Пише: Владимир Димитријевић
Једна је власт отишла, не повратила се: напредњаци. Друга је дошла: Студентска листа. Хоћемо ли са њом имати среће? Хоће ли нам најзад кренути?
После пада династије Обреновић, Радоје Домановић, који је био прави „антиобреновићевац“, суочио се са примедбама да је прошло доба сатире. Србија се диже, и нема више разлога за подсмех властима и поданичком менталитету. Сам он је о томе написао белешку у свом листу „Страдија“:“Шта ћеш сада да пишеш? ― питали су ме многи после 29. маја некако пакосно ― нема више за тебе материјала! - О публико српска, добричино моја, како си грдно проста и наивна. Прошао је 29. мај, али смо остали ми. Ми исти онакви какви смо и пре били. Да се 29. мај десио нешто у доба које износе приче из “Хиљаду и једне ноћи”, онда би отприлике овако требало да изгледа: Србија се раширила до три мора, по којима плове наши велики бродови. А људи? То тек да видите! Из луднице изашли сви здрави и читави, будале се пропаметиле, а већ они што су били паметни, постали генији. На све стране, на сваком кораку, куд се човек мрдне и окрене, натрапа на какву величину првог реда. ... Преобразили се људи па не можеш да их познаш. Пред црквом гомила људи, а већ црква пуна. Сви клече, плачу и лупају челом о земљу. - Шта је ово, побогу? - То су покајници! Грешници, они који су грешили пре 29. маја. Дивни људи, стидљиви, кротки, па не смеју да погледају човека у очи. Теше их, као, људи, али не помаже. - Оставите нас, савест нас гризе! - рекну тек, па рукама у груди. Казамати празни. Све се пропоштенило. Министри мудри, сељаци добри, вредни, чиновници спремни и савесни, жандарми учтиви, па се на сваког љубазно насмеше и кротко ослове: “дозволите”, “молим најпокорније”. Попови просто као светитељи; када их човек погледа, мислио би да су светитељи и апостоли Христови сишли на земљу. Жито и усеви успевају дивно, према одлуци народног парламента. И школа и црква и канцеларија и касарне - све уређено, све добро. Нигде да човек може ишта приметити. Чисто да се боји човек да не изумре овако дивна генерација. Када би срећом тако било онда би “Страдија” отишла у пензију, а ја бих писао како се пастири и пастирке љубе, како жуборе поточићи и прижељкују славуји, ал‘ овако има се шта.”
Тако је говорио Радоје Домановић. И био је у праву. Било је још материјала за сатиру.
Тако долазимо до кључног питања – да ли је српско стање политичко или морално и менталитетско пошто промене граница, државних уређења или владајућих гарнитура не могу донети трајни бољитак уколико им не претходи унутрашњи преображај појединца и друштва.
РЕЧЕНО ЈЕ
Свети владика Николај Велимировић и отац Јустин Поповић су настојавали на томе да је криза друштва у основи духовна и морална. Владика Николај је у делима попут Речи српском народу кроз тамнички прозор истицао да спољашње слободе и политички успеси немају вредност без унутрашњег моралног очишћења и повратка хришћанским врлинама.
У завештајном обраћању под насловом Чујте, Срби, објављеном постхумно, швајцарски криминолог и пријатељ српског народа, Арчибалд Рајс, указао је на раскорак између врлина обичног народа и моралне кварљивости тадашње политичке и интелектуалне елите. Он је упозорио да највећа опасност по опстанак и напредак државе не долази споља, већ од унутрашњих мана, као што су корупција, партијашење и непоштовање закона.
Јован Цвијић и Владимир Дворниковић су подробно анализирали наше менталитетске особине. Цвијић је указивао на двојство у менталитету, где се уз велику храброст, солидарност и правдољубивост често јављају и инат, неслога, као и склоност ка претеривању и брзом одустајању од започетих послова. Дворниковић је био искрен и суров – ако наш човек каже да је неко морално покварен, и да га он „добро зна“, а покаже се да није тако, тај и такав наш човек се не радује што је погрешио, и што је оклеветани добар, него настоји да му подметне ногу и стави препреке, само да би се показало да је „у праву“.
Психијатар Владета Јеротић је деценијама говорио о потреби за „индивидуацијом“ и зрелошћу српског народа, истичући да се политичка култура може променити тек када се превазиђу психолошке и менталитетске кочнице, попут зависти и подељености.
Познати писац Борислав Пекић је кроз своје есеје и романе често критиковао митоманију и неспремност за суочавање са сопственим грешкама, наглашавајући одговорност појединца. Он је у вишедеценијској власти комуниста видео један од кључних узрока наше пропасти, јер су комунисти од пармзије створили свемоћну власт која је привилеговала идиоте само ако припадају владајућој партији, а све друге остракизовала. О томе је и говорио:“Даме и господо,
вели се да политика не познаје морал као категорију с којом безусловно рачуна у свом практичном деловању. Признајем да у томе има истине. Али ако га не познаје друштвени систем што га таква политика гради, ако он нема своје моралне основе, своја начела и своје законе на које се сви можемо, с једнаким правима, ослонити, он престаје бити легитиман, чак и ако остаје легалан. Комунистичка партија Југославије створила је, низом законских и ванзаконских мера, грубо неједнаке услове за живот грађана и тако их отворено и бескрупулозно поделила на оне с повластицама и оне без повластица, да не говорим о трећој групи грађанских партија којима је живот отежаван. Најкобнији систем мера, у том правцу, био је онај који је од припадности партији учинио крунски услов за стицање боље и повлашћене друштвене позиције. Све јавне функције, од важности за државу, у рукама су комуниста. Представничка тела, земаљске егзекутиве, армија, полиција, судство, дипломатија, привреда, културне институције итд. итд., само су специјализовани сектори партијског живота. На тај начин су из друштвеног деловања искључени многи компетентни, способни, корисни и поштени грађани, неспремни да своје политичко уверење жртвују каријеру.“
У томе смо, донедавно, живели. Не смемо даље, јер ћемо нестати.
ДВА СТАВА
Основни став „моралиста“ који су тумачили Србе и њихову стварност је јасан: ни најбољи закони или политички системи не могу да дејствују уколико у друштву не постоји основно морално сагласје, поштење и осећај за опште добро: одређене друштвене појаве међу Србима, попут непотизма, ауторитарности или неслоге, понављају се кроз различите историјске системе (монархију, социјализам, вишестраначје), што сугерише да узрок није само у политичком уређењу већ у дубљим културолошким навикама. Грешка је, дакле, искључиво тражење кривца у спољним чиниоцима или самој власти. Треба се усредсредити на личну одговорност сваког од нас у свакодневном животу, раду и односу према заједници.
Са друге стране, део социолога, политиколога и историчара сматра да је свођење друштвених проблема искључиво на менталитет и морал преупрошћено је и штетно јер менталитет није непроменљива категорија, већ се он обликује управо кроз рад стабилних политичких и правних институција: када систем доследно кажњава корупцију и награђује рад, мења се и понашање људи. Поједини аналитичари упозоравају да инсистирање на „непроменљивом менталитету“ може довести до опште пасивности и уверења да су политичке и друштвене реформе унапред осуђене на пропаст.
РАЈС И ЦВИЈИЋ
Швајцарски форензичар и криминолог, који је са српском војском прошао Први светски рат, оставио је запис „Чујте, Срби“ као својеврсни политички и морални тестамент. Он, како рекосмо, прави оштру разлику између обичног народа и владајуће елите. Рајс тврди да српском народу не прети највећа опасност од спољних непријатеља, већ од његове сопствене интелигенције и политичара који су попримили најгоре особине са Запада, а изгубили народне врлине. Као главне болести друштва наводи партијашење, корупцију, незахвалност према онима који су се жртвовали за државу и непоштовање закона. За њега је опстанак државе непосредно везан за повратак поштењу и солидарности.
Као утемељивач српске антропогеографије, Јован Цвијић је поставио научне основе за проучавање менталитета становништва на Балкану. Његова анализа је посебно усмерена на динарски тип, који сматра доминантним у српском народу. Цвијић описује овај тип као изузетно храбар, правдољубив, поносан и везан за историјску традицију и слободу. Истовремено, он указује на наличје тих особина. Динарски човек је склон претеривању, инату, сујети и политичкој неслози. Често се брзо одушевљава великим идејама, али му недостаје истрајност у свакодневном, стрпљивом раду и организацији.
ДВОРНИКОВИЋ И ЈОВАНОВИЋ
Философ и етнопсихолог Владимир Дворниковић написао је обимну студију „Карактерологија Југословена“ у којој је покушао да синтетише психолошке и културолошке особине народа на овом простору. Његова теза је да географски положај и бурна историја нису дозволили уобличавање постојаног друштвеног карактера. Дворниковић истиче да су стални ратови и живот на граници цивилизација створили менталитет који је изванредан у кризним и ратним ситуацијама, али се тешко сналази у мирнодопским условима уређене државе.
Сматрао је да српско и југословенско друштво пате од „историјске испрекиданости“, због чега се свака генерација понаша као да историја почиње од ње, без стрпљења за дугорочну изградњу установа. Указивао је и на пренаглашену сујету, морални несклад, инат, леност и суровост у међуљудским односима. Иако је истицао велику виталност и обдареност наших људи, Дворниковић је био оштар, али и објективан критичар нашег менталитета. Дворниковић сматра да наш човек превише страсно и болно доживљава своје „ја“, што доводи до дубоких унутрашњих противречности. Наш човек има изузетно високе и строге моралне захтеве према другима, док сопствено понашање ретко мери истим критеријумима.
Енергија се често троши на међусобно надметање и задовољавање личне таштине, због чега лични интерес и инат побеђују опште добро. Наш човек је прави мајстор у проналажењу туђих слабих тачака и уме веома прецизно да „уједе“ и повреди ближњег тамо где је најосетљивији.
Нагли прелазак из патријархалне, племенске и сеоске заједнице у модерно друштво створио је код нашег човека отпор према институцијама и дисциплини. Дворниковић примећује склоност ка лењости и избегавању систематског, свакодневног труда, уз очекивање великих резултата без упорности.
Многи људи проведу живот у самообмани да су „могли све“, само да су хтели да се потруде: наш човек је уверен да је он у основи генијалан, само му околности не дају да се размахне. Навикнут на племенска правила у дубини душе често не признаје државни поредак, због чега су корупција, грабљивост и непоштовање закона честа појава.
Психа нашег човека осцилира између дубоке меланхолије (дерта) и изненадних излива крајње страсти или беса. Дворниковић упозорава на склоност зависти и самопорицању, чак и према самосатирању, што сматра највећом препреком за историјски опстанак и напредак народа.
Значајан допринос читању нашег менталитета дао је и Слободан Јовановић. Бавећи се недостатком нашег културног обрасца, он је сковао појам „полуинтелектуалац“ за човека који је уредно завршио школу и стекао диплому, али без икаквог моралног васпитања и истинске културе. Описао га је као „дипломираног примитивца“ и бескрупулозног лакташа који успех мери искључиво материјалном коришћу, а политичку функцију види као плен из којег треба извући лични ћар.
Упозоравао је да се српска национална енергија троши хаотично, без јасног плана и организације. Сматрао је да смо склони огромним патњама и херојским напорима који су често у великом нескладу са стварним и трајним политичким добицима.
Истицао је да српско друштво није успело да изгради чврст и трајан културни образац који би обликовао понашање појединаца и елите. Због тога се често лута између некритичког прихватања туђих узора и затварања у сопствену заблуду.
Анализирајући динарски тип карактера, приметио је да се јунаштво често меша са нереалним самопоуздањем и неприлагођеношћу. Уместо стрпљивог, систематског рада и трезвеног планирања, друштво је склоно експлозивним реакцијама и тражењу пречица. Критиковао је и ускогрудост партијских интереса. Наглашавао је да се општи национални циљеви често жртвују зарад ситних каријеристичких амбиција и корупције.
ВЛАДИКА НИКОЛАЈ И ОТАЦ ЈУСТИН
Владика Николај је заступао став да су ратови, окупације и унутрашњи сукоби међу Србима последица отпадања од вере, моралног посрнућа и себичности свих слојева друштва. За њега решење српског питања није у новој политичкој идеологији или савезништвима, већ у „обожењу, слози и умножењу“, односно у личном моралном очишћењу сваког појединца. Често је наглашавао да су Срби заборавивши Бога заборавили и једни на друге, због чега су се међусобно делили и свађали.
Упозоравао је да се народ сети Бога и правих вредности тек када западне у велику невољу. Чим опасност прође, брзо се заборављају жртве предака и примљена помоћ од Творца.
Критиковао је српску интелигенцију и више слојеве због одбацивања сопствене традиције у корист површног материјализма. Сматрао је да се из Европе преузима оно што је најгоре, док се народ одриче својих корена.
У својим беседама оштро је осуђивао корупцију и присвајање државне имовине, називајући крађу државе проклетством које директно навлачи пропаст на цео народ. Посебно је указивао на тежак грех псовања Бога, вере и свега светог, истичући да ниједан други хришћански народ не хули на своје светиње са таквом лакоћом. У поукама Србима упозоравао је народ да пази кога бира да га води, јер страдање долази када људи слепо прате неморалне и себичне вође.
Отац Јустин Поповић је у својим беседама и списима најоштрије критиковао духовно отпадништво Срба од Светосавља, самозаборав и површно прихватање западноевропских узора. Његова критика није била усмерена на политичке или површне мане, већ на дубоку моралну и духовну кризу коју је видео у свом народу током 20. века.
Отац Јустин је сматрао да Срби губе свој истински идентитет оног тренутка када напусте јеванђелски пут Светог Саве. Често је понављао да у народу има много „бивших Срба“, а веома мало оних правих који живе по вери. Критиковао је српску интелигенцију и народ због слепог опонашања европског рационализма, материјализма и безбожништва. Сматрао је да Срби често одбацују своје највеће духовно благо зарад пролазних и површних идеја са стране.
Истицао је да је духовно пропадање почело онда када су људи заменили молитву, пост и црквени живот свакодневном политиком и површним разонодама. Ову мисао је сажео у познату оцену да је пропаст дошла када је Србин уместо јутарње молитве почео прво да чита новине.
У својим беседама је често указивао на то да се народ навикао на духовну учмалост, себичност и међусобну неслогу. Упозоравао је да без унутрашњег покајања и враћања Богу народу прети духовни распад.
За разлику од световних критичара друштва, отац Јустин је лоше особине Срба увек посматрао кроз призму односа према Богу. Веровао је да све друштвене, моралне и националне мане, попут неслоге, гордости, сујете или подаништва, настају као непосредна последица удаљавања од хришћанских врлина.
ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ И ЖАРКО ВИДОВИЋ
Психијатар Владета Јеротић пришао је теми српског менталитета из угла дубинске психологије и хришћанске антропологије. Јеротић је истицао да српски народ мора да прође кроз процес сазревања, односно преласка из племенске и колективистичке свести у свест одговорног појединца.Као кључне психолошке препреке напретку наводио је дубоку унутрашњу подељеност, склоност ка идеализовању и брзом одбацивању ауторитета, као и завист према успеху ближњег. Сматрао је да без рада на сопственој психи и моралу нема ни здравог политичког живота.
Жарко Видовић у својим делима често користи појмове „епска сујета“ и „епски оптимизам“ како би описао дубоку разлику између површне, племенске гордости и истинске, хришћанске свести Косовског завета. За њега је епска сујета једна од највећих духовних и историјских замки српског народа, јер народ чини лаковерним и подложним манипулацијама.
Видовић наглашава да епска сујета припада претхришћанској, племенској и паганској психологији. Она се заснива на веровању у сопствену непобедивост и надмоћ над другима. Насупрот томе, Косовски завет је свест о жртви, слободи и одговорности пред Богом. Завет подразумева спремност на страдање за истину, док епска сујета одбија стварност и тражи лаку победу. Видовић овај став назива и „епским оптимизмом“. То је уверење да нам нико ништа не може јер имамо надљудске јунаке који једним замахом сабље одсецају по три главе. Када дође до пораза, епска сујета не тражи узрок у сопственим грешкама или реалним околностима, већ у издаји или случајности (попут веровања да би Милош Обилић побио све Турке да му нека баба није подметнула нешто под коња).
Видовић истиче лик Шћепана Малог као савршен пример како лажни вођа користи епску сујету. Шћепан ласка племенској гордости народа, називајући их непобедивим витезовима, и тако их лако заводи „за Голеш-планину“. Када су људи опијени причама о сопственој величини, губе способност расуђивања и постају плен демагога.
Према Видовићу, епска сујета води у ослепелост у историји. Народ који верује у митове о сопственој свемоћи не види стварне опасности које му прете. Излаз из епске сујете Видовић види у преображају племенске свести у заветну и литургијску заједницу, где се слобода не брани самохвалисањем, већ трезвеношћу, знањем и моралном чврстином. Он зато прави прави оштру разлику између племенске и националне свести. Док је племе природна, крвна и територијална заједница, нација настаје тек онда када се та природна заједница преобрази кроз веру, одговорност и историјску свест.
Племе је архајска заједница дефинисана територијом и завичајним обичајима. Његова једина светиња је сопствени опстанак. Основно осећање у племенском менталитету је бојазан од свега што долази споља. Због тога племенска свест рађа затвореност, крвну освету и сујету која тражи сталну потврду сопствене снаге.
Према Видовићу, српска нација не настаје биолошким путем, већ деловањем Светога Саве. Аутокефална Црква је имала мисију да племена смири, оплемени и уједини у вишу, духовну заједницу. То је, између осталог, ишло путем светосавског Законоправила, као правне основе Српства кроз векове.
Видовић као доказ снаге националне свести наводи период након пада Смедерева. Иако су изгубили државу и живели расути под туђом влашћу, Срби су опстали као нација захваљујући заветној свести коју је чувала Црква.
Видовић истиче да светосавска нација није империјални пројекат. Она не тежи освајању туђих територија, већ одбрани сопственог моралног и духовног достојанства. У племену или модерном секуларном друштву човек је само део колектива или изолована индивидуа. У заветној нацији, човек постаје одговорна личност која кроз заједницу са прецима и потомцима сведочи истину у историји.
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ СВЕДОЧИ
Српска књижевност, посебно сатира и психолошко-историјска проза, пружила је можда најоштрију и најтрајнију анализу српског менталитета и морала. За разлику од научника и духовника, писци су кроз конкретне ликове и ситуације показали како се моралне слабости појединца преливају у политички и друштвени живот.
Јован Стерија Поповић је кроз своје комедије оштро, али са намером да поучи и исправи, исмевао лоше црте српског менталитета свога доба. Као просветитељ, веровао је да позориште треба да буде морално огледало у којем ће људи препознати сопствене мане.
Кроз лик Феме у „Покондиреној тикви“, Стерија исмева малограђанштину и потребу да се по сваку цену побегне од порекла. Фема се стиди свог занатлијског сталежа и покушава да опонаша „високо друштво“ („ноблес“), иако за то нема ни образовање ни праве манире. Стерија критикује оне који мисле да се господство купује скупом одећом и учењем страних речи, док изнутра остају примитивни и бахати.
У „Родољупцима“ Стерија приказује Србе који се најгласније бусају у груди и куну у Српство, а под „патриотизмом“ крију користољубље, жељу за влашћу и новцем. Ликови попут Жутилова, Лепршића и Шербулића мењају политичка уверења и заставе оног тренутка када се промене околности и када треба спасити сопствену кожу или иметак. Стерија оштро осуђује празну реторику и велике речи иза којих не стоје никаква дела нити искрена жртва за народ.
У комедији „Лажа и паралажа“, Стерија исмева склоност људи да наседају на празна обећања, лажне титуле и слаткоречиве преваранте (Алекса и Мита). Људи су спремни да поверују у сваку лаж ако она ласка њиховој сујети.
Радоје Домановић је на прелазу из 19. у 20. век кроз алегоријске приповетке оголио дубоке менталитетске проблеме друштва, показујући да тиранија и лош систем не настају сами од себе, већ из моралног пристанка грађана.
У приповеци Данга, грађани са поносом прихватају жигосање на челу као знак патриотизма и лојалности. Домановић тиме поручује да политичко ропство почиње у тренутку када појединац изгуби лично достојанство и почне да се поноси сопственим понижењем. Народ, у причи „Вођа“, без размишљања креће за странцем о коме не зна ништа, само зато што овај ћути и делује мистериозно. Када се на крају испостави да је вођа слеп од рођења, постаје јасно да трагедија није у слепилу вође, већ у незрелости оних који су одбили да гледају сопственим очима.
Бранислав Нушић је у својим комедијама благо и духовито сликао српско друштво, али је у суштини дао прецизну дијагнозу моралног посрнућа које настаје у судару патријархалног менталитета и модерне државе.
Живка Поповић у „Госпођи министарки“ није по природи зла жена, али тренутак у којем њен муж постаје министар буди у њој похлепу, бахатост и потребу да се освети свима који су је раније потцењивали. Нушић показује да проблем није само у политичарима, већ у колективном схватању да власт служи за лично богаћење и збрињавање родбине, а не за опште добро. Кроз ликове попут Јеврема Прокића у „Народном посланику“ или Јеротија Пантића у „Сумњивом лицу“, Нушић приказује друштво у којем су идеологија, патриотизам и породична љубав само маске иза којих се крију ситни лични интереси, страх од надређених и спремност на гажење свих моралних начела зарад ситног ћара.
Борислав Пекић је у другој половини 20. века пришао проблему нашег менталитета са дубоком философском и историјском анализом. Он је сматрао да Срби често беже од одговорности за садашњост у велике националне митове и самообмане.
У „Златном руну“, монументалној саги о породици Његован, Пекић прати развој грађанског слоја на Балкану и показује како се вековима преносе исти обрасци понашања – спој оријенталног прагматизма, лукавства и преживљавања са европским амбицијама. Он указује на то да се политички системи мењају, али да унутрашња природа људи остаје иста.
У есејима и мемоарској прози, Пекић је анализирао како српски менталитет лако прелази из крајњег идеализма и саможртвовања у потпуни цинизам и опортунизам. Истицао је да је главни проблем друштва недостатак грађанске свести, стрпљења и поштовања процедуре, јер се све решава „историјским пречицама“.
Умео је да стоји сам насупрот свих:„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним.“
Наши писци су јасни: политички систем је само огледало у којем се виде моралне и менталитетске особине народа, па се без промене свести појединца мењају само имена владара, док суштина проблема остаје иста.
ЖИВОТ ПОД ТУЂИНОМ
Менталитетске и моралне особине о којима су писали српски мислиоци и књижевници нису настале ни из чега. Историчари, антрополози и социолози углавном се слажу да су оне резултат вишевековног живота под влашћу страних царстава (Османског и Хабзбуршког), сталних ратова и специфичног географског положаја Балкана.
Начин на који су се људи вековима борили за биолошки и духовни опстанак обликовао је навике које су се касније, у сопственој држави, често показале као кочница напретку. Вишевековна османска власт била је кључни фактор у формирању односа према држави, закону, порезу. За српско становништво та држава је била туђинска, насилна и неправедна.
Када је држава окупатор, преварити је, утајити порез или заобићи закон не сматра се неморалним, већ чином патриотизма и сналажљивости. Проблем је настао после ослобођења у 19. веку, јер је ова навика пренета и на сопствену, српску државу.
Да би преживео под апсолутистичком влашћу, човек је морао да буде покоран пред јачим, да крије своје мисли и да се служи лукавством. Истовремено, чим би добио малу моћ, често би се понашао бахато према слабијима од себе, опонашајући модел османских господара. Тако је и настало турчење.
Насупрот покорној раји стајао је хајдук, симбол слободе, пркоса и храбрости. Међутим, хајдучија је подразумевала живот изван закона и неприхватање било каквог ауторитета, што је касније отежавало увођење реда, дисциплине и мирнодопске администрације. Хајдучија се продужила и у ослобођеној Србији.
Срби који су живели на простору Хабзбуршке монархије развили су нешто другачије, али такође специфичне менталитетске црте.
У Војној крајини, Срби су вековима били професионални ратници који су бранили царство у замену за слободу и земљу. То је развило снажан осећај поноса, али и уверење да се статус и права стичу ратничким заслугама, а не свакодневним радом. За разлику од османског хаоса, хабзбуршки систем је донео поштовање прописа, али често и претерану крутост, зависност од државне службе и склоност ка сервилности цару у Бечу, што је касније искористио Броз, као „последњи Хабзбург“.
У одсуству сопствене државе, једини сигуран ослонац за појединца били су породица, братство и племе. Овај облик организовања сачувао је народ од асимилације, али је оставио дубоке последице на политичку културу.
ЗАДРУЖНОСТ И ПОСЛЕДИЦЕ
У породичној задрузи у којој су Срби вековима живели појединац није имао право на сопствено мишљење или иницијативу јер одлуке је доносио старешина ( мада је могао да даје савете ). Овај образац је касније пренет у политику кроз тражење „вође“ или „оца нације“ који ће решавати све проблеме уместо грађана. Када су се у 19. веку појавиле политичке странке, оне нису доживљаване као групе истомишљеника са различитим политичким програмима, већ као нова „племена“. Помагање рођацима и партијским друговима на рачун државе постало је морални императив, баш као некада у задрузи.
Чести ратови, сеобе и разарања довели су до тога да се на Балкану ретко живело у континуитету дужем од две генерације. Када човек зна да рат или промена власти могу преко ноћи уништити све што је стекао, он губи мотивацију за дугорочно планирање, штедњу и стрпљиво грађење институција. Уместо тога, развија се животни став „од данас до сутра“ и тежња да се све оствари брзо и на пречац.
ПУТ У СЛОБОДУ
Промена српског менталитета током 19. и 20. века представља један од најсложенијих и најдраматичнијих процеса у новијој историји. Овај период обележен је сталним и болним сударом традиционалног, патријархалног модела и модерног, западноевропског концепта државе и друштва.
Уместо постепеног и природног сазревања, модернизација у Србији често је спровођена нагло, одозго, кроз законе и реформе за које друштво у суштини није било спремно.
Након ослобођења од османске власти, млада српска држава нашла се пред задатком да у року од неколико деценија прескочи векове заостајања и прихвати европске институције.
У Србију су увођени модерни устави, судови, парламентаризам и бирократија по узору на Француску, Немачку или Белгију. Међутим, сељаштво, које је чинило преко 80 одсто становништва, ове институције је доживљавало као страно тело које одузима слободу и намеће порезе.
Школовани млади људи, познати као „паризлије“ и „немачкари“, враћали су се из Европе са жељом да брзо промене земљу. Ипак, многи су прихватили само спољашњи сјај Запада (одећу, манире, фразе), док су у суштини задржали склоност бахатости и доказивању сопствене моћи, стварајући дубок јаз између градске бирократије и народа.
Како се породична задруга распадала под ударом тржишне привреде, људи су тражили нови облик колективне заштите. Пронашли су га у политичким партијама (посебно у Радикалној странци), које су преузеле улогу племена, нудећи појединцу сигурност у замену за слепу оданост.
ПРЕ И ПОСЛЕ РАТА
Стварање Краљевине СХС (Југославије) донело је нови менталитетски шок, јер су се у истој држави нашли Срби из Србије са својим устаничким и слободарским искуством и Срби из бивше Аустроугарске, навикнути на власт туђина. Ту су били и Хрвати и Словенци, као и националне и верске мањине које је требало умешно хармонизовати, а за то није било довољно снаге.
Нагли развој Београда и других градова довео је до мешања сеоског и градског становништва.Традиционални патријархални морал (који је почивао на части, задатој речи и страху од срамоте у малој заједници) почео је да слаби у великом граду, док се нови, грађански морал (заснован на поштовању закона и грађанској свести) још увек није учврстио.
Долазак комуниста на власт 1945. године донео је радикалну модернизацију (индустријализацију, описмењавање, еманципацију жена), али је на менталитетском плану произвео занимљив парадокс.
Иако је идеолошки био усмерен против традиције, социјализам је заправо оснажио старе менталитетске обрасце. Колективизам из породичне задруге преточен је у раднички колектив, а култ старешине замењен је култом непогрешивог вође (Јосипа Броза Тита). У овом периоду учврстило се уверење да је држава дужна да појединцу обезбеди посао, стан и сигурност, чиме је додатно угушена лична иницијатива и предузетнички дух. Певало се:“Ала волим овај режим, плата иде, а ја лежим“. Живот у једнопартијском систему поново је вратио навику „кетманисања“ из османског доба – једно се говорило у јавности и на састанцима, а сасвим друго у кругу породице.
Распад Југославије и ратови деведесетих година довели су до новог менталитетског слома. У условима кризе, санкција и сиромаштва, површински слој грађанске културе брзо се истопио.
Друштво се поново повукло у породичне и клановске везе ради пуког преживљавања, док су закони и институције изгубили сваки ауторитет. Улазак у 21. век обележио је поновни покушај усвајања европских стандарда, који се и даље суочава са истим историјским отпором – сукобом између потребе за уређеним системом и навике да се ствари решавају преко везе, мимо правила и уз ослањање на ауторитет.
ПУТЕВИ ИЗЛАЗА
Србима су нуђени и путеви излаза, од духовних до световних.
За православне духовнике, решење није у политичким реформама, већ у радикалној промени унутрашњег света сваког човека. Владика Николај је истицао да обнова мора кренути одоздо, од појединца који одбија да учествује у неправди, лажи и корупцији, без обзира на то шта раде власт или комшије. Као противотров српској неслози и инату, Владика Николај и Отац Јустин предлагали су хришћанско смирење и свест о заједничком добру, где општи интерес увек стоји изнад личног или партијског.
Владета Јеротић је саветовао да сваки грађанин престане да тражи кривце у великим силама, суседима или политичарима и да уместо тога постави питање шта он лично може да уради у својој породици и на свом радном месту. Сматрао је да српски човек мора да укроти своје нагле емотивне реакције (еуфорију и очајање) и да развије критичко мишљење, стрпљење и самодисциплину. Предлагао је свесно неговање културе подршке и поштовања туђег успеха, уместо деструктивне зависти која кочи најспособније појединце.
Грађански оријентисани мислиоци видели су излаз у напуштању митоманије и прихватању свакодневног, стрпљивог рада и поштовања закона.
Слободан Јовановић указивао је на потребу стварања човека који има сопствено мишљење, не плаши се ауторитета, али истовремено поштује закон и спреман је на компромис са неистомишљеницима. Борислав Пекић је истицао да народ мора да схвати да се држава не гради само великим жртвама у рату, већ досадним, свакодневним поштовањем правила у миру – од плаћања пореза до поштовања саобраћајних прописа.
Још од доба просветитељства, многи су решење видели у просвећивању и стварању нове, морално одговорне елите.
Доситеј Обрадовић је у 18. веку наглашавао да школе не смеју да производе само писмене бирократе, већ морално зреле људе који ће знање користити за општи напредак. Арчибалд Рајс је поручивао да се друштво може опоравити тек када најобразованији људи престану да буду слуге партија и почну да служе народу својим знањем, поштењем и личним примером.
УСТАНОВЕ И МЕНТАЛИТЕТ
Многи социолози истичу да људи не варају државу, не траже везе и не избегавају порез зато што су урођено неморални, већ зато што живе у систему у којем се поштење не исплати, а кршење правила остаје некажњено. Понашање које називамо „менталитетом“ заправо је рационално прилагођавање појединца лошим и неправедним правилима игре.
Када исти ти људи, са истим „менталитетом“, оду да живе и раде у уређене државе, они се у веома кратком року прилагођавају, поштују законе, плаћају порез и не бацају смеће на улицу. Ово доказује да понашање не диктира карактер народа, већ ефикасност институција и извесност казне.
Модерна антропологија одбацује теорије о трајним психолошким особинама целих нација (попут Цвијићевих или Дворниковићевих подела). Сматра се да су такве генерализације ненаучне јер занемарују огромне разлике између друштвених слојева, поколења, области у којима се живи и економских околности.
Многи упозоравају да теза „није крива власт, крив је наш менталитет“ често служи политичким и економским „елитама“ као савршен изговор за сопствену неспособност и корупцију. Ако се кривица пребаци на „незрео народ“, власт се ослобађа одговорности за лоше законе, неефикасно судство и урушене институције.
Социолози сматрају да је нереално очекивати да се милиони појединаца истовремено духовно и морално препороде. Историја показује да друштва напредују тек када „просвећена мањина“ изгради јаке, независне институције (судство, полицију, медије, контролна тела) које потом приморавају све грађане, укључујући и оне на власти, да поштују правила.
Већина савремених теоретичара заузима „средњи став“ и говори о узајамној вези између културе и институција. Добре институције заиста мењају навике људи набоље, али је за њихово стварање и очување ипак потребна критична маса грађана и политичара који имају свест о општем добру и спремност да се боре за правду.
ТЕОРИЈА О ПРОПАСТИ НАРОДА
Теорија о инклузивним и екстрактивним институцијама, коју су развили економиста Дарон Аџемоглу и политиколог Џејмс Робинсон у књизи Зашто народи пропадају (Why Nations Fail), оспорава идеју да су култура, менталитет, географија или религија пресудни за успех једне државе.
Према њиховом тумачењу, главни разлог зашто неке нације напредују, а друге стагнирају лежи искључиво у природи њихових политичких и економских институција. За ову теорију Аџемоглу и Робинсон (заједно са Сајмоном Џонсоном) добили су и Нобелову награду за економију 2024. године.
Постоје државе које граде тзв. „екстрактивне нституције“. Ове институције су уобличене тако да извлаче (екстрахују) ресурсе и богатство од већине друштва у корист уске политичке и економске групе на власти.
Моћ је концентрисана у рукама мале групе људи или једног вође, без стварне контроле и одговорности пред грађанима. Не постоји истинска заштита приватне својине, закони се примењују селективно, а тржиштем владају монополи блиски власти. У оваквом систему обичан човек брзо схвата да се поштен рад, проналазаштво, предузимљивост и образовање не исплате, јер му успех може бити одузет разбојничким потезима владајуће олигархије. Због тога људи стичу апатију, развијају узајамно неповерење, користе коруптивне моделе понашања и ослањање на партијске везе. Оно што споља делује као „лош менталитет“ заправо је само логичан одговор грађана на систем који их пљачка.
Постоје и државе које имају „инклузивне институције“, које омогућавају и подстичу велику већину грађана да учествује у економском и политичком животу и да у потпуности искористи своје таленте и вештине. Власт је шире распоређена и ограничена, постоје независно судство, слободни медији и владавина права. Гарантована је сигурност приватне својине, постоји, макар делимично, поштена тржишна утакмица, лако се покреће посао, а држава улаже у образовање и инфраструктуру доступну свима.
Када грађани виде да је закон једнак за све и да њихов труд и знање непосреедно доносе и зараду и сигурност свакодневног живота, они постају предузимљиви, поштују правила и граде поверење у заједницу.
НАШЕ ПРЕКРЕТНИЦЕ
Ако сагледамо српску ситуацију према теорији Аџемоглуа и Робинсона, проблеми попут партијашења, корупције, непотизма и одласка младих не потичу из „српског карактера“ или османског наслеђа самог по себи, већ из чињенице да су елите на Балкану кроз различите епохе (монархију, социјализам, транзицију) увек изнова обнављале екстрактивне институције које им омогућавају да контролишу државу и ресурсе без одговорности. Наш проблем није био у недостатку покушаја модернизације, већ у феномену који Аџемоглу и Робинсон називају „гвозденим законом олигархије“, појави да нове елите, након што сруше стару власт у име слободе, убрзо преузму и обнове старе екстрактивне механизме у своју корист.
Историја Србије и Југославије у 19. и 20. веку пуна је „критичних прекретница“ у којима су реформе започињане са великим ентузијазмом, али су готово увек заустављане на пола пута.
Српска борба за независност од турске власти (1804–1835) била је један од најзначајнијих слободарских искорака у Европи тог доба. Укинут је феудализам, сељаци су постали власници земље, а Сретењски устав (1835) покушао је да ограничи власт владара и уведе поделу власти. Ипак, кнез Милош Обреновић, иако ослободилац, није желео да дели моћ са народом. Он је укинуо Сретењски устав и успоставио лични монопол над трговином и државним ресурсима (екстрактивни модел).
Касније уставне промене (1869, 1888) донеле су парламентаризам и грађанска права, али се у пракси развио систем у којем је странка која победи на изборима преузимала потпуну контролу над судовима, полицијом и државном службом. Држава је постала главни послодавац и извор богаћења, чиме су инклузивни закони остали мртво слово на папиру.
Стварање заједничке државе 1918. године било је велика историјска прекретница, али нова држава није успела да изгради инклузивне институције које би повезале различите регионе и народе. Уместо изградње независних судова и економије ослобођене државног утицаја, политичка елита је концентрисала моћ у Београду, користећи државни апарат за партијско запошљавање и доделу привилегија (што је Арчибалд Рајс оштро критиковао).
Економске и правне реформе су стално одлагане због политичких криза и националних сукоба, што је на крају довело до увођења Шестојануарске диктатуре (1929) – потпуног повратка на екстрактивну ауторитарну власт.
После Другог светског рата, Југославија је доживела снажну модернизацију и у почетку висок привредни раст. Иако екстрактивне институције могу произвести привремени раст тако што држава силом преусмерава ресурсе из пољопривреде у индустрију, тај раст неизбежно стане.
Радничко самоуправљање је у теорији деловало као инклузивни корак, али је у пракси остало под строгом контролом једне партије (Савеза комуниста). Без политичког плурализма, слободног тржишта и заштите приватне својине, није било места за праве иновације и дугорочну ефикасност.
Привредна реформа из 1965. и настојања Анте Марковића крајем осамдесетих представљали су озбиљне покушаје преласка на тржишну економију. Међутим, оба пута су заустављени јер је партијска елита схватила да би слободно тржиште и правна држава уништили њен политички монопол и привилегије.
Распад Југославије и ратови деведесетих година довели су до потпуног урушавања и оно мало институција које су постојале. Уместо изградње владавине права, власт је искористила рат, санкције и хиперинфлацију за масовно извлачење капитала од грађана (стара девизна штедња, пирамидалне банке) и стварање нове олигархије блиске државном врху.
Петооктобарске промене су поново отвориле врата изградњи инклузивних институција. Ипак, процеси приватизације и реформе правосуђа често су остајали недовршени јер су нове политичке гарнитуре задржале партијску контролу над јавним предузећима, медијима и судовима.
Према Аџемоглуу и Робинсону, излаз из овог зачараног круга дешава се тек онда када се у друштву створи широка коалиција различитих друштвених група (привредника, радника, интелектуалаца, средње класе) која је довољно снажна да спречи политичку „елиту“ да поново узурпира власт и подреди институције себи.
ОБРАЗОВАЊЕ И МЕДИЈИ
Образовање и медији сматрају се кључним чуварима или рушитељима институција. Они представљају мост између формалних закона и свести грађана, јер непосредно утичу на то да ли ће друштво прихватити екстрактивни систем или ће се изборити за инклузивне институције: чак и најбоље написан устав и закони постају немоћни уколико образовање не производи критички настројене грађане, а медији не служе као контролори власти.
Аџемоглу и Робинсон истичу да је образовање један од најважнијих стубова инклузивних институција, али истовремено упозоравају да ауторитарни и екстрактивни режими често користе школе управо да би спречили промене.
У уређеним системима, образовање учи младе људе како да постављају питања, анализирају чињенице, сарађују и разумеју своја грађанска права. Такви грађани нису лаки за манипулацију и захтевају одговорност од политичара, чиме штите институције.
Када је квалитетно образовање доступно свима, без обзира на порекло и партијску припадност, оно омогућава најталентованијима да напредују. Када је образовање урушено или подређено куповини диплома и партијским везама, друштво губи елиту способну да води институције.
У савременој политикологији медији се називају „четвртим стубом власти“ (поред законодавне, извршне и судске), јер без слободног протока информација грађани не могу да знају да ли власт крши закон.
Слободни и истраживачки медији делују као аларм. Када новинари открију корупцију или кршење закона, они покрећу јавни притисак који приморава тужилаштво и судове да раде свој посао. Без тог притиска, институције лако западају у летаргију или падају под контролу извршне власти.
ПАД СПИН ДИКТАТУРЕ
Режим Александра Вучића, који је пао на изборима 25. октобра 2026, био је разорни екстрактивни режим тзв. „спин диктатуре“. Стране силе ( понајвише Немачка и ЕУ ) били су крајње заинтересовани да подржавају Вучића јер им је у Београду била потребна послушна „стабилократија“ која ће обављати различите прљаве послове, пре свега издају Косова и Метохије.
Шта је, у ствари, „спин диктатура“?
Екстрактивни режими више не морају да користе грубу цензуру као у 20. веку. Савремени теоретичари (попут Сергеја Гуријева и Данијела Трајсмана у теорији „спин диктатора“) објашњавају да се контрола постиже затрпавањем јавности лажним вестима, сензационализмом и таблоидизацијом. Циљ је да грађани помисле да „истина не постоји“ и да су „сви исти“, што води у политичку апатију и одустајање од борбе за институције.
Када медији постану партијска гласила која шире мржњу и деле друштво на „издајнике“ и „патриоте“, они уништавају могућност да се у друштву створи она „широка коалиција грађана“ која је, према Аџемоглуу и Робинсону, неопходна за очување демократије.
Када грађани имају приступ истинитим информацијама и знање да их разумеју, они престају да буду поданици и постају свесни грађани који бране сопствене институције.
ШТА ДА СЕ РАДИ?
Спин диктатура је пала. Шта ћемо сад? Можемо ли да градимо институције које ће, макар и делимично, поред политичког, имати и моралног и менталитетског преображајног дејства на целину нашег друштва?
Главни задаци Студентске листе, након победе на парламентарним изборима и почетка рада новог сазива Народне скупштине у новембру 2026. године, усмерени су на обнову институција, спровођење програмских реформи и преузимање одговорности у власти.
Шта очекујемо?
Преиспитивање противуставних споразума којима се Србија одриче онога чега се не може одрећи, ни на небу, ни на земљи – а то су Косово и Метохија, срце свега нашег.
Чврсте везе са Србима на Балкану, и непосредну сарадњу са Републиком Српском.
Јачање независности правосуђа, настојавање на кривичној одговорности оних који су пљачкали и разарали Србију, укључујући утврђивања одговорности за трагедију од 1. новембра 2024. године, уз промене у јавним сервисима (попут РТС-а), као и изградњу нових служби безбедности, уз обрачун са остацима шпијунско – злостављачке бараберије коју је уобличио Дебели Мртвац Гроз ( како је Тита звао владика будимски Данило ).
Одговорну спољну политику, засновану на нашим интересима и истинској неутралности.
Повратак образовања на место које му припада, без суманутих реформи какве је спроводио Гаша Кнежевић са Тинде Ковач Церовић и другим сорошоидима.
Обезбеђивање независних медија и поштених изборних услова.
Подршку домаћој привреди, пољопривреди и малим газдинствима, уз децентрализацију одлучивања.
Реформу здравства на добро нашег народа, унапређење положаја припадника Војске Србије, заштиту животне средине.
Контролу трошења јавних ресурса, приступ информацијама од јавног значаја и јавно указивање на евентуалне опструкције или злоупотребе.
Све ово биће могуће ако схватимо да морамо да кротимо себе, и да се чврсто држимо морала. Томе нас је, између осталог, учио Борислав Пекић. Писао је: „Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали…Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњјамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже, али зрелије плодове доноси...Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема…Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина, завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.”
СрбијаЛОМПАР: СНС нема право да присваја патриотизам – Србији је потребна нова национална и демократска политика!Извор: Правда






