носи ризике за Кину. Што више времена пролази, Тајван може бити боље припремљен за одбрану, док би америчка страна могла да изнесе са острва технологију, капитал и друге ресурсе које сматра стратешки важним.
Ни претња глобалним санкцијама у Пекингу се не мора посматрати као одлучујућа препрека. Велики број држава формално признаје политику једне Кине, док су западне привреде и даље дубоко повезане са кинеском производњом, трговином и ланцима снабдевања. Опсежан санкциони рат зато би нанео озбиљну економску штету и државама које би га увеле.
Проблем за Кину јесте што та међузависност неће трајати заувек. Процес смањивања западне зависности од кинеске индустрије већ је почео, па би за неколико година економски притисак на Пекинг могао бити много делотворнији него данас.
У таквим околностима америчка срдачност добија другачије значење. Како пише Царград, Трампова могућа тактика јесте да Си Ђинпинга „загуши пријатељским загрљајем“, понуди довољно неодређена обећања о Тајвану и купи време док се стратешки однос снага не промени у корист САД.
Такав приступ пореди се са ранијим америчким односом према Совјетском Савезу и Русији. Као пример се наводе Мински споразуми, који су Западу дали време да војно ојача Украјину, али и политика детанта према СССР-у током периода када су САД имале економске, финансијске и друштвене проблеме, уз рат у Вијетнаму.
Совјетско руководство тада је прихватило попуштање напетости у тренутку када се СССР налазио у снажној међународној позицији. Касније, када су се Сједињене Државе опоравиле, а совјетски систем ушао у период стагнације, Вашингтон више није имао исти разлог за попустљивост. Аутор у томе види историјску паралелу са данашњом Кином и упозорење Пекингу да краткорочна стабилност може постати дугорочна замка.
Трамп добро памти време Хладног рата и политичку логику тог периода. Међутим, остаје питање да ли је Си Ђинпинг спреман да прихвати улогу коју је својевремено имао Леонид Брежњев или ће покушати да искористи садашњи тренутак пре него што се однос снага поново промени.
У тој интерпретацији чак и детаљ који би у другачијим околностима изгледао безначајно добија посебно место: црне рукавице америчког председника током дочека кинеског лидера. Аутор их оставља као последњи симбол упозорења у сусрету чији стварни резултат неће одређивати церемонија, већ питање Тајвана и време које обе стране покушавају да купе.
Wебтрибуне
