Пише: Владимир Димитријевић

БУНЕ СЕ, А НЕ ПИТАЈУ ВУЧИЋА

Догађа се нешто веома непријатно за једну удобну политичку теорију: Европа се побунила, а није претходно затражила дозволу од домаћих тумача геополитике, на челу са премудрим Каменозборцем Вучићем. У Француској су на улице изашли средњошколци, наставници и грађани незадовољни стањем образовања и трошковима живота. Италијански ученици протестују против школских услова и социјалне несигурности. У Албанији млади траже одговорност власти, боље образовање и достојанственију будућност. Белгијски студенти страхују да ће им студирање постати мање доступно, а португалски и шпански бунтовнии са разлогом се питају како се стиже до крова над главом када цене становања расту много брже од плата.

Ако човек годинама слуша да је студентски протест у Србији пре свега производ туђе „одрешене кесе“, а не домаћег незадовољства, оваква слика побуњене Европе представља готово непристојност. Зар нисмо већ добили објашњење Вучића и извесних из СПЦ да је у питању „обојена револуција“? Зар нису незадовољни студенти, кад год затраже одговорност институција, по правилу само неискусни извођачи радова на пројекту неке далеке силе, пре свега Запада? Према тој логици, једино би још требало утврдити ко је потписао налог да се протести организују и у Паризу, Милану, Тирани, Бриселу, Мадриду и Лисабону. Да ли је сам Запад отворио конкурс за дестабилизацију Запада? Да ли се у некој невидљивој централи потписују уговори према којима француски ученици морају да протестују против Макрона, а италијански против Ђорђе Мелони?

Протести у западним земљама не могу „математички“ да оповргну сваку могућност страног утицаја на протест у Србији. Могу, међутим, да разобличе мисаону лењост која политичко незадовољство по аутоматизму приписује спољном режисеру. Ако исте врсте притужби настају на врло различитим адресама, а грађани различитих држава постављају питања о корупцији, пропалим школама, високим станаринама и одговорности власти, онда постоји и једно мање спектакуларно, али уверљивије објашњење: људи реагују на услове сопственог живота.

НЕКРОПОЛИТИЧАР У НОВОМ САДУ

Недавно се „Напред, па у кречану!“ Вучић нашао на свом некрополитичком скупу у Новом Саду, не дозвољавајући својим бесмисленим брбљањем да се реши питање шеснаест људских глава које је смртоносни СНСистем убио путем надстрешнице. И говорио је, пун празнога себе, као „суверениста“, пред својим идолопоклоницима, званим „Вучићеви сведоци“, који верују у хиљадаугодишње царство Вучићево на земљи.

А у позадини, као глас савести, студенти – ко би други?

Српски студентски покрет није започео као апстрактан спор о томе да ли је Европа добра или лоша, нити као школска вежба из међународних односа. Настао је после пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду 1. новембра 2024, трагедије у којој је страдало шеснаест људи. Студенти и грађани тражили су утврђивање одговорности, увид у поступање институција и одговор на питање како је могуће да реконструисани јавни простор постане место погибије.

Протестовање је локално по месту настанка, али универзално по својој моралној целовитости. СНСистем, оличен у Вучићу, није одговорио на низ битних питања. Она, крвава, вичу и данас. Ко је проверавао радове? Ко је одобравао документацију? Ко је одговоран за надзор? На ова питања није могуће одговорити причом о „обојеној револуцији“. Одговор на питање ко је финансирао протест, чак и када би био документован, не би заменио одговор на питање ко је крив за одсецање шеснаест људских глава надстрешницом, за гиљотиинрање невиних у Новом Саду, некрополитичком реконструкцијом.

СА ЕДИЈЕМ РАМОМ ДО КРАЈА

Некрополитичар, сав у сомнабулној измаглици, док, попут свог брата по ЕУ картелу, Едија Раме ( баш ових дана ЕУрсула фон је стала на његову страну, и осудила „насиље“ албански демонстраната ), прича са каменом, покушава да нам баца крваву прашину у очи. Када студенти и грађани траже институционалну одговорност, појављује се драматична жвака о непријатељима државе. Надстрешница, као физичка чињеница, својом тежином непрестано враћа расправу на оно што пропагандни речник настоји да учини споредним: бетон, пројекат, документа, потпис, надзор и јавни интерес.

Ко ће да одговара као убица?

Симболичка снага Новог Сада поново је била видљива 16. октобра 2026, када је Каменозборац одржао предизборни скуп у том граду. Он је на митингу, не приказујући доказе, поновио тврдњу о великим сумама које су дошле из иностранства ради рушења Србије. Тако се уочи избора објашњење протеста претвара у оружје изборне борбе.

Најлакше би било поверовати да је Нови Сад само сценографија једне велике игре моћи. Али надстрешница није метафора него стварна грађевина која је пала на стварне људе. Надстрешница је гиљотинирала невине! Зато расправа мора почети од проверљивог, а не од употребљивог.

ШТА ХОЋЕ СТУДЕНТИ?

У домаћој пропаганди Каменозборца и дружине често се потцењује једноставна чињеница: студенти могу бити самостални политички актери и када немају програм политичке странке: они се политиком, као добром полиса, баве када говоре о правди. Протестни покрет младих није нужно партија у настајању, али није политички нем иако нема регистровану странку.

Српске студентске блокаде су временом постале шири покрет и један од најзначајнијих политичких догађаја у земљи. У међувремену се протестна енергија прелила и у изборни простор. У септембру 2026. проглашена је изборна листа „Студентска листа – Студенти побеђују“, са кандидатима различитих професија. Кад су студенти у питању, може се расправљати о програму, кадровима, изгледима да се испуне обећања, као и о ризику да се широк грађански покрет сведе на дневнополитичку конкуренцију. Али критика избора тактике и оптужба за „обојену револуцију“ нису исто.

Занимљиво је колико се често од студената захтевају супротне ствари. Ако остају на факултетима, замера им се што их не брину друштвени проблеми, а ако изађу у институционалну борбу, оптужују се да су од почетка били прикривена странка. Ако говоре о правди, пребацује им се недостатак програма, а ако имају програм, каже се да су доказали да све време желе власт. По тој логици, једини прихватљив студент јесте онај који је у истом тренутку политички будан и политички нем. Демократија, међутим, не може бити устројена као испит на коме наставник мења критеријуме чим студент понуди одговор. И оно што нуди српски Каменопоклоник није ништа друго него жеља да се, бескрајно, остане на власти, и да он, као политички Де Сад, никада не дозволи да се објасни Нови Сад, као место где је кловнократска надстрашница гиљотинирала људе, приносећи их на жртву Молоху канцер – капитализма.

ПОЛИТИЧКЕ НЕПОСЛУШНОСТИ У ФРАНЦУСКОЈ

Француска је за домаћу теорију о увезеним студентским протестима посебно незгодан случај. То није геополитичка периферија којој би неко из Западне Европе морао да објасни како изгледа политички протест. То је држава са дугом традицијом штрајкова, уличне мобилизације, синдикалних сукоба и драматичне расправе о границама државне моћи: у том духу, управо су француски средњошколци поново изашли пред училишта са захтевима да школе буду достојне тог имена.

Покрет је од краја септембра обухватио блокаде бројних лицеја, уз незадовољство због недостатка наставника, преоптерећених распореда, запуштених зграда и учионица неприлагођених високим температурама. Шестог октобра демонстрантима су се придружили наставници и синдикати. Оно што је почело у школском дворишту убрзо је постало питање правца државне потрошње и односа државе према младима.

Бунили се, ломили, и добили – полицијски час.

И сада замислимо, само на тренутак, да исту вест читамо језиком који је у Србији коришћен за дискредитацију студената. Недостаје професор математике? То је несумњиво сигнал иностраног уплитања. Кров школе прокишњава? Тај проблем је, по свему судећи, намерно одабран да подрије државу. Ученици негодују што у учионици не могу да уче? Иза оваквог захтева морају се крити нечији геостратешки интереси. Апсурд постаје јасан чим се позната оптужба пресели у туђи, али упоредиви контекст.

Наравно, Француска није Србија. Француски протести имају своју историју, друштвене узроке, политичке организације и врсте институционалних спорова. Не треба тврдити да су француски средњошколци исто што и српски студенти. Много је важније приметити да и једни и други полазе од конкретног искуства: држава је пропала, и млади у њој немају будућност.

Младост не гарантује исправност политичког става, али старост на власти не доказује нечију мудрост. Француски ђаци су управо то подсетили своју државу: школа није само зграда у коју улазиш да би добио оцену, него место на коме учиш да држава има обавезе према теби.

СЕДАМНАЕСТИ ОКТОБАР, ДАН ДЕ

Седамнаестог октобра француски протести добили су шири и знатно напетији облик: реч је о масовним окупљањима због раста трошкова живота и слабљења јавних услуга, али и о озбиљном насиљу у појединим градовима, нападима на полицију, паљевинама, пљачкама и великом броју привођења. Многи су протестовали мирно, а поједине групе учествовале су у насиљу.

Није тешко разумети зашто се школско питање проширило. Када ученици говоре о запуштеним учионицама, они отварају расправу о томе зашто се одваја мање него што је потребно. Наставници сведоче о одливу кадрова и постављају питање квалитета услуге и државних плата. Када им се придруже родитељи и запослени, расправа постаје спор о томе ко сноси последице канцер - капитлистичких одлука. Криза почиње од малог и опипљивог недостатка и стиже до великог питања расподеле моћи.

Француска влада је истицала право на мирно окупљање, али најављујући процесуирање учесника насиља: појавила се и теза да екстремисти политички искоришћавају оправдано незадовољство младих. Па шта с тим? Ако се насилни појединац прикључи маршу незадовољника, тиме не ишчезава недостатак наставника због ког је марш организован.

ДЕ САД И НОВИ САД

То јест, порука Де Саду из Новог Сада: ако има страних обавештајних служби у свему, да ли то значи да надстрешница није гиљотинирала шеснаест невиних људи? Ко за то одговара? Нико. Ма није ваљда нико!

Раздвојити питање легитимности захтева од питања законитости насилног протеста није релативизација насиља. То је минимална интелектуална дисциплина.

Али, опет порука Де Саду из Новог Сада: наша деца до сада нису била насилници! То је била полиција удружена са батинашима маскираним у „Вучићеве сведоке“ из Ћациленда. Криминалце и полукриминалце у служби ћацизма, наравно. СНСквадре и јуришни одреди су изазивали истинско насиље на улицама Србије. Само они, и нико други, осим ако није прерушени они.

Чудесна страна европског октобра је у томе што се велике државе изненада суочавају са истим питањем које кловнократе на челу малих држава годинама настоје да представе као туђи извозни производ: шта ако су грађани љути због нечега што се заиста дешава код куће?

UN ITALIANO VERO

Догађаји у Италији 16. и 17. октобра најбоље показују колико су данашње побуне младих озбиљне. У више италијанских градова организовани су студентски протести познати и под називом „No Meloni Day“. У њима су се преплитали захтеви за боље услове школовања, критика смањивања доступности образовања, питања расизма и положаја ученика страног порекла, социјална несигурност, трошкови живота и однос издвајања за образовање и војску. Медији извештавају о скуповима у Риму, Милану, Торину, Болоњи и другим градовима.

У Милану су 16. октобра средњошколци марширали против мера образовне политике и најављених ограничења удела ученика страног порекла у одељењима, као и против скупог превоза и становања. Већ наредног дана у центру Милана протест против високих трошкова живота имао је и насилну црту: било је бацања предмета на полицију, употребе сузавца и сукобима у близини катедрале и Галерије Виторио Емануеле II. У Болоњи је такође било сукоба и полицијске интервенције.

Милано је идеалан град за гротеску звану ЕУ. У излозима се блиста скупа роба, на разгледницама се продаје слика беспрекорне урбаности, а млади испред тих излога говоре да им живот постаје недоступан. Ако се политичка стабилност дефинише као несметано кретање купаца између брендова, онда је протест свакако непријатно ремећење поретка. Али ако се демократија схвати и као могућност да становник града пита коме његов град служи, онда протест престаје да буде мали квар декоративне расвете и постаје друштвено питање.

Насиље се, наравно, не сме романтизовати. Паљење барикада и разбијање излога не представљају природну надоградњу ученичког захтева за праведнијим школством. Али ни осуда насиља није довољна. После сузавца остаје чињеница да су питања која су људи постављали још увек ту: доступност школе, цене живота, квалитет јавних услуга и осећај да будућност припада све ужем кругу повлашћених.

МИЛАНО У ПЛАМЕНУ И КАРИКАТУРАЛИЗАЦИЈА ПРОБЛЕМА

Постоји нешто симболично у чињеници да су се сукоби у Милану одигравали око катедрале и луксузне трговачке галерије. Град који у глобалној машти представља моду, богатство и елеганцију одједном је постао позорница питања које ни најскупљи излог не може да сакрије: како изгледа живот младог човека који мора да плаћа кирију, школовање и превоз, а не располаже имовином наслеђеном од претходне генерације? То питање није својствено само Милану, али Милано је симболичан град.

У јавним расправама често се потура избор између две карикатуре. Са једне стране стоји наводно безгрешна младост, чији сваки поступак мора бити оправдан искуством друштвене неправде, а са друге стране, наводно беспрекорна држава, којој је свака интервенција дозвољена зато што негде у гомили постоји особа спремна да разбије прозор. Наравно, све су то само карикатуре. Србија под влашћу карикатуре живи, све теже, од 2012. наовамо, када нас је председник Гробар повео на гробље.

РЕЧНИК ВЛАСТИ: СРБИЈА И ИТАЛИЈА

Најзанимљивије је, ипак, оно што се дешава у језику. У Србији се незадовољство студената често приказује као симптом спољне манипулације, а у Италији се део студентских примедаба претвара у расправу о нереду и безбедности. Није то исто, али је слично: садржај захтева губи се када насловне стране преузме једино питање опасности. После неколико дана јавност се боље сећа снимка сукоба него питања о убијању помоћу надстрешнице или о школском буџету. То не мора бити резултат организоване завере - довољни су природа телевизијске драматургије, политичка корист од једноставних порука и наша сопствена склоност да снажним примером заменимо тумачење.

Власт која тврди да млади не разумеју сложеност државних послова често им не понуди сложен одговор, него најбаналнији могући - неко вас је наговорио. Изузетно је погодна та теорија. Она не захтева анализу цене становања, стања школа, ни улагања у образовања. Довољно је пронаћи непријатеља и сваки оправдани протест прогласити његовим дејством.

ПРИЧА ИЗ АЛБАНИЈЕ

Средином октобра у Тирани су се проширили антивладини студентски протести против корупције, трошкова школовања, незапослености и недостатка изгледа за пристојан живот. Улични сукоби, напад на државне зграде и полицијска реакција били су озбиљни, а покрет је захтевао одлазак премијера Едија Раме.

Оно што је посебно занимљиво јесте реакција власти. Рама је, према извештају од 16. октобра, говорио о „страним рукама“ иза немира, без јасног и проверљивог објашњења ко су те руке и шта су конкретно урадиле. Испада да Балкан, када остане без аргумената за разговор са незадовољном младошћу, има исту политичку навику без обзира на националне заставе, верске већине и дипломатске оријентације. Све се може променити, али су стране руке очигледно најпоузданији сарадници регионалних влада у тумачењу њихових домаћих проблема. Наравно, појавила се теза са друштвених мрежа да иза свега стоје – Срби. Еди Рама је оптужио Русију, Иран и Антифу.

Албански случај има и посебну димензију: део ширег протестног расположења био је везан за спорни велики туристички пројекат на обали, повезиван са инвестиционим интересима Џареда Кушнера, зета Доналда Трампа. А ЕУрсула га подржава.

И у Србији и у Албанији су протести, али српски покрет има особено трагично исходиште, а албански је у октобру 2026. испољио интензивније улично насиље. Правити од њих идентичне случајеве било би исто онолико неодговорно колико их прогласити страним производима.

СТРАНИ ПРСТИ И ДОМАЋИ РАЗЛОЗИ

У Тирани је политички проблем ипак сасвим видљив. Питања о трошковима студирања, запослењу после дипломирања и односу инвестиција и јавног интереса не долазе из вакуума. Постоји велики раскорак између нових луксузних зграда и финансијске стварности просечног студента. Нико не може да се запосли ако није у Раминој партијској шеми.

Није потребно идеализовати демонстранте да би се уочила разлика између узрока и поводa. Јер поједини актери могу добијати помоћ из иностранства, а стране силе могу имати своје интересе. Све је то могуће и подложно доказивању. Али чак и када је нека од тих чињеница тачна, она не доказује да су економски и политички разлози незадовољства непостојећи. Напротив, манипулација је често успешна управо тамо где незадовољство већ постоји.

Због тога добар политички аналитичар не пита само ко је искористио протест. Пита и шта је протест омогућило, зашто су његове поруке имале одјека и које су институције заказале. Каменопоклоник Вучић и Каменопоказивач Еди Рама указују на „стране руке“. Браћа Александар и Еди су балкански јефтини мађионичари: из празног шешира извлачи страну руку и њоме покривају све домаће пукотине.

У ЖИЖИ: СРЦЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Брисел је вероватно најнеугоднија географска тачка за сваку причу по којој се демонстрације могу уредно разврстати на „западне извозне операције“ и „домаће безбедносне проблеме“. Седамнаестог октобра у белгијској престоници окупиле су се претежно младе душе, делом охрабрене француским протестима. Студентске организације говориле су о расту цена образовања и реформама које би могле да сузе доступност високог школства. Дошло је и до сукоба са полицијом, која је употребила сузавац и водене топове, а протест је одржан и у Лијежу.

Брисел, наравно, није само град у ком се одржавају састанци представника европских институција. Он је главни град државе са својим социјалним, образовним и језичким поделама. И ближи се крај ЕУтопије, а долази доба у коме ће се државе вратити својим проблемима.

Има у свему поучне симетрије. Уколико је смисао европског политичког идеала да институције одговарају грађанима, онда студенти који се у Бриселу боре за доступност образовања нису ништа друго него проба истинитости идеала. Људска права, попут оног на образовање, остају то што јесу и када њихово остваривање нервира министре. Протест ремети политичку ушушканост носилаца власти, а то му и јесте циљ.

Белгијски случај показује и да ширење протеста није дело централизоване команде. Млади у Бриселу могу видети демонстрације у Паризу, преузети пароле, облик скупа или идеју да је сада прави тренутак за притисак. То је транснационално учење које је познат механизам друштвених покрета. Учионица је, метафорички, постала цела Европа. Али из тога не следи СНС закључак, да постоји централна каса из које се исплаћују сви учесници протеста широм Европе. Слична дела могу настати и зато што су проблеми сродни, а вести брзо путују.

ПОРТУГАЛИЈА СЕ БУНИ

У Португалији је 17. октобар обележило незадовољство због становања и трошкова живота. Медији јављају о шаторима постављеним у Лисабону после протеста и о претежно младим учесницима који су захтевали приступачније становање. Било је синдикалних и грађанских мобилизација због плата, пензија и јавних услуга. То није студентски протест у истом институционалном смислу као блокада факултета, али говори о истој животној фази: периоду када диплома престаје да буде обећање извесне самосталности, а постаје само један од услова за дуготрајну економску неизвесност.

Шатор показује шта значи немати сопствени простор у граду који је све скупљи: ако не можемо да живимо у становима, живећемо на тргу, где ћете морати да нас видите.

Туристичка разгледница једне европске престонице и економска стварност њених становника не морају бити у складу. Град може постати међународно привлачан, а локално неприступачан. Може се величати раст тржишне вредности некретнина, док млади славе када нађу собу коју могу да плате. Таква противречност није доказ пропасти капитализма, али јесте политички проблем који мења однос нових генерација према друштвеном уговору.

У земљи која је и сама чланица Европске уније људи протестују против сопствених услова живота. Види се да Запад није једна безбедна и задовољна целина која побуну производи само за извоз.

ПРАВАЦ ШПАНИЈА

У Шпанији су током октобра настављени протести и окупљања око приступачности становања, укључујући шаторско насеље на мадридском тргу Пуерта дел Сол. Две недеље камповања: шпанско искуство припада широј слици перспективе младих у савременој Европи.

Становање је на први поглед приватна ствар. Свако треба да нађе посао и да одлучи где ће живети. И треба да плаћа кирију. То је разумно све док питање остане у границама појединачног избора. Када, међутим, велики број запослених људи не може да приушти стан у граду у коме ради, приватна тешкоћа прелази у колективно питање.

У таквим околностима побуна није нужно захтев за револуционарним преуређењем свега. Понекад је она покушај да се сачува сасвим конвенционална грађанска идеја: човек који ради треба да има шансу да живи пристојно. Та идеја може бити прихваћена са левице, из центра или са деснице, а предложена решења могу бити радикално различита. Управо зато покрети побуне око становања не могу бити сведени на једну идеолошку агенду.

Србија и Шпанија имају различите институције, економију и политичке историје. Али млади у обе земље могу имају страх да им се животни хоризонт сужава. Сличност побуне Срба и Шпанаца није доказ спољног режисера. Али канцер – капитализам је узрок сваког зла, и то знају и Срби и Шпанци.

ДА ЛИ ЈЕ ЗАПАД ЈЕДАН ЧОВЕК?

У политичком говору СНСрбије „Запад“ се често појављује као да је реч о једном човеку: ујутру доноси одлуку, у подне издаје инструкције, увече пребројава демонстранте. Приписују му се јединствена воља, неподељени интерес и готово натприродна способност да завађа читаве народе који би живели мирно и срећно да није Запада. Али политичка Европа није једна глава. Француска и Италија немају исту владу, Белгија има сложен федерални поредак, Португалија и Шпанија имају сопствене економске и политичке сукобе, а унутар сваког друштва разликују се интереси власти, странака, синдиката, универзитета, послодаваца и грађана.

Те разлике су кључне за разумевање протеста. Француски ученик који блокира лицеј не постаје службеник америчке спољне политике. Италијански студент који оспорава школску реформу не представља једну замишљену западну цивилизацијску вољу. Албански демонстрант против „вучићевске“ власти Едија Раме не објашњава се аутоматски линијом поделе Исток–Запад. Исто тако српски студент који тражи одговорност за надстрешницу – кољачицу шеснаест људи не постаје агент неке владе тиме што добије подршку човека из Париза, Берлина или Брисела.

Ако српски студенти искажу солидарност према француским ученицима, тиме нису преузели одговорност за све што се на француским улицама догоди. Супротно тумачење би значило да нико не сме да подржи туђу борбу да не би било да су сви само нечије марионете.

Иронија европског октобра зато погађа не географију него метафизику једног пропагандног речника. Вучић је желео да његов поданик верује у јединствени, задовољни Запад који са безбедне удаљености нарушава српски мир. Сада његов поданик гледа незадовољни Запад на коме се сукобљавају ученици, министри, полицајци, наставници и подстанари. Испоставља се да је континент препун различитих људи и различитих интереса, при чему је свима доста канцер –капитализма.

„ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“?

У основи приче да је србијански протест морао бити наручен из иностранства лежи необична претпоставка о грађанима: они су довољно способни да данима организују блокаде, праве распоред дежурстава, воде пленуме, комуницирају са медијима, мобилишу различите градове и издрже политички притисак, али нису способни да схвате да су пука оруђа нечије разорне воље. Дакле, сва организациона памет признаје се покрету, осим оне најважније, то јест способности да одреди сопствени циљ.

Теорија режисера користи две супротстављене слике. Демонстранти су у њој истовремено опасни професионалци и лакомислена деца. Они, с једне стране, изводе сложену операцију усмерену на рушење државе, а с друге, наивно прихватају туђе инструкције. Није случајно што је оваква двострукост политички корисна. Ако протест делује масовно и организовано, указује се на моћ страног режисера, али, ако делује спонтано и разнородно, истиче се наводна незрелост учесника. У оба случаја исти закључак: на улици су терористи који су, у исти мах, будале. А паметни су, једини паметни, Вучић, Еди Рама, Макрон...

Друштвени покрети су сложени баш зато што људи нису лутке. Различите групе могу улазити у протест из различитих побуда: неко због убеђења, неко из солидарности, неко из беса, неко зато што је видео да институције годинама не реагују. Њихово окупљање не захтева савршену једнодушност. Напротив, сваки велики покрет може бити збир делимично различитих разлога који се у одређеном тренутку преклопе.

УНИВЕРЗАЛНИ КЉУЧ

Када се та чињеница игнорише, настаје непрестана потрага за једним кључем који наводно отвара сва врата. За Србију то постаје страна обавештајна служба, за француске немире „екстремистички агитатор“, а за Албанију „стране руке“. Понекад утицај организованих актера заиста постоји, као и покушаји преузимања покрета. Проблем није у постављању питања о тим утицајима, него у томе што се хипотеза о утицају проглашава потпуним објашњењем пре него што буде проверена.

Озбиљна политика захтева стрпљење према малим чињеницама.

Колико наставника недостаје у систему? Шта каже документација о реконструкцији надстрешнице? Колико кошта студентска соба? Те чињенице нису спектакуларне, али су много поузданије од приче у којој једна невидљива рука истовремено објашњава све побуне једног континента.

КО ДАЈЕ ПАРЕ? КО ИХ БРОЈИ?

Поставимо питање без ироније: може ли протест бити финансиран? Наравно да може. Свака дуготрајна мобилизација има материјалну страну. Неко плаћа храну, превоз, озвучење, штампу, правну помоћ или простор за окупљање. Новац може долазити од самих учесника, малих донација, синдиката, домаћих организација, политичких актера или међународних фондова. Ниједан од ових извора не може се унапред искључити само зато што је покрет симпатичан неком посматрачу.

Али између општег става да је за протест потребан новац и конкретне оптужбе да страна сила организује покрет ради рушења државе постоји огроман доказни размак. Да би се тај размак премостио, потребно је утврдити ко је уплатио средства, коме, за коју сврху, под чијим налогом, кроз који организациони механизам и са каквом последицом по одлуке покрета. Донација за воду није исто што и финансирање политичке агенде. Подршка страних посматрача није исто што и доказ да су они написали захтеве. Уплата, када постоји, није сама по себи одговор на питање политичке контроле.

И ШАМАН И ШАБАН

Тврдња о „милијардама“ или о неименованим страним центрима моћи има тим већу обавезу доказивања што је крупнија. На предизборном скупу у Новом Саду 16. октобра изнета је тврдња о великом приливу страног новца за рушење Србије, али докази нису представљени. Поглавица Који Прича Са Каменом Мудрости ни не сматра да су му потребни докази: Он Зна Све, и Све Види – јер је и Шаман и Шабан земље Србије.

Нејасна оптужба се понаша као чудесан банковни рачун. На њему се новац никада не види, али се из њега могу платити сва политичка објашњења. Недостаје одговорност за трагедију? Одговор лежи на рачуну. Школа је запуштена? Иза тога је рачун. Нема поверења у институције? Опет исти рачун. До краја расправе више се не поставља питање због чега је неко протестовао, него зашто још није признао да је добио новац од „страног фактора“. Страни фактор вози трактор. Возио би трагтор и Он, али мио му авион.

„КРУЖНО РЕЗОНОВАЊЕ“

Постоји један скроман логички поступак који би значајно побољшао политичку расправу у нас: разликовати могућност од доказаног узрока. Ако је страни утицај на протест могућ, не следи да је он и присутан. Ако је присутан у једном делу организације, не следи да одређује целокупан покрет. Ако неки страни актер поздравља захтев демонстраната, не следи да их је он смислио. И ако студенти у више земаља излазе на улице у приближно истом тренутку, из те временске подударности не следи да су сви побуњени Европе „страни плаћеници“.

Зашто је онда европски октобар важан? Зато што руши привид да је спољно подстрекивање једино смислено објашњење масовног незадовољства. Показује да постоје уверљиви унутрашњи разлози за протест и у земљама које би, према популарној геополитичкој карикатури, требало да буду саме извознице немира.

Најслабији облик политичког доказивања јесте тзв. кружно резоновање. Протест је масован зато што га финансирају странци, а знамо да га финансирају странци зато што је масован. Хипотеза је необорива: ако је скуп мали, страни план је пропао, али, ако је велики, страни план је успео. Ако протест траје кратко, био је пробни балон, али ако траје дуго, реч је о дугорочној операцији. Такве „бедастоће“ се, преко блатоидних медија, стално подмећу „Вучићевим сведоцима“.

Озбиљан истраживач би, напротив, поставио услове под којима би сопствену тезу напустио. Која би документа оборила сумњу у страну команду? Каква би финансијска анализа била прихватљива? Који би докази показали да су одлуке покрета настале независно?

„Вучићеви сведоци“ о томе ни не мисле.

„ЗЛА ДРЖАВА ШТО ДЕМБЕЛЕ ИЗДРЖАВА“ ( МИЋА ДАНОЈЛИЋ )

Држава мора да штити јавни ред, животе, имовину, као и право људи који не желе да протестују. То није спорно. Али када политичка власт све захтеве за одговорношћу почне да описује превасходно као безбедносну опасност, дешава се тоталитарна промена језика. Институције престају да чују питање „шта сте урадили?“ и чују искључиво упозорење „неко вас напада“. Тако се грађански захтев претвара у претњу, а одговор постаје питање одбране од „терориста – блокадера“, а не дијалошког образлагања.

У политиколошкој литератури ова појава се често разматра кроз концепт „секуритизације“: одређена тема представља се као егзистенцијална опасност која захтева ванредну реакцију. Анализа српских студентских протеста објављена 2026. године управо је испитивала прелаз од порицања и маргинализације ка демонизацији покрета и његовом приказивању као претње.

Како је то радио политички Де Сад чији је режим крив за Нови Сад?

МЕТОДОЛОГИЈА ЛАЖИ

Најпре се протесту оспори аутентичност. Затим се његовим учесницима приписује скривена намера. Потом се свакој институцији која према њима покаже разумевање може замерити да није довољно лојална држави. На крају и само питање одговорности изгледа као сумњива активност. Тако власт више не мора да брани само одлуке које је донела, већ грађани морају да бране право да о тим одлукама постављају питања.

Овај механизам није искључиво српски. У Француској се расправа о протестима померала ка насиљу, екстремистима и употреби полицијске силе, а у Албанији су изговорене оптужбе о страним рукама. Онда је у Италији политичка дебата после уличних сукоба снажно усмерена на осуду нереда: друштвени проблем постепено се преводи у питање контроле над незадовољнима.

Нема демократије без полиције која штити права, али нема ни смислене демократије ако се свака критика доживљава као полицијски случај. Одговорна власт има дужност да одвоји преступника од грађанина, доказ од сумње, а сопствену политичку непријатност од стварне претње држави.

Како све то изгледа у пракси?

ЕКСКУРС У ЋАЦИЛЕНД

Србија је, уочи избора 25. октобра 2026, ушла у политичко-медијску аферу која је покренута средином октобра 2026. године. Повод за аферу је видео-интервју под називом „Исповест из Ћациленда”, који је новинар Саша Драгојло објавио за истраживачки медиј БИРН Србија.

У овом интервјуу, Момчило Марјановић (54), дугогодишњи активиста Српске напредне странке из Новог Сада, први пут је изнутра до детаља описао механизме деловања партијских неформалних група, батинаша и организације контрамитинга.

Марјановић је посведочио да је током масовних грађанских и студентских протеста 15. марта 2025. године боравио у „Ћациленду” ( Вучићевом шаторском кампу у Пионирском парку у Београду). Тврдио је да је тамо својим очима видео минимум 100 људи који су носили пиштоље и револвере за појасом и које уопште нису крили.

Према његовим речима, полиција је била у потпуној координацији са наоружаним лицима у кампу и практично их је штитила. Навео је да су његови људи добили упутство да, уколико демонстранти притисну полицију, они физички нападну грађане палицама, металним шипкама, бибер-спрејевима и пиротехником.

Марјановић је изнео тврдњу да је за ове активности, плаћање дневница батинашима и куповину „сигурних гласова” добијао новац у кешу директно у канцеларији директора ЈКП „Новосадска топлана”. Проценио је да је за око две године из овог предузећа лично изнео између 350.000 и 400.000 евра у ту сврху, а као доказ је приложио своје преписке преко телефона.

Сведок је потврдио и праксу запошљавања партијских кадрова у јавним предузећима, где су примали редовне плате а да се никада нису појавили на послу, већ им је једини задатак био теренски рад за странку.

Након неколико дана ћутања институција и оштрих притисака јавности и опозиционих покрета, Тужилаштво за организовони криминал (ТОК) је званично покренуло преdistражни поступак. ТОК је упутио захтев Служби за борбу против организованог криминала (СБПОК) да прикупи потребна обавештења и доказе.

Директор ЈКП „Новосадска топлана”, као и градоначелник Новог Сада, демантовали су ове наводе, назвавши их лажима, и затражили од надлежних органа да испитају случај.

Новинар Саша Драгојло је изјавио да је Марјановић већ месецима био у контакту са БИРН-ом и да је у јавност изашао тек након што је почео да добија озбиљне претње и нападне од људи из система из којег је покушао да изађе, због чега се плаши за сопствену безбедност и безбедност своје породице

И ЗА ПРОТЕСТ И ПРОТИВ НАСИЉА

Једна од најгорих навика у политички поларизованом друштву јесте уверење да човек мора да изабере између подршке праву на протест и осуде насиља. Као да мирни демонстрант губи право на своје захтеве оног часа када друга особа запали канту за смеће или као да оправдан захтев за бољом школом аутоматски оправдава напад на полицајца. Правни и морални ред не функционишу на тај начин.

У Француској су забележена озбиљна оштећења имовине, сукоби и оптужбе за претерану употребу силе. У Милану и Болоњи сукоби су уследили након демонстрација. У Тирани су нападали објекте и полицију, док су надлежни користили сузавац, водене топове и друга средства. У Бриселу је дошло до интервенције полиције. Сваки такав догађај тражи посебно утврђивање чињеница. Не треба преузимати ни полицијску ни „побуњеничку“ верзију као једини извор истине без провере.

Посебна одговорност постоји када међу демонстрантима има малолетника. Држава не може да се одрекне одржавања реда, али примена силе према деци и адолесцентима тражи изузетан опрез и јасан надзор. Извештаји о повређеним младима у Француској и другде отварају питање сразмерности интервенције, а не само питање тактике разбијања нереда. И обрнуто, младост не укида личну одговорност за насилни поступак.

ПРАВО НА НЕЗАДОВОЉСТВО

Поставимо једно непријатно питање: зашто се неким грађанима признаје право на политички гнев, а код других се исто осећање тумачи као доказ туђе манипулације? Ако француски ученик може да буде огорчен због недостатка наставника, зашто српски студент не би могао да буде огорчен због властодржачког бахатог, том јест злочиначког, поступања после трагедије у Новом Саду? Ако португалски подстанар може да тражи другачију стамбену политику, зашто се албанском студенту унапред одузима право да буде незадовољан перспективом запослења?

Одговор који се понекад нуди ( а нуди га Дијалогичар Са Каменом) јесте да је у Србији ситуација „посебна“, зато што се земља налази на геополитичкој раскрсници. То је тачно у општем смислу: Србија има сложен међународни положај, различите партнере и отворене спорове. Али то не може поништити обавезу домаћих институција да поступају одговорно. Геополитика може утицати на друштвене сукобе, али не може бити универзални алиби за њихове домаће узроке.

Ту је и супротна грешка коју треба избећи. ЕУ подршка неком покрету није сама по себи потврда његове праведности. Западне владе могу бити недоследне, заинтересоване или селективне. И у Француској, Италији и Белгији грађани оспоравају одлуке сопствених држава. Критичко мишљење тражи да се српски спор не сведе на митску Европу која наводно тајно помера грађане као фигуре.

Демократска зрелост почиње када се право на неслагање призна као обострано. Уместо питања коме смета незадовољан човек, требало би поставити питање да ли институције умеју да одговоре и незадовољнима, а не само својим присталицама.

МЛАДИ НИСУ БЕЗГРЕШНИ, АЛИ...

Ако се нека генерација стално описује као лако поткупљива и склона туђим инструкцијама, она се политички понижава чак и када јој се формално признаје право на протест. То понижавање има дугорочне последице. Оно поручује да млади нису власници сопствених разлога, већ само носиоци туђе поруке. У најбољем случају њима је потребно старатељство, а у најгорем потребан им је надзор.

Али европски октобар показује сасвим другачију слику политичког сазревања: протест често настаје управо зато што млади верују да их одрасли носиоци моћи не слушају.

Способност да се организује покрет није мистична врлина младости. Студенти могу погрешити у процени, потценити утицај блокаде, донети лошу одлуку, пристати на необјашњиву унутрашњу хијерархију или показати нетрпељивост према неслагању. Управо зато је важно да се њихова организација процењује као организација одраслих политичких актера: кроз толеранцију и могућност критике. Како се у покрету одлучује? Ко представља различите факултете и школе? Како се спречава концентрација моћи? Како се решавају спорови? Млад човек често постаје довољно одрастао да плаћа порез и сноси последице јавних одлука знатно пре него што власт пристане да га сматра довољно зрелим да те одлуке оспорава. Баш зато људи одбијају улогу статиста у друштву.

Различити европски протести показују да образовање није само услуга мерљива бројем уписаних и дипломираних. Оно је и „инфраструктура поверења“. Када ученици месецима немају наставника, када зграда прокишњава или када се студенти суочавају са високим трошковима школовања, порука коју добијају није искључиво педагошка. Они из тих услова закључују шта друштво заиста мисли о њиховој будућности. Када надстрешница гиљотинира невине људе, порука младима Србије је – бежите одавде главом без обзира!

ЈАСНА ПОРУКА СТУДЕНТСКЕ СРБИЈЕ

Зато школски протест у Европи може бити много већи од школства - то је захтев за компетентном државом, у којој породично богатство не сме бити једини пролаз ка образовању. Ко тражи одговорност због некрополитике и некрономије која је убила људе у Новом Саду, тај је херој истинског грађанског отпора.

Студентска Србија је јасна: Универзитет није изолован од погибије у Новом Саду. Образована особа се не образује за живот у „кули од слоноваче“ одвојеној од јавних последица политичких одлука. Ако је диплома икакав друштвени капитал, њена вредност мора укључивати и способност да се постави питање о чињеницама.

Француски пример упозорава да богата држава може имати запуштене школе. Белгијски наратив побуне каже да формално развијене институције могу бити предмет спора о приступачности студирања. Италијански бунт указује на сукоб око садржаја и приоритета образовне политике. Албански устанак повезује проблем школовања са запослењем, корупцијом и животним изгледима. Нема једног решења за све. Али образовање је битније од много чега другог. Осим за канцер – капиталисте, који прете човечанству да ће их побити вештачка интелигенција.

У таквој перспективи, најбедније у причи о тајним режисерима није што она нема довољно маште, него што је има превише на погрешном месту. Уместо да замисли како би држава могла да организује боље школе и одговорније институције, она замишља све сложеније начине на које странци организују студенте.

МЕЂУГЕНАРАЦИЈСКА СОЛИДАРНОСТ?

Многе европске државе деценијама су живеле од једног прећутног генерацијског обећања: учи, ради, поштуј правила и твој живот ће, у просеку, бити сигурнији од живота претходне генерације. То обећање никада није важило једнако за све. Постојале су класне неједнакости, регионалне разлике и маргинализоване групе чија је будућност била неизвесна. Ипак, идеја постепеног напретка била је важан темељ легитимности многих демократских поредака.

Када се тај темељ затресе, млади постављају питања која се не могу решити само дисциплинским позивом на „толеранцију“. Каква је корист од студирања ако се након дипломе не може обезбедити нормалан стан? Каква је вредност образовне политике ако у школи, попут француске, нема наставника? Какав је смисао јавних пројеката ако грађани не могу да виде како су надгледани и ко за њих одговара? Ова питања разликују се по предмету, али их спаја осећај да је између обећања и стварности настала пукотина. И пукотина се шири, да би нас земља, као осрамоћенике који ћуте, све прогутала ако не дигнемо глас.

Није цела генерација сложна у политичком тумачењу те пукотине, али разлике не укидају заједничку сумњу: да ли су институције у стању да служе грађанима? Једна од карактеристика кризе поверења јесте да се различити политички одговори рађају из сродног искуства разочарања.

ЈАЗ ИЗМЕЂУ ПОКОЛЕЊА

У Србији се генерацијски уговор пре свега урушава на терену правне сигурности и поверења у одговорност институција; у западним земљама у октобру 2026. упадљиви су и економски фактори, цене живота и приступачност школовања. То није апсолутна подела: корупција постоји на Западу, а економска несигурност у Србији. Реч је о разликама у непосредној акцентуацији конкретних покрета.

Једна влада може покушати да такво незадовољство назове неодговорношћу, друга да га објасни спољним утицајем, трећа да се позове на нужност штедње. Али свака ће се пре или касније суочити са истом непријатношћу: млад човек не живи у говоранцијама Вучића, Макрона, Едија Раме, него у стану који не може да плати, у школи у којој нема наставника или у друштву у ком не верује да се правила примењују једнако.

ДВОСТРУКИ СТАНДАРДИ ПРОПАГАНДЕ

Протести у иностранству често се приказују другачије него протести код куће. То није особеност само једног пропагандног простора. Када немири избију у туђој престоници, лакше је говорити о кризи њиховог система, расту неједнакости и ароганцији њихове власти. Када се слична слика појави у сопственој земљи, одједном добијају предност питања безбедности, „плаћеништва“ демонстрација и скривене политичке позадине. Проблем није у томе што сви медији морају исто да извештавају, већ што мењају критеријуме без икаквог објашњења: протест у иностранству једоказ да су они пропали и да им је власт олошка, а протест код нас је доказ да студенте хушкају против „најбољег од свих могућих светова“, оног Вучићевог.

РЕДУКЦИЈА НА НАСИЉЕ

Замислимо две новинске редакције које гледају исту фотографију мирног студентског скупа. Прва пише: „Млади траже одговорност институција.“ Друга: „Наставља се дестабилизација, испитује се улога страних фактора.“ Прва реченица даје опис, а друга блати протесте јер без додатних чињеница садржи унапред приписану намеру. Она не описује само догађај, него читаоцу сугерише кривицу. У томе је велика политичка моћ једне речи.

Такве разлике посебно долазе до изражаја када медији користе снимке насиља. Ако су камере забележиле паљење аутомобила у Паризу, тај призор јесте вест. Али то није цео француски протест. Када се из прве вести избришу претходни догађаји, насиље постаје једина истина о протесту. А то је бедна пропагандна лаж.

Још озбиљнији проблем настаје када извештавање почне да се понаша као доказни поступак без правила доказивања. Снимак возила из иностранства претвара се у наводни доказ страног финансирања, а разговор демонстранта са страним дипломатом је доказ „командног ланца“. Критичка јавност зато никад не сме да дозволи да се асоцијација представи као утврђена чињеница.

Медијска писменост се зато не састоји једино у томе да човек уме да препозна лажну фотографију. Она подразумева да уме да пита шта недостаје, који је део догађаја изостављен и зашто је тумачење пристигло пре доказа. У времену када се европски протести прате готово истовремено, та способност постаје суштински услов политичке слободе.

КАКО ЈЕ ТРАМПОВ ЗЕТ СПОЈИО СРБЕ И АЛБАНЦЕ?

Поређење Србије и Албаније добија додатну ироничну димензију када се погледају пословни пројекти повезивани са Џаредом Кушнером, зетом Доналда Трампа. У Албанији су спорни планови развоја луксузног туризма били један од извора друштвене мобилизације, а у Србији је настао спор поводом планираног пројекта на простору Генералштаба у Београду, па су сви ( осим „Вучићевих сведока“) посумњали у незаконите поступке при уклањању заштите културног добра.

Политичари који, попут Раме и Вучића, за домаћу јавност истичу опасност од страног утицаја су само слугерање страних интереса када међународни капитал третирају као апсолутно пожељан када долази на њихов позив, а сваку међународну солидарност у побуни против канцер - капитализма наводе као доказ завере.

Страни новац није једна ствар. Постоје инвестиције, донације, кредити, грантови, филантропија, политичко лобирање и незаконито финансирање. Њихови ефекти нису исти, а правни режими још мање. Зато је неодговорно бранити сваки пословни аранжман позивањем на развој, а сваку сумњу у јавне последице тог аранжмана прогласити саботажом.

У том контексту посебно је срамна идеја да су млади који питају за нашу заједничку имовину, попут зграде Генералштаба, мање патриотски настројени од одраслих који одлуке о тој имовини доносе. Патриотизам се не мери тиме ко се огрће заставом Србије док продаје и издаје све могуће, него и тиме да ли закони заиста штите људе, културну баштину и институције.

УМРЕЖАВАЊЕ

Умрежени свет повећава брзину протеста. Снимак блокаде школе у Рену истог дана може бити видљив ученику у Торину, а фотографија студентског марша у Тирани може стићи у Београд. Тај механизам је познат као „дифузија протестних репертоара“: људи преузимају облике деловања који им се учине делотворним или препознатљивим.

Али преузимање форме не значи преузимање нечије наредбе. Студенти могу користити исте симболе, сличне слогане или методе одлучивања зато што једни од других уче. Чак и када организације ступају у контакт, позивају говорнике или добијају материјалну помоћ, потребно је утврдити стварни степен зависности пре него што се прогласи да је један покрет само огранак другог. Друштвени покрети никада нису били потпуно национално изоловани, а данас је та њихова међусобна повезаност још већа.

Истовремено треба чувати разлику између солидарности и романтизације. Српски студенти могу исказати разумевање за француске ученике без прихватања насиља појединих учесника француских демонстрација. Албански и белгијски студенти могу делити забринутост због образовних политика својих држава без узајамног усаглашавања политичких програма.

Одговор на европски октобар зато не би требало да буде трагање за симболичким „центром побуне“, него пажљивија упоредна анализа: знање се гради поређењем, а не прекрајањем побуна широм континента у пукост конспирологије.

ОД ПРОТЕСТА ДО ИЗБОРА

Протести у Србији кренули су, сасвим демократски, на излаз ка изборима.

Власт има право да оспорава програм противника, његову компетентност и последице предложених мера. Опозиција има право да критички преиспитује власт. Грађани имају право да на изборима одбију и једне и друге. Или да гласају за једне, а одбију друге. Али политичка конкуренција није исто што и подела грађана на патриоте и плаћенике. Ако се неслагање прогласи доказом нелегитимног порекла студентске опозиције, избори престају да буду надметање аргумената и постају морални суд о праву противника да уопште постоји у јавности.

То није проблем само садашње србијанске власти. Било који покрет који сутра дође на власт може пасти у искушење да своје критичаре прогласи туђим инструментима. Управо зато треба бранити принцип, а не тренутног фаворита. Онај ко се данас позива на грађанско право да контролише власт мора прихватити да ће сутра, ако освоји власт, бити предмет истог таквог надзора. Иначе борба за одговорност постаје само замена оних који одлучују ко има право да пита. Декуртизација постаје ремуртизација.

Европски протести у овом тренутку делују као неочекивани наставак српске студентске борбе. Они подсећају да политичка побуна није посебна зараза која долази преко границе само у једном смеру, него је незадовољство могуће и у економски развијеним друштвима, и у чланицама Европске уније, и у земљама које теже чланству. Ко год победи на српским изборима, мораће да управља друштвом у коме су грађани већ показали да умеју да се организују. Изборна победа неће избрисати њихова питања. Она ће само променити адресу на коју се питања упућују.

ЧЕГА СЕ ПЛАШИ ВЛАСТ?

Власт се не плаши увек бројности људи окупљених на тргу. Понекад се више плаши чињенице да је трг постао место на ком се јавна питања формулишу изван контролисаних информационаих канала. Када људи стоје једни поред других, упоређују искуства и открију да њихова појединачна огорчења нису изолована, мења се политичка равнотежа. Незадовољство које је јуче изгледало приватно постаје заједничко и, самим тим, захтева јавни одговор.

Масовна мобилизација може бити погрешно усмерена или срушена у унутрашњим сукобима. Не треба је посматрати као аутоматски извор истине. Али она јесте сигнал да су редовни канали демократске репрезентације и поверења под притиском. Када институције функционишу по закону, многе притужбе могу се решавати пре него што постану масовни сукоби. Када грађани закључе да их нико не слуша, улица постаје алтернативна говорница.

Зато је одговор „све су то стране службе“ политички привлачан, али аналитички слаб. Он ослобађа институције потребе да питају зашто су изгубиле поверење. Ако је проблем искључиво напад споља, унутра нема шта да се поправља. Ако су студенти само манипулисани, власт не мора да расправља о њиховим захтевима. Ако су наставници и родитељи статисти, њихово искуство не заслужује поверење. Такво објашњење не решава кризу легитимности него је продужава.

Ипак, власт није једини актер коме је потребно самоиспитивање. Протест који губи способност да чује унутрашњу критику такође може постати затворен систем. Када свој мандат изведе из моралне надмоћи, а не из јавне аргументације, ризикује да понови образац који оспорава. Зато демократски смисао протеста није у томе што је било каква маса мудрија од сваке власти, него што нико, па ни власт ни маса у протесту, нема право на истину без провере.

Није мала ствар када друштво научи да јавно тражи одговоре од власти. То не гарантује добре политичке исходе. Али без тог умећа свака институција лако постаје ограђени простор у који грађани смеју да уђу само као клијенти, бирачи или статистички подаци.

ЧТО ДЈЕЛАТ?

Нема разлога да се тврди како су сви млади у Европи истомишљеници. Не смеју да се занемаре насиље, хапшења, повреде или политички покушаји присвајања протеста. Али још мање има разлога да се сваки захтев за одговорношћу истог часа претвара у оптужницу против грађана који су га изнели.

Када би се од институција затражило да грађанима подједнако озбиљно одговарају и док су мирни и када изађу на улицу, можда би било мање ситуација у којима улица остаје једино место на ком питање добија јавни значај. А када би се од демонстраната затражило да сопствене захтеве формулишу проверљиво, са јасним процедурама и одговорношћу за поступке, и сами покрети би добили већу демократску снагу.

И треба да је добију.

ИМАМО ПРАВО НА РАЗЛОГ

Људима се често ускраћује право на сопствени разлог. Уместо да се расправља о њиховим захтевима, расправља се о томе ко их је научио да питају. Уместо политичке расправе добија се полицијско испитивање верности држави.

Сасвим је могуће волети своју земљу и истовремено сматрати да њена власт греши. Могуће је бити критичан према страним силама, а ипак одбити да сваког домаћег критичара прогласимо „страним плаћеником“ – јер, политичка независност почиње баш у тренутку када одбијемо да нам се избор сведе на оданост власти или лојалност спољном центру моћи.

Октобарска Европа из 2026. није један покрет и нема један глас. То је побуњени континент различитих огорчења, потреба, грешака, противречности: протест може настати из стварног, домаћег разлога и тамо где власт тврди да је немогућ без страног налога. Ако ту могућност признајемо Французу, Италијану, Белгијанцу или Албанцу, морамо је признати и Србину.

Остаје зато питање које је за сваку власт вероватно најнезгодније. Шта ако студенти нису морали да добију новац да би се побунили? Шта ако им је било довољно да виде шта се догодило, да упореде оно што им је речено о „златном добу“ са оним у чему живе и да закључе да имају право да траже објашњење? Тада се читава велика прича о „обојеној револуцији“ своди на обичан, школски задатак: одговорите на питање.

Јер на питања о одговорности за изгубљене животе, о школама без наставника, о становима недоступним младима и о институцијама којима се све мање верује не одговара се проналажењем невидљивог непријатеља. Одговара се чињеницама, поступцима и јавном одговорношћу. Ниједан страни плаћеник не може поништити ту обавезу, а ниједан политички говор не може је заувек одложити.

ТЕСТ НА КРАЈУ

Уместо да се одмах питамо ко стоји иза младих, запитајмо се шта бисмо очекивали да видимо када би њихово незадовољство било стварно и домаће. Видели бисмо конкретне локалне поводе и различите групе које се придружују из различитих разлога. Схватили бисмо спорове унутар покрета, несавршену организацију, неуспешне акције, захтеве који временом мењају облик. Управо такве одлике прате многе европске покрете отпора бахатој власти.

Шта бисмо, с друге стране, очекивали када би нека страна сила заиста управљала протестом? Тражили бисмо документоване токове финансирања, оперативне везе, усаглашене инструкције, доказиву зависност одлука и сведочанства која могу издржати независну проверу. У пракси се ови обрасци могу преклопити: покрет може имати аутентичне разлоге, а да неко истовремено покушава да га искористи. Али управо зато се не сме из једне уплате, сличног слогана или страног интервјуа изводити закључак о власништву над целим покретом.

Још једно питање заслужује пажњу: коме одређено објашњење политички користи? Тврдња да су сви демонстранти плаћеници погодује власти која жели да избегне разговор о одговорности, као што и тврдња да су сви демонстранти по дефиницији безгрешни погодује покрету који не жели да одговара за сопствене грешке.

Државе са различитим владама, историјама и економијама суочавају се са стварним незадовољством младих, а политички лидери понекад као да више верују у туђе завере него у искуство сопствених грађана. Уколико је тако, онда није највећи проблем што студенти не слушају власт. Проблем је што власт често не слуша питања која су јој побуњени студенти и грађани већ поставили.

Европо, не дај се!

Извор: Правда