Piše: Desimir Ćirović

Pod pojmom Srbija* u ovom tekstu misli se na onaj njen deo koji je u skladu sa pregovorima pod pokroviteljstvom Brisela.

Funkcionerska kampanja po ostatku Srbije još jednom je ogolila jednu neprijatnu istinu: gotovo trećina birača ne glasa za čoveka, program, ideologiju, državu, pa ni za sopstveni interes. Ona glasa za vlast kao takvu.

Ko je na vlasti - taj je dobar.

Ko ima rotaciju - taj ima viziju.

Ko stigne službenim automobilom - taj je država.

Ko iz njega izađe - taj je državnik.

A ko donese tri centimetra asfalta - taj je već pomalo i otac nacije.

Za jednokratnu pomoć, dva dana subvencionisanog paradajz-turizma u sopstvenoj državi i tanak sloj asfalta preko rupe koju pamte tri dinastije, lako se založe sopstvena deca, preci i obraz.

Deca će ioanko vraćati dug.

Preci su već mrtvi.

Obraz se formalno vodi kao neotuđiv deo tela, ali praksa pokazuje da može da se proda. I to više puta, ako zatreba. Srce se već ofucalo od silnog pominjanja po ofucanim zidovima i još ofucanijim tribinama.

Tu sve priče o patriotizmu padaju u vodu. Patriotizam je svečan, ali asfalt je opipljiv. Ustav je debeo, ali paket pomoći stane u gepek. Kosovski zavet je večan, ali tenderska dokumentacija je na stolu.

Da Aljbin Kurti sutra krene u funkcionersku kampanju po Srbiji*, ne bi morao naročito da menja metodologiju.

Dovoljno bi bilo da otvori dvesta metara puta, najvi podizanje kamena temeljac za fabriku i obiđe domaćinstvo koje je već tri puta obilaženo, a čiji domaćini posle svake posete imaju sve više zamerki koje nerviraju gosta.

Lokalni funkcioneri dočekali bi ga hlebom, solju i već popunjenim pristupnicama. Narod aplauzom, zastavicama i spiskom ulica u kojima rupe imaju duži radni staž od putarskih preduzeća. Oni koji bi se dočepali medijske pažnje još bi dodali u kameru da bračnog druga treba varati, a sirotinju prezirati.

Na transparentu bi, za svaki slučaj, pisalo samo:

„Živeo predsednik!“

Jeftinije je tako. Urednik Dnevnika neka doda ime da se ne troši novac na novu štampu.

Do podneva bi stiglo stručno objašnjenje da je Kurti nastavio politiku mira i stabilnosti drugim sredstvima.

Kurtiju, dakle, ne bi nedostajalo mnogo. Ima program. Ima naš rodni list i sve zakonske preduslove. Ima iskustvo upravljanja našim delom teritorije.

Nedostajalo bi mu samo deset minuta u Dnevniku, jedna nacionalna frekvencija i čovek na terenu koji zna čiji sin radi na određeno, kome ćerka čeka mesto u vrtiću i ko je bespravno dogradio terasu.

Aplauz bi se uključio sam.

Svakako bi u Srbiji* brže i lakše sastavio vlast nego u Prištini.

Nije najstrašnije to što je procenat ovakvih glasača nešto veći nego u uređenim demokratijama. Svuda postoje uplašeni, zavisni, ucenjeni, naivni i oni kojima je lična korist jedina ideologija.

Ovde je opasnije nešto drugo: naši otvoreno poručuju da su spremni da pogaze i Ustav i zakon samo da bi sve ostalo isto.

To je posebna vrsta konzervativizma. Zakon se brani tako što se ne primenjuje. Ustav tako što se tumači do nestanka. Kosovo tako što se ustupa u nastavcima. Narod tako što se ucenjuje.

Ako onaj koji to radi čuva državu, onda je sasvim logično da je onaj koji na to ukaže ruši.

Vlast to razume i uzvraća istom ljubavlju. Građani joj daju pokornost. Ona njima daje asfalt, fotografiju, privremeni ugovor i priliku da se osete kao deo nečeg većeg od sebe.

Ne države, naravno.

Šeme.

Kada jedini preostali autoritet, u obraćanjima kojih ne manjka, lažima potroši i poslednji procenat poverenja, problem više nije samo kada će biti izbori.

Postavlja se pitanje da li će ih uopšte biti.

A na kraju više nije izvesno ni šta će posle izbora važiti kao činjenica.

Ko će saopštiti rezultat kome će svi verovati?

Komisija?

Televizija?

Čovek koji zna ishod pre završetka brojanja?

Ili dežurni analitičar koji je po profesiji sve, a po odgovornosti ništa?

Bez nezavisnog tela od poverenja, ustrojenog u skladu sa zakonom, izborni rezultat neće biti podatak nego televizijski žanr.

Jedni će ga gledati kao dokumentarni program.

Drugi kao fantastiku.

Treći kao uputstvo za preletanje.

Na kraju ćemo svi zavisiti od dobre volje jednog čoveka da prizna šta se dogodilo u prostoriji (VAR soba) u kojoj on drži konferenciju, kontroliše svetlo i kamere, piše zapisnik i čuva ključ.

A kako se završava kada državu poverite dobroj volji i geopolitičkom kockanju jednog čoveka?

Pitajte ljude na severu Kosova i Metohije.

Pitajte one oko Gazivoda.

Ako smo svih ovih godina tražili formulu da zatvorimo kosovsko pitanje, možda smo je konačno našli. Pravac je isti; sve vreme je trebalo samo promeniti smer.

Tehnički postupak bio bi jednostavan.

Kurti bi došao.

Domaćin bi ga dočekao.

Lokalni odbor bi promenio stranu „u interesu stabilnosti“.

Javni servis bi promenio geografiju.

Ne bi bilo rata.

Ne bi bilo referenduma.

Bila bi samo funkcionerska kampanja.

I malo asfalta.

Toliko malo da prekrije jednu rupu.

Toliko mnogo da u nju stane cela država.

Ako ne tako, onda neka se Kurti kandiduje protiv sadašnje vlasti. Opet bi imao trećinu glasova. Potom bi se druga trećina distancirala od mase, a treća trećina bi se prilagodila potrebama nove vlasti.

To je već dvotrećinska većina za promenu Ustava.

Ne vidim šta bi tu moglo da bude loše, osim što bismo se zvali Kosovo. A šta je tu sporno? To je ionako naš identitet.

Mislim da preteruju oni koji tvrde da bi glavica kupusa i magarac ovoga puta pobedili na izborima.

Ne zato što ne bi prošli cenzus, nego zato što treba ostaviti prostora za još jedan poraz.

A poraz je i dalje moguć. Ako se ponovi scenario u kojem neko iz Evropske unije čestita pobedniku pre nego što mi stignemo da prebrojimo sopstvene glasove, teško će se u zemlji već samlevenoj spinovima, strahom i međusobnim prezirom naći dovoljno snage da se proveri čak i najprostija stvar - da li su glasovi pošteno prebrojani.

Ovde mislim samo na brojanje. Sve ostalo oko izborne volje već je iskompromitovano.

U situaciji u kojoj jedan deo stranaka otvoreno obećava da će uraditi sve što je u interesu Evropske unije, a drugi sve što je u interesu službi, jedini smisao ima glas za onu listu koja neće odmah rešavati Kosovo, Evropu, Rusiju, Zapad, Istok, civilizaciju i sudbinu čovečanstva.

Neka prvo vrati državu u stanje u kojem zakon nešto znači.

To ne zvuči kao veliki program.

Ali u zemlji u kojoj je poštovanje zakona postalo ekstremistička ideja, to je već revolucija.

P. S.

Prava je šteta što sadržaj ovog teksta neće videti kritična masa. Ne zato što bi se nešto pametno dogodilo, već zato što su mi potrebni komentari ispod njega kao dokaz da smo se ravnomerno raspodelili u tri trećine: ultimativno za, ultimativno protiv i ultimativno nezainteresovani.

Kada nezainteresovani postanu zainteresovani, to znači da je već kasno - gladnog stomaka se ne opredeljuje.

SrbijaAleksandar Dugin: Prijemom Zelenskog, Vučić nam je pljunuo u lice, izdao rusko-srpsko prijateljstvo i interese Srbije

Izvor: sistemija.blogspot.com