Priredio: Vladimir Dimitrijević

UVOD PRIREĐIVAČA

Sukobi u Bugarskoj pravoslavnoj crkvi (BPC) povodom dolaska carigradskog patrijarha Vartolomeja u Sofiju i Rilski manastir u oktobru 2026. godine predstavljaju nastavak dubljih geopolitičkih i kanonskih podela, u kojima su ključne figure patrijarh Danilo i mitropolit plovdivski Nikolaj.

Izbor mitropolita Danila za patrijarha Bugarske Pravoslavne Crkve 30. juna 2024. godine bio je veliko iznenađenje za prozapadne i profanariotske krugove. Carigradski patrijarh Vartolomej i tadašnji bugarski državni vrh favorizovali su profanariotskog kandidata, mitropolita Grigorija. Patrijarh Danilo je u crkvenoj javnosti bio poznat po svojim čvrstim svetopredanjskim stavovima i otvorenoj kritici Vartolomejevih postupaka u Ukrajini (darivanje Tomosa nekanonskoj PCU).

Mitropolit plovdivski Nikolaj, jedan od najuticajnijih i najambicioznijih jeraraha BPC, godinama je važio za predvodnika snažne liberalne i pro-carigradske struje unutar Svetog sinoda, koja se zalagala za bliže odnose sa Fanarom, uprkos protivljenju mnogih sveštenika i vernika.

A onda su se stvari zahuktale. Vartolomej je pozvan u Bugarsku. Povod za zvaničnu trodnevnu posetu carigradskog patrijarha Sofiji bila je obeležavanje 1150 godina od rođenja i 1080 godina od upokojenja Svetog Jovana Rilskog. Poziv je prvobitno uputio Sveti sinod BPC, ali je sama najava dolaska izazvala oštre proteste vernog naroda, monaštva i dela sveštenstva. Više od 2.100 vernika, sveštenika i monaha potpisalo je otvoreno pismo Sinodu zahtevajući da se poseta otkaže ili da se Vartolomeju zabrani služenje u Rilskom manastiru, smatrajući ga odgovornim za raskol u celom pravoslavlju.

Kada je patrijarh Vartolomej stigao u Sofiju 17. oktobra 2026. godine, grupa vernika dočekala ga je uzvicima „Anaksios“ (nedostojan) i transparentima negodovanja.

Patrijarh Danilo se našao u nezavidnom i složenom položaju. Kao poglavar Crkve, morao je da poštuje većinsku odluku Svetog sinoda (gde fanariotska struja predvođena episkopima bliskim mitropolitu Nikolaju i dalje ima jak uticaj). Patrijarh Danilo je lično primio Vartolomeja, zajedno su služili Liturgiju, a Danilo je pozvao vernike na smirivanje strasti i „saborni razum Crkve“, poručivši da se neslaganja moraju rešavati dijalogom, a ne uličnim sukobima.

Sukob je buknuo unutar samih eparhija. Pojedini bugarski sveštenici javno su odbili da saslužuju sa svojim vladikama koji su ugostili Vartolomeja, dok su u određenim hramovima vernici prekidali propovedi u znak protesta zbog zajedničkih molitava sa carigradskim Judom, zbog koga se proliva krv pravoslavnih vernih Crkvi na Ukrajini.

Iako su patrijarh Danilo i patrijarh Vartolomej na kraju odslužili zajedničku liturgiju u Rilskom manastiru (19. oktobra 2026.) šaljući zvanične poruke „mira i jedinstva“, ova poseta je dodatno podstakla rascep unutar Bugarske crkve. Mitropolit Nikolaj i fanariotska linija uspeli su da nametnu posetu kao obavezu, dok je patrijarh Danilo svojim balansiranjem pokušao da spreči raskol, iako je nezadovoljstvo među vernicima i sveštenstvom ostalo ogromno.

Ne zaboravimo: Carigrad će uskoro pokrenuti i nemire u drugim pomesnim Crkvama, pa i u Srpskoj, izazivajući raskole i pozivajući svoje „spavače“ da mu se pridruže na putu ka Rimu. Zato donosimo tekstove koji se odnose na stanje u Bugarskoj – kao ozbiljno upozorenje u pravi čas.

VLADIKA LUKA: IMAJTE RAZUMEVANjA ZA SVOG PATRIJARHA

Mitropolit Zaporoški Luka: Bugarskom patrijarhu Danilu danas je potrebna molitva, a ne kamenje osude

Vladika Ukrajinske pravoslavne crkve pozvao je pravoslavnu zajednicu u Bugarskoj da prestane da napada svog poglavara…

Mitropolit Zaporoški Luka je na svom Telegram kanalu „Lekar.zp-m.Luke“ komentarisao situaciju oko bugarskog patrijarha Danila, koji je naišao na oštre kritike pravoslavnih vernika zbog poziva carigradskog patrijarha Vartolomeja u Bugarsku, gde je tokom Liturgije pomenuo vođu ukrajinskih raskolnika.

U nastavku prenosimo tekst vladike Luke u celosti:

„Teška srca posmatram kako je značajan broj revnitelja kanonskog pravoslavlja i, donedavno, vatrenih pristalica bugarskog patrijarha Danila, danas na njega obrušio talas oštrih kritika i otvorenih optužbi za izdaju. Uzrok tako dubokog razočaranja bilo je prisilno zbližavanje Bugarske pravoslavne crkve i Fanara, čiji je jedan od najbolnijih trenutaka bilo nedavno sasluženje predstojatelja BPC sa patrijarhom Vartolomejem u Rilskom manastiru. Ovu posetu je, kao što je dobro poznato, zasenilo liturgijsko pominjanje Epifanija Dumenka, poglavara ukrajinske raskolničke strukture „PCU“. Emocionalna reakcija vernika na ovaj čin, kao i na njihovu direktnu blisku interakciju sa patrijarhom Vartolomejem, koji namerno vodi pravoslavni svet ka novom jedinstvu sa papskim Rimom, sasvim je razumljiva, očekivana i objašnjiva. Međutim, usred pravednog negodovanja i gorčine trenutka, neophodno je postaviti fundamentalno duhovno pitanje: da li je moguće i isplativo suditi samo patrijarhu Danilu brzim i konačnim sudom?

Ako ostavimo po strani emocije i okrenemo se suvom jeziku činjenica, situacija počinje da izgleda drugačije. Svima je sasvim dobro poznato da se budući Prvojerarh godinama dosledno i beskompromisno protivio legalizaciji i priznavanju „PCU“. Ovaj stav je ostao nepromenjen. Bugarska Crkva još uvek nije zvanično priznala ukrajinske raskolnike. To je nesporna činjenica, koja ubedljivo govori u prilog patrijarha Danila. Štaviše, ne treba zaboraviti da je on dostojan pastir, koji je tokom celog svog života i rada više puta pokazivao svoju vernost kanonima Crkve i dogmatskim istinama Pravoslavlja.

Današnje kritike često previđaju razmere neverovatnog i razarajućeg pritiska pod kojim se poglavar Bugarske pravoslavne crkve nalazi od prvih dana svog patrijaršije. Teško je čak i nabrojati sve što je već pretrpeo na ovom teškom putu. Govorimo o direktnim pretnjama, snažnim informativnim napadima i uznemiravanju u medijima, kao i o zakulisnim intrigama koje su dovele do formiranja većine u Sinodu, kojoj se, prema Ustavu BPC, mora pokoriti, primoravajući patrijarha da preduzme mere koje vređaju vernike. Štaviše, glavni instrument ovog „zavrtanja ruku“ postala je otvorena ucena izazivanjem unutrašnjeg raskola unutar same Bugarske pravoslavne crkve. To je izuzetno surova realnost, u okviru koje je poglavar Bugarske pravoslavne crkve dugo bio primoran da dela i donosi odluke. I mora se reći otvoreno: upravo zbog tih vanrednih okolnosti, malo ko ima moralno pravo da mu sudi. Da mu sudi bezuslovno i kategorično.

Duboko sam uveren da uvek moramo imati na umu da Patrijarh nije bezdušna mašina, već živa osoba od krvi i mesa, koja nosi neverovatno teško breme dužnosti, odgovornosti i zadataka pred svojom pastvom. Štaviše, on taj krst nosi praktično sam, pod ogromnim pritiskom i bez lojalnih saveznika.

Naravno, budući pod tako ogromnim pritiskom i pokušavajući da se spreči brodolom lađe Crkve, izuzetno je teško izbeći brojne kontroverzne, iznuđene ili bolne odluke.

Međutim, ne može se ignorisati najvažnija stvar: danas, Predstojatelj Bugarske Crkve vodi tešku i neravnopravnu borbu. I bez stvarne podrške, bez neophodne podrške naroda Crkve, održati svoju poziciju je neverovatno teško. Upravo zato se pravoslavni vernici sada suočavaju sa trenutkom sudbonosnog duhovnog izbora. Prvojerarhu je potrebna molitvena i moralna podrška. Iz pravoslavne perspektive, daleko je prikladnije, nego da podlegnu emocijama i napadaju svog Patrijarha na radost njegovih neprijatelja nakon prvih teških problema i iskušenja, da se verni ujedine i okruže prvojerarha povećanom molitvenom podrškom, pomažući svom arhipastiru da izdrži napade i spoljnih neprijatelja i žestokih nenavidnika nenaviđatelja unutar redova episkopata BPC.

Ruska linija

Gruba vika mitropolita Slivenskog Arsenija upućena mitropolitu Zaporoškog Luki

Nedavna izjava vladike Luke u odbranu bugarskog patrijarha Danila izazvala je negodovanje među bugarskim episkopima, koji svoj stav zasnivaju na politici mitropolita Nikolaja iz Plovdiva

Izjava mitropolita Zaporoškog Luke u odbranu bugarskog patrijarha Danila, koji se našao u izuzetno teškoj situaciji zbog svog principijelnog stava o nepriznavanju „PCU“, izazvala je napad nekontrolisanog besa i verbalnog negodovanja među bugarskim episkopima, koji se u svom stavu o mnogim crkvenim pitanjima više ne ugledaju na bugarskog patrijarha Danila, već na fanariotskog poslušnika, mitropolita Nikolaja plovdivskog.

Svima je poznato da je vladika Nikolaj jedan od najuticajnijih episkopa Bugarske patrijaršije, koji ranije nije krio svoje ambicije da bude patrijarh. Uoči patrijaraških izbora, mitropolit Nikolaj je otputovao u Istanbul i, u znak podrške Fanaru, pokazao spremnost da prizna ukrajinske raskolnike. Međutim, Gospod je drugačije odredio: tokom bugarskih patrijaraških izbora izabran je vladika Danilo. Iako nije imao istu težinu i uticaj kao mitropolit Nikolaj, ipak se popeo na presto bugarskog prvojerarha. Nakon toga, ceo svet je bio svedok koliko je odluka na Bugarskom sinodu doneto ne jednoglasno, već većinom glasova, što pokazuje ozbiljnu borbu koju je vladika Nikolaj vodio da održi, pa čak i poveća svoj uticaj na članove Sinoda.

Zato je, kada je mitropolit Luka Zaporoški ukazao na tešku situaciju bugarskog patrijarha Danila, to izazvalo trenutnu, grubu kritiku mitropolita Slivenskog Arsenija, koji je, kao što je poznato, takođe pristalica mitropolita Nikolaja.

Taj Arsenije nikad nije digao glas u odbranu pravoverja, niti progonjenih vernika Ukrajinske pravoslavne crkve! Nijedan jedini glas! Ispostavlja se da je ovaj vladika prilično elokventan, pri čemu je sva njegova elokvencija pokušaj da ućutka one koji se sa njim ne slažu, i ništa više.

Svojom izjavom u odbranu patrijarha Danila, mitropolit Zaporoški Luka je izneo misli koje su hiljade pravoslavnih vernika širom sveta prolazile kroz glavu dok posmatraju kako je bugarski patrijarh Danilo primoran da se prilagođava i pravi kompromise po pitanjima o kojima je ranije bio strog i dosledan. A sada, prema rečima mitropolita Slivenskog Arsenija, čak i iznošenje svojih misli o razlozima za takve promene je praktično smrtni greh i zločin.

Prilično je „znakovito“ da sam vladika Arsenije ne okleva da govori kao da je on cela Bugarska Pravoslavna Crkva i prvi predstavnik bugarskog patrijarha Danila, dok mitropolit Luka ne bi trebalo ni da viri van svoje eparhije. Ali evo u čemu je problem: i sam vladika Arsenije je eparhijski episkop i nije ovlašćen da sudi o pitanjima od opšteg crkvenog značaja. On savetuje mitropolitu Luki da se fokusira na svoju eparhiju i da se ne meša u druga pitanja, dok on, kao običan episkop, piše međucrkvene apele koji više priliče patrijarhu.

Međutim, izjava mitropolita Slivenskog je puna takvih apsurda. Uzmimo, na primer, tvrdnju da je Bugarska patrijaršija „upravo Crkva od koje je narod današnje Ukrajine primio svetlost Hristovog Jevanđelja“ i da „ako je ukrajinski episkopat svestan ove istorijske činjenice, trebalo bi da je se seti svaki put kada nam se obraća — u bilo kojoj prilici“. Ispada da je Sofija pravi Fanar, ni više, ni manje. A grubi ton i jedva prikriveni prezir prema adresatu — sve je identično fanariotima.

Da li je onda iznenađujuće da nakon brojnih optužbi u vidu retoričkih pitanja upućenih mitropolitu Luki, vladika Arsenije mu odmah zabranjuje da sam odgovara na svoja pitanja, jer bi „dalji nastavak takve javne diskusije bio krajnje neprimeren i štetan“. Stoga, vladika Luka jednostavno treba da „pokaže neophodnu episkopsku razboritost, izvini se zbog insinuacija protiv bugarskog episkopata, od sada pokazuje bezuslovno poštovanje kanonske autonomije Bugarske pravoslavne crkve i ograniči svoje javne izjave na granice sopstvene eparhije“.

Pozivamo naše čitaoce da se upoznaju sa ovom grubom porukom mitropolita Arsenija vladiki Luki i da izvuku sopstvene zaključke.

MITROPOLIT SLIVENSKI ARSENIJE: KO JE DAO PRAVO MITROPOLITU LUKI DA SUDI PATRIJARHU DANILU?

Sa dubokim negodovanjem i zbunjenošću čitamo izjavu mitropolita Zaporoškog i Melitopoljskog Luke. Pod izgovorom zabrinutosti za bugarskog patrijarha Danila, ova izjava iznosi izuzetno ozbiljne optužbe protiv jerarha Bugarske pravoslavne crkve i njenog Svetog sinoda.

Takva izjava ne može ostati bez odgovora!

To predstavlja tešku uvredu dostojanstva bugarskog episkopata, neprihvatljiv napad na autoritet Svetog sinoda i neprihvatljivo mešanje jerarha druge pomesne Crkve u unutrašnje poslove Bugarske pravoslavne crkve – drevne autokefalne strukture koju kanonski priznaju sve pomesne Crkve.

S kojim pravom, pita se čovek, mitropolit Luka sebi dozvoljava da tvrdi da se unutar Svetog sinoda Bugarske pravoslavne crkve plete neka vrsta „zakulisne intrige“? Na osnovu čega tvrdi da većina članova sinoda primorava bugarskog patrijarha da donosi odluke protiv svoje volje, ili da među bugarskim jerarsima postoje neki „žestoki nenevidnici“ od kojih patrijarha navodno treba zaštititi?

Ko mu je dao pravo da bugarske mitropolite prikazuje kao zaverenike, a Sveti sinod kao centar pritiska, ucena i intriga? Zar mitropolit Luka ne shvata da širenjem takvih izmišljotina ne brani bugarskog patrijarha, već, naprotiv, javno ga ponižava — kao i druge jerarhe — dovodeći u pitanje legitimitet i slobodu odluka Svetog sinoda?

Zar ne shvata da time potkopava autoritet patrijaršijske službe prikazujući bugarskog patrijarha kao bespomoćnog vođu, lišenog sopstvene volje i primoranog da se potčini nekoj neprijateljskoj većini?

Ovo nije odbrana patrijarha. To je uvreda — i za njega i za celu Bugarsku pravoslavnu crkvu! Posebno je uznemirujuće što takve izjave dolaze od pravoslavnog jerarha, koji bi trebalo da bude dobro upoznat sa svetim kanonima i utvrđenim granicama episkopske vlasti.

Drugi kanon Drugog vaseljenskog sabora potvrđuje princip da episkopi ne treba da šire svoju vlast izvan crkvenih oblasti koje su im poverene, niti da se mešaju u upravljanje drugim crkvama.

U tom smislu, mitropolit Luka bi trebalo da sebi postavi sledeća pitanja:

Da li je upoznat sa kanonima Pravoslavne Crkve?

Da li je svestan da Bugarska pravoslavna crkva ima svog legitimnog predstojatelja i svoj Sveti sinod, a takođe ima i puno kanonsko pravo da samostalno odlučuje o pitanjima svog unutrašnjeg upravljanja?

Na osnovu kog kanona on smatra da ima pravo da određuje koji su bugarski mitropoliti verni pravoslavlju, a koji su njegovi protivnici? Ko ga je ovlastio — on sam ili neko spolja — da sudi o duhovnoj vrednosti i postupcima jeraraha bilo koje autokefalne pomesne crkve?

Neka ovo bude potpuno jasno!

Odluku o kanonskoj poseti carigradskog patrijarha Vartolomeja doneo je Sveti sinod Bugarske pravoslavne crkve JEDNOGLASNO – bez ijednog glasa „protiv“!

Ova činjenica mora biti jasno preneta svima onima koji danas pokušavaju da predstave bugarskog patrijarha kao žrtvu neke neprijateljske većine u Sinodu.

Gde je onda ta većina koja navodno primorava patrijarha da nešto uradi? Gde su ovi zagovornici? Gde je pritisak o kome govori mitropolit Luka?

Sveti sinod nije politički tabor gde se neki jerarsi etiketiraju kao „dobri“, dok se drugi žigošu kao izdajnici i zaverenici.

Ovo je najviši organ crkvene uprave, gde jerarsi snose kolektivnu odgovornost za život, jedinstvo i dobrobit Bugarske pravoslavne crkve. Ako se odluka donese jednoglasno, onda tvrdnje da je ona rezultat zakulisne intrige, ucene ili pritiska dovode u pitanje ne samo integritet pojedinačnih jeraraha već i autoritet celog Svetog sinoda. Mitropolita Luku treba podsetiti da Bugarska pravoslavna crkva nije samo eparhija potčinjena spoljašnjem centru, gde se svaki jerarh koji sebe smatra predstavnikom ovog centra može mešati, vodeći se samo sopstvenim preferencijama i predrasudama!

Bugarska pravoslavna crkva nije samo autokefalna crkva koja poseduje svoje dostojanstvo, kanonski poredak i nezavisnu saborsku upravu. To je upravo Crkva od koje je narod današnje Ukrajine primio svetlost Hristovog Jevanđelja. Ako ukrajinski episkopat razume ovu istorijsku činjenicu, trebalo bi da je se seti kad god nam se obraća – u bilo kojoj prilici.

Mitropolit Luka takođe treba da obrati pažnju na to da bugarski mitropoliti nikako nisu ljudi bez glasa; istovremeno, oni ne mogu biti neprijatelji sopstvenog Patrijarha. U Bugarskoj, mi – Patrijarh i članovi Sinoda – donosimo sve odluke saborno. Prikazati ovu kolegijalnost kao prinudu, a Patrijarha i jerarhe Sinoda kao neprijateljske sile koje se suprotstavljaju jedni drugima, znači iskriviti samu suštinu upravljanja Pravoslavnom Crkvom. Izgleda da se autor ovih neosnovanih optužbi oslanja na model upravljanja usvojen u drugim Pomesnim Crkvama – model bliži njegovom, ali potpuno neprihvatljiv za Bugarsku Pravoslavnu Crkvu, čija je struktura istinski kolegijalna po prirodi.

Ovde se postavlja veoma ozbiljno pitanje: koja je prava svrha ovog javnog apela?

Ako je cilj izraziti molitvenu podršku bugarskom patrijarhu, zašto je onda to praćeno optužbama protiv njegovih jerarha iz Sabora?

Ako je cilj očuvanje crkvenog jedinstva, zašto onda postoje naznake da unutar samog Svetog sinoda navodno postoje neprijatelji koji prete poglavaru?

Ako je cilj zaštita kanonskog pravoslavlja, zašto se onda ignoriše poštovanje kanonske autonomije Bugarske pravoslavne crkve?

Zar takva izjava nije samo još jedan izvor zabune, sumnje i podela među bugarskim pravoslavnim hrišćanima?

Ne želimo da pripisujemo mitropolitu Luki nikakve skrivene motive. Međutim, on mora biti svestan posledica svojih reči.

Ne može se propovedati jedinstvo, a istovremeno sejati nepoverenje prema episkopatu.

Nemoguće je pozivati na molitve za patrijarha, a istovremeno prikazivati njegovu sabraću episkope kao njegove neprijatelje.

Ne može se raspravljati o kanonskom poretku, a istovremeno pokazivati nepoštovanje prema kanonskom dostojanstvu druge Pomesne Crkve.

Bugarskom patrijarhu Danilu nisu potrebni samozvani „spoljni“ branioci koji ga, pod izgovorom podrške, vređaju i klevetaju Sveti sinod, na čijem je čelu.

Patrijarh Danilo je predstojatelj Bugarske pravoslavne crkve, a ne predstavnik bilo koje strane crkvene grupe unutar nje. Njegova služba ne bi trebalo da se suprotstavlja ostatku bugarskog episkopata zarad spoljne crkvene politike.

Štaviše, primorani smo da izrazimo svoje duboko negodovanje povodom još jednog pitanja.

Koliko je neprilično da pravoslavni mitropolit prihvata na veru i širi glasine, tračeve i intrige, a da se ne potrudi da proveri njihovu istinitost!

Da li je takvo ponašanje prikladno za jerarha Crkve Hristove?

Da li mitropolit Luka zaista veruje da je dovoljno da mu neko predstavi neku verziju događaja da bi je on odmah pretvorio u javnu optužbu protiv svojih sabraće episkopa?

Ko mu dostavlja ove informacije? Kome veruje? Da li se oslanja na neproverene glasine, reči zainteresovanih strana ili krugove koji žele da poseju razdor između bugarskog patrijarha i Svetog sinoda?

Ne tvrdimo da znamo odgovore na ova pitanja. Međutim, mitropolit Luka je dužan da sam odgovori: na osnovu čega iznosi tako teške optužbe?

Na kraju krajeva, ako nije proverio verodostojnost informacija koje je dobio, pokazao je žurbu, što je neprihvatljivo za jednog jerarha. A ako je znao da je odluka jednoglasna, onda njegove insinuacije o nekoj vrsti „neprijateljske većine“ u Sinodu postaju potpuno neobjašnjive.

Bugarski Sveti Sinod nije obavezan da opravdava svoje kanonske odluke pred jerarsima drugih jurisdikcija — posebno pred onima koji se usuđuju javno da dovedu u pitanje integritet njegovih članova. Ipak, pošto mitropolit Luka izražava zabrinutost za Bugarsku Pravoslavnu Crkvu, smatramo svojom dužnošću da ga pozovemo da se, pre svega, fokusira na eparhiju koja mu je poverena!

Da li su sve teškoće, iskušenja i pastirski izazovi u Zaporoškoj eparhiji već prevaziđeni?

Da li je moguće da sveštenstvo i vernici povereni njegovoj arhipastirskoj brizi više ne trebaju njegovu pažnju, trud i molitve?

U sadašnjim teškim okolnostima crkvenog života u Ukrajini, zar ne postoje drugi, daleko ozbiljniji problemi koji zahtevaju njegovu neposrednu i nepodeljenu pažnju? Zar mitropolit Luka nije mogao da usmeri svoje napore na pastvu koja mu je poverena na brigu, umesto da ga od tih odgovornosti odvraćaju javne optužbe protiv Svetog sinoda druge Pomesne Pravoslavne Crkve?

I, što je važno, da li mitropolit Luka veruje da takve izjave jačaju autoritet Ukrajinske pravoslavne crkve unutar bugarske crkvene zajednice? Da li je uveren da time zaista koristi crkvenoj strukturi kojoj pripada?

Ne očekujemo odgovor na postavljena pitanja, jer bi nastavak takve javne diskusije bio krajnje neprimeren i štetan. Stoga pozivamo mitropolita Luku da pokaže neophodnu episkopsku diskreciju, izvini se zbog svojih insinuacija protiv bugarskog episkopata, od sada pokazuje bezuslovno poštovanje kanonske autonomije Bugarske Pravoslavne Crkve i ograniči svoje javne izjave na sopstvenu eparhiju. Neka mitropolit Luka takođe zapamti da se istinsko arhipastirsko služenje ne meri međunarodnom aktivnošću – posebno kada uključuje javne optužbe protiv jeraraha iz drugih jurisdikcija – već brigom za povereno mu stado, smirenjem, razboritošću i željom za crkvenim mirom. Jer, kao što je rekao Apostol: „Sve neka [u Crkvi] bude pristojno i uredno“ (1. Kor. 14:40).

Iskreno saosećamo sa bratskim pravoslavnim narodom Ukrajine i uznosimo usrdne molitve Bogu da se njihova patnja – koja je i naša patnja – što pre završi. Nemamo ništa osim ljubavi i solidarnosti sa našom pravoslavnom braćom i sestrama na ovoj dugostradalnoj zemlji. Molimo se da Bog, Darodavac svake dobrote, podari pravoslavnim jerarsima tamo snagu i mudrost da brinu o svom narodu i pronađu načine da ublaže njegova iskušenja. Neka Bog zaštiti narod Ukrajine!

† ARSENIJE, MITROPOLIT SLIVENSKI

https://bg-patriaršia.bg/nevs/koi-dade-pravo-na-mitropolit-luka-da-sadi-balgarskija-sveti

OBRAĆANjE SVETOG SINODA BUGARSKE CRKVE ( POVODOM UZNEMIRENjA MEĐU PASTVOM )

Sveti sinod Bugarske pravoslavne crkve bio je primoran da 3. novembra 2026. godine uputi poseban apel vernicima Bugarske pozivajući na smirenost i razboritost u vezi sa nedavnom posetom zemlji patrijarha carigradskog Vartolomeja, koji je tokom Božanske liturgije u prisustvu bugarskog patrijarha Danila pomenuo poglavara ukrajinskih raskolnika.

Ljubljena deca naše svete Crkve,

„ Zato, braćo, stojte čvrsto i držite se predanja “ (2. Solunjanima 2:15), zapoveda svima nama, pravoslavnim hrišćanima, prvosveštenik Pavle. Već skoro dve hiljade godina, Crkva Hristova verno čuva i tačno prenosi svakoj novoj generaciji hrišćana kao svoje dragoceno Predanje neprolazne istine vere, onakve kakve nam je dao Gospod Isus Hristos, zaveštali sveti apostoli, zapečaćene krvlju svetih mučenika i ispovednika, obuhvaćene bogonadahnutim i nepogrešivim odlukama Vaseljenskih sabora, sačuvane u riznici otačkog učenja i propovedane od strane svetih ljudi svetim životom. Istine svete pravoslavne vere nisu ljudski izum, već božanski otkriveni plod Presvetog i Životvornog Duha Istine, Koji živi, obitava i ujedinjuje svetu Crkvu. Svakog dana zahvaljujemo i slavimo Boga, Koji nam je svojom velikom milošću podario čast da budemo kršteni u Njegovo presveto ime i da budemo naslednici više od hiljadugodišnjeg pravoslavnog predanja našeg naroda. Blagodarni smo i beskrajno blagodarni što smo deca našeg prepodobnog oca Jovana Rilskog čudotvorca – anđela čuvara bugarskog naroda, našeg duhovnog vođe i vernog pomoćnika u svim iskušenjima i teškoćama na putu ka nebeskom Jerusalimu.

Ove godine smo proslavili dve značajne godišnjice – 1150 godina od rođenja i 1080 godina od blaženog upokojenja najslavnijeg i velikog svetitelja koji je potekao iz našeg roda. Sveti sinod Bugarske Pravoslavne Crkve – Bugarska Patrijaršija organizovao je svečane proslave povodom ovih godišnjica. Na poziv Njegove Svetosti bugarskog patrijarha Danila i Svetog sinoda Bugarske Pravoslavne Crkve – BP, delegacija Carigradske Patrijaršije, na čelu sa Vaseljenskim Patrijarhom Vartolomejem, pridružila se svečanim proslavama. Služba koju je 19. oktobra ove godine održala Sveta Liturgija u Rilskom svetom manastiru koju su služili Patrijarh Vartolomej i Danilo, uz učešće mitropolita i episkopa Carigradske i Bugarske Patrijaršije, bila je najintimniji izraz naše zajedničke ljubavi i poštovanja prema svebugarskom zaštitniku, prepodobnom Jovanu Rilskom, i svedočanstvo našeg jedinstva u Hristu .

Sa pastirskom zabrinutošću obraćamo se sveštenstvu i vernicima povodom nekih ekstremnih osećanja, neumerenih izjava i neopravdanih strahova koji su se pojavili oko ove posete. Pozivamo na trezvenost i razboritost, na uzdržavanje od osuđivanja i ishitrenih zaključaka.

Podsećamo da Bugarska Pravoslavna Crkva – Bugarska Patrijaršija ostaje u punom evharistijskom i kanonskom zajedništvu sa Carigradskom Patrijaršijom, kao i sa drugim Pomesnim Pravoslavnim Crkvama. Ovo zajedništvo je izraz našeg jedinstva u pravoslavnoj veri i naše pripadnosti jednoj, svetoj, katoličanskoj i apostolskoj Crkvi. Njeno očuvanje je odgovornost svih nas.

Čuvajmo se nerazumne revnosti ( v. Rim. 10:2). Iskrena briga za čistotu vere je dobra stvar, ali je moraju pratiti smirenje, duboko znanje, duhovna zrelost i osećaj jerarhije. Kada revnost rađa sumnju, neprijateljstvo i podele među vernicima, svi imamo dužnost da se preispitamo i potražimo smernice u učenju i sabornom životu Crkve.Neprihvatljivo je da pravoslavni hrišćani hule na svoje arhipastire, da klevetaju svoju braću i sestre, da izgovaraju anateme i da postaju samozvane sudije. U Crkvi svako ima svoje mesto i službu, „i jedan čin ne treba da istiskuje drugi, nego svako treba da ostane u svom činu i u svojoj službi“ (Sveti Dionisije Areopagit).

Odgovornost sveštenika, kojima su poverene ljudske duše, posebno je velika. Njihova pastirska dužnost zahteva od njih da jačaju svoju duhovnu decu u veri, da slušaju njihove brige i, sa strpljenjem i razboritošću, da im pomognu da pronađu odgovor, a ne da u njima rasplamsavaju trenutne emocije, da usađuju strahove i suprotstavljaju ih jedne drugima. Usađivanje neosnovanih strahova i bojazni, negovanje nepoverenja u Svetog Duha i uvlačenje vernika u suprotstavljanje može duboko povrediti njihov duhovni život. Neka svako od nas zapamti svoju odgovornost pred Bogom za ono što sejemo u srcima ljudskih duša koje su nam poverene.

Ljubljeni u Gospodu,

Pozvani smo da čuvamo našu zaveštanu pravoslavnu veru i crkveno zajedništvo kao zenicu oka svoga. Neka se naše poštovanje prema Prepodobnom Jovanu Rilskom nastavi u našim životima sledeći njegov primer i zavet: čvrstinom u veri, ali i smirenošću, razboritošću i duhovnom poslušnošću. Njegovim svetim molitvama neka nam Gospod podari da prebivamo u sabornom umu Crkve, ojača ljubav među nama i sačuva mir i jedinstvo svete Crkve!

https://bg-patriarshia.bg/news/obrashtenie-na-svetia-sinod-na-balgarskata-pravoslavna-tsark–4

UMESTO ZAKLjUČKA

Carigradski patrijarh je rešio da bude „prvi bez jednakih“, da bi se lakše sjedinio sa rimskim papom, koji treba da bude „prvi od svih prvih“. Izraz „prvi bez jednakih“ (lat. Primus sine paribus) u kontekstu pravoslavnog crkvenog prava i teologije označava pokušaj suštinske promene tradicionalnog statusa carigradskog patrijarha u odnosu na ostale pravoslavne poglavare.

Tradicionalna pravoslavna eklisiologija (učenje o Crkvi) definiše carigradskog patrijarha kao „prvog među jednakima“ (lat. Primus inter pares). To znači da on ima čast prvenstva među pravoslavnim patrijarsima, ali nema apsolutnu vlast nad njima niti pravo suđenja unutar drugih autokefalnih crkava.

Izraz „prvi bez jednakih“ je javno formulisao mitropolit Elpidofor (Lambrinijadis), visoki jerarh NATO Carigradske patrijaršije, u svom tekstu iz 2014. godine pod naslovom „First Without Equals“. On je tvrdio da prvenstvo Carigrada nije samo počasti radi, već da ono proizilazi iz same suštine crkvene jerarhije.

Carigradska patrijaršija zastupa stav da jedino ona ima pravo da dodeljuje autokefalnost pomesnim Crkvama (kao što je bio slučaj sa Ukrajinom 2018/2019. Godine, kada je utvara bez hirotonije, Dumenko, stavljen na čelo NATO tvorevine „Pravoslavne Crkve Ukrajine“), bez potrebe za saglasnošću ostalih pravoslavnih Crkava.

Carigrad pretenduje na to da bude vrhovni apelacioni sud za čitavo pravoslavlje, odnosno da sveštenici i episkopi iz bilo koje crkve mogu da se žale Carigradu ako su raščinjeni ili kažnjeni u svojim matičnim crkvama.

Većina ostalih pomesnih pravoslavnih crkava, a naročito Moskovska patrijaršija, oštro se protivi ovom konceptu. Reč je o pokušaju da se u pravoslavlje uvede institucija slična rimskom papi, čime se ruši sabornost i ravnopravnost među autokefalnim Crkvama.

Sva ova iskušenja čekaju i nas, na udaru NATO Fanara u službi rimskog pape. Neka nas primer Bugarske Crkve u tome pouči!

Izvor: Iskra