Piše: Desimir Ćirović
Postoji jedna poznata logičkoa zamka koja objašnjava gotovo celokupnu srpsku politiku. Reč je o zatvorenikovoj dilemi — Prisoner’s Dilemma.
To je klasičan model teorije igara u kom se dvojica osumnjičenih odvojeno pitaju da li da sarađuju međusobno ili da izdaju ortaka i sarađuju sa policijom. Zaključak je da besprekorno racionalan - pojedinačni izbor proizvodi kolektivnu katastrofu.
Tako nastaje Nešova ravnoteža — Nash Equilibrium: nikome se pojedinačno ne isplati da promeni odluku, iako su svi zajedno izabrali gori ishod. U jednokratnoj igri isplati se izdati.
U igri koja se ponavlja pojavljuje se pamćenje: ako danas prevariš ortaka, sutra više nemaš ortaka. Saradnja tada prestaje da bude dobrota i postaje racionalna strategija.
U Srbiji je model usavršen: zatvorenici su na slobodi, a dilemu imaju građani.
Decenijama glasamo kao da sutra ne postoji. Svako uzme funkciju, zaposli ženu, ubaci kuma i pobegne pre nego što stigne račun. A onda se čudimo što više nemamo ni ortaka, ni državu, ni poverenje.
Ovoga puta trebalo bi prihvatiti matematički optimalno rešenje ove dileme i isprobati strategiju saradnje. Ne zato što smo naglo postali bolji ljudi, nego zato što su sve ostale strategije već testirane na živom stanovništvu.
Izbor između druge varijante i nepostojeće prve
Ako ovaj model primenimo na predstojeće izbore, dolazimo do prilično jednostavnog zaključka. U odsustvu prve varijante sasvim je logično držati se rezervne. To važi i za izbornu metodologiju: ne može se birati element koji ne pripada skupu ponuđenih mogućnosti.
To nije kompromis. To je elementarna logika.
Naravno, samo ako ste nezadovoljni stanjem u društvu. Ako ste zadovoljni, već imate za koga da glasate. Isto važi i ako ostanete kod kuće. Oba postupka proizvode približno isti rezultat, samo se u drugom slučaju ne dobija ništa zauzvrat.
U formalnoj logici ćutanje nije iskaz. U izbornoj matematici čita se kao saglasnost.
Obrnuta implikacija još je očiglednija: glas za drugu varijantu ne dokazuje da je ona idealna. Dokazuje samo da se prva nije pojavila.
Zašto je nema, nije pitanje vašeg izbora, pa samim tim ni deo vaše odgovornosti. Odgovornost za nepostojeću alternativu ne može se preneti na birača. To je kategorijalna greška, ma koliko bila intelektualno upakovana.
„Moji“ su pokušavali decenijama. Empirijski rezultat je pokazao da nisu bili sposobni da promene sistem. Nema ljutnje. Nije nas bilo dovoljno, a režim je pokazao sasvim zavidan kapacitet da nas ustraši, potkupi, kompromituje i posvađa.
Za razliku od opozicije, on je godinama radio na sebi.
Kada sam izlazio na proteste zbog gaženja Ustava, Briselskog sporazuma i ohridskog oktroisanja, nisu se naročito čuli glasovi onih koji bi tek danas da menjaju sistem. Tadašnji trenutak im nije bio dovoljno građanski, dovoljno stručan niti dovoljno usklađen sa njihovom predstavom o idealnoj pravdi.
Jednostavno, nisu imali kapaciteta da izvedu prilično jednostavan induktivni zaključak: onaj ko izda Srbe na Kosovu jednog dana izdaće i Srbe u ostatku Srbije.
Promeniće se samo uzorak. Metod ostaje isti.
Solidarnosti nije bilo. Šta da se radi, solidarnost je dobrovoljna disciplina.
Opozicioni lideri su svoju priliku propustili. To je sada očigledno. Manje je očigledno da su isto uradili i naši intelektualci.
Sasvim je legitimno kritikovati studente. Ali kritika je neophodan, a ne i dovoljan uslov političke ozbiljnosti. Ostati na kritici, a ne ponuditi sopstvenu listu, organizaciju, ljude, kontrolore i izbornu infrastrukturu, nije dokaz intelektualne nadmoći. To je političko odsustvo upakovano u musav stav.
Ko tvrdi da studentska lista nije dobra, morao bi da pokaže bolju. Teret dokazivanja je na onome ko tvrdi da alternativa postoji, a ne na onome ko ne može da glasa za nešto što nikada nije sastavljeno.
U suprotnom, ne nudi se alternativa već se samo negira postojeća mogućnost.
Naša intelektualna elita razvila je posebnu školu mišljenja: neće podržati jedinu postojeću mogućnost jer postoji verovatnoća da studenti neće biti po meri njenih očekivanja, ali će mirno zadržati sistem koji, po tim istim merilima, dokazano greši već četrnaest godina.
To je lažna ekvivalencija - od studenata se traži dokaz buduće bezgrešnosti, dok je režim oslobođen čak i obaveze da objasni dokumentovanu prošlost.
Tako se, valjda, čuva moralna čistota: ne učestvuješ u mogućoj grešci, nego samo omogućiš nastavak sigurne.
Sirotinja i ostali kalkulanti
Međutim, ni u jednoj igri svi igrači ne ulaze sa istim ulogom. Neko rizikuje stav, neko radno mesto, a neko opstanak porodice.
Nema veće privilegije od mogućnosti da čovek javno kaže šta misli. Ako već nije zadovoljan sistemom, ostaje mu bar zadovoljstvo da bez stida stane pred ogledalo.
Pogotovo sada, kada mnogi tu privilegiju nemaju.
Ti nesrećnici prinuđeni su da ulaze u iste one kombinacije u koje bismo se verovatno uvlačili i mi, blagosloveni mogućnošću da živimo od svog rada.
Zato odgovornost ne prebacujem na sirotinju. Na sirotinju se pristojan čovek ne ljuti.
Ovde je neophodno razdvojiti prinudu od slobodne volje. Ako nekom u dvadeset prvom veku nedostaje asfalt, to nije njegov lični problem, nego kolektivna sramota.
Ako traži posao u policiji u kojoj već rade i bivši pripadnici UČK, to nije pitanje njegovog političkog ukusa, nego stanja društva.
Ako prikuplja kapilarne glasove da bi sačuvao ugovor na tri meseca, to nije bahatost. To je borba za opstanak u sistemu koji je radno mesto pretvorio u sredstvo političkog uslovljavanja.
Čovek koji glasa iz straha i čovek koji taj strah proizvodi ne pripadaju istoj moralnoj kategoriji.
Ali, ovom skromnom dedukcijom dolazimo do zaključka da moralna odgovornost počinje tamo gde prestaje egzistencijalna ucena.
Onaj ko ima obezbeđen egzistencijalni minimum, a ipak učestvuje u ponižavanju, ucenjivanju i potkupljivanju drugih, ne može se pravdati sirotinjom. On više nije žrtva sistema. On je njegov deoničar, mali akcionar u velikoj nacionalnoj propasti.
Broj režimskih glasova otprilike predstavlja uniju skupova ucenjenih i oholih, s tim da je njihov presek prazan.
Ali to ne znači da oholih nema na drugoj strani.
Ima ih, i te kako.
Neki su sopstvenu egzistenciju vezali za dobro plaćena mesta u uspešnim firmama koje uživaju kolonijalne privilegije. Sirotinja ih se ne dotiče. Naprotiv, preziru je jer mora da moli lokalnog kriminalca za posao. Iz udobne kancelarije objašnjavaju joj da je sama kriva što nema institucionalnu svest.
Sirotinja im se baš zbog toga inati.
A kada je inat bio racionalan? Da je racionalan, ne bi se zvao inat nego rezon.
No, najviše licemera ima među nezainteresovanima. To su ljudi koji se ne mešaju u politiku sve dok se ne otvori kombinacija „ko da više“. Do tada je mudro ostati neutralan, što znači otvoren za sve ponude.
Neutralnost u sistemu neravnoteže nije nulta vrednost. Ona funkcionalno podržava jaču stranu.
Nula u politici nije neutralna ako se sabira samo jednima.
Zato smo mi njima smešni, baš kao što su oni smešni nama. Problem je je u tome što smeh prestaje čim počne raspodela.
Empirijski dokaz sa Đurđevdana
Najbolji dokaz da politička igra kod nas nije jednokratna jeste to što se isti igrači posle svake promene pojavljuju u novim ulogama.
U septembru 2000. godine, kao mlad profesor, sa majicom na kojoj je bila odštampana Otporova pesnica, poveo sam đake na ulicu protiv tadašnjeg režima.
Razredni starešina jednog odeljenja pozvao me je i pretio. Otkud meni pravo da izvodim njegove učenike? Održao mi je predavanje o tome kako me je škola angažovala da tu decu pripremam za poslove budućnosti, a ne za političke proteste. Pošto sam imao i druge izvore prihoda, bio sam, po njegovoj logici, nesolidaran sa profesorima kojima je prosveta bila jedina egzistencija.
Mudro je čovek zborio. Priznao sam krivicu i osećao se neprijatno sve do Đurđevdana 2001.
Tada je isti čovek, pred domaćinom i ostalim gostima, objašnjavao kako je upravo on, uz moju skromnu pomoć, izveo đake na ulicu. Kao naknadno dokazanom opozicionaru, pripala mu je i odgovarajuća privilegija. Revolucija je, bar za njegovu porodicu, uspela.
Domaćin čovek.
Bila je to školska naknadna rekonstrukcija uzročnosti: državnu apanažu dobio je zato što je bio opozicionar, a dokaz da je bio opozicionar jeste to što je dobio državnu apanažu.
Logički krug zatvoren. Radni odnos otvoren.
Dobri čovek je čak ispravno predvideo da će mene biti sramota da kažem kako laže.
Ko mi je kriv što sam se toliko zbunio, ne verujući šta je sve mator čiča u stanju da izgovori pred živim svedokom.
Već posle 6. oktobra shvatio sam da nisam dorastao toj količini prevaranata i povukao se iz javnog političkog života. Sada sam i sam mator čiča, pa me pomalo plaši mogućnost da ponovo upadnem u istu situaciju - da ljude koje danas gledam na protestu sutra zateknem u upravnom odboru, kao ostvarenje jedinog političkog cilja koji su i imali: da sebe na vreme ponude nekom drugom.
Na protestima je lako prepoznati ljude koji traže mesto u novom sistemu. Najčešće stoje dovoljno blizu prvog reda da uđu u kadar, a dovoljno daleko da ih ne dohvati pendrek. Kad nema kamera, ima ih taman onoliko koliko i kad ima pendreka.
To je optimizacija rizika bez promene uverenja.
Studenti kao druga varijanta
Upravo zbog tog iskustva, izbor studenata ne zasnivam na pretpostavci da su oni bezgrešni. Zasnivam ga na činjenici da su svi ostali već provereni.
Studenti su izbor zato što, za sada, nikome ništa ne duguju.
Ne zato što su svi pametniji od nas. Nisu.
Ne zato što su svi pošteniji. To tek treba da se vidi.
Ne zato što među njihovim pristalicama nema kalkulanata. Kalkulanti su najpokretljiviji deo stanovništva i već su krenuli.
Studenti su izbor zato što iza njih postoji makar mala verovatnoća da može biti bolje. Oni su nedokazana hipoteza. Nešto kao nada.
Iza ovih sadašnjih ne postoji verovatnoća. Postoji izmerena vrednost i prateća dokumentacija.
Iako, po službenoj verziji, dosijei ne postoje.
Naravno da ne verujem svakome ko podržava studente. Naravno da nisam zadovoljan što među njima ima možda tek polovina „mojih“. Ali ta polovina nije moj izbor, nego zatečeni kontekst.
Kada odlučujemo pod uslovima nepotpune informacije, ne biramo izvesnost. Procenjujemo verovatnoću i biramo manju očekivanu štetu.
Ko traži apsolutnu garanciju pre nego što nešto promeni, postavlja nemoguć uslov. A nemoguć uslov je samo intelektualno pristojniji oblik odbijanja.
Ako studenti jednog dana izdaju ono što danas zastupaju, odgovornost će biti njihova. Iz mog glasa ne sledi logička implikacija o njihovoj doživotnoj nevinosti.
To je odluka između rizika da neko možda postane loš i empirijske izvesnosti da ovi već jesu.
Kajaću se tačno onoliko koliko sam se kajao posle 2000. godine - zbog onih koji su došli, nikako zbog onih koji su otišli.
Šesti oktobar, sa malim zakašnjenjem
Čak i ako plan B pobedi, igra se time ne završava. Naprotiv, tek tada prestaje jednokratna partija i počinje provera da li smo išta razumeli.
Ove godine će, kako je najavljeno, 6. oktobar pasti 18. ili 25. oktobra.
Kalendar kasni četvrt veka, što je za naše institucije gotovo prihvatljivo odstupanje.
Kada smo već toliko čekali, taj 6. oktobar ovoga puta mora važiti i za one koji već sada mere kancelarije, dele funkcije i raspoređuju plen.
Promena vlasti je neophodan, ali ne i dovoljan uslov promene sistema.
Ako zamenimo ljude, a zadržimo isti model ponašanja, promenili smo vrednost promenljive, ali ne i funkciju. Rezultat će, uz malu kadrovsku korekciju, ostati isti.
Ko do privilegije želi da dođe bez znanja, zasluga i pristojnog ponašanja, nije protiv sistema. On samo osporava trenutnog operatera.
Ostaje pitanje ima li nas dovoljno.
Brojnost je neophodan, ali ne i dovoljan uslov. Potrebni su organizacija, strpljenje i sposobnost da se zajednički cilj ne proda za prvo pojedinačno rešenje.
Ako nas nema, ništa strašno. Početna hipoteza nije prošla proveru. Ponovo ćemo se pitati ko su ovi Srbi oko nas, zašto toliko lažu, čega se toliko plaše i što toliko viču.
Ako nas ima, najbolje bi bilo da poslušamo i one koji tvrde da su neutralni: da masovnošću izbegnemo sukobe, dovedemo na vlast ljude koje predlože studenti i potom se, po njihovom večitom savetu, ujedinimo i strpimo.
Tako bi i neutralni konačno dali doprinos, a da ne moraju nikuda da krenu.
Da se vrati zakon, uspostavi Ustav i omogući da vlast menjamo mirno i redovno, a ne da svaku smenu doživljavamo kao ulični rat i kraj istorije.
Ne moramo se posle toga voleti. Dovoljno je da se ne hapsimo, ne ucenjujemo i ne proglašavamo izdajnicima zato što različito mislimo. Ali, ako se baš hapsimo, neka to bude po zakonu. Nema razloga da se još i mrzimo.
Istorijske okolnosti nam ne idu naruku. Ovakav režim godinama preživljava zahvaljujući zanimljivoj konjunkciji interesa Istoka i Zapada: jedni ga vole zato što nije dovoljno zapadni, drugi zato što nije suviše istočni, a svi zato što isporučuje ono što obeća njima, za razliku od onoga što obećava nama.
Prividna kontradikcija nestaje čim se pronađe zajednički imenitelj.
Zato studenti imaju ogromnu odgovornost.
Moraju se ozbiljno organizovati za izbore, obezbediti kontrolore, svoje ljude na svim kritičnim mestima i prikupiti što više proverljivih dokaza o tome kako smo glasali.
Onaj ko tvrdi da je pobedio mora snositi teret dokazivanja. U državi bez poverenja rezultat nije dovoljno saopštiti. Mora se moći proveriti.
Nije dovoljno pozvati građane da brane svoje ustavno pravo. Mora se znati i šta se radi ako to pravo neko pokuša da uzurpira.
Još jedno veliko razočaranje odvelo bi nas u stanje gore od ovog. Šta bi to moglo biti, mnogima je teško i da zamisle, pa odgovor prepuštam mašti čitalaca, uz malo upozorenje: vlast je do sada pokazala da u toj disciplini ima mnogo više talenta od nas.
Ko na izbore izađe protiv vlasti sa sopstvenom listom i ostane ispod cenzusa biće prokazan kao izdajnik. To nije nužna logička implikacija, ali jeste sasvim predvidljiv društveni zaključak.
Po D’Ontovoj raspodeli, ti glasovi se ne pakuju i ne šalju studentima. Oni ispadaju iz neposredne raspodele, a mandate dele liste iznad cenzusa. Ako studentska lista bude najjača, najveći deo tog matematičkog prelivanja može završiti kod nje.
To je jedna od retkih oblasti u kojoj se izdaja ne meri namerom, nego količnikom.
Ko posle izbora promeni stranu, biće jasno označen kao prevarant, ma koliku medijsku podršku dobio. Sa takvima ćemo morati da živimo. Navikli smo.
Neka studenti nastave da ne prihvataju otimanje Kosova kao završenu stvar. Neka održavaju dobre odnose i sa Istokom i sa Zapadom, ali bez ljubavi koja se meri koncesijama, rudnicima i delovima državne teritorije.
Neka vrate zakon, Ustav i dostojanstvo u javni život.
Posle toga možemo svako svojim putem.
I možemo se malo strpeti. Ne zato što će novi biti savršeni, nego zato što bi bilo zdravo da bar jedna vlast u Srbiji padne na izborima, a da država preživi.
Potreban nam je bar jedan protivprimer za teoremu da se svaka vlast u Srbiji može promeniti samo na ulici.
Za prvu varijantu bih rado glasao.
Problem je čisto logički: još niko nije dokazao da postoji.
P. S.
Dan D za plan B.
Studenti nemaju alternativu!
SrbijaMilo Lompar: Vučić pokušava silovati stvarnostIzvor: sistemija.blogspot.com
