Piše: Nenad Kecmanović
Bošnjaci i posle 30 godina obožavaju visoke predstavnike. Iako ih svi na kraju razočaraju jer im ništa dobro ne donesu, oni sve nade polažu u te, mahom austrijske i nemačke, činovnike. Valjda po inerciji, jer su im verno služili u dva izgubljena svetska rata. Prebrojavaju svoje mrtve u građanskom ratu koji su sami izazvali na njihov podsticaj i još jednom izgubili
Jeste li primetili da sada više nije poenta u tome da li je u Srebrenici bilo ili nije bilo genocida nego u povampirenju bonskih nadležnosti, nametanju zakona, na statusu Kristofera Šmita i efektnim kontrapotezima Republike Srpske? Čak i Doris Pak, Bodo Veber i drugi koji podržavaju „zabranu osporavanja genocida” ukazuju da Incko nije imao ni pravnu osnovu, ni podršku domaćih aktera, a ni autoritet da donese delotvornu odluku o proglašenju zakona.
No, dok je Incko odavno izgubio autoritet, a onomad i mandat, dotle njegov potencijalni naslednik nije stekao ni legalitet izborom na SB UN, pa pokušava da susretom s Dodikom naknadno obezbedi legitimitet. Bar za sada Šmit je za Srpsku samo nemački turista. Za Rusiju i Kinu on i ne postoji. Sebe može da tituliše isključivo kao bivši kandidat za visokog predstavnika. A pošto je Inckova ostavka prihvaćena, BiH nema visokog predstavnika.
Da li Šmit može da ostane v. p. barem u dva procenta većoj polovini BiH? U ime Herceg-Bosne se oglasio ministar spoljnih poslova Hrvatske, i to u izjavi za „Frankfurter algemajne cajtung”: „Institucija visokog predstavnika je antidemokratski i antievropski anahronizam...” Dakle, možda bi Šmit i mogao da prođe, ali ne po pravnoj i političkoj, nego samo po emocionalnoj osnovi, i to isključivo u bošnjačkoj polovini Federacije. Muslimansko Sarajevo je, posle proglašenja Zakona o zabrani negiranja genocida, Incka ispratilo sa suzama žalosnicama, a Šmita dočekalo s ne manje suza radosnica. Najradije bi zadržalo obojicu, a sva je prilika da će ostati bez ijednoga.
Traljava evropsko-američka operacija sa v. p. u BiH, od kojih je jedan prestao to da bude, a drugi nije ni postao da bi to bio, predstavlja demonstraciju bahatosti i arogancije. Imali su plan da se „nezavršeni poslovi u Bosni” obave brzo i jednostavno: političkim blickrigom na RS. Incko je trebalo da nametne Zakon o zabrani negiranja genocida i tako reaktivira bonska ovlašćenja, te Šmitu omogući da nastavi gde je Ešdaun stao i tako završi razvlašćivanje Srpske. Pedi je nametao, otimao, smenjivao. Knaus i Besnije su ga zato 2003. uporedili s „kolonijalnim namesnikom u Kalkuti”. Venecijanska komisija je osporila zakonitost takve prakse. Ali, tzv. međunarodna zajednica je očito istovremeno procenila da su to bile zlatne godine OHR-a jer su v. p. ekspresno završavali šta god je trebalo. Sada, u hladnom ratu sve je dozvoljeno ukoliko služi da blokira povratak Rusije i dolazak Kine na Balkan.
Ako bi odmrzavanje bonskih ovlasti značilo vraćanje 20 godina unazad na diktaturu protektorata, onda bi uvođenje verbalnog delikta bilo vraćanje BiH u vreme diktature proletarijata od pre 50 godina, odnosno socijalističkog zakona o verbalnom deliktu, koji je u centralnoj republici tako obilato primenjivan da su je u ostalim nazivali „tamni vilajet”. Uostalom, SR BiH inače predstavlja uzor i inspiraciju protekorata. Moglo je onda, pa zašto ne bi moglo i sada?!
Veće za implementaciju zamišljeno je kao Centralni komitet koji nije biran nego sastavljen sistemom kooptacije; visoki predstavnik je nešto kao interno biran gensek CK; Dejtonski sporazum je poput socijalističkog ustava koji je svake godine menjan barem amandmanima; za zakonitost je sam Tito rekao da se zakona ne treba držati kao pijan plota. Tokom 45 godina socijalizma i diktature proletarijata, narod u Bosni je navikao da se ništa ne pita. Demokratija, ljudska prava i evropske vrednosti mogu da sačekaju dok se BiH ne uobliči kao jedinstvena država. Jeste da to BiH čini poslednjom diktaturom u Evropi, ali bože moj, to je dobro za narod da bi zemlja krenula napred. Ako RS i H-B, većina Srba i Hrvata na 75 odsto BiH to ipak ne žele, utoliko gore po njih. Srbi, međutim, odbijaju da im stranci kroje kapu i daju prednost internom dogovoru s komšijama, bez stranaca.
Bošnjaci, opet, i posle 30 godina obožavaju visoke predstavnike. Iako ih svi na kraju razočaraju jer im ništa dobro ne donesu, oni sve nade polažu u te, mahom austrijske i nemačke, činovnike. Valjda po inerciji, jer su im verno služili u dva izgubljena svetska rata. Prebrojavaju svoje mrtve u građanskom ratu koji su sami izazvali na njihov podsticaj i još jednom izgubili. Nisu im poslali oružje koje su tražili, nego mudžahedine zbog koji su došli pod osnovanu sumnju da je BiH postala inkubator islamskog terorizma. Navlače ih na priču o građanskoj državi iako dobro znaju da bi ovi radije džamahiriju. A oni i dalje osluškuju zvona s evropskih katedrala i američkih protestantskih crkava, dok im u srcu odjekuje vaz s bliskoistočnih minareta. Jedino ih ne zanima šta govore u komšiluku.
Bošnjački autori smatraju da je to idolopoklonstvo utemeljeno još na davnom surovom obračunu Omer-paše Latasa s bosanskim begovatom, koji se pod vođstvom Husein-kapetana Gradaščevića – Zmaja od Bosne, pobunio protiv reformi sultana u korist sirotinje raje. U toj „seči knezova”, kažu, pobijena je elita bosanskih muslimana i zato su politički obezglavljeni zakročili u 20. vek. Kako god bilo, Latas je poreklom bio Srbin iz Like, koji je preko Beograda stigao u Stambol i brzo se visoko popeo u janjičarskoj hijerarhiji. Bio bi to još jedan genocid Srba nad Bošnjacima da i Gradaščević i pripadnici begovata nisu u to vreme još pamtili svoje srpsko poreklo. Nakon kolektivne frustracije, bosanski muslimani su iz strahopoštovanja dolazak svakog novog vezira iz Stambola u Sarajevo proslavljali masovnim manifestacijama. Jedna od njih je, navodno, bila i skakanje na glavu s Kozje ćuprije u plitku Miljacku na ulazu u Baščaršiju, pri čemu su mnogi polomili vratove i razbili lobanje.
Slično su Bošnjaci u Sarajevu dočekali i Ferdinanda i Pavelića, ali i Tita, pa tako i Šmita, kome je bilo samo namenjeno, ali ne i suđeno da postane visoki predstavnik. Neće nedostajati ni Srbima ni Hrvatima. Čak će i Bošnjacima njegov izostanak pomoći da sazru kao narod i steknu političko samopouzdanje da samostalno deluju u okviru realnih okolnosti. Srbi nemaju teritorijalne pretenzije na njihova četiri i po kantona, niti nameru da im majorizacijom bilo šta nameću. Bošnjaci su, međutim, 1992. to uradili pa im se osvetilo i valjda su se opametili. Ili će opet čekati da im neko objasni da v. p. više ne postoji jer su Rusija i Kina dve od tri supersile, pa će opet biti skakanja na glavu s Kozje ćuprije u Miljacku, koja je danas još plića?
Kako Peking pomaže Republici Srpskoj, pročitajte OVDE.
Izvor: Politika
