Anatomija veštačkog etnosa: austrougarska laboratorija za rasparčavanje srpskog prostora

Piše: Anja Filimonova

Savremena drama Kosova i Metohije predstavlja finalnu fazu eksperimenta etnopolitičkog inženjeringa, započetog pre više od 150 godina. Ono što se danas predstavlja kao prirodan proces samoopredeljenja Albanaca, u stvari je plod kabinetskih razrada Beča i Londona. Albanija i albanski faktor na Kosovu i Metohiji nisu „nastali sami od sebe“ — oni su stvoreni kao oružje, čiji je cilj bio uništenje srpskog (a sa njim i ruskog) geopolitičkog projekta na Balkanu i trajno „zatvaranje“ Srbije u kopnenu izolaciju.

Radi usklađivanja terminološkog aparata sa istorijskom tačnošću, napravićemo izuzetno važna pojašnjenja. Reč je o pojmovima „Albanija“ i „Albanci“, koji se u savremenoj zapadnoj, albanskoj i drugoj publicistici lažno projektuju u prošlost kao nekakve iskonske monolitne kategorije. Geografski termin „Albanija“ seže u antičku starost. U II veku n.e. Klaudije Ptolemej pominje pleme Albanoi i grad Albanopolis na teritoriji Ilirije. Međutim, između ovog antičkog pominjanja i srednjovekovnog etnogeneza postoji dubok istorijski jaz. U vizantijskim izvorima etnonim „Albanci“ prvi put se pojavljuje tek u XI veku kod Mihaila Atalijata (1079. g.) i Ane Komnine u „Aleksijadi“ u dve varijacije: Albanoi i Arbanitai. Istorijski, ovaj konglomerat plemena nikada nije imao jedinstveno ime među susednim narodima: Vizantinci su ih nazivali arvanitima ili albanima; Sloveni (Srbi) — arbanasima (Arbanasi); Osmanlije — arnautima (iskrivljeno od „arvaniti“); Italijani — arberešima (Arbëreshë). Samoime „Škiptari“ (Shqiptarët, zemlja — Shqipëria) učvrstilo se tek u doba osmanske vladavine (XVII–XVIII v.), postepeno potiskujući stari autonim Arbënesh/Arbëresh. Naučni konsenzus povezuje ovaj termin sa glagolom shqipoj („govoriti jasno, razgovetno“), suprotstavljajući se inojezičkim susedima. Romantični nacionalni mit XIX veka (Rilindja), koji je pokrenuo pesnik separatističkog pokreta Sami Frašeri, veštački je povezao ovo samoime sa rečju shqipe („orao“), konstruišući lepu, ali lingvistički neodrživu legendu o „sinovima orlova“ i izvodeći iz nje državnu simboliku dvoglavog crnog orla (koji je zapravo bio prosto pozajmljen od strane lokalnih feudalaca iz heraldike vizantijske dinastije Paleologa).

Sve do proglašenja nezavisnosti pod patronatom Austrougarske 1912. g. „Albanija“ je postojala isključivo kao neodređeni geografski pojam, lišen političkih granica i jedinstvene državno-pravne tradicije. [Ove zemlje su tokom vekova bile arena transfera između različitih civilizacijskih i državnih sistema: ulazile su u sastav Rimske i Istočno-Rimske (Vizantijske) imperije; u Srednjem veku kontrolisana od strane Prvog i Drugog Bugarskog carstva; u XIV veku potpuno ušle u sastav Srpskog carstva Stefana Dušana (koji se zvanično imenovao „Carem Srba i Grka, Bugara i Arbanasa“); nakon raspada države Dušana kontrolisana od strane konglomerata malih polunezavisnih srpsko-grčko-albanskih feudalnih poseda (Balšići, Topija, Muzaki). Zatim je usledio kratkotrajan period venecijanskog protektorata („Venecijanska Albanija“) i, konačno, više od 400 godina osmanske vladavine, u okviru koje su teritorije bile administrativno rasparčane na četiri razjedinjena vilajeta (Skadarski, Janjinski, Kosovski i Bitoljski). Albanski etnos se prvobitno formirao kao duboko fragmentirano društvo, podeljeno po dvema fundamentalnim linijama.

Lingvistička podela. Albanci su bili podeljeni na dve odvojene subetničke grupe: Gege (na severu) i Toske (na jugu), granicom im je služila reka Škumbini, istorijski su imali različite socijalne strukture, mentalitet i dijalekte, među kojima je međusobno razumevanje bilo minimalno. Gege su surovo, klanovsko, planinsko društvo, koje je živelo po zakonima krvne osvete i usmenog kodeksa „Kanun Leke Dukađinija“. Toske su urbanizovanije, izloženi snažnom vizantijskom i grčkom uticaju.

Verska podela. Za razliku od Srba, Poljaka ili Grka, kod kojih je vera bila glavni marker nacionalnog identiteta, Albanci su bili podeljeni između tri suprotstavljene konfesije — muslimana (oko 70%), pravoslavnih i katolika. Religijski raskol bio je toliko dubok da su katolici Severa i pravoslavni Juga kulturno i politički težili različitim spoljnim centrima moći (Vatikanu i Austriji; Grčkoj i Rusiji respektivno), ne osećajući nikakvo nacionalno jedinstvo.

Glavni nacionalni heroj savremenog albanskog panteona — Georgije Kastrioti (Skenderbeg, 1405–1468. g.) — predstavlja klasičan primer „preuzimanja“ tuđeg istorijskog nasleđa. Ličnost Skenderbega pripada pravoslavnom vizantijsko-slovenskom svetu, a ne islamizovanom albanskom etnosu kasnijih vekova. Majka Skenderbega, Vojislava, bila je srpska dvorkinja, kćerka uticajnog srpskog feudalca iz Pologa (Makedonija). Porodica Kastrioti imala je najtešnje duhovne i dinastičke veze sa srpskim pravoslavnim manastirom Hilandar na Svetoj Gori Atos. Otac Skenderbega, Jovan Kastrioti, stekao je od Hilandara pravo na večno pominjanje (adelfat) za sebe i svoje sinove. Na teritoriji Hilandara i danas se uzdiže takozvana „Arbanaška kula“ (Arbanaški pirg), izgrađena sredstvima porodice Kastrioti. Sam Jovan Kastrioti primio je na Atosu monaški postrig pod imenom Joakim i sahranjen je u Hilandaru. Brat Skenderbega, Repoš, takođe je sahranjen u manastirskom saboru Hilandara pod srpskom nadgrobnom pločom. Sam Georgije Kastrioti je tokom života višekratno menjao konfesiju iz političkih razloga (bio je kršten u pravoslavlju, preobraćen u islam kao talac kod sultana, zatim primio katoličanstvo radi dobijanja pomoći od Rima i Venecije u borbi protiv Turaka). Njegova oslobodilačka borba vođena je pod hrišćanskim zastavama, a njegova lična armija sastojala se od Srba, Grka i albanskih hrišćana. Ironija istorije leži u tome što je nakon smrti Skenderbega, pretežni deo Albanaca primio islam i vekovima nastupao kao glavna kaznena sila Osmanske imperije u suzbijanju hrišćanskih (pretežno srpskih) ustanaka.

U sistemskoj kanonizaciji figure Skenderbega ogromnu ulogu odigrao je briselski časopis „Albania“, koji je izlazio na francuskom i albanskom jeziku (prvobitno je izlazio u Briselu (od 1897. do 1902. godine), zatim se preselio u London (od 1903. do 1909. godine). Ovo periodično izdanje, koje je direktno finansirano iz sredstava Ministarstva inostranih poslova na Balhausplacu, imalo je dva cilja: informisanje evropske javnosti o albanskom pitanju i modeliranje albanskog nacionalnog pokreta. Krug autora časopisa bio je delimično albanski, delimično strani. Međutim, ni tada, ni sve do nedavno, javnosti nije bilo poznato da je autore za ciljanu publiku određivao lično austrougarski diplomata i vodeći stručnjak za albansko pitanje Teodor Ipen, a gotove članke je recenzirao istoričar i sekretar Bečkog carskog arhiva Lajoš Taloci. Faktička redaktura vršena je u Beču, a konačnu verziju tekstova odobravao je lično referent za albanska pitanja na Balhausplacu — Julius Frajher Cvidinek fon Zidenhorst[1]. Briselskim izdanjem nominalno je rukovodio albanski intelektualac Faik Konica. Tako je figura pravoslavnog ratnika Georgija Kastriotija nasilno izvučena iz vizantijsko-slovenskog konteksta i „preprogramirana“ za potrebe novog albanskog nacionalnog mita.

Odsustvo prirodnog bazisa za formiranje nacije nagledno se manifestovalo u lingvističkom pitanju. Albanski književni jezik nije se razvio organski. Nakon što je na Bitoljskom kongresu 1908. g. pod kuratorstvom austrijskog konzula Augusta Krala (o njemu će biti reči niže) uvedena jedinstvena latinska grafika, jezik je ostao podeljen na dve dijalekatske norme. Konačna unifikacija dogodila se tek u drugoj polovini XX v. direktivnim putem. Na Kongresu albanske ortografije u Tirani u novembru 1972. g. pod ličnim pritiskom komunističkog diktatora Envera Hodže prihvaćen je jedinstveni standard književnog jezika. Za osnovu je nasilno uzet toskski (južni) dijalekat, pošto su sam Hodža i ključne figure partijske nomenklature bili južnjaci-Toske. Ovaj standard bio je konačno utvrđen na državnom i ustavnom nivou tek sredinom 1970-ih godina (oko 1976. g.), što je dovelo do veštačkog umanjivanja i faktičke marginalizacije severnog (gegskog) dijalekta, na kojem je govorila većina stanovništva Kosova i Metohije. Podvucimo: savremeni albanski jezik — nije stariji od 50 godina, shodno tome, polazeći od osnovnog postulata da je glavni marker etničnosti jezik, govoriti o postojanju „drevne albanske nacije“ je potpuno antinaučno. Istorijska i sociolingvistička analiza dokazuje: kategorije „Albanija“ i „Albanci“ u njihovom savremenom političkom značenju predstavljaju proizvod veštačke „spoljne montaže“ i etnopolitičkog inženjeringa kraja XIX — XX vekova.

Posle poraza Rusije u Krimskom ratu (1853–1856. g.) na Balkanu je uspostavljena relativna ravnoteža, „narušavana“ sa stanovišta zapadnih centara moći tog vremena, jedino od strane „remetioca mira“ — Srbije. Ona je u rezultatu Velike srpske revolucije 1804–1833. g. silom duha i oružja izvojevala faktičku (po Akermanskoj konvenciji 1826. g.) i na Berlinskom kongresu (1878. g.) potvrđenu, formalnu nezavisnost od Otomanske imperije. Štaviše, Kneževina Srbija postala je privlačan centar ujedinjenja za ostale južnoslovenske narode, koji su ostajali pod vlašću kako Porte, tako i Bečkog dvora. Srpski Pijemont postao je moćan iritans, koji je menjao strateške projekte razvoja susednih i udaljenih velikih sila.

Posle poraza Austrijske imperije u ratu sa Francuskom i Pijemontom — Drugi rat za nezavisnost Italije 1859. g., u kojem su Habzburzi posle bitke kod Solferina izgubili Lombardiju, a Napoleon III i Kamilo Benso di Kavur faktički istisnuli Imperiju iz italijanskog prostora — i sa Pruskom 1866. g., kada je posle poraza kod Sadove Austrija isključena iz Nemačkog saveza, a Bizmark de fakto ujedinio nemačke zemlje pod pruskim vođstvom, Austrija je izgubila svoje „istorijske“ sfere uticaja — Italiju i Nemačku — i našla se u geopolitičkom ćorsokaku. Na zapadu se eksplozivnim tempom razvijala moćna Nemačka imperija, na jugozapadu se učvršćivala jedinstvena Italija. Jedini prirodan put iz Centralne Evrope ka toplim morima (Egejskom moru) vodio je koritima dve reke: Morave (teče na sever i uliva se u Dunav) i Vardara (teče na jug i uliva se u Egejsko more kod Soluna). Za Beč je kontrola nad Moravsko-vardarskom dolinom bila pitanje egzistencijalne važnosti, pošto je to bio put ka Sueckom kanalu i tržištima Bliskog istoka i Azije. Solun je trebalo da postane „austrijski Suec“ na jugu. Ali tačno na sredini Moravsko-vardarskog koridora stajala je eksponencijalno razvijajuća suverena Srbija. Ne toliko njeni realni planovi, koliko težnje južnoslovenskih naroda pod stranom vlašću, koji su gravitirali Srbiji, posebno moguće ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom i dobijanje izlaza Beograda na Jadransko more, značili bi trajni gubitak Balkana za Austrougarsku. Samoj Monarhiji pretio je raspad pod pritiskom slovenskog centrifugalnog eksploziva.

Posle otvaranja Sueckog kanala (1869. g.) novi aktivan i krajnje agresivan faktor u balkanskim poslovima postala je Velika Britanija, koja je kontrolisala Jonsko more i Sredozemlje. Još jedan protivoteg Beču i Nemačkoj i Londonu, koji su je podržavali, bila je Italija, zainteresovana za kontrolu nad Jadransko-jonskim regionom. Sve ovo ulazilo je u direktnu suprotnost sa strateškim težnjama Ruske imperije da dobije izlaz na topla mora Sredozemnog regiona.

U drugoj polovini 1870-ih godina, ključni događaj, koji je postao prolog Rusko-turskog rata 1877–1878. g. i završne faze rešavanja Istočnog pitanja, bio je ustanak u Bosni i Hercegovini 1875–1878. g. Počeli su ga katolici Hercegovine, a u prvoj fazi bio je pod čvrstom kontrolom austrijskih agenata i katoličkog sveštenstva (Austrija je imala pravo pokroviteljstva nad katolicima BiH). Međutim, ubrzo su se pojavili srpski centri otpora, koji su obuhvatili praktično celu Bosnu i Hercegovinu. Oni su se pretvorili u samostalni nacionalni pokret srpskog naroda — u suštini, u nacionalnu revoluciju. Za Beč je proglašenje ustanika o prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Srbiji bilo signal koji je uključio sve alarmne sisteme, i Beč je nameravao da to spreči svim sredstvima. Već u septembru 1875. g. evropski listovi su izveštavali o austrougarskoj okupaciji BiH kao jedinom sredstvu rešavanja krize. Pritom su Hrvati-katolici u strateškim računicama služili kao „potrošni materijal“: umesto očekivane pomoći istovernicima, Austrougarska je preduzela pregovore sa Vatikanom sa ciljem da utiče na najuticajniji red Rimokatoličke crkve u Bosni — franjevce, kako bi oni preusmerili pobunjene katolike protiv Srba (austrougarski konzul Jozef Valhart u julu 1876. g. u tu svrhu posetio je uticajne fratre Bosne, međutim, ova misija ostala je neispunjena)[2]. Pritom su strahovi zapadnih sila bili povezani nipošto ne sa sudbinom Slovena, čije je proganjanje od strane Porte bilo najbrutalnije, i ne sa regionalnim protivrečnostima, već sa Rusijom — oni su panično strahovali da će Sankt Peterburg podržati srpski korpus na Balkanu i pomoći ujedinjenju Slovena pod okriljem Srbije. Po Rajhštatskom sporazumu od 8. jula 1876. g. Austrougarska je dobila od Rusije obavezu da ne podržava stvaranje jedinstvene srpske države na južnim granicama monarhije[3]. Činilo se da su srpski i ruski faktori „pasivizovani“, barem na neko vreme.

Međutim, stihijska logika nacionalno-oslobodilačkog eksploziva na Balkanu brzo je slomila okvire kabinetske diplomatije velikih sila. U aprilu 1876. g. počeo je ustanak Bugara, ali je on najbrutalnije ugušen: Turci su spalili 80 sela i razorili više od 200 naselja[4]. Osnovnu masu bugarskih izbeglica primile su Rumunija, Srbija i Crna Gora.

U Rusiji je faktologija predratnog perioda (1875–1876. g.) otkrila zabrinjavajući fenomen – međusobno isključive vektore delovanja u spoljnoj politici. Slovenski komiteti su faktički privatizovali balkanski pravac, vodeći „sopstveni rat“, dok su car i MIP pokušavali da ih „obuzdaju“, igrajući na kartu „evropskog legalizma“. Tako je 12. oktobra 1875. g. na zasedanju S.-Peterburgskog odeljenja slovenskog komiteta doneta odluka „obratiti se svim zemstvima imperije sa pozivom da pruže pomoć borcima za nezavisnost“. Car je, pak, naredio vlastima da preduzmu mere „za obuzdavanje nezakonitih i neumestnih postupaka komiteta“, imajući u vidu njegov poziv za prikupljanje sredstava za „borce za nezavisnost“, jer vlada nije želela da demonstrira svoju podršku ustanicima. Društvene strukture (pre svega Moskovski i Peterburški slovenski komiteti) ignorisale su direktne zabrane vlade. Rukovodeći se plemenitim slavenofilskim porivom, oni su faktički stvorili paralelno „ministarstvo odbrane“. Komiteti su kupovali oružje i slali ga ustanicima, kao i pružali finansijsku, medicinsku i humanitarnu pomoć. Prikupljena sredstva su raspoređivana preko konzulata, kao i preko agenata slovenskih komiteta.

Ukupno je u Srbiju iz Rusije poslato 115 lekara, 78 bolničara, 118 milosrdnih sestara, 41 student Mediko-hirurške akademije. Za pružanje medicinske pomoći Srbiji i Crnoj Gori za 1875–1878. g. u Rusiji je prikupljeno oko 700 hiljada rubalja, sa početkom Rusko-turskog rata patriotski zamah u Rusiji dostigao je svoj vrhunac, obuhvativši sve slojeve ruskog društva, i za potrebe vojske prikupljeno je 14 miliona rubalja[5].

Slavяnofili su bili nezadovoljni politikom vlade. Knez V.A. Čerkaski (slavenofil, istaknuti društveni i državni delatnik, upravo njegov projekat činio je osnovu prvog bugarskog ustava 1879. g. – Trnovskog Ustava) u pismu I.S. Aksakovu od 8. jula 1876. g. okarakterisao ju je kao „bezmozgovnu, bezumnu, bezdušnu“. „Mi ponovo zapravivši kašu pod rukovodstvom naših berlinskih i bečkih Mefistofela, opet ćemo izdati Slovene u najopasnijem trenutku i nećemo im ostaviti drugog izlaza, osim da se bace u zagrljaj Engleske. Kao što smo to već učinili prema Grcima“[6]. Slavenofili nisu samo prikupljali pomoć za izbeglice i ustanike, već su i organizovali dobrovoljački pokret. On je nastao spontano, značajan broj onih koji su želeli da idu u borbu protiv Osmanske imperije činili su oficiri iz plemstva, ali bilo je mnogo i predstavnika drugih staleža. O tome se ovako prisećao I.S. Aksakov, koji je stajao na čelu Moskovskog slovenskog komiteta: „Ja sam počeo regrutaciju bez ikakvog dozvoljenja vlade. Društvo je prosto osvojilo sebi to pravo“[7].

S tačke gledišta teorije državne uprave, situacija u kojoj privatne društvene organizacije vrše nabavku oružja, slanje vojnih dobrovoljaca i finansiranje pobunjeničkih pokreta na teritoriji drugih država protiv volje sopstvenog monarha, znači gubitak države monopola na spoljnu politiku. Pritom je primećen institucionalni paradoks: sredstva koja je društvo prikupilo, kolosalna za to vreme, i ogroman vojni i medicinski kadrovski resurs, raspoređivani su preko… zvaničnih konzulata Ruske imperije. To jest, državni činovnici na terenu (u Srbiji i Bugarskoj) de fakto su nastupali kao agenti Slovenskih komiteta, realizujući agendu direktno suprotnu zvaničnim izjavama imperatora. Sami Slovenski komiteti i dobrovoljci su bili u iluziji da vlada vodi „tanku dvostruku igru“ — zvanično se ograđujući od ustanika, ali tajno odobravajući njihovu podršku radi pritiska na Portu. U stvarnosti, to nije bila „tanka igra“, već odsustvo koordinacije i slabost državne vlasti, nesposobne da uskladi državni vektor sa društvenim duhom i energijom.

Kada su Austrougarska ili Velika Britanija vodile „hibridne operacije“ na Balkanu, one, za razliku od ruskog društva, nisu delovale u interesu pravde i istine, ali su pritom delovale kao jedinstvena celina. Njihovi tajni agenti, verski redovi, štampa i finansijske institucije potčinjavali su se jedinstvenom planu, potvrđenom u Beču ili Londonu, svaki korak se koordinisao od strane obaveštajne službe i MIP-a, a finansiranje je išlo preko sistemskih državnih i bankarskih kanala.

Ruska imperija je delovala kao raskoordinisan organizam. Društvo je po organizaciji višestruko prevazilazilo vlast: u porivu iskrenog hrišćanskog saosećanja slalo je lekare, novac, oružje i dobrovoljce, čineći akte istinskog herojstva. Ali ove žrtve nisu bile kapitalizovane od strane države, pošto je spoljnopolitički resor Rusije ove postupke posmatrao kao „neprijatnu prepreku“ za kabinetsku diplomatiju i sa potcenjivačkom lakoćom „predavao“ plodove narodnih pobeda za pregovaračkim stolom (kao što se to dogodilo prilikom potpisivanja Rajhštatskog sporazuma i na Berlinskom kongresu).

Tako se „pobeda“ društva nad vladom, o kojoj je sa ponosom pisao I.S. Aksakov, u stvarnosti pretvorila u stratešku katastrofu. Herojizam lekara, milosrdnih sestara i dobrovoljaca bio je zaista veliki, ali država nije uspela da ga pretvori u geopolitičku prednost, jer se stidela sopstvene javnosti i pokušavala da ugodi Beču i Londonu. Rusija je ušla u rat 1877–1878. godine sa haotičnim konceptualnim šablonom, što je predodredilo njen diplomatski poraz pred sistemski mislećim Zapadom.

Našavši se pod najsnažnijim pritiskom sopstvene javnosti, koja je zahtevala hitno spasavanje ustanika, Srbija je leta 1876. godine ušla u rat protiv Turske, međutim, pretrpela je poraz i bila je prinuđena da prihvati primirje. Prikupivši snagu, Srbija je 1877. godine ponovo ušla u rat protiv Porte, i ovoga puta njena vojska je oslobodila Niš, Pirot, Leskovac, Vranje i izašla na Kosovo i Metohiju. Rusija, koja je stupila u vojna dejstva protiv Turske, ostvarivši niz blistavih pobeda, pobedila je u ratu 1877–1878. godine i diktirala Turskoj uslove mirovnog ugovora potpisanog 3. marta 1878. godine u San Stefanu.

Sanstefanski mir je radikalno prekrojio granice: kao glavni ruski forpost stvarana je jedinstvena Velika Bugarska.

Ovde je neophodno napraviti niz važnih odstupanja.

Zapad — Beč, London, jezuiti, anglosaksonski misaoni centri — igra geopolitički šah vekovima unapred. Oni ne „reaguju“ na izazove, oni formulišu svoje interese i stvaraju novu realnost, projektujući nacije, konstruišući jezike, stvarajući lažnu istoriju, otvarajući institucije, škole, štamparije i — što je najvažnije — „zalivajući“ sve svoje projekte kolosalnim sistemskim budžetima.

Figura Benjamina fon Kalaja (Benjamin von Kállay, 1839–1903. gg.) predstavlja etalonski primer ove etnopolitičke inženjerije.

To je istaknuti austrougarski diplomata, državnik, istoričar-orijentalista i generalni kurator balkanske politike Habzburga. Tokom 21 godine (od 1882. do 1903. godine) on je obavljao dužnost Zajedničkog imperijalnog ministra finansija i faktički bio apsolutni diktator (guverner) Bosne i Hercegovine, koju je Imperija okupirala nakon Berlinskog kongresa. Kalaj je ušao u istoriju kao najveći arhitekta veštačkog identiteta, koji je stvorio zaokruženu metodologiju etnopolitičkog inženjeringa koju Zapad trijumfalno primenjuje do danas.

Stigavši u Bosnu, Kalaj se suočio sa realnošću opasnom za Beč: pravoslavna većina kraja (Srbi) i katolička manjina (Hrvati) imale su moćne centre privlačenja van granica imperije. Srbi BiH su jasno težili ujedinjenju sa nezavisnom Srbijom. Kalaj je shvatio: pobediti srpski Pijemont silom oružja u dugoročnoj perspektivi je nemoguće — potrebno je provaliti i preformatirati sam kod identiteta stanovništva. On je pokrenuo projekat stvaranja sintetičke „bošnjačke nacije“ (Bošnjaštvo).

Prvo, Kalaj je zauzeo kurs ka brisanju nacionalnih razlika između Srba-pravoslavnih, Hrvata-katolika i lokalnih Slovena-muslimana, ujedinivši ih pod firmom jedinstvenog „bošnjačkog naroda“. Godine 1890. pod njegovim ličnim kuratorstvom izdata je veštački normalizovana „Gramatika bosanskog jezika“ („Gramatika bosanskog jezika“). Srpski jezik na ovoj teritoriji je zvanično preimenovan u „bosanski“ (zemaljski – na nemački način). Kalaj je lično odobrio „bosansku“ zastavu i grb, uzevši za osnovu heraldiku srpskog srednjovekovnog feudalnog roda Kotromanića (podvrgavši je interpretaciji potrebnoj Beču).

Dalje je razvio kolosalnu institucionalnu mrežu koju su finansirali Balhausplac i bečke banke: otvorene su stotine državnih škola sa novim, cenzurisanim udžbenicima istorije, odštampanim u Beču. Osnovan je Zemaljski muzej u Sarajevu (Zemaljski muzej) — gigantski naučni centar, čiji je jedini zadatak bio da „naučno“ dokaže autohtonost i izdvojenost „bosanske kulture“ od srpske. Uvedena je najstroža cenzura: u BiH je bilo zabranjeno uvoziti bilo kakve knjige i novine iz Beograda. Srpska ćirilica je potiskivana iz državne upotrebe.

Vrhunac cinizma gabsburške politike postao je lični konflikt Kalaja-političara i Kalaja-naučnika. U mladosti, kao diplomata u Beogradu, Kalaj se iskreno zaneo srpskom istorijom i 1877. godine napisao fundamentalno delo „Istorija Srba“ („Geschichte der Serben“), u kome je naučno dokazao istorijsko, etnokulturno i jezičko jedinstvo pravoslavnog i muslimanskog stanovništva Bosne sa srpskim narodom. Postavši diktator Bosne 1882. godine, Kalaj je… zvanično zabranio sopstvenu knjigu (!). Ili, kako glasi zvanična verzija, „preterano revnosni činovnici njegove administracije“, što je vrlo sumnjivo, jer bi se teško bilo koji činovnik usudio na Takav korak samostalno. Uvoz sopstvene „Istorije Srba“ Kalaja u Bosnu počeo je da se kažnjava zatvorskom kaznom. Tako je politička celishodnost Beča sa lakoćom zgazila naučnu istinu autora.

Iskustvo Kalaja otkriva najdublji civilizacijski jaz između pristupa geopolitici.

Zapadni centri moći (bilo da su to jezuitski redovi, austrijske kancelarije XIX veka ili globalističke strukture Davosa danas) rade po principu sistemskog preventivnog projektovanja, otkrivajući potencijalne tačke ranjivosti suparnika 50–100 godina pre početka aktivnih dejstava i stvaraju dugoročne institucije: univerzitete, naučne škole, izdavačke kuće, kartografska društva; pripremaju kadrove (agente uticaja) putem selekcije među lokalnim elitama, pružajući im obrazovanje i status; „zalivaju“ projekte neizmernim sistemskim budžetima, shvatajući da se investicije u „smislove“ isplaćuju stostruko u vidu zauzetih teritorija bez ijednog pucnja.

Trenutno se na Balkanu realizuje globalistički (davoski) scenario, pošto Davos radi po istim onim šablonima Kalaja, a u Beogradu i Moskvi do danas nije stvoren nijedan jedinstveni konceptualni centar sposoban da igra ovu šahovsku partiju ravnopravno. Da bi to bilo moguće, za izradu suverene i adekvatne strategije na balkanskom pravcu ne samo diplomatija, već i savremena ruska nauka ima potrebu za dubokom gnoseološkom refleksijom. Sadašnja paralitična faza ekspertsko-analitičkog praćenja balkanske politike direktna je posledica zastarele metodološke krize domaće slavistike. Tokom više od veka i po — od poznog imperijalnog perioda preko sovjetske epohe do postsovjetske tranzicije — domaća akademska škola iznova i iznova pokazivala je konceptualno slepilo, ispostavljajući se nesposobnom ne samo da prognozira, već i da adekvatno verifikuje egzistencijalne civilizacijske izazove na južnoslovenskom prostoru.

Konkretno, sovjetska slavistička i balkanistička škola decenijama je bila talac krute ideološke konjunkture koja je zahtevala „prilagođavanje“ istorijskih procesa marksističko-lenjinističkoj shemi. Kolosalni intelektualni i institucionalni resursi trošeni su na otkrivanje „radničkog pokreta“, „socijalističkih kružoka“ i „proleterske solidarnosti“ u patrijarhalnim, duboko konzervativnim agrarnim društvima Balkana krajem XIX — početkom XX veka, gde su ovi fenomeni bili odsutni ili su imali marginalni karakter. Takav sociološki redukcionizam doveo je do ignorisanja drugih, ključnih faktora balkanskog bitisanja: realna dinamika balkanskih društava određivala se dubinskim tektonskim procesima religijskog identiteta, istorijskog pamćenja i etnopolitičkog projektovanja, koji su praktično potpuno ispali iz polja akademske analize.

Jedan od najkritičnijih promašaja domaće slavistike jeste faktičko isključivanje Rimokatoličke crkve (RKC) i njenih specijalizovanih redova (pre svega, jezuita i franjevaca) iz reda samostalnih geopolitičkih i etnoinženjerskih subjekata na Balkanu. U okviru dominantnih pristupa Vatikan je posmatran ili kao čisto konfesionalna institucija, ili kao pasivni instrument u rukama svetovnih imperija (Austrougarske ili Italije). Kao rezultat toga, domaća nauka se našla metodološki nenaoružana pred dugoročnim strategijama RKC-a na formatiranju etnokulturnog pejzaža regiona. Ignorisani su sistemski mehanizmi prozelitizma, unije i kulturne ekspanzije katoličkog klira, koji su vekovima služili kao glavni instrument raskola srpskog pravoslavnog etnosa i kasnijeg konstruisanja njemu neprijateljskih nacionalnih identiteta na bazi zajedničkog lingvističkog prostora.

Sovjetska i postsovjetska akademska nauka izvršila je faktičku kapitulaciju pred zvaničnim ideološkim narativom komunističkog rukovodstva Jugoslavije. U korist veštačke doktrine Josipa Broza Tita o „bratstvu i jedinstvu“, tema genocida nad srpskim pravoslavnim stanovništvom, kao i Jevrejima i Romima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, bila je podvrgnuta strogoj cenzuri i tabuiranju. Duboka, multidisciplinarna istraživanja ideoloških, civilizacijskih i religijskih korena ustašizma, uloge katoličkog sveštenstva u uništavanju Srba, Jevreja i Roma praktično nisu vođena. Došlo je do redukcije složenog religijsko-rasnog fenomena genocida na pojednostavljenu shemu „nemačko-italijanske okupacije i lokalnog kolaboracionizma“.

U XXI veku ruska ekspertska misao često demonstrira zapanjujuću nekritičnost u percepciji simuliranog „rusofilstva“ prozapadnog režima Aleksandra Vučića u Beogradu. Ekspertska zajednica poslušno umnožava propagandne fraze beogradskih polittehnologa, parališući sposobnost države da na vreme reaguje na geopolitički defolt na Balkanu i uporno odbijajući da kvalifikuje srpski režim kao forpost Davosa i evroatlantskih struktura, doveden na vlast radi likvidacije ostataka suvereniteta zemlje. Zavesom „tradicionalnog prijateljstva“ prikriva se realna integracija Srbije u infrastrukturu NATO-a (preko mehanizama IPAP i SOFA), pretvaranje baze „Jug“ u poligon alijanse, isporuke srpskog naoružanja u zonu konflikta protiv RF i dosledno, korak po korak, demontiranje srpske državnosti na Kosovu i Metohiji u okviru Briselskih i Ohridskih sporazuma.

U tekućem periodu komplikovanja međunarodne situacije, ono što se dešava na Balkanu neophodno je osmišljavati u kategorijama kognitivnog rata i etnopolitičkog i sociokulturnog projektovanja. Dok zapadni centri moći sistemski formiraju nove identitete, institucionalno učvršćuju svoju dominaciju, stvaraju političke partije i lidere koji su im potrebni, ulažući u to kolosalne resurse, domaća diplomatija i ekspertska zajednica nastavljaju da zauzimaju pasivnu, reaktivnu poziciju tamo gde se vodi totalni rat za uništenje pravoslavnog slovenskog koda i otkriva tragična cikličnost geopolitičkih poraza Rusije na Balkanu.

Iluzija „bratstva po defoltu“: bugarocentrizam Sankt Peterburga i izvori strateškog poraza Rusije u kosovskom pitanju (1870–1880-e gg.)

Ruska diplomatija, zaslepljena romantičnim iluzijama „bugarofilstva“, prihvatila je potpisivanje Sanstefanskog mirovnog ugovora, koji je postavio konture „Velike Bugarske“ kao glavnog uporišta Ruske imperije na Balkanu. Radi razumevanja sistemske razlike između dugoročnog zapadnog geoprojektovanja i reaktivnog karaktera ruske spoljne politike, neophodno je detaljno preparirati fenomen takozvane „bugarofilske opsesije“ Sankt Peterburga u drugoj polovini XIX veka, koji predstavlja klasičan primer kako je opklada na veštačku geopolitičku konstrukciju, na štetu proverenog istorijskog saveznika, dovela do totalnog kraha uticaja u regionu.

„Bugarofilski“ vektor ruske diplomatije počeo je aktivno da se kristalizuje u periodu nakon Krimskog rata i dostigao je svoj apogej 1870-ih godina. Bazirao se na dva postulata.

U prvom, geostrateškom aspektu, bugarske zemlje su od strane Sankt Peterburga posmatrane kao direktan kopneni most ka Konstantinopolju i Crnomorskim moreuzima. Stvaranje gigantske klijentske države („Velike Bugarske“) tretirano je kao univerzalni ključ za konačno rešavanje Istočnog pitanja. Međutim, ova koncepcija demonstrirala je potpuni raskid sa realnom situacijom. U Peterburgu su odbijali da shvate da će pokušaj stvaranja monopolskog ruskog uporišta na prilazima Moreuzima neizbežno isprovocirati totalnu i krajnje agresivnu evropsku koaliciju — što dokazuje događaj koji se upravo desio i naterao Zimski dvorac da sedne za pregovarački sto. Kada je u februaru 1878. g. ruska armija stajala u San Stefanu — na 15 kilometara od osmanske prestonice, — upravo demonstrativni ulazak britanske oklopne eskadre admirala Hornbija u Mramorno more primorao je komandanta, velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, da odustane od juriša na Carigrad. Nadati se u tim uslovima da će London i Beč dozvoliti fiksiranje stvaranja „Velike Bugarske“, koja poništava ceo balans snaga na Sredozemlju, bilo je manifestacija krajnjeg diplomatskog infantilizma. Štaviše, polažući apsolutnu opkladu na „bugarski most“, Sankt Peterburg je svesno žrtvovao interese Srbije, demonstrativno ignorišući njene teritorijalne i nacionalne zahteve i faktički gurajući Beograd u zagrljaj Austrougarske.

U drugom, idejno-antropološkom planu, za razliku od Srbije, koja je imala sopstvenu vekovnu državnu tradiciju, formiranu elitu i suverenu dinastiju, Bugarska je od strane ruske diplomatije doživljavana kao „čist list“. U Peterburgu je gospodarilo arogantno i iluzorno ubeđenje da će oslobođeni bugarski narod, lišen sopstvenog političkog iskustva, pokazivati „automatsku“, večnu odanost svojoj osloboditeljki i poslušno ispunjavati volju ruskog monarha. Ignorišući potrebu za izgradnjom sopstvenih čvrstih institucija uticaja, finansijsko-ekonomske infrastrukture i kadrovskog rada sa lokalnim stanovništvom, ruska diplomatija se uzdala u moralni kapital „zahvalnosti“, koji je u realnoj kontinentalnoj politici trenutno obescenjen, ostavivši nepotkrepljenim ničim osim paternalističkim iluzijama.

Kampanja 1877–1878. godine ušla je u istoriju zlatnim vekovima ruskog oružja: uspešno forsiranje Dunava kod Sistova (jun 1877. g.), izvedeno pod komandom generala M.I. Dragomirova, koje je postalo klasika desantnih operacija; iscrpljujuća, ali krunisana potpunim trijumfom opsada Plevne (jul–decembar 1877. g.), tokom koje je genije inženjerske misli E.I. Totlebena slomio otpor najboljeg turskog garnizona Osmana-paše; legendarna odbrana Šipkinskog prevoja, kada su ruski vojnici i bugarski dobrovoljci u uslovima kritičnog deficita resursa zadržali nadmoćnije snage Sulejman-paše; neuporediv, izveden uprkos svim zakonima planinskog ratovanja, zimski prelaz odreda generala I.V. Gurka preko zavejanih Balkanskih planina (decembar 1877. g. — januar 1878. g.), koji je šokirao evropske generalštabove, koji su Balkan zimi smatrali neosvojivim; munjevit prodor „belog generala“ M.D. Skobeljeva ka Jedrenu i izlazak naprednih ruskih jedinica pred predgrađe Konstantinopolja — mestašce San Stefano, faktički su doveli Osmansku imperiju na ivicu potpunog vojnog uništenja.

Međutim, čitav ovaj grandiozni vojni trijumf, dostignut bezprimernim heroizmom, krvlju desetina hiljada vojnika i izuzetnim taktičkim rešenjima generaliteta, pokazao se potpuno devalviranim na diplomatskom nivou. Velike pobede na bojnom polju razmenjene su za klimavu „probugarsku konstrukciju“ Sanstefanskog mira, u pokušaju stvaranja gigantske polunezavisne Bugarske kneževine. Pritom je Srbija bila, bez preterivanja, monstruozno zakinuta.

Da preciziramo ovaj momenat. Tokom Rusko-turskog rata 1877–1878. godine srpska vojska, koja je ratovala rame uz rame sa ruskom, prolila je reke krvi i oslobodila gradove Niš, Pirot, Vranje, Leskovac i Prokuplje, koji su predstavljali istorijsko jezgro Stare Srbije. Međutim, pri sastavljanju Sanstefanskog mirovnog ugovora grof N. P. Ignjatijev je nemilosrdno prineo srpske nacionalne interese kao žrtvu projektovanoj „Velikoj Bugarskoj“. Srbiji su odrezani Pirot i Vranje — gradovi koji su već bili zaliveni srpskom krvlju i koje su držale srpske trupe — i predati su Bugarskoj. Njoj — koja u tom trenutku nije imala čak ni sopstvenu regularnu armiju — bila je u potpunosti predata i cela Makedonija, uključujući Skoplje, Bitolj, Ohrid i Tetovo, koji su bili drevne prestonice cara Dušana i sakralno srce srednjovekovnog Srpskog carstva. Srpsko društvo osetilo se duboko izdanim i prodatim: prolivši krv za zajednički civilizacijski front, videlo je kako mu se plodovi pobeda otimaju i predaju tuđem projektu.

Na Berlinskom kongresu 1878. godine ministar inostranih poslova Austrougarske grof Đula Andraši sproveo je virtuoznu specoperaciju. Beč je podržao pretenzije Beograda i prisilio Bugarsku da vrati Pirot i Vranje, vrativši ih Srbiji zajedno sa Nišem i Toplicom. U očima kralja Milana i srpskih elita Austrougarska se prikazala kao jedina „spasiteljka“, koja je ispravila nepravdu koju je učinio Sankt Peterburg. Međutim, cena ove austrijske usluge pokazala se fatalnom. U Berlinu je Srbiji bilo kategorički odbijeno prisajedinjenje Bosne i Hercegovine, gde su većinu stanovništva činili pravoslavni Srbi; prema članu 25 Berlinskog ugovora, BiH je predata pod direktnu okupaciju Austrougarske. Istovremeno, Beč je dobio pravo da uvede svoje vojne garnizone u Novopazarski sandžak (istorijsku Rašku), što je nanelo smrtonosni geopolitički udarac: austrijski klin fizički je razdvojio Srbiju i Crnu Goru, lišivši ih zajedničke granice. Makedonija je vraćena pod vlast Osmanske imperije, postavivši još jednu minu sa odloženim dejstvom za budućnost.

Na taj način, Srbija nije bila samo zakinuta — ona je geopolitički blokirana. Uklinivši se između Srbije i Crne Gore, Dunavska monarhija lišila je Beograd izlaza na Jadransko more i puteva ka nacionalnom ujedinjenju, a Sankt Peterburg je sankcionisao ovu geopolitičku kastraciju svog jedinog istorijski vernog saveznika, konačno ga istisnuvši u austrijsku orbitu.

Završna tačka grandiozne „bugarske opsesije“, koja se naglo pretakala u ne manje impresivan „bugarski fijasko“, bilo je dovođenje nakon Berlinskog kongresa na bugarski presto mladog hesenskog princa Aleksandra Batenberga (nećaka carice Marije Aleksandrovne). Na Zimskom dvorcu vladala je naivna predstava da će nećak carice postati poslušan general-gubernator, a Bugarska — de fakto „Zadunajska gubernija“[8]. Međutim, dalji događaji ogolili su apsolutno strateško slepilo Peterburga, koje je preraslo u pravi geopolitički apsurd.

Dobivši vlast, Aleksandar Batenberg i mlada bugarska nacionalistička elita (u liku Stefana Stambolova i dr.) shvatili su da ih status ruskih vazala lišava stvarne suverenosti. Savremeni ruski istoričar M.J. Zolotuhin ukazuje: tokom prvih sedam godina postojanja Bugarske kneževine (1879–1886. g.) spoljnopolitički kurs Sankt Peterburga karakterisalo je „odsustvo sistemskog, strateški izverenog pristupa“. „Diplomatski i vojni predstavnici Rusije u kneževini sprovodili su politiku ’kratkog povoca’, namećući sofijskim vlastima svoje viđenje rešavanja administrativnih i drugih pitanja“. „Ovi postupci, koji su grubo kršili ustavne odredbe mlade bugarske državnosti, kao i vređali samoljublje mladog kneza Aleksandra Batenberga, uz odsustvo dugoročne računice, doprineli su samo produbljivanju raskola u bugarskim političkim i intelektualnim krugovima“. „Primećeno je primetno jačanje prozapadne orijentacije bugarskih elita“. „Uzvratno, knez Aleksandar, sklon intrigama, virtuozno je koristio kako unutarpolitičke, tako i spoljnopolitičke mogućnosti, kako bi se konačno oslobodio starateljstva Peterburga. On je ciljano tražio podršku u Londonu i Beču. Do 1885. g. postalo je sasvim očigledno da se uticaj Rusije u Bugarskoj metodično istiskuje uticajem Engleske i Austrougarske. Ove sile nisu štedele odobravanje i svestranu podršku Batenbergu, pozivajući ga da se ’oslobodi od ruske kuge’, pokaže svoju potpunu samostalnost i ne bude ’marioneta u tuđim rukama’“[9].

Kada je 1885. godine Aleksandar Batenberg samovoljno proglasio ujedinjenje Kneževine Bugarske sa Istočnom Rumelijom, dogodilo se neverovatno: Rusija je nastupila protiv realizacije svog sopstvenog Sanstefanskog projekta. Tj.

svega sedam godina nakon što su hiljade ruskih vojnika dale živote za stvaranje „Velike Bugarske“, Sankt Peterburg je kategorički odbio da prizna ovo ujedinjenje — zato što se ono dogodilo bez prethodnog odobrenja Zimskog dvorca i rukama „nepoželjnog“ kneza. Svu odgovornost za takav katastrofalan razvoj događaja peterburški dvor je svalio na kabinet premijera Bugarske P. Karavelova i, naročito, na bugarskog kneza, koga je imperator Aleksandar III smatrao svojim „ličnim neprijateljem“[10]. Ministar inostranih poslova N.K. Girs paradoks ruske politike definisao je krajnje jasno: „mi ne možemo reći šta hoćemo, pošto nećemo kneza“[11]. M.J. Zolotuhin zaključuje: pozicija koju je zauzeo Zimski dvorac prema ujedinjenju Bugarske bila je „neefikasna, pogrešna i unapred osuđena na neuspeh“. „Ne usudivši se da direktno i otvoreno podrži nacionalne težnje Bugara, carska vlada se kompromitovala u političkim i društvenim krugovima bugarskog društva. Pozicije Rusije u Bugarskoj su oslabile, dok je uticaj Engleske, koja je vešto iskoristila propuste i greške Rusije (glavnog protivnika svog bliskoistočnog kursa), porastao“[12].

Geopolitički autizam Sankt Peterburga trenutno je isprovocirao krvavu lančanu reakciju na Balkanu. Neposredna posledica ujedinjenja Bugarske i Rumelije bio je Srpsko-bugarski rat 1885. godine — tragičan konflikt u kojem su dve pravoslavne slovenske nacije ukrstile oružje zbog potpunog raspada sistema kočnica i ravnoteže. Napad srpskog kralja Milana Obrenovića na Bugarsku nije bio hir. Kako opravdano primećuje istoričar P. Tihomirov, pozivajući se na klasika srpske misli Slobodana Jovanovića, kralj Milan nije delovao kao „sentimentalni slavenofil“, već kao državnik čvrstog, makijavelističkog tipa. Shvativši „bugarsku opasnost“ brže od drugih, Milan je shvatio: iznenadno udvostručenje teritorije Bugarske potpuno lomi balkanski balans, uspostavljen Berlinskim kongresom, i osuđuje Srbiju na večnu geopolitičku drugorazrednost[13]. Za Beograd, koji je Sankt Peterburg 1878. g. cinično prineo kao žrtvu Sanstefanskom projektu, „Velika Bugarska“ bila je egzistencijalna pretnja. Figurativno govoreći, ako Bugarska postane gigant, onda Srbija zauvek ostaje liliputanac, stešnjen između Austrije i Velike Bugarske. Podvucimo da je Milan Obrenović pokušao preventivno da spase Srbiju, da održi balans snaga uspostavljen Berlinskim kongresom. Ali i mladi bugarski komandanti, ostavši bez iskusnih ruskih oficira i generala, čine neverovatno — razbijaju Srbe kod Slivnice. Tada bečka diplomatija interveniše i spasava Srbiju od potpunog poraza, opet nastupajući kao „dobrotvor“ Beograda. Na taj način, zamena dugoročne spoljne strategije impulsivnim reakcionizmom dovela je Sankt Peterburg do sistemskog defolta na balkanskom pravcu: imperija je istovremeno devalidirala sopstveni uticaj u Bugarskoj, stvorila pretpostavke za međuslovensku eskalaciju i faktički determinisala padanje Srbije u dugoročnu finansijsko-političku zavisnost od Habzburške monarhije.

Situaciju je odmah iskoristila Austrougarska, koja je preko Srpsko-bugarskog rata 1885. g. i diplomatskog lobiranja preuzela kontrolu nad situacijom. Posle prinudne abdikacije Batenberga bugarski presto uz direktnu podršku Beča i Londona zauzeo je austrijski oficir, princ Ferdinand Saksen-Koburg-Gota. Time je „vekovno prijateljstvo“ bilo konačno sahranjeno. Bugarska je nepovratno otišla u geopolitički vetar Austrougarske i Nemačke, nastupivši protiv Rusije kako u Prvom, tako i u Drugom svetskom ratu, a u sadašnje vreme, kao članica EU i NATO-a, sprovodi na obalama Crnog mora vojno-pomorske vežbe usmerene protiv Rusije.

Primetimo da ruska politika, s jedne strane, tradicionalno apeluje na pravedne sakralne kategorije koje povezuju narode — „bratstvo“, „zahvalnost“, „istorijski dug“, pritom paradoksalno polažući opkladu na ličnosti (bilo da je u pitanju princ Batenberg u XIX veku ili Aleksandar Vučić danas), ne trudeći se da stvara dugoročne atraktivne i korisne institucije uticaja za društvo balkanskih zemalja, kao i investicije bez kojih je nezamisliva ekonomija ni pretprošlog, ni sadašnjeg veka. U Peterburgu (a kasnije i u Moskvi) iskreno su smatrali da je činjenica vojnog oslobađanja (tokom kojeg je upravo bugarski narod pružio bezprecedentnu pomoć i podršku ruskim vojnicima, a ruski vojnici i oficiri, sa svoje strane, pokazali čuda herojstva, postojanosti i velikodušnosti tokom rata za oslobođenje Bugarske od turskog jarma) dovoljna za večnu odanost, potpuno ignorišući ekonomski, kulturni i kadrovski rad na terenu. Rusija je donela bugarskom narodu slobodu, ali nije stvorila model novog života, ostavljajući prazninu (koju očigledno nisu popunjavali činovnici civilne uprave, postavljeni za prelazni period), koju su odmah popunjavale zapadne institucije. Rusija je pobeđivala na bojnom polju, zato što je imala genija vojnika, ali je gubila u mirno doba, zato što nije imala (i to je neispravljen i u sadašnje vreme genetski defekt) genija stvaranja u oblasti državogradnje. Drugim rečima, Sankt Peterburg je hteo, izražavajući se savremenim jezikom, da dobije proksi-silu bez investicija. Austrougarska, nemajući ruskog vojnog genija, osvojila je Balkan, zato što je tamo gradila realnost pogodnu za život lokalnih elita i srednje klase. Rusija do danas pokušava da upravlja istorijom preko „simpatija“, koje sama rasipa zbog svoje antropološke nesposobnosti da u narodu vidi — saveznika, a ne resurs.

Tj. u osnovi sistemske neefikasnosti ruske spoljne politike, po našem mišljenju, leži fundamentalni antropološki defekt državnog modela, koji elita translira kako na unutrašnje, tako i na spoljno polje. Reč je o principijelnom negiranju subjektnosti naroda — kako sopstvenog, tako i savezničkog. U okviru ove paradigme „narod“ (uključujući srednju klasu i inteligenciju) apriori je isključen iz broja političkih aktera i posmatra se isključivo u svojstvu objekta administracije. Slična arhitektura upravljanja zakonito determiniše strategiju „vrhuških dogovora“ (diplomatija „od monarha do monarha“), koja zamenjuje realnu ekspanziju međusobno povezanih smislova, institucija i investicija kuloarskom interakcijom sa uskim grupama elita i time ostaje u zamci arhaičnog paternalizma. Verujući da se upravljanje političkim procesima iscrpljuje kontrolom nad odanošću višeg staleža, ruska diplomatija strateški gubi konkurentima koji koriste instrumentarijum „kognitivne kolonizacije“.

Antropološka nesposobnost ruske elite da radi sa nizovnom nacionalnom subjektnošću ima duboke korene i direktno je povezana sa još jednom – „legitimističkom opsesijom“ XIX veka. Najreljefnije se ovaj sistemski defekt manifestovao u eri „Proleća naroda“ (1848–1849. g.) i tokom borbe za nezavisnost Grčke. U prvom slučaju, 1849. g. Ruska imperija pod rukovodstvom Nikolaja I izvršila je jedan od najtragičnijih i najneracionalnijih poteza u svojoj spoljnoj politici — gušenje mađarskog nacionalnog ustanka snagama ekspedicionog korpusa I. F. Paskeviča, kada je, rukovodeći se idejom „monarhijske solidarnosti“ i nepovredivosti odluka Bečkog kongresa, Sankt Peterburg spasao od neminovnog raspada svog direktnog geopolitičkog rivala — katoličku Austrijsku imperiju, više doživljavajući Habzburge kao „braću po monarhijskoj krvi“, nego Austriju kao glavnu prepreku za ruski uticaj na Balkanu. „Zahvalnost“ spašene Beča pokazala se praktično odmah — četiri godine kasnije, tokom Krimskog rata (1853–1856. g.), kada je Bečki dvor zauzeo poziciju „neprijateljske neutralnosti“, pritom blokiravši ruske trupe na Dunavu i predodredivši poraz Rusije. Franc Jozef I tada je delovao u okviru pragmatičnog nacionalnog interesa, dok se Rusija rukovodila iluzornom monarhijskom solidarnošću. Sankt Peterburg je spasao austrijski tron, ali je ugušio subjektnost mađarskog naroda, pretvorivši potencijalnog saveznika u dugoročnog neprijatelja.

Kontrast ruskom dogmatizmu bila je tradicionalno fleksibilna strategija Velike Britanije tokom realizacije Grčke revolucije (1821–1830. g.). Grčki ustanak protiv Osmanske imperije bio je po definiciji narodni i pravoslavni — to jest, prema ruskoj mentalnoj matrici, trebalo je da se nalazi u isključivoj sferi brige Peterburga. Međutim, upravo protestantski London je nastupio kao glavni arbitar. Dok je Rusija oklevala, razdirana između saosećanja prema istovernicima i legitimističkog straha da naruši suverenitet osmanskog sultana (što su zahtevali principi Svete alijanse), britanski kabinet pod rukovodstvom Džordža Kaninga polazio je od strateškog značaja Istočnog Sredozemlja. Britanci se nisu uplašili da podrže „buntovnike“ (Grke), priznavši ih za zaraćenu stranu. Britanija je u savezu sa Rusijom i Francuskom ratovala kod Navarina 1827. g., a zatim doprinela formiranju i jačanju grčke državnosti. Britanske banke izdale su mladoj republici prve zajmove (1824. i 1825. g.), faktički prikovavši njenu ekonomiju za londonski Siti još pre zvaničnog priznanja nezavisnosti. Na tron Grčke konačno je posađen zapadni štićenik kralj Oto Bavarski, a državne institucije su izgrađene po anglo-francuskim obrascima. Rusija je prolila reke krvi u Rusko-turskom ratu 1828–1829. g., obezbedivši nezavisnost Grčke na bojnom polju (Jedrenski mir), ali geopolitički beneficijar postala je Velika Britanija. U rezultatu, pravoslavni grčki narod, koji je iskreno voleo Rusiju, od tada pa sve do danas (njena pozicija u NATO-u, glasanja protiv Rusije, podrška sankcijama) pokazao se ugrađenim u orbitu britanske hegemonije.

Kosovska petlja: teror Prizrenske lige i strateški problem samouklanjanja Rusije sa Berlinskog kongresa

Hipotetički ruski izlaz na Sredozemlje preko Bugarske učinio je London nepomirljivim protivnikom Sanstefanskog ugovora. Uoči Berlinskog kongresa britanska diplomatija sprovela je snažnu stratešku pripremu, demonstrirajući obrazac preventivnog geopolitičkog inženjeringa.

Londonski kabinet predložio je Porti da 4. juna 1878. godine potpiše tajnu anglo-tursku konvenciju — Kiparsku konvenciju. Suština ovog sporazuma svodila se na tobožnju „zaštitu turskih poseda od ruskog zauzimanja“, što je predstavljalo samo paravan za sticanje strateškog aktiva: u zamenu za ovu „pomoć“ sultan je Kipar, ključnu bazu i tranzitni centar istočnog Sredozemlja, predao pod upravu Velike Britanije. Okupacija Kipra dovela je do radikalnog jačanja britanskih pozicija u azijskom delu Osmanskog carstva i na putevima ka Egiptu i Persijskom zalivu, značajno slabeći svaki potencijalni ruski uticaj u Maloj Aziji.

Nakon toga, 6. juna 1878. godine, Engleska je sklopila savez sa Austrougarskom. Suština ovog sporazuma bila je u zajedničkom delovanju dveju sila u bugarskom pitanju — odnosno u sprečavanju stvaranja „Velike Bugarske“ — kao i u punoj londonskoj podršci ekspanzionističkim planovima Beča u pogledu okupacije Bosne i Hercegovine.

Britanska diplomatija odnela je pobedu.

Za Austrougarsku okupacija Bosne i Hercegovine više nije bila sama sebi cilj, pošto je Beč bio uveren da će dobiti ovaj mandat. Istinski fokus bečke politike bio je usmeren na neutralisanje ruskog uticaja — posredstvom Srbije — u Makedoniji. Upravo tu su prolazili ključni železnički putevi ka željenom Solunu i Sredozemlju, kroz stratešku Moravsko-vardarsku dolinu, jedini egzistencijalno važan pravac razvoja Dvojne monarhije. Habzburška diplomatija koristila je Bosnu i Hercegovinu kao pregovaračku kartu kako bi dobila potpunu slobodu delovanja u blokiranju svakog ruskog ili srpskog prodora u ovaj životno važan koridor. Ta strategija će kasnije postati osnova sistemskog „albanskog“ etnopolitičkog inženjeringa.

Od tog trenutka Forin ofis čvrsto je zauzeo stav kojeg se drži i danas: jedino rešenje Istočnog pitanja trebalo je da bude stvaranje zavisnih mini-država na Balkanu, koje bi lako potpale pod uticaj Londona i bile nepovratno udaljene od Rusije. Pored toga, Engleska je uspela da zavadi Austrougarsku, Nemačku i Rusiju do te mere da su 7. oktobra 1879. godine Nemačka i Austrougarska potpisale tajni odbrambeni ugovor, strahujući od „ruskog napada“. Ipak, Aleksandar II i njegovi bliski saradnici upravo su Ota fon Bizmarka doživljavali kao glavnog krivca za neuspeh Rusije na Berlinskom kongresu[14].

Berlinski kongres promenio je sve.

Najefikasnije i dugoročno sredstvo za sprovođenje bečke strategije obuzdavanja slovenstva postalo je veštačko konstruisanje albanskog nacionalnog korpusa.

Međutim, još pola veka pre Berlinskog kongresa Beč je počeo da priprema pseudonaučnu osnovu za konstruisanje albanskog mita. Početak njegovih napora bio je 1854. godine, kada je austrijski diplomata i stručnjak za albanski jezik Johan Georg fon Han (Johan Georg von Hahn) izjednačio pelaški jezik sa praalbanskim. Han je po poreklu bio Nemac. Rođen je u Frankfurtu na Majni, a 1847. godine postavljen je za austrijskog konzula u Janjini, danas u Grčkoj. Smatra se osnivačem albanistike. U svom delu Albanische Studien („Albanske studije“) tvrdio je da je feničansko pismo do Grka stiglo posredstvom Pelasta, a zatim je Ilire smestio u Persiju i Jermeniju, nastojeći da pokaže sličnost albanskih i jermenskih reči. Tako je nastajao „pelaški mit“ o Albancima kao o najstarijoj zajednici u jugoistočnoj Evropi.

Ubrzo nakon toga formulisana je „pelaška teorija“, prema kojoj su grčki i albanski jezik navodno imali zajedničko poreklo u pelaškom jeziku, budući da su Albanci tobože bili Pelasti i da su, samim tim, imali isto etnološko poreklo kao i Grci. „Pelaška teorija“ počela je da se oblikuje tokom 1850-ih i 1860-ih godina, a široku rasprostranjenost stekla je tokom 1870-ih. Ne postoje nikakvi naučni dokazi koji bi potvrdili bilo koju od ovih teorija. Ipak, njeni tvorci nastojali su da izgrade zajednički identitet uprkos dvema religijama — islamu i hrišćanstvu — i četiri konfesije unutar njih: sunitskom islamu i sufijskom redu bektaša, s jedne strane, i pravoslavlju i katolicizmu, s druge. Taj identitet trebalo je izdvojiti od Osmanlija, Grka i Slovena i snabdeti ga sopstvenim jezikom i istorijom[15]. Štaviše, išlo se i korak dalje: Albanci su nastojali da budu predstavljeni kao stariji od Grka i Slovena, a samim tim i kao autohtoni narod kojem su Sloveni tobože oduzeli zemlje. Razbijene delove Beč je uspeo da poveže u jedinstveni konstrukt.

Zatim je lojalni osmanski činovnik-katolik Paško Vasa počeo da konstruiše nacionalnu ideju, koristeći evropske platforme — Pariz, London i Berlin — i utemeljujući je na pseudoistorijskim mitovima o Pelastima kao precima Albanaca, koji su tobože bili „stariji od Grka“.

Posebno je značajno to što su osmanske vlasti podržavale latinizaciju albanskog jezika, nadajući se da će ovaj usmeravani nacionalizam iskoristiti za sopstvene ciljeve.

U svojoj knjizi na francuskom jeziku Istina o Albaniji i Albancima (1879), Vasa je pokušao da svojim sunarodnicima jasno stavi do znanja da veroispovest ne određuje nacionalnost. Upravo njemu pripada i parola: „Religija Albanaca je albanizam“. Pozvao je i na ujedinjenje svih oblasti naseljenih Albancima u jedan vilajet.

Vasa je dao značajan doprinos stvaranju albanskog pisma objavljivanjem brošure L’alphabet latin appliqué à la langue albanaise („Latinični alfabet primenjen na albanski jezik“). Ovo delo bilo je jedno od prvih izdanja Društva za izdavanje albanskog pisma, čiju su distribuciju takođe podržavale osmanske vlasti.

Posle ponovnog objavljivanja na francuskom jeziku u Parizu, pamflet je, uz pomoć osmanskog konzula u Parizu, objavljen i na engleskom u Londonu i na nemačkom u Berlinu. Godine 1887. Vasa je u Londonu objavio delo Grammaire albanaise à l’usage de ceux qui désirent apprendre cette langue sans l’aide d’un maître („Albanska gramatika za one koji žele da nauče ovaj jezik bez pomoći učitelja“). U skladu sa sve izraženijom politizacijom albanizma, Vasa je zahtevao stvaranje jedinstvene albanske administrativne jedinice, sastavljene od provincija Skadar, Janjina i Kosovo. Objašnjavao je to tvrdnjom da je „podela Albanije na tri vilajeta već bila dovoljna da potpuno uništi blagotvorno dejstvo administrativnog jedinstva, dodatno produbljujući heterogenost njenog sastava“[16].

Objavljivanje Vasinih radova u Londonu, Berlinu i Parizu pokazuje koliki je značaj pridavan oblikovanju poželjnog javnog mnjenja u Evropi uoči konačne podele Balkana.

Istovremeno, potrebno je registrovati liniju raskola koja je prolazila unutar albanskog etnosa — između proosmanske muslimanske elite i proevropske katoličke inteligencije na severu.

Savremeni srpski istraživač Slaviša Nedeljković ističe da se osećanje pripadnosti albanskom narodu, očuvano zahvaljujući plemenskoj tradiciji, organski uklopilo u konfesionalni okvir islamskog društva. Albanci-muslimani prihvatili su duhovni život Istoka i višestruko se povezali sa Osmanskim carstvom. Za razliku od muslimanskih feudalaca, koji su interese albanskog naroda poistovetili sa sudbinom Turske imperije, katolička inteligencija u Skadru budućnost Albanaca videla je u drugačijoj perspektivi. Kod Albanaca-katolika — Fanda[17] — nacionalna ideja bila je znatno snažnije formirana nego kod muslimana, kod kojih je islam kao svetska religija potiskivao osećanje nacionalnog identiteta[18].

Ovaj spoljašnji „jezičko-istorijski“ projekat izuzetno precizno se sinhronizovao sa procesima na terenu, gde je okidač za konsolidaciju plemena bio egzistencijalni strah albanskih elita pred nadolazećom srpskom državnošću. Savremeni srpski istoričar Srđan Graovac ističe da je činjenica da je srpska vojska oslobodila Južno Pomoravlje i izašla na Kosovo izazvala veliki strah kod albanskog stanovništva, posebno kod njegovih političkih i ekonomskih elita. Uspostavljanje novog državno-pravnog poretka — srpskog ili crnogorskog — na oslobođenim teritorijama neizbežno je lišavalo Albance privilegovanog statusa koji su kao muslimani imali u islamskoj državi. Pored toga, Albanci su decenijama predstavljali oslonac Osmanlija u suzbijanju srpskog uticaja[19]. Kako ukazuje S. Nedeljković, udarni odredi koji su tokom čitavog XIX veka korišćeni za suzbijanje nacionalnih pokreta i ustanaka bili su gotovo isključivo sastavljeni od Albanaca-muslimana. Nagrada za njihovu vernost službi bila je mogućnost da neometano vrše zločine nad nezaštićenim srpskim stanovništvom. Za svoja zlodela nad Srbima Albanci ili uopšte nisu odgovarali, ili su odgovarali samo simbolično. „Predvođen plemenskim glavarima, neprosvećeni albanski narod, bez formirane nacionalne svesti, prema pravoslavnim hrišćanima postavljao se kao povlašćeni muslimanski gospodar prema obespravljenoj raji“[20].

Zulumi koje su Arnauti vršili nad srpskim stanovništvom neizbežno su izazivali strah od osvete. Upravo su ti razlozi podstakli masovnu migraciju albanskog stanovništva u oblasti koje nisu bile neposredno zahvaćene vojnim operacijama. Albanske izbeglice su po celom Kosovu i Metohiji širile glasine o „surovosti“ srpske vojske koja se približava, sejući paniku.

Ovaj faktor, zajedno sa spoljnim uticajem, doprineo je sazrevanju uslova za nastanak albanskog nacionalnog pokreta[21].

Krajem 1877. godine u Istanbulu je grupa turskih činovnika i oficira albanskog porekla osnovala „Centralni komitet za zaštitu nacionalnih prava Albanaca“. Ova organizacija formirana je pod neposrednim turskim uticajem, a njeni istaknuti članovi bili su braća Abdil i Sami Frašeri, Paško Vasa i drugi[22].

Uoči Berlinskog kongresa, 10. juna 1878. godine, od 150 do 300 delegata u Bajrakli džamiji proglasilo je osnivanje Prizrenske lige, a takođe usvojilo njen program i statut. Već tokom zasedanja započeta je doprema oružja i municije: srpski izvori iz Prizrena izveštavali su o uvozu gotovo 4.000 pušaka i 8.000 sanduka municije[23] — što potvrđuje tezu o ključnoj ulozi osmanske države u stvaranju Lige.

Međutim, Prizrenska liga nije uspela da postane punopravni nacionalni pokret evropskog tipa: nju su „ugušili“ konzervativci-legitimisti orijentisani ka Istanbulu, dok su se proevropski katolički lideri našli na margini procesa. Na političkom skupu u Prizrenu, koji je trajao dve nedelje, među albanskim vođama jasno su se ispoljile dve suprotstavljene političke koncepcije. Podeljena na severno i južno krilo, sa centrima u Prizrenu i Đirokastri, Liga je oklevala u pogledu daljeg pravca delovanja.

Organizaciono, Liga nije bila vođena iz jednog centra, već je delovala u različitim oblastima Albanije preko lokalnih odbora koji su funkcionisali gotovo autonomno. Delegati iz Južne Albanije, čiji je glavni predstavnik bio bektaš Abdul-beg Frašeri, činili su takozvano „radikalno strujanje“, koje se zalagalo za prekid svih veza sa Portom. Nasuprot njima, albanski feudalci, plemenski glavari i hodže iz Severne Albanije i Stare Srbije zalagali su se za očuvanje čvrstih veza sa Carigradom. U sukobu ove dve koncepcije prevagu je odneo legitimistički tabor.

U konačnim odlukama od 18. juna preovladale su konzervativne snage, koje su Ligi nametnule proislamski karakter. Političkim rukovodstvom Prizrenske lige ovladale su albanske starešine, koje su svojim društvenim položajem i veroispovešću bile duboko povezane sa turskom državom i njenom ideologijom[24].

Pošto su u San Stefanu bile prekršene odredbe Pariskog mirovnog ugovora iz 1856. godine, kojim je bio utvrđen princip konsenzusa velikih sila — garanata Osmanske imperije, ovaj mirovni ugovor, koji su Rusija i Turska potpisale bilateralno, morao je imati preliminarni, odnosno privremeni karakter i, samim tim, podlegati reviziji.

S tim ciljem u Berlinu je sazvan kongres, koji je trajao od 13. juna do 13. jula 1878. godine. Na taj način su Austrougarska i Velika Britanija, uz podršku Nemačke, uspele da suštinski preinače sanstefanska rešenja. Berlinski kongres postao je prolog ne samo Prvom svetskom ratu, već je postavio i temelje ključnih geopolitičkih, etnoreligijskih i sociokulturnih procesa na Balkanu, čije se posledice osećaju sve do danas.

Uprkos grandioznom vojnom trijumfu, Ruska imperija se pred Berlinskim kongresom našla u anomalnom položaju, de fakto bliskom položaju poražene strane. Austrougarska, koja u ratu nije prolila ni kap krvi niti podnela bilo kakve materijalne troškove, virtuozno je preuzela geopolitičku inicijativu od Sankt Peterburga. Beč je dobio međunarodni mandat za okupaciju Bosne i Hercegovine, gde je turski jaram jednostavno zamenjen austrijskim, kao i pravo na razmeštanje svojih garnizona u Novopazarskom sandžaku[25]. Ostale evropske sile ne samo što su sankcionisale ovu beskrvnu otimačinu, već su kasnije zatvorile oči pred konačnom aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Dvojne monarhije 1908. godine.

Porazni rezultati kongresa izazvali su šok i duboko razočaranje među Južnim Slovenima. Istaknuti diplomata i državnik Kneževine Crne Gore, vojvoda Gavro Vuković, sa gorkim sarkazmom je konstatovao: „Austrija je bez rata, bez krvi, bez ikakvih žrtava preuzela na sebe ulogu da rešava sudbinu balkanskih naroda!“; „Mi smo ratovali za slavu, a zemlju i narod su drugi odneli (…) Da, čitav rat vođen je na zemljištu Hercegovine — za koga!? Za Austriju!“[26]

Opravdanost ovog negodovanja u potpunosti je potvrđivala cinična aritmetika konačne podele. Dok je Velika Britanija za svoje „usluge“ Porti prisvojila strateški Kipar i istovremeno diplomatski obezbedila teritorijalno proširenje Grčke, koja nije učestvovala u ratu, u Tesaliji, Austrougarska je, pored Bosne, Hercegovine i Sandžaka, preuzela monopolsko pravo kontrole nad plovidbom i trgovinom na Dunavu. Rusija se, nasuprot tome, našla na marginama sopstvenog trijumfa.

Svi dobici Sankt Peterburga bili su ili ograničeni ili iznuđeni: povratak Južne Besarabije praćen je predajom delte Dunava i Severne Dobrudže Rumuniji; ranije zauzeti Bajazet na Kavkazu morao je bezuslovno da bude vraćen Osmanlijama; a posedovanje strateškog Batuma bilo je trenutno neutralisano britanskim ultimativnim zahtevom da se on proglasi za slobodnu luku (porto franco), čime je blokirana mogućnost izgradnje tamošnje vojnopomorske baze. Rusiji su na kraju ostali samo Kars i Ardagan.

Sankt Peterburg je faktički predao životne interese Srbije i pomirio se sa potpunim slomom svog ključnog projekta „Velike Bugarske“, koju su zapadni arbitri rasparčali i smanjili za više od polovine.

Konačan defolt peterburške diplomatije formulisao je ideološki lider ruskog slavenofilstva I. S. Aksakov, konstatujući da „krivdi i bezobrazluku Zapada prema Rusiji i uopšte prema Istočnoj Evropi nema ni granica ni mere“, kao i da su odluke Berlinskog ugovora usmerene ne samo protiv balkanskih Slovena već i protiv samog ruskog naroda[27].

Međutim, reakcija vlasti na ovu otvorenu patriotsku kritiku ponovo je iznela na površinu antropološki defekt sistema: Zimski dvorac je javne istupe Aksakova doživeo kao pretnju „kabinetskoj disciplini“. Dana 21. jula 1878. godine, po ličnom nalogu Aleksandra II, Moskovsko slovensko dobrotvorno društvo bilo je razbijeno i zabranjeno, a sam Aksakov proteran iz Moskve. Vlast je još jednom pokazala da panično strahuje od svake građanske i narodne inicijative koju ne kontroliše „odozgo“: umesto da preispita sopstvene diplomatske promašaje, Sankt Peterburg je izabrao da represira sopstvene patriote. Ovim činom saradnja slavenofila sa Ministarstvom inostranih poslova konačno i nepovratno je prekinuta[28].

Bugarska je bila podeljena na dve posebne oblasti pod nominalnim suverenitetom Osmanske imperije, koje su postale svojevrsni pravni hibrid: vazalno Knežestvo Bugarska na severu i provincija sa administrativnom autonomijom, Istočna Rumelija, bez Makedonije, na jugu.

Srbija je, iako je zvanično postala međunarodno priznata država (baš kao i Rumunija i Crna Gora), ostala bez realizacije svog glavnog zadatka: ujedinjenja sa Crnom Gorom, BiH i Starom Srbijom.

Pojasnimo da je termin „Stara Srbija“ aktivno korišćen u evropskoj diplomatiji, kartografiji i istorijskoj nauci XIX i početka XX veka (sve do Balkanskih ratova 1912–1913. godine), označavajući teritorije srednjovekovne srpske države (dinastije Nemanjića) koje su nakon oslobođenja Kneževine Srbije (1830. i 1878. godine) i dalje ostale pod direktnom vlašću Osmanskog carstva.

U strogom naučno-geografskom smislu, Stara Srbija je obuhvatala Kosovo i Metohiju (srce srednjovekovne srpske države); Rašku oblast (poznatiju u turskoj i austrijskoj terminologiji kao Novopazarski sandžak); i Severnu (Vardarsku) Makedoniju (zemlje oko Skoplja, Kumanova, Bitolja, koje su Srbi istorijski nazivali Južnom Starom Srbijom).

Za srpsku nacionalnu samosvest Stara Srbija je bila sakralno jezgro nacije, jer su se ovde nalazile glavne duhovne svetinje — Pećka patrijaršija (presto srpskih arhiepiskopa i patrijaraha), manastiri Visoki Dečani, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, a ovde se odigrala i Kosovska bitka 1389. godine, sudbonosna za srpski identitet.

Sve do kraja XVII veka Stara Srbija je bila gotovo isključivo srpska i pravoslavna, ali se situacija radikalno promenila nakon Velike seobe Srba (1690. godine), kada su se posle poraza u austro-turskom ratu hiljade srpskih porodica povukle na sever, preko Dunava. Nastali vakuum Porta je počela sistemski da naseljava lojalnim Albancima-muslimanima.

U XIX veku ovaj proces je poprimio karakter planskog potiskivanja: albanske doseljenike Istanbul je koristio kao vojnički „štit“ protiv mlade srpske državnosti. Pravoslavni Srbi u Staroj Srbiji svedeni su na status obespravljene raje, izloženi sistemskom i ekstremno surovom nasilju, skrnavljenju hramova i ekonomskom pritisku.

Na Berlinskom kongresu sudbina Stare Srbije postala je predmet najžešće trgovine: za Srbiju je oslobođenje ovih zemalja bilo glavni nacionalni zadatak i garancija suvereniteta, dok je za Austrougarsku bilo od kritične važnosti da ne dozvoli srpsku kontrolu nad Starom Srbijom, budući da je preko Novopazarskog sandžaka i Kosova Beč planirao svoj prodor ka Solunu (Drang nach Osten). Sa tim ciljem Beč je i podržao albanske pretenzije — kako bi stvorio „sanitarni kordon“ između Srbije i Crne Gore. Za Portu je, pak, zadržavanje Stare Srbije pomoću albanskih bajoneta bilo jedini način da sačuva ostatke svoje dominacije na Balkanu. Na kraju je Makedonija (Južna Srbija) ostala pod vlašću Porte.

Crna Gora je dobila Podgoricu, Nikšić, Kolašin, Bar (sa neobičnom formulom faktičkog ulaska u sastav Crne Gore, ali pod kontrolom Austrougarske — čime je imperija blokirala pun izlaz Crne Gore na more), Plav i Gusinje (poslednja dva su kasnije zamenjena za Ulcinj).

Tokom Berlinskog kongresa formiran je jedinstveni antijužnoslovenski front evropskih sila, kojem se — usled neobjašnjivog diplomatskog defolta nakon grandioznih vojnih pobeda — faktički pridružila i sama Rusija. Šef austrougarske diplomatije Đula Andraši bezapelaciono je izjavio da Beč ni pod kakvim okolnostima neće dozvoliti ujedinjenje južnih Slovena u jedinstvenu nezavisnu državu. Njegov stav su trenutno podržali britanski kolega lord Solzberi i nemački kancelar Oto fon Bizmark. Premijer Velike Britanije Bendžamin Dizraeli izrazio je krajnje otvorenu, slovenofobsku suštinu zapadne strategije: „Ako kongres ostavi ove dve provincije [Bosnu i Hercegovinu] u sadašnjim uslovima, bićemo svedoci pojave dominirajuće slovenske rase, rase koja je slabo raspoložena da ceni druge. Treba uzeti u obzir da predlozi lorda Solzberija nisu dati u interesu Engleske, već u interesu mira u čitavoj Evropi“[29]. Šef ruske diplomatije izrazio je bezuslovnu saglasnost Sankt Peterburga sa okupacijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, dobrovoljno sankcionišući komadanje srpskog etnopolitičkog prostora.

Pritom su evropske diplomate na kongresu 1878. godine kategorički odbile da uopšte razmatraju „albansko pitanje“. Kancelar Oto fon Bizmark izrazio je konsolidovani stav velikih sila, oštro konstatujući: „Albanska nacija ne postoji, a Albanija je isključivo geografski pojam“[30]. Dakle, 1878. godine sama albanska nacija nije postojala čak ni u predstavi Bizmarka i Beča.

Ali ako je 1878. godine Zapad doživljavao Albance samo kao amorfnu geografsku masu, već u narednim decenijama Beč je pristupio njenom planskom akademskom i političkom konstruisanju — isključivo kao antisrpskog i antiruskog geopolitičkog ovna za udaranje.

Kosovo i Metohija su po Berlinskom ugovoru ostali unutar međunarodno priznatih, demarkiranih granica Osmanskog carstva (u sastavu Kosovskog vilajeta). Nakon povlačenja demarkacionih linija, srpska vojska, koja je 1877–1878. godine već stajala na prilazima Prištini, bila je prinuđena da se povuče nazad, iza nove državne granice Srbije.

Budući da je to bila zvanično priznata osmanska zona, na nju se moglo uticati samo „hibridnim“ metodama — preko otvaranja konzulata, kulturnih predstavništava, škola i crkava. Beč je momentalno iskoristio ovaj status: pod izgovorom zaštite katolika, poplavio je demarkirane osmanske zone (Kosovo, Sandžak, Metohiju) svojim konzulatima (u Mitrovici, Prizrenu, Skoplju) i agentima koji su tajno oblikovali i podržavali albanski separatizam.

Rusija u tim demarkiranim zonama nije imala gotovo ništa. Jedini ruski konzulat u Prizrenu (otvoren ranije zalaganjem I. S. Jastrebova) blokirale su turske vlasti i albanske bande. Peterburg unutar osmanskih granica nije imao ni „meku moć“ ni infrastrukturu da zaštiti pravoslavno stanovništvo Metohije, koje je ostalo prepušteno samo sebi i naoružanim Arnautima Prizrenske lige na legitimnoj teritoriji Turske. Nova demarkaciona linija postala je za Srbe njihov sopstveni Zid plača.

Prizrenska liga je odigrala izuzetno negativnu ulogu u razvoju albansko-srpskih odnosa. Sa stvaranjem Lige, tradicionalni albanski teror nad nezaštićenim srpskim stanovništvom pod turskom vlašću naglo se intenzivirao. Srpski narod u Kosovskom vilajetu je, prema planovima Liginih prvaka, predstavljao glavnu prepreku ka ostvarivanju albanskih pretenzija na ovu tursku pokrajinu. Ako su do izbijanja Hercegovačkog ustanka zulumi nad srpskim stanovništvom imali više stihijski nego planski karakter, od osnivanja Prizrenske lige oni su postali deo osmišljene politike čiji je osnovni cilj bio čišćenje Stare Srbije od srpskog stanovništva.

Položaj Srba na Kosovu i Metohiji u vreme delovanja Prizrenske lige bio je katastrofalan. Srpsko stanovništvo u Kosovskom vilajetu bilo je izloženo konstantnim napadima albanskih četa — ubistva, pljačke, silovanja, paljevine i otmice ljudi bili su svakodnevna pojava. Srbi su morali sve to ćutke da podnose, a oni retki koji su se usuđivali da se žale, vrlo brzo su to plaćali svojim životima. Bezobzirnost albanskih prvaka prema svemu što je srpsko ispoljavala se na svakom koraku. Tako je po naređenju Lige početkom 1879. godine srpski manastir Visoki Dečani pretvoren u konjušnicu i vojno skladište za potrebe snabdevanja snaga Lige u Gusinju[31].

U sredini jula 1879. godine Srbi iz Pećke nahije (okruga Peć) uputili su molbu ruskom caru Aleksandru II, u kojoj su opisali izuzetno teške uslove u kojima se zateklo srpsko stanovništvo. U ovom obraćanju metohijski Srbi su pisali: „Gde god Arnauti sretnu hrišćanina, samo da niko ne vidi, odmah ga ubiju. To rade svakog dana, tako da hrišćanin ne sme nigde da izađe sam — ni na ulicu, ni u crkvu da ode, a kakav zulum Arnauti čine po selima u okruženju, to se opisati ne može.“ Srbi su preklinjali ruskog cara da ih uzme u zaštitu i pruži im pomoć, jer će u suprotnom potpuno nestati iz ovih krajeva[32] .

Izražavajući se metaforički, krvareća realnost Balkana kucala je na vrata Zimskog dvorca, signalizirajući o sistemskom procesu istiskivanja srpskog etnosa koji su pokrenule Porta i Prizrenska liga uz prećutnu saglasnost zapadnih kabineta. Pećka molba stigla je u Peterburg samo godinu dana nakon Berlinskog kongresa, na kojem je ruska diplomatija pretrpela katastrofalan poraz.

Međutim, imperijalna birokratija pokazala se nesposobnom za operativno i fleksibilno menjanje kursa; nije uspela da verifikuje i reaguje na primarne markere etnodemografske zamene pravoslavnog stanovništva na Balkanu. Odbila je da ove događaje kvalifikuje kao početak ciljane etnoinženjerinške operacije stvaranja neslovenskog, antiruskog koridora na granici Srbije i Crne Gore. Rusija, koja se zvanično pozicionirala kao jedini zaštitnik i pokrovitelj pravoslavnih hrišćana na Balkanu, u praksi je ostala bez realnih instrumenata uticaja — nije imala na Kosovu i Metohiji ni kadrovske, ni finansijske, ni obaveštajne strukture sposobne da organizuju srpsku samoodbranu. Proćerdavši čitav svoj geopolitički i vojni kapital na pokušaj stvaranja mrtvorođene „Velike Bugarske“, Rusija se do 1879. godine našla potpuno paralisana i vezanih ruku evropskim konsenzusom. Aleksandar II nije mogao niti je želeo da se meša u kosovske prilike, strahujući od novog zaoštravanja odnosa sa Londonom i Bečom. Dok Srbi sa Kosova i Metohije preklinju ruskog cara da ih spase od arnautskog terora, Peterburg ćuti, paralisan sopstvenom diplomatskom nemoći i verom u „balans snaga velikih sila“.

Danas se „kosovska petlja“, stegnuta na Berlinskom kongresu, konačno pretvorila u omču. Još nedavno je srpska zajednica pokušavala da pruži otpor, blokirajući puteve i bojkotujući izborne procese „Republike Kosovo“ — pri čemu je Srbe u prištinske izbore uterivao upravo Beograd, koji je od jeseni 2013. godine odbio i da na teritoriji svoje južne pokrajine sprovodi izbore Republike Srbije. Sadašnja strategija Beograda predstavlja kurs ka potpunoj institucionalnoj kapitulaciji. Pod pritiskom Briselskih, Vašingtonskih i Ohridskih sporazuma, režim Aleksandra Vučića metodično predaje Prištini poslednje poluge suvereniteta: od energetskih mreža i katastra, do telekomunikacija, pravosudnog sistema i organa reda. Simbolička „prepreka“ na mostu preko Ibra — takozvani „Park mira“ — odavno je demontirana, a sami Srbi se metodično pretvaraju u „Kosovare“, primorani da prihvataju prištinske pasoše i registarske tablice, de fakto konačno priznajući jurisdikciju „Republike Kosovo“.

Poslednji preostali segmenti — zdravstvo i prosveta — danas se održavaju isključivo u okvirima prividne „zaštite prava nacionalnih manjina“ na teritoriji tuđe države. To i jeste konačni rezultat procesa dugog vek i po: srpski narod, koji se borio za slobodu i ujedinjenje, sam Beograd je pretvorio u objekat integracije, dok je borba za državnost zamenjena borbom za status „zaštićene manjine“.

Krug se zatvorili: ono što je u XIX veku postavljeno kao instrument destrukcije srpskog prostora, u 2026. godini postalo je pravna realnost koju su sankcionisale same beogradskie elite.

Efekat Balhausplaca: od austrijskog etnoinženjeringa do hroničnog slepila Moskve u XXI veku

U savremenoj albanskoj istoriografiji poslednjih decenija ukorenio se apologetski konstrukt koji Prizrensku ligu pozicionira kao proizvod organskog nacionalnooslobodilačkog pokreta Albanaca protiv viševekovne osmanske dominacije. Međutim, faktički objekat oružane ekspanzije i sistematskog nasilja Lige tokom čitavog perioda njenog postojanja bilo je upravo pravoslavno srpsko stanovništvo Stare Srbije. Konflikt sa Portom imao je sušto sekundarni, iznuđeni karakter, prešavši u fazu otvorenog sukoba tek u terminalnoj fazi postojanja organizacije — kao reaktivni odgovor na odbijanje Konstantinopolja da zadovolji etnopolitičke pretenzije albanskih lidera. Prizrenska liga je od samog početka konstruisana kao poslušan instrument Porte i zapadnih kabineta za torpedovanje srpskog i južnoslovenskog nacionalnog ujedinjenja.

Osetivši subjektnost, u oktobru 1878. godine rukovodstvo Lige uputilo je turskim vlastima zvaničan zahtev za dodeljivanje teritorijalne autonomije, zahtevajući da se Janjinski, Skadarski, Bitoljski (Monastirski) i Kosovski vilajet ujedine u jedinstvenu autonomnu oblast[33]. Budući da Porta nije nameravala da zadovolji zahteve Albanaca, sukob se produbljivao. Turci su se plašili da će popuštanje Albancima podstaći druge balkanske narode da iznova istaknu pretenzije na „osmanske zemlje“. Da bi to sprečila, Porta se odlučila na oružano slamanje Lige. Kada su Arnauti 1881. godine odbili mobilizaciju, a članovi Lige na terenu pokušali da preuzmu vlast u svoje ruke, Porta je reagovala žestoko. Derviš-paša, upućen da uguši ustanak, bukvalno ga je utopio u krvi. Išod kampanje bio je potpuni slom Prizrenske lige: stotine Albanaca je likvidirano, a oko 4.000 je uhapšeno i proterano na katorgu[34].

Prizrenska liga je bila uništena, ali ne i sam albanski pokret. Ne ostvarivši proklamovane ciljeve, on je rešio glavni istorijski zadatak: uobličio je nacionalni geopolitički program „Velike Albanije“[35].

Dalja konstanta politike velikih sila na Balkanu postala je izolacija i razdrobljavanje srpskog pravoslavnog korpusa. Izuzetan, fundamentalan doprinos proučavanju geneze sintetičke albanske nacije dala je bugarska istraživačica Teodora Toleva (1968–2011), koja je odbranila svoju doktorsku disertaciju „Uticaj Austrougarske imperije na stvaranje albanske nacije (1896–1908)“ na prestižnom Univerzitetu u Barseloni, ali je 2011. godine prerano preminula usled iznenadnog onkološkog oboljenja. Na čelu komisije za odbranu njene doktorske disertacije bio je Žozep Termes, koji je preminuo tačno mesec dana pre Teodorinog odlaska, 9. septembra 2011. godine. Iznenadna smrt Teodore u tako mlaskom dobu od strane mnogih na Balkanu doživljava se kao tragedija istraživača koji je preduboko pronikao u tajne zapadne etnoinženjerije, učinivši pravi naučni podvig.

Teodora Toleva je otkrila sloj najstrože čuvanih tajnih dokumenata Carskog arhiva u Beču, očigledno i senzacionalno dokazavši: formiranje albanske nacije, jedinstvenog jezika i pisma nije bilo prirodan istorijski proces, već rezultat temeljnog planiranja i direktnog finansiranja Bečkog dvora sa ciljem stvaranja geopolitičkog bafera protiv Rusije i Srbije. T. Toleva ukazuje da krajem XIX veka razvijena albanska nacionalna svest nije postojala. Albanska plemena su se nalazila u stanju neprekidnih međusobnih ratova, njihovi jezički dijalekti su se kardinalno razlikovali, a normirano pismo nije postojalo. Toleva piše: „Nakon detaljnog proučavanja arhiva možemo tvrditi da početkom XX veka albansko stanovništvo još uvek nije predstavljalo formiranu naciju… Kod Albanaca nema nacionalne svesti, nema zajedničkih interesa, oni ne pokazuju solidarnost… Prema tome, početkom XX veka albanska nacija ne postoji“ [36].

Početak sistemskog austrijskog mešanja postavljen je u jesen 1896. godine u Beču. Ministar inostranih poslova Austrougarske, grof Agenor Goluhovski, 17. novembra je sazvao strogo poverljivo savetovanje na temu „Početak energičnog austrougarskog mešanja u Albaniji“. Bečki dvor je polazio od procene da se bliži kraj Osmanske imperije, a jedan od ključnih strateških interesa Dvojne monarhije bilo je uspostavljanje kontrole nad albanskim prostorom radi potpunog isključivanja uticaja Rusije na Balkanu preko Bugarske, Srbije ili Crne Gore.

Dana 8. decembra na tajnom savetovanju predstavljen je dokument „Memorandum o Albaniji“, koji je definisao granice austrijske intervencije: od Crne Gore i Srbije na severu do Janjine na jugu, i od Jadrana na zapadu do Prištine, Vranja i Novog Pazara na istoku[37].

Savremeni srpski istraživač, autor fundamentalne monografije Austrougarska i nastanak Albanije (1896–1914) (Balkanološki institut / Clio, Beograd 2021), Dušan Fundić, primećuje: metodologija realizacije politike Imperije nije predviđala forsirano stvaranje masovnog nacionalističkog pokreta, već pragmatičnu saradnju sa begovskom (feudalnom) elitom i umerenim albanskim nacionalistima, čija je delatnost usmeravana na postepen rad u okviru pravnog polja Osmanskog carstva. Izuzetan značaj pridavao se kognitivnim instrumentima uticaja: izdavanju knjiga, posebno udžbenika, i razvoju periodične štampe na albanskom jeziku. Glavni cilj projektovanja albanske državnosti bilo je uspostavljanje austrougarske hegemonije najmanje u zapadnom delu Balkanskog poluostrva. U sredini austrougarskog diplomatskog korpusa, kao i među ostalim evropskim elitama tog vremena, gospodarile su tipične socijaldarvinističke predstave o hijerarhiji naroda, superiornosti evropske kulture nad ostalima, kao i krute rasne klasifikacije koje su razdvajale „Tevtonce“, „Kelte“ i „Slovene“. Nametljiva ideja o takozvanoj „slovenskoj opasnosti“ na Balkanu poslužila je kao obrazloženje za veštačko konstruisanje i aktivno nametanje mita o iskonskom, egzistencijalnom neprijateljstvu između Slovena i Albanaca. Praktična realizacija ovog kursa uključivala je sistematsko pokroviteljstvo lokalnim muslimanskim autoritetima u Kosovskom vilajetu uz istovremeno raspirivanje panike pred „srpskom ekspanzijom“, kao i ciljane napore na odvajanju rimokatoličkih zajednica Severne Albanije od saveza sa Crnom Gorom, ka saradnji sa kojom su istorijski pokazivale očiglednu naklonost[38].

Tako je Austrougarska na početku svog procesa etnopolitičkog konstruisanja albanske nacije koristila elitistički pristup — radila je sa begovima, a ne sa seljačkim masama; primenjivala je klasični rasni socijaldarvinizam sa prelaza vekova (podelu na „više“ Tevtonce i Kelte i „niže“ Slovene); planski je konstruisala veštački mit o „vekovnom slovensko-albanskom neprijateljstvu“ (zavadi pa vladaj); lomila je prirodne balkanske saveze (odvajala je albanske katolike od Crne Gore, iako su se katolici severa Albanije vekovima mirno slagali i sarađivali sa Crnogorcima, imajući čak i sličan kodeks časti i plemensku strukturu).

Glavni arhitekti albanske politike bili su ministar inostranih poslova Austrougarske grof Agenor Marija fon Goluhovski, ministar finansija i upravnik Bosne i Hercegovine Benjamin fon Kalaj i stručnjak za balkansku politiku Julius fon Cvidinek.

Posebnu pažnju Beč je posvetio veštačkoj unifikaciji albanskog jezika. Cilj koji je predstavio Goluhovski podrazumevao je stvaranje autonomne albanske kneževine pod austrougarskim protektoratom, koja bi se sastojala od Severne i Srednje Albanije. Ključne razloge za aktivne akcije Monarhije formulisao je Benjamin Kalaj: sobuzdavanje italijanskih pretenzija na istočnoj obali Jadranskog mora, potiskivanje ruskog uticaja iz svih balkanskih zemalja i sprečavanje opkoljavanja imperije svojevrsnim „gvozdenim prstenom“ pod kontrolom Rusije. Prema Kalajevom mišljenju, postojale su teškoće koje su mogle da ometu nastanak Albanije: upadljive unutrašnje razlike samog albanskog stanovništva, njegova pripadnost trima različitim konfesijama, kao i činjenica da u prošlosti Albanija nikada nije postojala kao stabilna jedinstvena država. Drugim rečima, nedostajala je istorijska tradicija na koju bi se moglo osloniti. Ipak, pozitivnu stranu Kalaj je video u tome što su Albanci svesni svoje nesposobnosti da deluju samostalno i iz tog razloga „uvek“ traže podršku Austrougarske — posebno katolici na severu zemlje. U odlučnom trenutku muslimani će se takođe okrenuti od Konstantinopolja u korist austrijskog protektorata kao jedinog puta ka spasenju — u to je Kalaj bio apsolutno ubeđen. Što se tiče praktične strane stvari, Kalaj je predložio da se počne sa radom sa katolicima, ne zaboravljajući ni u kom slučaju ni muslimane: treba im deliti oružje i municiju i pružati posebnu podršku stanovništvu na granici sa Crnom Gorom kako bi se osvojilo njihovo poverenje u Monarhiju kao zaštitnicu. Kalaj je takođe došao do zaključka o potrebi ciljanog pružanja materijalne podrške najuticajnijim albanskim vođama. Verujući da će saradnja sa jezuitima takođe biti veoma efikasna za obrazovanje nove generacije albanskih sveštenika u Skadru, austrijske vlasti su smatrale neophodnim da stanovništvu obezbede pristup knjigama na albanskoj latinici. U vezi sa tim, bilo je važno ispitati mogućnost stvaranja izdavačkog centra u Zadru, odakle bi ove knjige mogle tajno da se prebacuju u Albaniju[39].

Međutim, Beč je brzo shvatio da je samo „religijska solidarnost“ sa katolicima-mirditima[40] za veliku geopolitiku nedovoljna: oni su malobrojni i gledaju ka Rimu — glavnom rivalu Austrije za kontrolu nad Jadranom. Opklada na izolovani katolički klan nije dozvoljavala Beču da stvori veliki etnopolitički barijer protiv Srbije i Crne Gore. Razumevanje ovih ograničenja nateralo je austrougarske stratege na konceptualni zaokret — prelazak na projekat konstruisanja nadkonfesionalnog, svetovnog albanskog nacionalizma („albanizma“), koji je ujedinio katolike, muslimane i pravoslavce na bazi veštački unificiranog jezika i konstruisanog istorijskog mita, pri čemu je glavna opklada ipak stavljena na muslimansku većinu. Pravoslavni Albanci su od strane Beča prepušteni potpunoj helenizaciji.

Beč je u sferi „kognitivne kolonizacii“ igrao na duge staze, mobilišući ceo cvet svoje akademske nauke — lingvistike (Johan Georg fon Han, Georg Pekmezi, Teodor Anton Ipen, Vatroslav Jagić), arheologije (Johan Georg fon Han, Teodor Anton Ipen, Karl Pač, Ferenc Nopča), geografije (Ferenc Nopča) i istorije (Johan Georg fon Han, Lajoš Taloci, Konstantin Jireček i Milan Šufflaj) — za etnopolitičko programiranje. Imperija ih je velikodušno finansirala kroz zajedničke subsidije Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva finansija, koje su omogućile ova istraživanja. Godine 1908. osnovan je specijalizovani Sarajevski balkanološki institut kako bi se Albancima napisala njihova „drevna i slavna istorija“. Istovremeno, ciničnim i ujedno genijalnim čini se korak pisanja knjige pod psevdonimom „gege koji voli svoju domovinu“, što se mora tumačiti kao klasična specijalna operacija za legitimizaciju mita pod vidom „glasa odozdo“.

Glavni provodnici ove politike u oblasti albanistike postali su Teodor Ipen i dvojica mađarskih naučnika — Lajoš Taloci i Ferenc Nopča.

Faktički „otac“ albanskog nacio-stvaranja bio je Lajoš Taloci (1857–1916), sekretar Bečkog carskog arhiva i istoričar. On je postao glavni izvršilac austrougarskog projekta veštačkog konstruisanja „političkih nacija“. Zajedno sa češkim balkanologom Konstantinom Jirečekom i hrvatskim albanologom Milanom Šufflajem (jednim od glavnih ideologa izrazito srbofobske hrvatske Stranke prava; upravo je on ideološki naslednik čiji je sledbenik bio Ante Pavelić), pripremio je i objavio najbogatiju zbirku srednjovekovnih izvora o istoriji Albanije — Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia („Dokumenti i diplomatski akti koji ilustruju srednji vek u Albaniji“), objavljenu 1913. i 1918. godine.

Savremeni srpski istraživač Dragan Bisenić ukazuje na postojanje veoma važnog austrougarskog dokumenta — spomenice (memoranduma) koja otkriva prave geopolitičke ciljeve konstruisanja albanskog nacionalnog identiteta. Ovaj dokument na nemačkom jeziku, pisan rukom i bez potpisa, pripada, prema mišljenju Bisenića, peru istaknutih diplomata Alfreda Ritera Rapaporta fon Arbengaua ili barona Karla fon Makija. Zapiska sadrži ekspertsku ocenu o objavljivanju pomenute zbirke izvora Acta et Diplomata res Albaniae Mediae Aetatis Illustrantia. Autor zapiske demonstrativno izbegava komentarisanje čisto naučne vrednosti izdanja, ali iznosi dragocene napomene u vezi sa direktnim državnim interesima Dunavske monarhije koji su povezani sa izlaskom ove knjige. Prema dokumentu, austrougarsko političko prisustvo u regionu i direktno učešće njenih akademskih krugova u formiranju albanskog nacionalnog samosaznanja nalazili su se u stanju dubokog simbioza. Bez ove naučne legitimacije, albanska politika Habzburške monarhije bila bi lišena sistemnosti. Specifičnost balkanskih naroda, kako naglašava autor zapiske, jeste u tome što svoje savremene političke i teritorijalne argumente zasnivaju na istorijskoj prošlosti, apelujući pre svega na epohu Srednjeg veka. Ciljano konstruisanje ove prošlosti, koje je velikodušno finansirala carska i kraljevska vlada (K. u. K.), bilo je usmereno na to da izvrši neophodan uticaj na oblikovanje albanske javnosti[41].

Interesantno je da je Lajoš Taloci u početku lično plaćao štampanje svih tomova Acta et Diplomata res Albaniae Mediae Aetatis Illustrantia i zbirke Illyrisch-albanische Forschungen („Iliro-albanska istraživanja“), dok mu je resorno ministarstvo troškove nadoknađivalo tek naknadno. To je rađeno namerno, kako bi se zanuli finansijski tragovi tajnih operacija i kako u zvaničnim arhivskim registrima ne bi ostali kompromitujući dokazi o direktnom državnom naručilaštvu[42].

Glavni instrument Beča u postizanju njenih spoljnopolitičkih ciljeva postala je knjiga Lajoša Talocila Istorija Albanije koju je napisao geg koji voli svoju domovinu, objavljena 1898. godine. Ova knjiga bila je prvi sistematski pregled koji je postavio temelj novog nacionalnog identiteta. Činjenicu da ova knjiga postoji na albanskom jeziku otkrio je 1987. godine nemački naučnik Armin Hetcer, dokazujući da je rad prvobitno bio napisan na nemačkom jeziku pod naslovom Populäre Geschichte der Albanesen („Popularna istorija Albanaca“). Podvucimo jednostavan ali efikasan metod: pisanje knjige na nemačkom jeziku, njeno prevođenje na albanski, predstavljanje kao dela lokalnog patriote („gega“) i njeno širenje među nepismenim stanovništvom kako bi mu se nametnula matrica razmišljanja. Činjenica da se Taloci time bavio kao profesionalni istoričar i arhivista dokazuje da se konstruisanje vodilo na osnovu stvarnih dokumenata koji su tumačeni u poželjnom ključu[43].

Počev od 1885. godine redovno su održavane zatvorene konferencije na kojima su utvrđivani takozvani „albanski akcioni planovi“. Na ovim savetovanjima učestvovali su činovnici zajedničkih ministarstava, kao i eksperti i specijalisti za albansko pitanje. Ovi akcioni planovi su posebno pažljivo uključivali odeljke posvećene kulturno-prosvetnoj sferi. Taloci je uzimao aktivno učešće u ovim zasedanjima, igrajući ključnu ulogu u izradi njihovih programa i formulisanju predloga. Međutim, bavio se ne samo planiranjem već i direktnim sprovođenjem svojih ideja u delo, stvarajući konceptualne okvire o tome kako treba da se formira albanski pogled na sopstvenu istoriju, određujući kada i na koji način podležu kanonizaciji pojedini istorijski događaji i koji su bili pravi geopolitički motivi te kanonizacije[44].

Ideja da se probudi istorijska samosvest Albanaca pripadala je Teodoru Ipenu. U maju 1897. godine on se obratio ministru inostranih poslova A. Goluhovskom sa predlogom da se izda narodna istorija Albanije na albanskom jeziku, postavljajući dva cilja: da reprezentuje „slavnu nacionavremensku istoriju“ i da iskoristi ovu publikaciju za promociju jedinstvene grafike i pravopisa. Iz Ipenovog pisma Goluhovskom proizilazi da je koncepcija knjige već bila detaljno razmotrena sa Talocijem.

Pismo sadrži niz formulisanih stavova koji su kasnije postali zvanični kanon albanske istoriografije: Albanci su nezavisan narod sa jakom plemenskom samosvešću i izraženom težnjom ka autonomiji, koji poseduje slavnu istoriju, a samim tim i političku budućnost. Pritom je Taloci posebno insistirao na neophodnosti isticanja nadkonfesionalnog (vanreligioznog) karaktera Albanaca, kako bi svaki Albanac — bez obzira na veru — mogao da se identifikuje sa sadržajem ove knjige[45]. Takođe, istaknimo ovo izuzetno pragmatično rešenje: budući da su Albanci bili podeljeni na tri vere, bilo ih je nemoguće ujediniti oko religije, zbog čega je Beč zauzeo kurs ka konstruisanju svetovnog, „nadkonfesionalnog“ nacionalizma („albanizma“ Paška Vase).

Pismo (latinica) koju Albanci danas koriste bila je faktički nametnuta na kongresu u Bitolju 1908. godine pod kuratorstvom generalnog konzula u Bitolju Avgusta Krala (August Kral, 1869–1953) [u nekim prevodima pogrešno transliteriranog kao Karl], koji je uživao neograničeno poverenje ministra inostranih poslova grofa Goluhovskog. Upravo je Kral, nastupajući kao glavni koordinator bečke politike na terenu, vodio kuloarske pregovore sa albanskim delegatima, obezbedio finansijsku podršku kongresu sa strane Balhausplaca i izborio se za usvajanje latinične grafičke osnove, što je omogućilo da se albanski jezički prostor trajno izoluje od turskog (arapskog) i slovenskog (ćiriličnog) uticaja.

Nakon toga je Beč u potpunosti finansirao i organizovao stvaranje albanskih književnih tekstova, udžbenika istorije i gramatika, koji su štampani u Austrougarskoj dugo pre proglašenja nezavisnosti Albanije 1912. godine.

Raspad Austrougarske monarhije nije doveo do likvidacije mreže albanskih eksperata-činovnika koju je ona stvorila, a koji su svoju delatnost nastavili sve do 1930-ih godina. Tokom ovih decenija, nasleđe prve plejade stručjaka upotpunjeno je radovima druge generacije austrougarskih albanologa u Beču (pre svega Norberta Joklja). Arhivska dokumenta Avgusta Krala jasno dokazuju da ovi naučnici-činovnici nisu bili angažovani samo u organizaciji školovanja i boravka albanskih studenata u Beču, već su ciljano kurovali njihov lični i ideološki razvoj u pravcu koji je odgovarao Austriji[46].

Vremenom su se ovi sistemski obrađeni albanski studenti vratili kući, a nakon 1945. godine uspešno su integrisali koncepte zasađene u Beču u zvaničnu državnu ideologiju komunističke Albanije. Karakteristično je da su ovi bivši studenti bili među onim retkim intelektualcima sa zapadnim obrazovanjem koje diktator Enver Hodža nije fizički likvidirao niti poslao u koncentracione logore. Naprotiv, istoričar Aleks Buda (1910–1993), koji je prošao bečku akademsku školu, postao je Hodžin lični prijatelj i svemoćni glavni ideolog albanske sovjetske istoriografije. Buda je bio ključni teoretičar koncepta „albanske nacionalne autohtonosti“ u komunističkoj Albaniji. Ako se uporede spisi Aleksa Bude sa propagandnom knjigom Lajoša Talocija iz 1898. godine, u njima se lako otkrivaju tekstualno identični pasusi i pozajmice.

Prilikom istraživanja geopolitičkog nasleđa Austrougarske imperije mogu se jasno identifikovati dva dugoročna rezultata njene balkanske politike.

Prvo, višegodišnji sistemski napori Balhausplaca krunisani su stvaranjem nezavisne albanske države 1912–1913. godine, kao i njenom kasnijom legitimacijom u okviru složene i krhke zajednice balkanskih nacionalnih država.

Drugo, sama akademska nauka savremene albanistike veštački je rođena u nedrima Habzburške monarhije isključivo kao instrument formatiranja i konstruisanja albanskog nacionalnog identiteta. Počev od 1850-ih godina, habzburški konzuli na albanskim teritorijama vodili su aktivni prikupljački rad, istražujući jezik, folklor i istoriju ranije gotovo nauci nepoznatog konglomerata plemena. Do kraja XIX veka albanistika je dobila široko međunarodno priznanje, zauzevši čvrsto mesto među klasičnim filološkim i istorijskim disciplinama[47].

Austrijska trijedisna „temeljna postavka“ (jezik, abeceda i istorijski mitovi) pokazala se izuzetno žilavom i funcionisala je čak i pod komunistima. Austrijska kulturna ekspanzija imala je karakter „hibridnog rata“ — na to ukazuje tajni karakter plaćanja Talocijevih radova. Istorija srednjeg veka bila je posebno važna za Bečki dvor zbog činjenice da na Balkanu istorijsko pravo predstavlja osnovu savremenih političkih granica. U albanskom slučaju, „bečki đak“ Aleks Buda preneo je austrijske koncepte „autohtonosti“ u zvaničnu ideologiju socijalističke Albanije. Tako srbofobski, rusofobski i antislovenski koncepti, osmišljeni na Balhausplacu, nastavljaju da funkcionišu i u sadašnjem vremenu.

Odajmo priznanje veštini koju je Beč ispoljio na polju geostrateškog projektovanja. Reklo bi se da je Albanija domen umore Osmanske imperije i zona interesa Velike Britanije koja je kontrolisala Jonsko more i Sredozemlje. Uključiti se u ovu matricu činilo se gotovo nemogućim. Pa ipak, Beč je sa fanatičnom strašću „zagrizao“ u albanski projekat — sve do stvaranja nacije 1896–1908. godine. Međutim, presudili su jasno razumevanje sopstvenih interesa, vešta matematička računica i institucionalno, finansijski, strukturno i sistemski izgrađen rad. Ciljevi stvaranja pod kontrolom Beča podređene albanske države bili su: onemogućiti Srbiji da dobije sopstvenu luku na Jadranskom moru — bez izlaza na more Srbija je ostajala ekonomski zadavljena i potpuno zavisna od austrijskog tranzita (što se kasnije izrodilo u „Carinski“ ili „Svinjski rat“). Kako bi nesmetano napredovala kroz Moravsko-vardarsku dolinu ka Solunu, Imperija je morala da obezbedi svoj desni (zapadni) bok — veštački albanski klin (uključujući Kosovo i Metohiju) postajao je idealna bafer-zona koja je stalno vezivala za sebe snage Srba i onemogućavala im konsolidaciju.

Ova razmišljanja na najaktivniji način podržala je Velika Britanija: London je panično strahovao od izlaza Rusije u Sredozemno more preko prijateljske Srbije i Crne Gore. Zato je Forin ofis ćutke blagoslovio austrougarsku etnoinženjeriju na stvaranju Albanije. Za Englesku je albanski separatizam bio savršen „katanc“ koji je zatvarao slovenstvo unutar večno ključajućeg balkanskog kotla. Na taj način, londonski strateški projekat stvaranja balkanskih „mini-država“ u praksi je virtuozno materijalizovan od strane Beča kroz veštačko konstruisanje albanske nacije. To još jednom dokazuje koliki je bio značaj Srbije kao slovenskog Pijemonta, pošto je protiv nje morala biti konstruisana čitava nova nacija (Albanci) snagama austrijskih tajnih službi i britanske diplomatije.

Ovaj projekat je mrtvim čvorom počeo da steže srpski nacionalni korpus, postavljajući ispod Kosova i Metohije minu sa odloženim dejstvom čije mehanizme detonacije zapadni centri moći koriste i danas.

Ova situacija prevazilazi okvire obične geopolitičke analize i prelazi u sferu antičke tragedije.

U osnovi savremenog srpskog paralizah ne leži politička naivnost, već duboka, dobela usijana nacionalna bol, iz koje se izvući čini gotovo nemogućim.

S jedne strane, nad srpskom svesti dominira sakralni Zavet svetog Petra Cetinjskog — prokletstvo koje je svetac bacil na svakog ko se usudi da se odrekne istoverne Rusije i Moskovskog Cara. Za Srbina je odricanje od vere u Rusiju ravno duhovnom samoubistvu, kršenju vekovnog kanona i priznanju da mala, sa svih strana okružena Srbija nema drugi alternativni pol bitisanja van Zapadom krojenog poretka. Sopstvena suverena subjektnost — zbog geografske stešnjenosti i iscrpljenosti resursa — objektivno nije u stanju da izdrži egzistencijalni pritisak Zapada. Bez Rusije srpski svet se oseća kao usamljeni sirotan na staranju kod sopstvenih krvnika.

S jedne strane, surova empirijska realnost više ne kuca samo na vrata — ona ih razbija ovnom. Realnost se useljava kroz prozore u vidu likvidacije srpske državnosti na Kosovu, u vidu srpskog oružja koje se prodaje Ukrajini, u vidu gluvoće i nemoći moskovskih kabineta.

Ovo stanje podseća na noćnu moru u zapaljenom hramu. Srpski patriota se nalazi zatvoren u svetilištu pod čijom kupolom besni požar. Napolju stoje neprijatelji sa isukanim mačevima, a iznutra gori krov. Pobeći napolju znači predati se krvnicima. Priznati da hram gori i da „moskovski štit“ ne spasava od plamena u ovom trenutku znači sići s uma od užasa.

I tada društvo uključuje reaktivnu psihozu poricanja: počinje panično da se puni iluzijama.

To nije glupost niti slepilo. To je paraliza očaja. Srbi ćute i ništa ne preduzimaju ne zato što ne vide izdaju Beograda ili pasivnost Moskve. Oni su paralizovani strahom da će se, ako naprave barem jedan korak i razbiju taj iluzorni stakleni kupol, iza njega pojaviti ne spasenje, već konačna, potpuna tama potpune usamljenosti.

I oni biraju da se guše u dimu realnosti koja se ruši, stežući u rukama ikonu dalekog Cara koji nikada nije došao u pomoć…

Ruska imperija je, na najveću žalost, u politici pokazala defekte izražene u totalnoj upravljačkoj antikompetenciji:

Zapad se bavio „kognitivnom kolonizacijom“ — stvaranjem univerziteta, pripremom elita i uvođenjem smislova, radeći sa svima: „buntovnicima“, opozicijom, inteligencijom, omladinom. Rusija se, naprotiv, uzdala u „istorijsku memoriju“ i lojalnost elita „po defoltu“. U savremeno doba iz „kognitivne kolonizacije“ izrastao je duboko ukorenjen sistem kontrole (partije i lideri) koji je Zapad izgradio na Balkanu dok je Rusija deklarisala principe (tada monarhizam, danas „nemešanje“).

Personifikovani voluntarizam — verovanje u kuloarska obećanja privremenih aktera (bilo da je to istorijski A. Batenberg ili savremeni A. Vučić) koji predaju ruske interese pri prvoj prilici. Ovaj „pragmatični“ pristup je potpuno propao jer je apsolutno bezidejan i pasivan. On nikoga ne može da inspiriše, posebno ne Srbe spremne da ginu za viši smisao.

Opravdavanje sopstvenog poraza „podmuklošću“ i „hibridnim ratom Zapada“, iako je Zapad prosto profesionalno, sistemski i planski radio i radi svoj posao, ne skrivajući ga posebno, dok niko nije smetao — niti smeta — Rusiji da radi potpuno isto.

Rezultat je zakonit. Ono što se nekada nazivalo „buretom baruta“ Evrope, kroz beskonačni sudar religija i etnosa, pri dubljoj analizi otkriva inženjersku preciznost upravljanja haosom. Zapad je, počevši od jezuita, uveo metod etnopolitičkog inženjeringa, projektujući narode u skladu sa svojim dugoročnim interesima.

Rusija je izgubila trku institucija i ideja, ostajući sa razbijenim koritmom i „imitacionim saveznicima“.

Istorija ničemu ne uči one koji ne žele da sagledaju njene zakonitosti.

Danas se Rusija i Srbija suočavaju sa istim izazovom kao i u vreme Berlinskog kongresa. Ako nastavimo da prihvatamo nametnuta pravila igre i priznajemo veštačke konstrukte kao realnost, finalni ishod biće predvidljiv: konačni gubitak Srpskog Pijemonta i potiskivanje Rusije iz Evrope i sa Balkana. Vreme iluzija je isteklo — vreme je da se stvari nazivaju pravim imenima.

[1] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (8): Lajoš Taloci i izgradnja albanske nacije [Эlektronnый resurs] // Kosovo online. 29.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-8-lajos-taloci-i-izgradnja

[2] Teinović B. U susret Berlinskom kongresu [Эlektronnый resurs] // Akademia.edu. URL: https://www.academia.edu/37470219/U_susret_Berlinskom_kongresu_Banjaluka_2018

[3] Ekmečić M. Ustanak u Bosni 1875-78, Sarajevo, 1960. S. 233.

[4] Čurkina I.V. Slavяnofilы i russkoe pravitelьstvo vo vremя Vostočnogo krizisa 1875–1878 gg. // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/slavyanofily-i-russkoe-pravitelstvo-vo-vremya-vostochnogo-krizisa-1875-1878-gg

[5] Čurkina I.V. Slavяnofilы i russkoe pravitelьstvo vo vremя Vostočnogo krizisa 1875–1878 gg. // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/slavyanofily-i-russkoe-pravitelstvo-vo-vremya-vostochnogo-krizisa-1875-1878-gg

[6] Čurkina I.V. Slavяnofilы i russkoe pravitelьstvo vo vremя Vostočnogo krizisa 1875–1878 gg. // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/slavyanofily-i-russkoe-pravitelstvo-vo-vremya-vostochnogo-krizisa-1875-1878-gg

[7] Čurkina I.V. Slavяnofilы i russkoe pravitelьstvo vo vremя Vostočnogo krizisa 1875–1878 gg. // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/slavyanofily-i-russkoe-pravitelstvo-vo-vremya-vostochnogo-krizisa-1875-1878-gg

[8] Kadieva M. A. Politika Rossii v otnošenii Bolgarii v posledneй četverti XIX veka // Izvestiя vuzov. Severo-Kavkazskiй region. Seriя: Obщestvennыe nauki. 2007. №3. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/politika-rossii-v-otnoshenii-bolgarii-v-posledney-chetverti-xix-veka

[9] Zolotuhin M. Ю. Rossiя i obъedinenie Bolgarii v 1885 g // Lokus: lюdi, obщestvo, kulьturы, smыslы. 2017. №2. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/rossiya-i-obedinenie-bolgarii-v-1885-g

[10] Zolotuhin M. Ю. Rossiя i obъedinenie Bolgarii v 1885 g // Lokus: lюdi, obщestvo, kulьturы, smыslы. 2017. №2. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/rossiya-i-obedinenie-bolgarii-v-1885-g

[11] Gluškov H. Sobыtiя na Balkanah 1885-1886 godov i Evropa // Vestnik VolGU. Seriя 4, Istoriя. Regionovedenie. Meždunarodnыe otnošeniя. 2007. №12. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/sobytiya-na-balkanah-1885-1886-godov-i-evropa

[12] Zolotuhin M. Ю. Rossiя i obъedinenie Bolgarii v 1885 g // Lokus: lюdi, obщestvo, kulьturы, smыslы. 2017. №2. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/rossiya-i-obedinenie-bolgarii-v-1885-g

[13] Tihomirov P. Serbsko‑bolgarskaя voйna v kontekste «velikoй šahmatnoй doski» 1885 goda: strategičeskie rasčёtы i pričinы provalov Serbii i Rossii [Эlektronnый resurs] // Nauka. Vera. Kulьtura. 13.07.2026. URL: https://naukaverakuljtura.com/serbsko-bolgarskaя-voйna-v-kontekst/

[14] Pыrvev I. Borьba za mirovoe gospodstvo i Vostočnый krizis (1875–1878) // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/borba-za-mirovoe-gospodstvo-i-vostochnyy-krizis-1875-1878

[15] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (2): Kulturni protektorat kao izlaz [Эlektronnый resurs] // Kosovo online. 23.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-2-kulturni-protektorat-kao-izlaz

[16] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (3): Paško Vasa i nastanak “albanstva“ [Эlektronnый resurs] // Kosovo online. 24.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-3-pasko-vasa-i-nastanak-albanstva

[17] Fandы – albancы-katoliki iz plemennogo obъedineniя Mirdita, proživavših v doline reki Fan na severe Albanii. Oni otličalisь voinstvennostью, strogim sohraneniem katolicizma i plemennogo kanuna, a takže nezavisimostью ot turok.

[18] Nedeljković S. Prizrenska liga (1878–1881) između mita i stvarnosti // Humanizacija Univerziteta : zbornik radova. Niš : Filozofski fakultet, 2013. Knj. 1. S. 401.

[19] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Эlektronnый resurs] // Kulturni centar Novog sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[20] Nedeljković S. Prizrenska liga (1878–1881) između mita i stvarnosti // Humanizacija Univerziteta : zbornik radova. Niš : Filozofski fakultet, 2013. Knj. 1. S. 399–411. S. 400.

[21] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Эlektronnый resurs] // Kulturni centar Novog sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[22] Miladinović I. Kako je Beč stvorio albansku naciju [Эlektronnый resurs] // Novosti.rs. 05. 03. 2017. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaže.409.html:653158-Kako-je-Beč-stvorio-albansku-naciju

[23] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Эlektronnый resurs] // Kulturni centar Novog sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[24] Nedeljković S. Prizrenska liga (1878–1881) između mita i stvarnosti // Humanizacija Univerziteta : zbornik radova. Niš : Filozofski fakultet, 2013. Knj. 1. S. 402-403.

[25] Novopazarskiй sandžak — administrativno-territorialьnaя edinica (sandžak) Osmanskoй imperii s centrom v gorode Novi-Pazar. V geopolitičeskoй arhitekture Balkan konca XIX veka эtot uzkiй geografičeskiй koridor imel pervostepennoe strategičeskoe značenie, razdelяя Serbiю i Černogoriю. Polučiv po itogam Berlinskogo kongressa (1878 g.) pravo na razmeщenie svoih garnizonov v sandžake, Vena rešila važneйšuю zadaču: fizičeski zablokirovala vozmožnostь obъedineniя dvuh serbskih gosudarstv v edinый monolit i obespečila sebe placdarm dlя dalьneйšeй эkspansii na юg, k Salonikam i Эgeйskomu morю (v ramkah avstro-germanskoй doktrinы Drang nach Osten — «Natisk na Vostok»). V noveйšeй istorii эtno-religioznый faktor regiona Sandžak (nыne razdelennogo meždu Serbieй i Černogorieй) prodolžaet ispolьzovatьsя vnešnimi centrami silы kak instrument destrukcii suvereniteta Serbii.

[26] Berlinski kongres: Beč krojio mapu Balkana i sudbinu Srba [Эlektronnый resurs] // In4S. 2019. URL: https://www.in4s.net/berlinski-kongres-bec-krojio-mapu-balkana-i-sudbinu-srba/

[27] Čurkina I.V. Slavяnofilы i russkoe pravitelьstvo vo vremя Vostočnogo krizisa 1875–1878 gg. // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/slavyanofily-i-russkoe-pravitelstvo-vo-vremya-vostochnogo-krizisa-1875-1878-gg

[28] Čurkina I.V. Slavяnofilы i russkoe pravitelьstvo vo vremя Vostočnogo krizisa 1875–1878 gg. // Slavяne i Rossiя. 2019. №1. URL: https://cyberleninka.ru/article/n/slavyanofily-i-russkoe-pravitelstvo-vo-vremya-vostochnogo-krizisa-1875-1878-gg

[29] Cit. Po: Mijalkovski M. Tajnim savezništvom do javnog Velikog rata // Vojno delo. Beograd. God. 66, br. 1 (2014). S. 303-321. S. 307.

[30] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Эlektronnый resurs] // Kulturni centar Novog sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[31] Nedeljković S. Prizrenska liga (1878–1881) između mita i stvarnosti // Humanizacija Univerziteta : zbornik radova. Niš : Filozofski fakultet, 2013. Knj. 1. S. 404-405.

[32] Cit. Po: Nedeljković S. Prizrenska liga (1878–1881) između mita i stvarnosti // Humanizacija Univerziteta : zbornik radova. Niš : Filozofski fakultet, 2013. Knj. 1. S. 405.

[33] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Elektronski resurs] // Kulturni centar Novog Sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[34] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Elektronski resurs] // Kulturni centar Novog Sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[35] Graovac S. Prizrenska liga – temelj sna o Velikoj Albaniji [Elektronski resurs] // Kulturni centar Novog Sada. 21.07.2020. URL: https://www.kcns.org.rs/agora/prizrenska-liga-temelj-sna-o-velikoj-albaniji/

[36] Miladinović I. Kako je Beč stvorio albansku naciju [Elektronski resurs] // Novosti.rs. 05.03.2017. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaže.409.html:653158-Kako-je-Beč-stvorio-albansku-naciju

[37] Miladinović I. Kako je Beč stvorio albansku naciju [Elektronski resurs] // Novosti.rs. 05.03.2017. URL: https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaže.409.html:653158-Kako-je-Beč-stvorio-albansku-naciju

[38] Intervju. Dušan Fundić: Strah od „slovenskog prstena“ pod kontrolom Rusije // Novi magazin. Broj 550. 11.11.2021. S. 44–47.

[39] Fundić D. Austro-Ugarska i oblikovanje Albanije (1896–1914). Doktorska disertacija. Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet. Beograd, 2018. S. 54–56.

[40] Mirditi — najkrupniji, najratoborniji i najzbijeniji konglomerat gorskih albanskih katoličkih plemena (fisova), koji su kompaktno živeli u teško dostupnom visokogornom regionu Mirdita (sa centrom u Orošiju). Tokom vekova osmanske vladavine mirditi su čuvali svoju klanovsku autonomiju. Austrougarska je, koristeći status protektora nad katoličkim stanovništvom Osmanskog carstva, velikodušno subvencionisala katoličko sveštenstvo i vođe mirdita.

[41] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (9): Nema države na Balkanu bez Srednjeg veka [Elektronski resurs] // Kosovo online. 30.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-9-nema-drzave-na-balkanu-bez

[42] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (9): Nema države na Balkanu bez Srednjeg veka [Elektronski resurs] // Kosovo online. 30.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-9-nema-drzave-na-balkanu-bez

[43] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (6): Lajoš Taloci – ključna ličnost stvaranja albanskog identiteta [Elektronski resurs] // Kosovo online. 27.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-6-lajos-taloci-kljucna-licnost

[44] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (6): Lajoš Taloci – ključna ličnost stvaranja albanskog identiteta [Elektronski resurs] // Kosovo online. 27.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-6-lajos-taloci-kljucna-licnost

[45] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (6): Lajoš Taloci – ključna ličnost stvaranja albanskog identiteta [Elektronski resurs] // Kosovo online. 27.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-6-lajos-taloci-kljucna-licnost

[46] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (9): Nema države na Balkanu bez Srednjeg veka [Elektronski resurs] // Kosovo online. 30.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-9-nema-drzave-na-balkanu-bez

[47] Bisenić D. Feljton. Strani faktor i izgradnja albanske nacije (9): Nema države na Balkanu bez Srednjeg veka [Elektronski resurs] // Kosovo online. 30.01.2024. URL: https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/feljton-strani-faktor-i-izgradnja-albanske-nacije-9-nema-drzave-na-balkanu-bez

Izvor: Srpskistav.com