Najnovije

ANJA FILIMONOVA: „Velika Albanija“ - zamka za Srbiju i Rusiju

Albansko nacionalno pitanje kao međunarodni problem ne postoji, jer su status i prava bilo koje nacionalne manjine koja živi na teritoriji druge države detaljno i iscrpno obrazloženi, na primer, u Rezoluciji Generalne skupštine UN od 18. januara 1992.

Albanska zastava (Foto: Jutjub)

Piše: Anja Filimonova

Ustav Albanije (1998.) govori o mogućnosti ujedinjenja Albanaca, polazeći od teze o „vekovnim težnjama albanskog naroda za stvaranjem nacionalnog identiteta i jedinstva“. Ali prvi dokumenti koji su označili smer razvoja društvene i političke misli u pravcu velikoalbanskog projekta bili su „Memorandum“ Foruma albanskih intelektualaca Kosova od 26. oktobra 1996. i „Platforma za rešenje albanskog nacionalnog pitanja“ Albanske akademije nauka iz 1998. Ova dva dokumenta su sadržala jednu vrlo nepretencioznu tvrdnju: pošto su Albanci bili podeljeni u pet država, jedini način za rešavanje albanskog pitanja je njihovo ujedinjenje u jednu državu.

U julu 1998. godine, portparol Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) Jakup Krasnići, izjavio je da je „cilj OVK da objedini sve zemlje u kojima žive Albanci“. Politička deklaracija OVK od 31. decembra 1998. godine sadržala je zahtev za „ujedinjenje Albanaca, slobodu  i nezavisnost Kosova“. Nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma (1999.), usledila je nova faza aktiviranja albanskih diverzantsko-terorističkih jedinica u vidu Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (jug centralne Srbije), Oslobodilačke nacionalne armije (ONA) u zapadnom delu Makedonije i Albanske nacionalne vojske (ANA) sa ciljem „ostvarenja ideje o krajnjem povezivanju svih teritorija na kojima živi većina Albanaca“.

Odmah primećujemo da je u celoj „velikoalbanskoj istoriji“ glavno da albanski lideri jednostavno i grubo zamenjuju suštinu: separatizam, usmeren na uništavanje teritorijalnog integriteta drugih država, predstavlja se kao jedini mogući način za rešavanje albanskog nacionalnog pitanja (objedinjavanjem teritorija na kojima žive Albanci).

Ali, prvo, albansko nacionalno pitanje kao međunarodni problem ne postoji, jer su status i prava bilo koje nacionalne manjine koja živi na teritoriji druge države detaljno i iscrpno obrazloženi, na primer, u Rezoluciji Generalne skupštine UN od 18. januara 1992. („Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih, verskih i jezičkih manjina“). Drugo, savremeno međunarodno pravo ne zna za način rešavanja nacionalnih pitanja putem davanja tuđih teritorija nacionalnim manjinama na kojima je zabeleženo postojanje tih manjina.

Događaji u Albaniji 1997. godine postali su prolog za početak vruće vojne faze kosovskog sukoba, neraskidivo povezane sa „velikoalbanskim“ pitanjem, kada su društveno-politički preokreti izazvani krizom finansijske piramide, krahom državne administracije, anarhijom i haosom omogućili OVK da zaista dobije sever Albanije, koji je ostao bez ikakve vlasti. Ovde su uspostavljeni brojni centri za obuku i lečenje vojnika OVK. Tako je stvorena jedinstvena kriminalno-teroristička logistička linija između Kosova i severne Albanije.

Po završetku vojne agresije NATO-a na SRJ, potpisivanja Kumanovskog sporazuma i usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN br.1244 (jun 1999.g.), čini se da bi međunarodna zajednica trebalo da se usredsredi na rešavanje pitanja statusa albanske nacionalne manjine u granicama Republike Srbije, na šta ukazuju odredbe ove rezolucije… Međutim, brojni procesi i događaji koji su usledili u regionu nakon NATO bombardovanja počeli su da ukazuju na fundamentalno novu dimenziju opštealbanske politike na jugu Balkana. Ta dimenzija je primenjena u dva pravca: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (sada Severna Makedonija) i jug centralne Srbije. Razmotrimo detaljnije „makedonski“ i „južnosrpski“ pravac.

Što se tiče Makedonije, primećujemo da poslednji relevantan popis stanovništva iz 2002. godine (popis iz 2011. nije uspeo u završnoj fazi, trenutno se ne pominje novi) pokazuje da su od ukupne populacije od 2.022.547, ljudi Makedonci činili 64,18%. Albanci – 25,17% (509.083 čoveka). Međutim, tokom popisa, međunarodni posmatrači primetili su da su na neverovatan način, lica bez državljanstva, bez dokumenata, kao i ona koja žive u inostranstvu, mogla da učestvuju u postupku glasanja. Albanci žive kompaktno, uglavnom duž granice sa Kosovom, gde čine oko 90% stanovništva.

Redosled delovanja albanskih separatista u Makedoniji bio je sledeći: bojkot popisa stanovništva iz 1991. godine, nepriznavanje makedonske nezavisnosti, nepriznavanje ustava Makedonije (1991. godine), demonstrativna upotreba zastava i drugih državnih simbola Republike Albanije. U januaru 1992.g.  albanski lideri organizovali su ilegalni referendum u Makedoniji za dodeljivanje kulturne i teritorijalne autonomije severozapadnom delu Makedonije, nazvanom „Republika Ilirida“. U februaru 1992.g. predsedavajući prve albanske stranke u Makedoniji (Demokratska stranka prosperiteta, PDP) Nevzat Halili, zahtevao je da makedonske vlasti priznaju pomenutu autonomiju Albanaca, kao i državnost nezavisnog Kosova.

17. februara 1994. godine u Tetovu je otvoren privatni albanski univerzitet (Stuhl University), finansiran od albanske dijaspore iz Nemačke, Švajcarske i drugih zapadnih zemalja, koji je postao leglo albanskog separatizma. U januaru 1997. godine Makedonija je usvojila zakon o legalizaciji obrazovanja na albanskom jeziku u Skoplju. 1998. godine započele su masovne albanske demonstracije u znak podrške OVK, zahtevajući intervenciju NATO 2000. godine, Menduh Tači, potpredsednik (od 2007. godine – lider) Demokratske partije Albanaca u Makedoniji, govorio je o ciljevima svoje stranke: „Naši glavni politički ciljevi su nezavisno Kosovo … – da Albanci na Kosovu postanu državotvoran narod koji će stvoriti šiptarsko-makedonsku federaciju sa sveobuhvatnom integracijom svih Albanaca na ovim prostorima, u okviru ujedinjene Evrope “.

Tada su započete prve akcije Oslobodilačke nacionalne armije (ONA) – po analogiji sa akcijama OVK, pokrenute su diverzantske akcije protiv vojske i bezbednosnih snaga Makedonije. ONA je bila direktni ogranak OVK-a, njegov „južni bok“, koji su stvorili veterani OVK-a. Zloglasni Kosovski zaštitni korpus, u koji su lideri i borci OVK slobodno migrirali, tokom čitavog perioda sukoba, pružao je direktnu podršku svojim saučesnicima u Makedoniji. Cilj dejstava ONA bilo je etničko čišćenje, ubistva, pljačke, uništavanje imovine, odnosno stvaranje etnički homogene albanske teritorije.

Na čelu najveće višemesečne sabotaže i terorističke operacije ONA-e (februar-jul 2001.g.) je bio Ali Ahmeti, koji je 22. marta 2001. godine izjavio sledeće o ciljevima ove operacije: „Borba koju mi vodimo se vrši sa jednim ciljem – izagnati slovenske sile sa teritorije koja je tradicionalno albanska“. Ahmeti je kasnije postao lider makedonske partije „Demokratske unije za integraciju“, koja je dugogodišnji koalicioni partner vladajuće stranke VMRO-DPMNE. Nešto ranije, 16. marta, budući lider opozicione Demokratske partije Albanaca Menduh Tači rekao je da „Albanci započinju oružanu borbu za oslobađanje svojih teritorija“.

Posledice diverzantskih akcija ONA, bile su smrt 70 makedonskih policajaca i vojnika, bekstvo nekoliko hiljada albanskih porodica na Kosovo i iseljenje 70 hiljada Makedonaca. Ohridski sporazum, potpisan nakon sukoba, sadržao je, između ostalog, klauzulu o stvaranju teritorijalne autonomije za Albance na osnovu etničke pripadnosti.

U julu 2008. godine u Makedoniji je usvojen zakon o upotrebi jezika prema kojem albanski, iako nije postao drugi zvanični jezik Makedonije, ipak može da se koristi u govoru Albanaca – šefova parlamentarnih komisija. Parlamentarni materijali trebalo je da budu prevedeni na albanski jezik, zvanična komunikacija sa državnom upravom u celoj Makedoniji trebalo bi da se odvija na dvojezičnoj osnovi, čak je i policija bila dužna da govori albanski tokom pritvaranja Albanaca. Generalno, Zakon o jeziku iz 2008. godine jedna je od ključnih mera ka federalizaciji Makedonije.

Sledeći ključni događaj dogodio se u Albaniji. 30. oktobra 2010. godine u Tirani je politička stranka „Lista prirodne Albanije“ (SPA) organizovala značajnu konferenciju „u znak podrške Prirodnoj Albaniji“. Godinu dana ranije, Platforma Prirodne Albanije objavljena je u tiražu od 50 hiljada primeraka, prevedena na nekoliko jezika i poslata na međunarodne adrese. Autor platforme, koja sadrži oko 200 stranica, je Kočo Danaj – ne samo kabinetski naučnik, direktor istraživačke institucije, već i bivši savetnik tri albanska premijera. Iz celokupnog dela Danaja, posebnu pažnju treba obratiti na sledeće odredbe:

– albansko pitanje mora biti podvrgnuto totalnoj reformi i rekonfiguraciji;

– Albanci nisu ispunili svoju glavnu misiju: slučaj Prizrenske lige ostao je nedovršen, kao i ustanak Albanaca 1911-1912;

– postignuta je nezavisnost Albanije ali samo na jednom delu albanskih teritorija;

– ostale albanske teritorije ostale su u okviru susednih država ili su bile aneksirane od njih;

– takozvana Narodnooslobodilačka borba tokom Drugog svetskog rata 1939.-1945. takođe nije završena;

– borba Albanaca na Kosovu, započeta 1998. godine, ostala je nedovršena, jer je samo dovela do odvajanja pokrajine od Srbije, ali nije postigla drugi deo cilja – njeno ujedinjenje sa nacionalnim jezgrom – Albanijom;

– ista sudbina zadesila je borbu Albanaca u Makedoniji 2001. godine: započela je kao oslobodilačka, a završila se tako što su Albanci prihvatili stranu državu kao svoju otadžbinu.

Proces realizacije projekta „Prirodne Albanije“ uključuje sledeće faze:

– pokretanje odgovarajućih ustavnih proedura za ujedinjenje na osnovu ustava Albanije;

– formiranje Albansko-kosovske konfederacije, federalizacija Makedonije; ujedinjenje u jedinstvenu državu. Istovremeno se primećuje da je „međualbansko ujedinjenje – evropeizacija“, „mir i stabilnost u regionu“.

Dakle, cilj „Prirodne Albanije“, prema mišljenju njenog autora, je jedan – „rešenje albanskog pitanja stvaranjem jedine albanske države“.

Konferencija je zapažena i po tome što su u njenom radu učestvovali politički predstavnici Albanaca iz zajednica južnog dela  centralne Srbije – Preševa i Bujanovca, izražavajući podršku zahtevima SPA-a „da se objedine delovi teritorija susednih država u kojima Albanci čine većinu stanovništva“ i stvore jedinstvenu albansku državu koja pokriva zemlje Srbije, Makedonije, Crne Gore i Grčke.

Posledice odluka donetih na konferenciji u Tirani 2010. godine pokazale su se gotovo odmah u Makedoniji. U zapadnom delu zemlje, gde su poluge lokalne vlasti bile u rukama Albanaca, započela je veštačka i prisilna albanizacija. U organima lokalne samouprave, preduzećima i organizacijama na čijem su čelu Albanci, osoblje je promenjeno iz makedonskog u albansko, istaknute su albanske zastave, a toponimija je agresivno zamenjena sa makedonske na albansku. Albanski zvaničnici svih nivoa počeli su da komuniciraju isključivo na albanskom, ne trudeći se da prevode na makedonski čak ni na događajima od nacionalnog značaja. Elektronski portali javnih servisa zajednica na zapadu Makedonije postali su dostupni samo na albanskom, za one koji ne razumeju usledilo je vrlo kratko objašnjenje – „Pa to su albanske zajednice“.

U proleće 2012. godine, Nevzat Halili objavio je „Zaključke rukovodstva Iliride“, čije su glavne tačke bile formiranje „funkcionalne zajednice Iliride i Makedonije, priznavanje Republici Ilirida prava na uspostavljanje svojih pravnih i demokratskih tela kao izraza političke volje većine Albanaca, izražene na referendumu 1992. godine“.

2014. godine, u centru Skoplja, u blizini spomenika albanskog nacionalnog heroja Skenderbegu, Halili je proglasio osnivanje albanske „Republike Iliride“, zahtevajući od tadašnjeg premijera te zemlje Nikole Gruevskog da započne postupak federalizacije Makedonije. Komentarišući ovaj događaj, predsedavajući Nacionalnog fronta za zaštitu ljudskih prava i sloboda, Idriz Sinani, koji je postao deo „rukovodstva nove republike“, nedvosmisleno je upozorio Makedonce da, ako ne podrže ovaj projekat, „problem možemo rešiti mirnim putem, mi smo za mir ali ako oni žele rat, mogu da izaberu šta žele “.

„Makedonska šema“, uvedena 1991. godine, odlikovala se svojom specifičnošću: naglasak nije bio toliko na vojnim operacijama (iako su one bile sastavni, ali taktički deo). Strategija se sastojala u jačanju političkih pozicija albanskih partija u Makedoniji, koje bi trebale legitimno da postignu status Albanaca kao državotvornog naroda (napuste status nacionalne manjine), kako bi u prvoj fazi stvorile „albansko-makedonsku federaciju“. U sledećim fazama trebalo bi da dođe do nekog oblika ujedinjenja sa Albanijom, „Republikom KosovA“, kojoj će se pridružiti „Preševska dolina“ (jug centralne Srbije) i deo Crne Gore. Ako se ostvare velikoalbanski ciljevi, Makedonija kao država prestaće da postoji.

Prema podjednako dramatičnom scenariju, uz pomoć „velikoalbanskog arsenala“ izvršeni su procesi podrivanja državne suverenosti na jugu Srbije.

Ova regija je strateški važna jer predstavlja železničku vezu pravaca sever-jug i Koridor 10 koji povezuje Grčku i Centralnu Evropu. Uprkos potpisivanju Končulskog sporazuma 2001. godine od strane međunarodnih predstavnika sa liderima Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca, nastavljeni su periodični napadi militanata na srpske civile, vojsku i policiju.

Tada je srpska vlada napravila značajne ustupke: promenila je zakon o lokalnim izborima, uvela proporcionalni sistem vlasti i otvorila put za formiranje albanske većine u lokalnoj vladi. Kao rezultat lokalnih izbora 2002. godine u Preševu, Bujanovcu i Medveđi, pobedile su albanske stranke, koje su formirale parlament i tela lokalne uprave. Uprkos činjenici da Albanci čine etničku većinu samo u Preševu – više od 90%, dok u Bujanovcu nisu više od 60%, a u Medveđi su – manje od 30%, lokalni parlamenti ove tri zajednice usvojili su platformu 14. januara 2006. koja zahteva visok stepen decentralizacije Srbije i dodeljivanje teritorijalne autonomije Albancima. U avgustu 2009. godine, albanske političke grupacije na jugu Srbije iznele su tezu o dodeljivanju posebnog regiona „Preševska dolina“, posebno se fokusirajući na stvaranje isključivo etnički albanskih struktura upravljanja u ovom regionu.

Konferencija u Tirani 2010. bila je polazna tačka za odlučujući napredak albanskog separatizma. Predsednici  zajednica Preševa i Bujanovca formirali su pokret „Za prirodnu Albaniju“. Vlasti u Tirani uvele su jedinstvene obrazovne programe za Albance susednih država – u Medveđi su otvoreni Ekonomski i Pravni fakultet Univerziteta u Nišu, čija se nastava izvodi na srpskom i albanskom jeziku (mada albanska omladina obrazovanje uglavnom stiče na albanskim univerzitetima u Prištini, Tetovu i Tirani). U Preševu su dokumenti zasedanja parlamenta zajednice prestali da se prevode na srpski jezik pod izgovorom da su pretežna većina poslanika Albanci, a nekoliko Srba iz parlamenta već zna albanski jezik.

Na konferenciji u Tirani 2010. godine, predsedavajući zajednica Preševa i Bujanovca, Ragmi Mustafa i Jonuz Musliu, podržali su ideju o formiranju „Velike Albanije“, koja bi, pored Kosova i Metohije, obuhvitala i delove centralne Srbije, Crne Gore, Makedonije i Grčke. Orhan Redžepi, zamenik predsednika zajednice Preševo, rekao je ovom prilikom da se „celog života borio da Preševo i Bujanovac budu sastavni deo Kosova, a time i Albanije“, i „Preševska dolina je najokupiraniji  deo albanskih teritorija“.

Velikoalbanski projekat u svom arsenalu nema samo političke platforme i terorizam. „Republika KosovA“ već ima svoju punopravnu vojsku, stvorenu u decembru 2018. uz prećutni pristanak Srbije. Međutim, i pre zvaničnog formiranja na osnovu OVK, Priština je 2013. godine zaključila vojni ugovor sa Albanijom, prema kojem „vojske dve države“ mogu da rasporede svoje jedinice na teritoriji jedna druge. Tako postaje moguće udruživanje vojnih potencijala Albanije i „Republike KosovA“ i kombinovanje infrastrukturnih projekata Tirane i Prištine, kako bi se dobio impresivan borbeni potencijal. Uzimajući u obzir sve rezerviste, njihove udružene snage verovatno mogu da broje oko 120 hiljada ljudi. Nijedna vojska iz regiona neće moći da im se suprotstavi.

Takođe treba uzeti u obzir i segment logistike. Trenutno je glavni infrastrukturni projekat u Srbiji, kome je dodeljen status nacionalnog prioriteta, autoput Tirana – Priština – Niš. Značajno je da je bivši predsednik Boris Tadić, koga su sadašnje srpske vlasti karakterisale kao „ultrazapadnog političara“, svojevremeno napustio ovaj projekat.

Autoput Tirana – Priština – Niš nema nikakav ekonomski smisao za Srbiju. Ali ima smisla za premeštanje snaga južnog krila NATO u centar Evrope (i dalje do granica Rusije) i povezivanje „Republike KosovA“ i američke baze „Bondstil“ sa albanskim lukama na Jadranskom moru. Srbija uzima kredit od 3,7 milijardi evra i gradi svoju deonicu autoputa – od Merdara do Niša, Albanci su već izgradili svoju deonicu od Drača do granice, a Priština gradi svoj deo od granice sa Albanijom do Merdara. To znači da „velikoalbanski projekat“ infrastrukturno i logistički povezuje ne samo „KosovA“ sa Albanijom, već i Toplički okrug sa Nišem (Centralna Srbija), stvarajući osnovu za uspostavljanje albanskog prisustva u Moravsko-Vardarskoj dolini, glavnom putu iz Azije u Evropu.

Ali u isto vreme, pre svega, neophodno je u fokusu imati ne interese Albanije, čija je ekonomija beznačajna, već interese NATO, koji na raspolaganju dobija dve karike na kopnu (autoput i železnicu), koje im nedostaju. Alijansa će tako moći da poveže albanske luke na Jadranu sa dubokom teritorijom Balkana.

Sledeće dve fundamentalne osnove za razvoj „velikoalbanskog projekta“ su događaji koji se odvijaju pred našim očima. To je, pre svega, Vašingtonski ugovor između srpskih vlasti i kosovskih separatista od 4. septembra 2020. godine, koji između ostalog, predviđa izgradnju železničke infrastrukture Niš – Priština – Drač, kao i pristupanje Prištine „mini Šengenskoj inicijativi“ (iznetoj 2019. od strane Srbije, Albanije i Severne Makedonije). S tim u vezi, albanski premijer Edi Rama rekao je da će „ovaj regionalni projekat pomoći transformaciji… i pitanju priznanja Kosova od strane Srbije“.

Nakon potpisivanja Vašingtonskog sporazuma 2. oktobra 2020. godine, u Tirani je održan redovni sastanak dve vlade (Albanije i „KosovA“) na kojem su u cilju realizacije pomenutog sporazuma o izgradnji železničke infrastrukture Beograd-Priština i luke na Jadranskom moru, bila potpisana četiri sporazuma i dva protokola (i još pet memoranduma). Zajednički sastanci vlada Albanije i „KosovA“ održavaju se od 2014. godine, i tokom ovog perioda potpisano je 70 sporazuma između „dve države“ (o carinskim privilegijama, saradnji u oblasti bezbednosti, obrazovanja, zdravstva itd.). Pored toga, na poslednjem sastanku, potpisan je sporazum o osnivanju zajedničkog fonda za podršku Preševskoj dolini. Ovom prilikom, premijer „KosovA“ Avdulah Hoti rekao je: „Naša težnja je da eliminišemo granicu između Albanije i Kosova“. Prema rečima premijera Albanije Edija Rame, postignuti sporazum o carinskim privilegijama omogućiće pretvaranje luke Drač u kosovsku luku (!). Obratimo posebnu pažnju na ovo: luka Albanije pretvara se u luku „KosovA“, Albanija i „KosovA“, su zapravo, u izjavama najviših zvaničnika podrazumevano predstavljeni u jednoj  celini. S obzirom na to da sporazumi pokrivaju, pored poreskog i infrastrukturnog, i elektroenergetski sektor, sledi jedini mogući zaključak: sporazumi potpisani na zajedničkom sastanku 2. oktobra, strateške su prirode na više nivoa i imaju za cilj objedinjavanje Albanije i „KosovA“ u jednu ili drugu vrstu državne formacije.

Povodom zaključaka usvojenih na zajedničkom sastanku o uklanjanju granice između Albanije i „Kosova“ (sastanak je održan pod sloganom „Zajedno bez granica“), Beograd je uputio zvaničnu protestnu notu Tirani. To ne sprečava Vladu Srbije da i dalje deluje kao glavni pokretač „ekonomske integracije“ regiona. Krajem oktobra, Severna Makedonija, koju je predstavljao premijer Zoran Zajev, izjasnila se za pridruživanje mini-šengenskom projektu. Kao što je primetio srpski istraživač, general Mitar Kovač: „Takve mere Albanije su otvoreno neprijateljske prema Srbiji. Tužno je što se srpske vlasti kao da ništa ne primećuju, kao da se ništa ne dešava. Srbija govori prazne reči o dobrosusedstvu, miru i saradnji, dok nam albanski ekstremisti iz Albanije i sa Kosmeta oduzimaju svetu zemlju pred očima. Neverovatno je ćutanje srpskih vlasti, odsustvo reakcije, činjenica da one ne upozoravaju EU, NATO i UN da se ne samo pred njihovim očima, već i uz njihovu pomoć, sprovodi projekat tzv. Velike Albanije, sa dominantnim vektorom izgradnje islamskog projekta velikih sila u duhu tzv. Prizrenske lige“.

Tako se pred našim očima, ne samo uz prećutno odobrenje, već i uz aktivno učešće zvaničnog Beograda, formira novi geostrateški centar moći na Balkanu – „Velikoalbansko težište“, koje će samo izgrađivati svoj potencijal. Za Srbiju, kao i za Rusiju, ovo je dvostruka zamka. Sa jedne strane, predsednik Srbije Aleksandar Vučić predao je Prištini apsolutno sve što se moglo predati, osim direktnog priznavanja nezavisnosti. Vašingtonski ugovor sadrži lukavu formulaciju, prema kojoj se Priština obavezuje da će se godinu dana uzdržavati od zahteva za članstvo u međunarodnim organizacijama. To znači da će za godinu dana Priština biti slobodna da iznese zahtev za pridruživanje bilo kojoj međunarodnoj organizaciji, uključujući UN. Podsetimo, ovaj dokument nosi potpis srpskog predsednika. Vučić je sve dublje i dublje tone i u stvaranje  „Velike Albanije“ kao i pomaganje separatistima. Konačni rezultat, do kojeg vode sve njegove akcije, je veleizdaja, u kojoj će Rusija, podržavajući Vučića, neizbežno postati saučesnik.

Pored toga, svi vrlo efikasni napori za sprovođenje „velikoalbanskog projekta“, bez obzira na to koliko terminološki sofisticiran bio zakamufliran, grubo krše temeljne akte međunarodnog prava koji se tiču državnog teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Zatvoriti oči pred ovom činjenicom, i dalje je ignorisati, za Rusku Federaciju znači: jasno poricati međunarodno pravo, pokazati praksu dvostrukih standarda, dvostrukog morala, i najstrašniju i najopasniju stvar – odsustvo principa.

Rusija, koja naglašeno ignoriše Vučićeve velikoalbanske napore, omogućava mu tako da dodatno zamaskira, kako svoju ulogu u sprovođenju „velikoalbanskog projekta“ (tačnije istorijske i strateške težnje Vatikana – Austrije – Velike Britanije – SAD, u regionu), tako i neuspeh srpske nacionalne politike… Pre ili kasnije, Vučićeva vešta iluzija „folklorne rusofilije“ razbiće se u param-parčad o grebene „Velike Albanije“, sahranivši pod sobom i samu mogućnost uspostavljanja rusko-srpskog poverenja, da i ne govorimo o ruskom prisustvu na Balkanu.

Na kakvu opasnost u Evropi je Izrael upozorio svoje državljane, saznajte OVDE.

Izvor: Srpski stav/Regnum

Bonus video

Molimo Vas da donacijom podržite rad
portala "Pravda" kao i TV produkciju.

Donacije možete uplatiti putem sledećih linkova:

PAŽNJA:
Sistemom za komentarisanje upravlja kompanija Disqas. Stavovi izneseni u komentarima nisu stavovi portala Pravda.

Najnovije vesti - Ratni izveštaji

VREMENSKA prognoza

Najnovije vesti - PRAVDA

ENGLISH NEWS

Urbancube