Sveštenik, umetnik, vitez sa Krajine: Vojislav Bilbija na putu u večnost

Dragi oče Vojo, oprosti i blagoslovi! Neka Ti bude laka sveta zemlja studenička, u kojoj ćeš počivati do sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih

Piše: Vladimir Dimitrijević, Iskra

KO NAM JE OTIŠAO?

U Gospodu je počinuo veliki srpski sveštenik i umetnik, otac Voja Bilbija. O njemu, na sajtu posvećenom njegovom životu i radu, piše:“Protojerej Vojislav Bilbija rođen je 1942. godine u Bosanskom Grahovu, u bivšoj Jugoslaviji. Godine 1963. je, kao samouk, počeo sa slikarstvom. Tokom godina usavršio je umjetnost slikanja ikona i tehnologiju obrade plemenitog metala. U periodu od 1967. do 1969. godine (kada je završio u Beogradu Stomatološki fakultet), oslikava oko trideset ikona i prekriva ih okovanim metalom (riza). U naredne dvije godine oslikava ikonostas i fre- ske crkve u Kninu, potom ikonostas crkve u Metkoviću. Od 1970. do 1972. godine slika oko dvadeset ikona i ukrašava ih kovanom srebrnom rizom (od kojih se većina nalazi u Americi). Godine 1972. i 1973. radio je za manastir Hilandar (Sveta Gora) u relje- fu od srebra kovčeg Svetog Simeona Mirotočivog (oca Svetog Save). U Holandiju odlazi 1972. godine i tamo otvara stomatološ- ku ordinaciju. Od 1980. godine postaje đakon u Srpskoj crkvi i počinje da radi „za čoveka i Boga“, kako on kaže u šali.

Nakon višedecenijskog čina đakona, te nakon penzionisanja iz oblasti stomatologije, Vojislava Bilbiju je rukopoložio u čin sveštenika 2000. godine u manastiru Mileševa Patrijarh Pavle. Te mu je povjerena parohija u Roterdamu u Holandiji, u kojoj je proveo sada već većinu svog života. Svoj poziv sada usmjerava ne samo ka parohijanima, nego postaje izuzetno aktivan u misionarskom i humanitarnom radu u oblastima najvećih stradanja srpskog naroda. Ove aktivnosti su zapravo započele još 1990-ih sa ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, a krajem ove decenije se proši- ruju u najvećoj mjeri na Kosovo i Metohiju i jug Srbije, prateći dešavanja koja su opustošila ove krajeve. Živeći u neprekidnoj misiji, o. Vojo (sada protojerej) ne prestaje da stvara u okviru svog umjetničkog opusa, a moglo bi se reći da njegov rad dobija i dodatni fokus i intenzitet, pogotovo dolazeći u tako neposredni kontakt sa svojom ključnom tematikom, a to je duhovna borba, identitet i stradanja srpskog naroda.

Pored toga, budući da spada u teritoriju roterdamske parohije, prota Bilbija postaje i dodijeljeni duhovnik zatočenim Srbima optuženim u Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, te zatvoru ovog suda u Sheveningenu.

Posljednjih godina, misionarski rad ga je odveo i do srpskih zajednica u Australiji, Kanadi i Sjedinjenim Američkim Državama.“

Bio i otišao, kao što svi bivamo i odemo, tamo odakle smo došli: prelazimo iz Božjeg naručja u Božje naručje.

KUDA SE ZAPUTIO NAŠ OTAC VOJA?

Počinjem najdubljim osećanjem kajanja: odavno, odavno sam želeo da napišem svoj „veliki tekst“ o ocu Vojislavu Bilbiji. I hteo sam da je on živ, i da može da ga pročita. Ali, kao što mi se često dešava, uzvihoravan događajima i sopstvenim pomislima, nisam uspeo…A toliko mi je značilo da znam da otac Vojislav postoji, i toliko mi je značilo što ga znam, i toliko sam mislio – neće on još umirati, „toliko je bio živ taj čovek u životu“ ( Brana Petrović ). I zašto je umro otac Voja? Ja to ne priznajem. Oče Vojo, javi se, onim svojim dubokim glasom, čas guslarskim, čas glasom muškog naricanja, i viteškog klikovanja i kojevitezovanja, i onim glasom dubokim koji si Bogu prinosio na Svetoj Liturgiji…

Jer ja, oče Vojo, Tvoju smrt ne priznajem – toliko si bio živ u životu…

Ipak, znam da putuješ ka večnosti, a mi ovde, u dolini plača, ostajemo da čekamo svoj red. Gladni i žedni Smisla, zbunjeni sobom i svojim nemoćima, skunjeni kao onaj, zarobljen na brodu okrutnika, Bodlerov „Albatros“, gledamo Te kako putuješ, i pozivaš nas da se molimo za Tvoju dušu. Koja je i saborna duša, jer si Ti bio naša duša, trvena patnjom ličnom i svenarodnom, što miriše očišćujućim mirom, trpkim i sladosnim kao Časni krst.

Opet Brana Petrović, „Kud minu zvezda“:

Kud minu zvezda, signal večne tmine,

zvezda što se rađa kad čovek premine?

Prostori strašni i ponori sivi,

odajte tajnu zašto čovek živi.

Il munja što se s ludim gromom svađa,

zna zašto se čovek na tom svetu rađa?

A već kad je jednom tako divno rođen,

šta mu bi da ode, žiznji oslobođen!

Na putu kroz Večnost, ko zna šta sve čeka,

nevičnog Beskraju sirotog čoveka.

Ja ne sumnjam da je otac Voja vičan beskraju; ali je, kao i svako kada mu se duša odvoji od tela, sirot, jer svako je, ma koliko vičan – beskraju nevičan. Zato se moramo moliti za njegovu dušu. Dušu sveštenika – umetnika, kome je bilo jasno da je izvor i uvor umetnosti u Svetoj Liturgiji.

PRVI PUT SA OCEM VOJOM

Prvi susret sa stvaralaštvom njegovim bio je 1991, u ratnoj godini prvoj, dok Bilbija još nije nosio blagodat rukopoloženja, ali je blagodat tvoraštva na njega bila obilno izlivena od Tvorca nebesa i zemlje. Peo sam se Balkanskom ulicom sa autobuske stanice, i u nekoj od ulica blizu spomenika Vojvode Vuka video sam da je otvorena izložba „Bog i čovek“, koju je otvorio vladika žički Stefan i o kojoj je govorio poznati istoričar umetnosti, Dušan Milovanović, „Hilandarac van Hilandara“ ( da upotrebim izraz oca Mitrofana ). Ušao sam i nije mi se izlazilo: snaga uobilčenog bila je prava „magnetna tišina“ ( Stevan Raičković ) koju sam čas napeto osluškivao, a čas prevodio u unutrašnju melodiju. Gledajući, znao sam: to je jačina naše vere, naše srpske pravoslavne vere, koja je, na granici svetova, postala „drenovak u Boga“ ( Momčilo Nastasijević ), u isti mah štaka za raslabljenog i šestoper u ruci junaka. I sve se to videlo kod oca Voje: kad je slikao sebe u oblaku grehovnog dima i usnulosti ( na slici „Ispovest“), i kad je prikazivao liniju svojih predaka koji dodaju krst jedan drugome, i kad me je gledalo lice njegovog „đeda Vezira“, krajiško lice Srbina koji bdi u pograničju, mišicom Markovom i mišlju Teslinom ( u Bilbijinim venama je, između ostalog, tekla i krv Tesline sestre od tetke)…

Ali, Bilbijino srebro, Hristov silazak u ad, rađeno u uskovitlanom metalu, bilo je sve: donelo mi je silno osećanje Svepobednoga Hrista, Koji je, kako kaže Sveto Pismo, „brz na plen i hitar na otmicu“ ( vidi Knjigu proroka Isaije 8:1–4). Hristos je svojim silaskom u ad razbio vrata podzemnog sveta, pobedio njegove sile i odande izveo duše starozavetnih pravednika (uključujući Adama i Evu), otvorivši im put u Raj. Smrt više nema konačnu vlast nad čovekom, jer je Hristos svojim Vaskrsenjem svim ljudima darovao nadu u večni život. Vojislav Bilbija je pokazao suštu istinu reči Zlatoustove na praznik Vaskrsenja:„Niko neka se ne boji smrti, jer nas oslobodi Spasiteljeva smrt! Obuzeo je smrt onaj koga je ona držala. Opleni ad Onaj koji siđe u ad. Ogorči se ad kada okusi telo Njegovo…Ogorči se, jer bi ukinut; ogorči se, jer bi ismejan; ogorči se, jer bi umrtvljen; ogorči se, jer bi srušen…Gde ti je, smrti, žalac? Gde ti je, ade, pobeda? Vaskrse Hristos, i ti se surva!”

A Hristos oca Voje rukom Svojom poziva da mu priđu oni koji Ga i u adu primaju, poziva rukom u kojoj je Svedržiteljstvo spojeno sa Sveljubavlju – i prstom podignutim, osovinom svega kosmičkog i natkosmičkog…

Vihore se duše oko Hrista, i zovu, zovu:“I nas pogledaj, Blagi, i nas, Blagi, usliši“…

OD SREBRA DO STAKLA

I mračna demonska lica su, na srebru Bilbijinom zvanom „Rat“, ustreptala, i krvava istorija 20. veka sa atomskom bombom je iskupljena… A Hristos nad tim krvavim haosom, Junak nad junacima, i pokazuje, po Njegošu, da „nad ovom grdnom mješavinom/ opet umna sila toržestvuje“…

Bilo li je u istoriji tako Nemoćnog Svemoćnika, i Svemoćnog Nemoćnika?

Naš Hristos. „Bog slovenskih očajnika“, kako ga je zvao otac Justin.

„Zlato i srebro neka počine, a ti nam blistaj, Božiji Sine“, pevao je Vladika Nikolaj: a srebro Bilbijino blistalo je Božijim Sinom, uznoseći nas iznad sebe. Tvar slavi Tvorca kroz ruke umetnika…

I njegovi radovi u staklu: đakon Avakum na kocu, od koga čaša samo što se ne rasprsne…I iz čaše da izleti plamen mladićeve duše…

I Bilbijina ikona Majke Božje, sa onom lepotnom naivnošću kojom je i Vladika Nikolaj, srpski seljak iz Lelića, u svojim sveskama crtao ikone Bogorodičine…

Izašao sam sa izložbe sa osećanjem da ću umetnost Vojislava Bilbije nositi kao trajnu popudbinu duše…

Postojbina, popudbina: Pesnik…

Bilbija je bio pesnik koji je krotio drvo, kamen, dragocene metale i isporučivao ih u naš svet kao dokaz ne samo da Bog postoji, nego da smo i mi, koji živimo u senkama, mogući. I da smo, kako reče Milovan Danojlić, „pre no što smo na zemlju pali, sve već videli i sve znali“…

Katalog te prve izložbe, koji se, slabo zalepljen, često rasipao u mnoštvo listova, stalno sam sabirao među svojim knjigama, i čuvao ga, i čuvam, kao najveću dragocenost…

HILANDARSKA VEZA

Krajišnika Vojislava su voleli svi monasi hilandarski, a naročito Mitrofan i Vasilije. Monah Vasilije mi je pričao kako su mu ozbezbeđivali dragocene metale za izradu kivota Svetog Simeona u Hilandaru, a otac Mitrofan je, povremeno, diskretno, na sebi svojstven način, govorio o snazi njegove ličnosti i bolu koji je doživeo kada je bračna veza sa pravoslavnom Holanđankom došla pod udar mrzitelja svakog dobra…Ali je Bilbija ustao i ostao…U blizini manastira u steni je ugledao lik Nemanjin, i izveo ga iz kamena pravo u naša srca: bio sam siguran da to nije običan reljef, nego nešto što se, na utehu, otkrilo srpskom oku.

A ćivot, iz koga izrasta loza Svetog Simeona, zračio je na naročit način: kao da su svečeve mošti baš tu, i kao da će ustati on, i progovoriti rečju kojom je, na Blagovesti 1196, krenuo putem monaštva…I kraj tog ćivota, prav kao voštanica, stajao je jedan monah, koji i sad stoji tamo, na službama…Ali nećemo o njemu, jer predanje veli da inoke za života ne valja hvaliti – iskušenja ih napadnu… U svakom slučaju, Bilbijin kivot Svetog Mirotočca je dokazivao da je inok prizvan da postane ikona…

RAZGOVOR SA OCEM VOJOM

U Hilandaru sam, već kao đakona, vo vremja ono, oca Vojislava sreo, i s njim uradio intervju, objavljen u knjizi „Znaci vremena i znaci nade“.

JA GRADIM KIVOT, KIVOT GRADI MENE

Razgovor sa đakonom Vojislavom Bilbijom

Naš sagovornik je đakon Vojislav Bilbija, pravoslavni umetnik, jedan od ljudi koji se u ovom teškom vremenu, vremenu zaborava duhovnih vrednosti, bavi jednom od najuzvišenijih umetnosti, crkvenom umetnošću. Razgovor sa njim, vođen u manastiru Hilandaru na Svetoj Gori je razgovor o vremenu u kojem živimo, o mestu crkvenog hrišćanskog stvaralaštva u takvom vremenu i o načinu na koji čovek, pravoslavni hrišćanin, ne samo pravoslavni umetnik, u tom vremenu može da ostane uz Hrista i pripremi se za Carstvo Božije, ispunivši cilj svoga zemaljskog postojanja.

Oče đakone, kako ste se Vi sreli sa Pravoslavljem i šta je taj susret u Vašem životu značio?

Moj susret sa Pravoslavljem se dogodio u vreme jednog velikog preloma i bio je veoma drastičan. Ja se već dugo bavim sportom, odnosno veštinom karatea. U ono vreme, a govorimo o vremenu oko 1965. godine, vežbali smo tehniku karatea, trenirali i – meditirali. Preko sporta usvojili smo i Zen koji je postojao, kao sastavni deo ili neka određena pratnja, unutar toga, poput Trojanskog konja. To je kao lavirint u koji se vrlo lako uđe jer obećava neko površno svetlucanje, tako da smo ubrzo svi bili u tom duhu. Ma koliko neki to opravdavali, opasnost je bila velika, pogotovo za mene, koji sam bio još neispisana tablica. Kako je crkva u mom rodnom Drvaru bila zamandaljena, od Hrišćanstva sa sobom nisam poneo gotovo ništa. Sticajem okolnosti, bio sam diskvalifikovan u sportu. Za svoj odlazak u manastir Krku blagodaran sam Bogu Gospodu, kao i ocima, koji su u ono vreme imali strpljenja i trpljenja za mene, punog sebe, beogradskog asfalta i čudnih veština, da mi na jedan spontan način otvore mesto u meni samom i neki prostor u mojoj duši, da bih slobodnom voljom, ne na silu, prihvatio blago Gospoda našeg, Koji je odmah razbio sva ta svetlucanja. Jer, sve je svetlucanje pod suncem, a naspram sunca je ništa. Tako sam otkrio realnu snagu živoga Gospoda.

Dostojevski je rekao: „Ne znam nikog lepšeg, dubljeg i dražeg od Hrista. Kad bi mi se moglo dokazati da je Istina van Hrista, ja bih ostao sa Hristom, a protiv takve Istine”. Kakav je vaš svakodnevni susret sa Gospodom Isusom Hristom?

Ja bih dopunio citat jednim pasusom koji niste spomenuli: „Ponekad osećam izuzetno blaženstvo života i punoću snage života. Tada mi se čini da me sav svet ljubi, a da ja ljubim svakog, da neprijatelja nemam”. Moja ideja vodilja je jedan mistični realizam, koji ma kako realan izgledao, prebaci naš pravi realizam u nešto što je nestvarno. Smatram da onog momenta kada izgubim taj osećaj blaženstva, onda kod mene nešto nije u redu, ne izvana, i tada tražim prolaz i u tom traženju provodim često i sate i dane, jer obično se skrene, mišlju ili delom, pa se izgubi kontinuitet blaženstva. To blaženstvo nije neko drogirano blaženstvo, nego jedan spontani osećaj, jedne ljubavi, da voliš svakog i da ti je sve lepo. Da ti je voda slatka…

Vi ste se, u svojim umetničkim istraživanjima, bavili, između ostalog, i temom Apokalipse. Šta to znači živeti u apokaliptičnom vremenu i iz koje perspektive Vi to posmatrate?

Sam Gospod nas upozorava na to vreme. Naravno, mi ne verujemo „proročanstvima” koja su oduvek pratila ljude i koja su se završavala onog datuma kada se nije dogodilo, te iznova počinjala sa novim datumima. Gospod kaže: učite se u vremenu. Učite se da gledate svet oko sebe. Kaže: poznaćete po smokvinim lišću da dolazi proleće. Jednostavno, činjenica je da se ohladila ljubav mnogih, da se vreme ubrzalo i da su odnosi i u porodici, i na radnom mestu, i u školi, potpuno poremećeni. Došlo je do jednog debalansa i gubitka spontanosti, a sve se to kompenzuje određenim fiksacijama i stvarima nametnutim nam, ne od nama prijateljske strane. Ljudi se od najmlađeg pa do starijeg doba vaspitavaju, na sve moguće pa i elektronske načine, da izgube vreme, da ga izgube na običnu pasivnost i da i sami budu „prijemnici” najvećih gluposti i ispiranja mozga. Svako vreme, pa i ovo, se sudi po znakovima, po znakovitim promenama. Ljubav mnogih se ohladila, ljudi su sebičniji, brži, ratoborniji, a da ponekad ni sami ne znaju zašto. Jednostavno, izgubili su onu aksiomu „zbog čega”, u furiji idu sve dalje i dalje, a onaj bazni deo, od koga se i živi, to je čašica ljubavi svaki dan, nestaje, često i u relacijama najbližih, a kamoli u odnosima među narodima i državama.

Berđajev u jednoj knjizi kaže da je boljševizam u Rusiji stvorio jedan novi antropološki lik i da pre boljševizma tamo nisu postojali ljudi koje je boljševizam rodio – čekisti u kožnim kaputima, glatko izbrijani, surovih pogleda, lišeni one dobročudnosti koja je, kaže, prisutna čak i kod ruskog pijanca. Da li naše doba, takođe, stvara novi antropološki tip i kakav bi on bio?

Svakako da i naše doba stvara novi antropološki lik. Pošto sam otišao davno iz zemlje ne znam kakav je taj tip danas u Srbiji, ali znam kakav je u mojoj okolini, u Holandiji. To su čekisti novi, mladi izglačani ljudi, perfektno dezinfikovani, dezodorisani, estetski doterani, u izuzetno dobro kreiranoj odeći i obući, sa tašnicama, nervozni, sa svim mogućim džepnim kompjuterčićima. To su ljudi u koje se veruje, ljudi za koje se smatra da nose duh vremena. Imaju specifično ime u Holandiji, zovu ih „brzi ljudi”. Naobrazovani, kao moderni kompjuteri, sve odmah shvatajući brzo reaguju i najveću dobrobit čine svojim kompanijama koje ih plaćaju. Međutim, strašno je i pogubna činjenica da svi ti „brzi ljudi” ne mogu da izdrže taj tempo. Bio sam svedok da se svaki četvrti-peti od tih „brzih ljudi” sa koferčićima, koji su super progresivni, sa najboljim autima i koji najbolje kreiraju svoj posao, slomi, jer oni jednostavno nemaju izvora obnovljenja snage, nemaju unutrašnjeg izvora kreativne energije, ljubavi koja može da ih nadopuni i da im da smisao svega. Znači, pre ili kasnije padaju u jednu vrstu depresije koja se naziva prenapregnutost. Međutim, to je strašna obmana, jedna velika rupa duhovna iz koje teško mogu da izađu, a kad izađu onda to više ne budu ti izglačani i glatki ljudi, nego stvarni invalidi i propali ljudi, jer više nisu u stanju čak i najjednostavniji posao da rade. Eto, to su te čekisti novog doba, a javljaju se svuda i u svim formama. Imaju svoje ekspanzivno vreme, ali na kraju završava se onako kako je njihov šef to programirao.

Ima jedan roman nemačkog pisca Mihaila Endea, zove se „Momo”. To je roman o devojčici koja jedina na svetu ima vremena. Pojavljuju se „brzi ljudi”, sivi ljudi, ljudi u sivom, sa sakoima i kravatama, vrlo elegantni, koji prilaze jednom po jednom čoveku i kupuju vreme. I samo jedna devojčica, Momo, odbija da proda svoje vreme i na taj način spasava čovečanstvo od ubrzanja vremena i ulaska u apokaliptični ponor. Da li postoji neka snaga koja bi danas mogla da zaustavi to ubrzanje, neka devojčica Momo?

Vrlo je teško dati odgovor na to pitanje, jer vreme je zrelo, ono zori na svim frontovima. Nema ni jednog puta na zemlji, pa čak ni ovde na Svetoj Gori gde mi razgovaramo, gde su ljudi pošteni. Nema poštede od duha novog doba, i duha brzine, i ovih brzih ljudi. Međutim, ja mislim da sve zavisi od pojedinca, jer, kažu, kosmos je u svakom pojedincu u njegovom srcu. E sad, organizovati nešto možda se i može, ali samo uz Božiju pomoć i Božiju blagodat. Inače, bilo kakva grupica ili grupa, na bilo koji način, bez korena, koja ne bi bila deo loze, a Sam Gospod kaže: ne čokot, već loza, i plod koji rađa na njemu, nema ni šanse, nema ni svrhe, niti ima bilo kakve perspektive. Znači, čuda od pojedinca su moguća, ali da dođe do pojave masovnog karaktera, verovatno može ali samo uz inspiraciju i direktnu pomoć i dejstvo Samog Gospoda Spasa našeg Isusa Hrista.

Biti umetnik, znači biti od Boga obdaren, darovan talentima koje treba staviti na službu Bogu i bližnjima, tj. organizmu Crkve. Dakle, to nije povod za gordost usamljenog genija zapadnog tipa, nego za ozbiljno promišljanje o svome služenju i svome dugu Crkvi. Šta znači biti pravoslavni umetnik?

Znači biti u stanju svakog trenutka optužiti sebe i na neki način odmeriti koliko smo se udaljili. Jesmo li ipak zaronili u beznađe traženja ljudskog polubožanstva, koje se obično otkriva, više nego drugima, svakom umetniku kao svetlucanje nekog polubožanstva, koje mu pruža privremeno gorući osećaj pijanstva iz kojeg se mamuran budi. Služiti Gospodu Isusu Hristu i kroz Njega, svom narodu, kroz Pravoslavlje gde je objedinjeno i jedno i drugo, kao kad zrno pšenice nestane u zemlji, nestane, ali rađa deset ili sto i više klasova. Tako i umetnik mora da seje. Ovo naše doba užasnih destruktivnih umetnosti, koje rade obrnuto, odnosno protiv Boga, često i samo božemrstvo ili traženje drugog izlaza u svom bezumlju. Umetnik prvo mora da dobro izračuna da li ima snage i da se svaki, čak, tren preispituje da ne bi prešao granicu i zasvetlucao na strani na kojoj ne bi želeo.

Vaša izložba umetničkih i bogoslužbenih predmeta, „Bog i čovek”, u Beogradu, bila je sinteza onog najpredačkijeg u pravoslavnoj umetnosti i nečeg što je bilo Vaše lično i što je ostavljalo dubok trag u materijalu u kome radite. Šta je to što vama daje snagu da oblikujete tako teške i zahtevne materijale kao što su srebro, zlato i drago kamenje i u njima tražite i otkrivate život?

Sve što radim i što su radili pre mene, to je oplemenjivanje materijala koji je mrtav, sve je deo jedne poruke, ilustracije Svetog Pisma Novog Zaveta. Šta i na koji način, to je dato umetniku na određenu slobodu, ali ipak u okviru Pravoslavlja i njegove tradicije. Znači, materijal po sebi može da se oblikuje. Ne mora biti samo zlato, srebro ili drago kamenje, ali obično te bleštave stvari u ljudskoj fantaziji predstavljaju neku višu meru. Oblikovanje takvog materijala nije zbog namernog prikazivanja svetlucavog bogatstva i nečeg što ima tendenciju da svojim spoljašnjim bogatstvom i lažnim sjajem nadvisi Gospoda, nego se radi o nameri da se u nečem najčistijem i najvrednijem prikaže ono najčistije i najvrednije što postoji, a to je Sam Bogočovek. Veća i jača ideja i tendencija ne postoji. Znači, ono najviše što možemo za ono najviše što spoznajemo. Zbog toga oplemenjavanje ima svoju svrhu i svoju funkciju, ako se već ima taj materijal, da se u njemu otkrije ono što je najčistije i najdelikatnije u ljudskoj duši, ono što mi nosimo u vrhunskoj formi ljubavi.

Do sada ste radili kivot Sv. Simeona Mirotočivog. Evo, već treću godinu radite kivot Sv. Anastasije. Kako nastaje jedan kivot?

U mom slučaju nije imao ko drugi da radi. Ja sam osetio da to moram da radim, ne zbog nekog posebnog osećaja ili neke mistične poruke koje drugi nemaju. Baš nije tako, nego kroz srce. Ako mi je već Bog dao talente da to radim, mogao bih da radim i druge stvari, ali treba osećati vreme. Mi živimo u jednom katastrofičnom vremenu, što se tiče duhovnog stanja ljudi, ne samo kod nas nego uopšte u svetu. I sada, ova poruka bilo kog svetitelja koji je vezan i za naš politički i kulturni i duhovni život kroz vekove, posebno loze Nemanjića, a kojom duhovno, preko srca svog imam veliku ljubav i vezu, onda sam spontano, još davno pre nego što sam počeo da radim, osećao da nešto tako treba da dođe. Kada su otkrivene mošti Sv. Anastasije ispred njene freske, prilikom priprema za proslavu osamsto godina Studenice, javila se ideja, jer sam već ranije imao takvo iskustvo, i opet sam došao, ne po svom insistiranju i volji, nego zato što me je vreme donelo, da poslužim svojim rukama, ne sobom, nego samo svojim rukama kao neka vrsta veznika između onoga što treba da se raduje i onoga što se raduje. Znači, ja sam samo jedan provodnik, koji treba da oplemenjuje nekim talasima svoga srca kojeg se dotiču i koje treba da da tu kreativnu energiju, ali ne dotičući se mog ega.

Materijalno je trebalo već na tom da se radi, jer kivoti su se obično izrađivali od najlepšeg i najdragocenijeg, jer su ih ranije plaćali kraljevi i carevi. Pošto smo u naše vreme, i mi i Crkva, osiromašili, danas ne bi ni mogao neko da plati, niti bi se usudio da to plaća, nego na jedan mistični način većina tog materijala već je bila pripremljena i sačuvana. To je posebna tajna. Sve je, dakle, bilo pripremljeno i ostalo je samo vreme i datum i to datum na vreme, jer evo već tri godine radim i treba mi još pola godine, da bi taj kivot ili sarkofag ili škrinja bio kao nova poruka ovoga vremena, da bi ovo naše vreme, bez obzira kakvih užasnih tragedija smo svedoci, ostavilo traga, da se nešto novo rađa u smislu ustajanja Feniksa iz pepela, jedne nove snage inspiracije, posebno što se ovde radi o svetiteljki, Sv. prepodobnoj mati Anastasiji Srpskoj. Znači, sve ovo što sam rekao nas uvodi u dubine poruke, jer mi smo se vrlo malo odužili i bili blagodarni njoj, jer ona je kamen ugaoni, kao majka i kao žena jednog izuzetnog perioda koji je ostavio trajan pečat na našu istoriju uopšte, na čitavo bitisanje našeg naroda. Dakle, sa puno ljubavi i sa puno poštovanja sam prihvatio taj posao i nikad nisam više bio angažovan, tako da za ove tri godine nisam ništa drugo ni radio. Okolnosti života su me stimulisale, jer sam ušao u situaciju strahovitih teškoća, ne samo zbog rata, jer je veliki deo moje familije direktno u ratu u Krajini, nego i zbog lične porodične situacije, tako da sva ta snaga je kompenzacija rada na tom kivotu i svodi se na: ja radim njega, a on radi mene.

Nalazimo se u Hilandaru koji je prepun ikona i drugih umetničkih bogoslužbenih predmeta iz drevne prošlosti: Hristos Pantokrator, nekoliko čudesnih ikona Presvete Bogorodice, svetitelja, arhangela. Kakvu vezu imate sa umetnicima Crkve naše prošlosti? Osećate li neko živo tkivo koje povezuje Vas i njih?

Kad čovek može pred ikonom da plače od milja, da mu dođu suze, onda znači da je umetnik bezimen i da u stvari on nije ni bio, nego to su bili njegovo srce i njegove ruke koje je predao Predanju. Ostalo se briše i nije ni važno, jer onog momenta kada se ime zalepi za bilo koji rad, onda više nije to slobodno Božije i svačije, nego je vezano za jedno malo ime bilo kog i bilo kad da je živeo. Tako da je inspiracija izuzetna. Nakon što vidi čovek Pantokratora, nema onog momenta kad ga kasnije ponovo vidiš, a čini ti se kao da ga gledaš prvi put. Prožima se duboko, kao da gledaš nešto što nam je ostavljeno da bi nam dalo inspiraciju i snagu bar da prebrodimo vremena kao što su današnja.

Kako je u Holandiji u pogledu pravoslavlja, i šta očekujete od srpskog naroda u ovom teškom vremenu?

Živim već dvadesetčetiri godine vani. Otišao sam u svoje vreme, zbog sila okolnosti, jer nisam mogao da razvijam svoju slobodu u ispovedanju vere, kao i u radu, kao umetnik koji se bavi religioznim temama. Od tog doba do danas se promenilo mnogo, međutim činjenica je da su svi problemi i teškoće došli u vreme koje mi već mirišemo kao početak kraja. Znači da Bog verovatno ne želi da mi kroz ovaj rat nestanemo i da se izgubimo, nego kao drago mu čedo koje je nestašno, bije nas iz ljubavi i zbog ljubavi. Na koncu, dao je da u ovom strašnom vremenu čitav svet o nama govori, makar oni i govorili po đavolskoj pobudi, da smo mi varvarski narod i zao narod koji treba da nestane. To govori sila protivna Bogu i to ne bi trebalo da nas uznemirava. Znači, Gospod nam Sam daje da se u ovim pretposlednjim vremenima, nekako čuje o nama, da se trgnemo, da izdržimo, da dokažemo da nismo sami, da imamo prijatelja na nebu i makar nas svi susedi ostavili, ali oni ipak neće dobiti ovakvu šansu nikada, bez obzira što to možda većina nas nismo ni svesni. Gledajući te medije koji su već toliko godina neprekidno u naponu da nas ocrne i da nas satanizuju, mislim da je prosečna pamet od kućne pomoćnice pa do profesora sva isprana. Malo ljudi zna pravu istinu. Za nas ne bi ni trebalo više da znači mnogo šta ti ljudi misle, jer oni, u stvari, misle onako kako moraju da misle. Jednostavna poruka u tome je: istrajati u ljubavi. Istrajati, jer u trpljenju i veri je spasenje. To nam Sam Otkrivenje Jovanovo kaže. Zapad će dobiti isto ovo što mi sad dobijamo, ali na drugi način. Oni će duhovno tako onemoćati da će kasnije, kad ne budu mogli da dobiju sve što sad dobijaju, da se ubijaju za litru benzina ili za kilogram krompira, iz jednostavnog razloga jer više neće moći da se svedu na one kanale i na ono stanje ekspanzije i euforije u kakvom su sada. Duhovno su potpuno izgubljena krda. Moja je poruka: u trpljenju i veri je spas.

Zahvaljujući Vam na razgovoru, želimo Vam od Gospoda svaku snagu da istrajete u dobru i da se na kraju svi sretnemo pred prestolom Cara Slave, najvećeg Umetnika, Koji nas je stvorio radi večnog i besmrtnog života.

Hvala Vam.

Napomena: Kivot je izrađen i 1996, u leto, donet u Studenicu. Sada su u njemu mošti Sv. Anastasije.

OTAC VOJA I OTAC SAVA

Otac Voja je bio od onih srpskih duhovnika koji su, kadri stići i uteći, na strašnim mestima postojali. Barjaktar, pravi barjaktar, kao prota Mateja, kao po Luka Lazarević, kao pop Karan i pop Bogdan Zimonjić. I drugi, i mnogi. Zato je voleo sveštena lica koja su se dizala, kako bi rekao Hamlet, protiv mora beda da im borbom učine kraj. Takav je bio i jeromonah Sava iz Vaznesenja pod Ovčarom.

Otac Sava Vaznesenjski (shiiguman Sava, rođen kao Zdravko Ćirović 1924. godine u Godačici, preminuo 26. februara 2004. godine) bio je dugogodišnji duhovnik i obnovitelj manastira Vaznesenje pod Ovčarom.

U manastir Vaznesenje došao je 1973. godine i tu je predano radio i svakodnevno služio Svetu Liturgiju. Bio je duhovni sin bogomolničke Srbije Svetog vladike Nikolaja, a cela njegova porodica (otac, majka, brat i dve sestre) takođe se zamonašila.

Odlikovao se velikom jednostavnošću, sozercatelnošću i odbijanjem svakog suvišnog luksuza. Njegove besede su se nastavljale za manastirskom trpezom u duhu ljubavi, pokajanja i brige za sve koji su mu dolazili po utehu. Preminuo je 26. februara 2004. godine (na praznik Svetog Simeona Mirotočivog), posle teške bolesti.

U knjizi o ocu Savi, koju su priredile Ružica i Natalija Pavlović, otac Voja je o poznanstvu sa ovim velikim monahom svedočio:“Ja sam blagodaran i veoma mi je milo da će se svedočenja savremenika i duhovnih čada oca Save, tako skupljena i objedinjena, pojaviti u nekoj formi. U svakom slučaju to će biti jedan mali dug, uzdarje, za jedan ogroman poklon koji nam je otac Sava dao.

Ja oca Savu nisam dugo poznavao. Čuo sam samo po priči odranije. Međutim, pre dve godine, tačnije, 2003, ja sam nameravao i želeo da dođem, s obzirom da mi je moje duhovno čado, Vesna, puno puta pričala o njemu i o Vaznesenju. Ali ja sam osećao da treba na određeni način da se pripremim za taj susret.

Razmišljao sam… Jednom mi se desilo da sam ga sanjao i da treba pred tim starcem, koji je tu, da metanišem. I tako je i bilo. Kada sam došao ovde gde je ova kuća, on je silazio ovamo u onoj čuvenoj okrpljenoj rasi (mantiji). Znao je za mene i oslovio me sa „Gospodine doktore”. (Tako me je vladika Stefan u svoje vreme zvao iako sam se ja s tim davno oprostio).

Ja sam metanisao pred njim. Onda sam imao jedan topli osećaj, kao što sam imao mnogo puta ranije na Svetoj Gori. Ja sam znao puno tih staraca. Znao sam i starca Pajsija i sve sam ih znao. Postoje ti starci koji su dirnuti, koji su na određeni način u tom sazvežđu, u toj duhovnoj liniji sa Izvorom. Oni svi imaju neki svoj određeni naboj koji se oseti odmah, tako da sam ja njega osetio kao da ga znam duže; kao da je to neki starac sa Svete Gore koga sam ja upoznao tek ovde u Srbiji, u ovim gudurama Ovčarsko-kablarske klisure.

Tako je to počelo, spontano, bez mnogo reči. On me je prihvatio, a isto tako sam i ja njega prihvatio, po naboju jedne sile koja je bila između nas. To je bio susret iskren, bez nekih suvišnih reči, i ja sam bio vođen intenzitetom određenih osećaja koji su dominirali u svemu tome. Automatski sam bio privučen, prizvan ili pozvan, da saučestvujem u ovom njegovom radu.

Posle toga smo imali kontakt, onako indirektno, kroz ove moje humanitarne akcije. Sećam se, često sam im donosio određene stvari; pomagao koliko sam mogao i to je bio jedan od načina pomoći. Ali, vremenom sam primetio da u suštini najveća pomoć koju čovek može da pruži, i to ne samo ovde, nego svuda, jeste ta da čovek sam sebe celog dâ Bogu, pa zatim kroz Gospoda da daje na onom mestu na kojem ga Gospod traži; da taj svoj talant umnoži i upotrebi tamo gde se od njega to traži, gde je najveća korist od toga.

I ova služba današnja, kao i neke službe koje su prethodno ovde bile, inspirisane su jednim toplim velikim nabojem energije, pozitivne; jedne divne energije molitvene u ovome svemu što je od ovoga ljutoga kamena isklesano. Kao da je od ovoga ljutoga kamena i on bio. Tesao je u najtežim vremenima. Gurnuo je levo, gurnuo je desno, i tamo i ovamo, dok je ovo, da kažemo, jedno gnezdo molitveno napravio sa svojim posebnim pravilom.

A ljudi su ga shvatali ili ga nisu shvatali. Znam to dobro. Iz moje parohije su dolazile neke žene koje je on, jednostavno, oterao, ali na svoj način. One nisu bile nikada neke vernice. Ali, razumele su ga i nisu bile uvređene. One su, kasnije, tražile uzrok u sebi, u osvrtanju, u ogledavanju za sobom. Nisu se uvredile, već su se pitale zašto ih je to otac Sava oterao: „I’te tamo odakle ste došle!”

A posle, putem, ispraćajući ih, nije bio grub. To je bio ispit…

Kroz taj svoj stav on im je dao jedan određeni zadatak, a to isto tako rade i ovi duhovnici u Svetoj Gori. Imaju, na primer, neki kelioti, pustinjaci koji kažu (kad odeš kod nekoga od njih):

„Pustiću te ovde kod mene, razgovaraću s tobom, ali, idi prvo obiđi sve velike manastire u Svetoj Gori.”

Sad ako imaš smirenje, otići ćeš, ako nemaš, ti nećeš, ili, jednostavno, više nikad nećeš ni doći. Tako da to nije ni bilo važno.

Moje parohijanke su se sve, ipak, vraćale kod oca Save i posle toga su doživele jedno duhovno, da kažem, ovaploćenje svog stradanja. Jer dato im je normalno da spoznaju smirenje. Otac Sava je tom svojom toplinom, neposrednošću i jednim izvornim bogomoljačkim darom proroštva u dugim propovedima, koje su veoma čudne bile, to postizao. Često se pitaš otkud ta energija, kako to dolazi, pa u momentima zasićenja često nismo ni shvatali jednu izuzetnu duhovnu napojenost. Tek kasnije, kad slušate te njegove propovedi koje su duge, i izgledaju rastrgane, vi shvatite kako on to izuzetno povezuje, kako daje jednu celinu svega toga, sa jednom izuzetnom porukom, i sve to tako u jednoj silnoj energiji dok zveče kašike, i ljudi jedu, slušajući besedu starca…

I tako, ostao je jedan amanet nepisani. Predao mi je određenu brigu, za ovo mesto ovde, a sam Gospod zna kako će to da ide dalje. U svakom slučaju veliko i retko mi je zadovoljstvo kad dođem na mesto gde je on bio i gde se još čuje njegov eho.

Danas sam baš obukao njegovo odejanije koje mi je kraće jedno 20 cm, ali nije smetalo da osetim toplinu i izuzetan emocionalni naboj. Danas mi se baš dogodilo 2-3 puta da me je, od tih velikih emocija, odgovora, prosto nešto zagušilo… To je u služenju jedan divan pozitivan osećaj koji ne možeš nigde da kupiš.

Blagodaran sam Gospodu da je postojao takav neko, i da je bio jedan svetionik koji nije otišao i koji još uvek ima svoju decu.“

Lepo su se slagali jer su obojica bili ljudi od ognja i nisu smatrali da biti smiren znači biti tunjav. Otac Sava je veoma voleo oca Voju zato što je on kao sveštenik duhovno opsluživao naše stradalnike u Haškom tribunalu, toj nepravdi nad nepravdama, i što je imao divan glas. Stari srpski kaluđer je često govorio:“Što ja volim dobre pojce! I kad pevac dobro peva, ja ga kupujem, ne pitam za cenu!“

I otac Sava i otac Voja bili su na strani svog mnogstradalnog naroda. Gone nas, govorio je otac Sava, zato što smo pravoslavni: „Vidite kako nas gone neprijatelji, i Božiji i naši; to su neprijatelji nas, Slovena, kao nacije, i naše vere pravoslavne; to su neprijatelji. Oni nas ne vole i kao naciju, za našu hrabrost, za našu trezvenost, za naše poštenje, za našu valjanost; oni nas ne vole, zavide nam. Pa nas zato gone, zato bi radi bili da ne postojimo.

Oni su neprijatelji Božiji i neprijatelji naši. Al’ Bog nam čini dobro preko njih, ne da nam da buktimo, ne da nam onaka izobilja, ne da nam da rasipamo. (Rasipali smo sve; naš narod je sve bacao, i mrsno i posno, u kontinjere [kontejnere, nap. prir.], puni su bili pečenih kokošaka, gibanica i torti. Para je imao svaki kolko hoće, i više nego što mu treba. Al’ Bog je sad dao da budemo bolji ljudi, da budemo bolji domaćini, da malo pazimo za sutra, da imamo sutra i prekosutra, da ima naše potomstvo ušteđeno od svojih roditelja; da imaju brigu zbrinutu od svojih roditelja – to je nama Bog dao. )

I dao nam je Bog da im se ne svetimo, jer oni su nas mnogo uvredili, teško su nas uvredili, i vređaju nas ceo vek. Osamsto hiljada u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini pobijeno je Srba, maljevima”.

Borba protiv jeretičkog Zapada vodi se da bismo dušu sačuvali. Otac Sava je govorio: „Lako bi mi mogli da se Zapadu predamo; ali šta da predamo, ko su oni? Pa kakav je to svet, pa zar oni da nam budu učitelji? Sačuvaj Bože! Stepinac da nam bude učitelj? Pa oni sutra se spremaju da pobede ceo svet. Posle, ako bi nas nestalo, oni bi posle između sebe krvili se; tamo vodi bezakonje, tamo vodi pogana vera, i ljudi koji žive po svojim ćefovima. I zar oni da nam (učitelji) budu? Ne možemo mi to! Nećemo mi to. Mi hoćemo da živimo uza svetinju, hteli mi – ne hteli, naša volja sama se istakne; namesti to Bog, da ti ne mož’ da se odrekneš ni vere, ni svetaca, ni svetinje; ne da Bog u tvoje biće, osećanje ne da Bog tako kako je ono njihovo”.

Tako je i otac Voja osećao. Znao je da je njegov narod grešan, ali i pokajnički, i da za njega ima nade dpk god se kaje. Pokajanje – duši radovanje. Dok god plačemo, ima nade, one hristonosne, da ćemo se i nasmejati.

NA STRAŽI SAMOISTOVETNOSTI

Protojerej-stavrofor Vojislav Bilbija posvetio je svoj višedecenijski pastirski i misionarski rad očuvanju samoistovtnosti Srba na Zapadu, kritikujući zapadnjački materijalizam i duhovnu hladnoću, dok je istovremeno pozivao Srbe na duhovno buđenje i otrežnjenje. Kao dugogodišnji starešina roterdamske parohije u Holandiji i duhovnik srpskih zatočenika u Haškom tribunalu, otac Voja je imao jedinstven uvid u život srpskog naroda izvan matice i njegov odnos sa zapadnim svetom.

Otac Voja je često upozoravao na opasnost od gubljenja srpskog duhovnog pečata i tradicije u dijaspori.

Živeći u Holandiji od 1969. godine, primetio je kako zapadni sistem vrednosti, okrenut isključivo materijalizmu, konzumerizmu i individualizmu, polako potiskuje hrišćanske vrline kod pravoslavnih Srba.

Kroz svoje pastirske pouke, posebno se obraćao roditeljima koji podižu decu na Zapadu: najmlađima treba objasniti razliku među komercijalizovanih praznika koji dolaze sa Zapada i istinske, žrtvene pravoslavne ljubavi i tradicije, kako ne bi postali otuđeni od svojih korena.

Kao duhovnik koji je godinama redovno posećivao, ispovedao i pričešćivao srpske zatvorenike u Sheveningenu, otac Voja je iz prve ruke svedočio delovanju zapadne institucionalne pravde. Nasuprot tome, on je zatvorenicima nudio jedinu utehu u koju je verovao – Božiju pravdu.

Smatrao je da su mnogi Srbi tek u teškim zatvorskim okolnostima, pod pritiskom zapadnog suda, uspeli da pronađu istinsku veru, pokajanje i svoj identitet koji su u slobodnom svetu često zanemarivali.

Često je naglašavao da Srbi u matici ne cene dovoljno ono što imaju – svoju zemlju, svetinje i duhovnu slobodu. Dok naši ljudi neretko idealizuju Zapad i hrle ka njemu, otac Voja je poručivao da se tamo identitet lako gubi i da prave vrednosti leže u očuvanju sopstvenog pravoslavnog nasleđa i međusobnoj hrišćanskoj solidarnosti.

Otac Vojislav Bilbija je Srbe na Zapadu video kao čuvare jednog teškog, ali svetog puta. Svedočio je da je lepo, ali teško, biti Srbin, pri čemu je upravo borba da se ostane svoj i sačuva vera u okruženju koje neguje potpuno drugačije vrednosti ona borba koju svaki Srbin treba i mora da vodi.

O PUTU OVDAŠNjEM I TAMOŠNjEM

Umetnost oca Vojislava Bilbije počinjala je tvarju, a plamsavim putem hitala ka Tvorcu. Počinjala je od drveta, kamena, stakla, zlata i srebra, a ulivala se u Nebeski Jerusalim, Grad kome je svetiljka Jagnje.

I to je bilo i prirodno i natprirodno.

I ovdašnje i tamošnje.

Jer, kako kaže naš filosof Vladimir Medenica, prvi čin umetnosti bio je molitveni, vertikalni položaj čoveka. Čovek nije samo proizvod prirode, nego i biće koje samo sebe izgrađuje. Uspravljanje je zato više od biološke činjenice: ono je ustanak, prvi znak slobode i prvi umetnički čin. Ali kada se taj vertikalni položaj pretvori u stražarski, u borbeni, u svetovni odnos prema svetu, nastaje svetovna umetnost.

Umetnost nije samo delo čoveka, niti samo odnos čoveka i Boga. Njen pravi subjekt je trojičan: Bog, čovek i priroda. Priroda u svom palom stanju „stenje i muči se”, ali u njoj i dalje postoji mogućnost lepote. Ipak, prirodna lepota je nedovršena. Ona traži čoveka kao saradnika Božije volje. Zato je zadatak čoveka da slepe sile prirode preobražava. Umetnost u tom ključu nije dekoracija, nije zabava, nije „umetnost radi umetnosti”, nego obrazac budućeg preobražaja sveta.

Najviši zadatak umetnosti jeste stvaranje vaseljenskog duhovnog organizma, odnosno preobraženog kosmosa. Umetnost ne treba da proizvodi „mrtva podobija”, već da teži živoj realnosti svih vaskrslih pokolenja. Stvarna umetnost žudi za činom, za vaploćenjem, za životom kao umetničkim delom. Zato je pravoslavni hram kao najdublji model sinteze umetnosti: u njemu su slika, pojanje, reč, obred, prostor, telo, zajednica i pričešće ujedinjeni u jedno živo delo. Hram je predukus vaseljene kao budućeg hrama, a crkvena umetnost služi životu u njegovoj najpunijoj mogućnosti.

Umetnost nije samo lepota odvojena od istine i dobra. Ako se lepota izdvoji od punote ličnosti, ona postaje mrtva. Velika umetnost nastaje u bogočovečanskoj sferi i prima se srcem, ne samo razumom ili čulima. Srce je mesto gde se harmonizuju razum, čula, volja, ljubav, viđenje sveta. Zato su i stvaralac i primalac velike umetnosti, u izvesnom smislu, saborne ličnosti: oni učestvuju u istoj punoti.

Na tom uzvišenom putu bio je sveštenik Vojislav Bilbija, koji nas je, u svom srcu i na svojim rukama, nosio ka Hristu, Uzdanici našoj, Kome se sveštenik na kraju Liturgije obraća sa “Slava Tebi, Hriste Bože, Uzdanico naša, slava Tebi!“ Sada je naša dužnost da se molimo za njegovu dušu na putu ka Onome Koji nas je podigao u nevečernju svetlost Ljubavi i Smisla.

Dragi oče Vojo, oprosti i blagoslovi! Neka Ti bude laka sveta zemlja studenička, u kojoj ćeš počivati do sveopšteg vaskrsenja iz mrtvih.

Ili, rečima naše narodne pesme, veliki narodniče srpski:

Bog mu dao u raju naselje,

Nama, braćo, radost i veselje!