IGUMAN DAMASKIN ORLOVSKI: 1937 je godina svedočenja Hrista

8. avgusta 1937. godine počela su masovna pogubljenja na strelištu Butovo. Na 75. godišnjicu ovog tragičnog događaja, nudimo vam intervju sa igumanom Damaskinom (Orlovskim), istoričarem i hagiografom, sekretarom Sinodalne komisije za kanonizaciju svetih i autorom višetomne publikacije „Mučenici, ispovednici i asketi pobožnosti Ruske pravoslavne crkve dvadesetog veka“.

POSEBNA GODINA

– Oče Damaskine, bilo je mnogo strašnih godina, svaka sa svojim jedinstvenim užasima, tokom godina represije. Ali 1937. je bila posebna godina. Da li je to bio broj i surovost represija? Ili je to bilo nešto sasvim drugo?

– Da, 1937. je bila posebna godina. Pre svega, naravno, po broju i obimu represija. Ako je od 1921. do 1940. godine 3.080.574 ljudi osuđeno za takozvane „kontrarevolucionarne zločine“, onda je samo 1937. godine 790.665 ljudi uhapšeno po ozloglašenom Članu 58. I, naravno, ta godina je bila posebno brutalna u pogledu represija. Ogroman broj ljudi uhapšenih odjednom i skraćeni periodi istrage praćeni su u mnogim slučajevima mučnim zatvorskim uslovima, koji su se svodili na razne vrste mučenja, sa batinanjem tokom istrage i raznim pretnjama. Naravno, ne možemo tvrditi da je tortura primenjena protiv svih ovih stotina hiljada ljudi. U mnogim slučajevima, istražitelji su se ograničavali na iskaze svedoka koji su inkriminisali pojedinca, a istražitelj je uvek mogao da napiše da optuženi nije priznao krivicu, već da je inkriminisan iskazom svedoka. Za pojednostavljena „suđenja“, koristeći trojke unutar odeljenja NKVD-a, koje su preispitivale slučajeve po spisku, ovaj postupak je bio sasvim dovoljan. To su bile objektivne spoljašnje karakteristike 1937. godine – brutalnost vlasti prema sopstvenom narodu – veliki broj hapšenja, istraga koja je kršila sve zakonske norme i krajnje „pojednostavljeno“ suđenje. Ali za pojedinca, zaista zastrašujući aspekt bio je to što gotovo niko od uhapšenih nije ni zamišljao da je tako nešto moguće. Tokom godina sovjetske vlasti, pošto su već bili jednom ili dvaput uhapšeni, ljudi su se navikli na ideju da je to stil upravljanja zemljom novog režima – hapšenje, izricanje kazne, puštanje na slobodu posle određenog perioda, kratak period slobode, još hapšenja, izricanje kazne i tako dalje, bez kraja. Ljudi nisu mogli da zamisle da će doći godišnjica boljševičke revolucije, obeležena masovnim pogubljenjima, sa svim uhapšenima podeljenim u dve kategorije: 1. – oni koji će biti streljani; 2. – oni koji će biti osuđeni na deset godina zatvora, a ako prežive, onda ponovo prognani posle deset godina, o čemu žrtve, naravno, nisu imale pojma. Šta je ovo značilo za čoveka, a posebno za hrišćanina, za koga je pojam smrti neraskidivo povezan sa pojmom pokajanja? Osoba uhapšena 1937. godine morala se pripremiti ne za život, niti za to kako će živeti u zatvoru nakon kazne, već za smrt. Najstrašnije je biti osuđen na nasilnu smrt, a da to ni ne znaš. To je ponekad dovodilo do kukavičluka i nekih dogovora sa istražiteljima: ljudi su očekivali da će živeti, ali su uskoro bili osuđeni na smrt. Šta je čovek morao da doživi kada je za to saznao pola sata pre smrti, i više se ništa nije moglo učiniti?! Za hrišćanina je ovo lekcija: na zemlji se čovek mora pripremiti ne za život, već za smrt. Većina uhapšenih te godine osuđena je na smrt odmah po hapšenju, a ostalo im je samo vreme da se pripreme za smrt - ponekad samo nedelju dana od dana hapšenja, ponekad mesec ili dva. Ali oni to nisu znali. Strašno je što im je vreme za pokajanje bilo oduzimano. Istovremeno, mora se reći da je ova godina, koja je skoro okončala fizičko postojanje Crkve u Rusiji, umnožila broj njenih svetitelja.

POPIS KAO UVOD U STRELjANjA

- U predgovoru trećeg tomu vašeg dela od sedam tomova, pišete da su represije iz 1937. povezane sa rezultatima popisa stanovništva SSSR-a sprovedenog početkom 1937. Molim vas, recite nam, čitaocima, o rezultatima ovog popisa i kako se oni odnose na represije.

– Već 1935. godine, Staljin i sekretari Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije (boljševika), A.A. Andrejev i N.I. Ježov, koji će organizovati represije 1937. godine, saznali su da antireligiozna politika koja se sprovodi u zemlji ima malo uspeha. Na primer, u Ivanovskoj oblasti bilo je 2.500 sveštenika na 2.000 molitvenih objekata, dok je u Gorkoj oblasti bilo do 1.500 molitvenih objekata i više od 1.500 sveštenika. A širom zemlje, prema vladinim proračunima, bilo je ne manje od 25.000 molitvenih objekata (1914. godine bilo je do 50.000 crkava). Početkom 1937. godine, na Staljinovu inicijativu, sproveden je svesavezni popis stanovništva, u koji je sam Staljin uključio pitanje o članstvu u društvenim grupama, a posebno, takozvanim „sveštenstvu“, kao i pitanje o veroispovesti. Od 98,4 miliona ljudi starijih od 16 godina koji su odgovorili na ovo pitanje, 55,3 miliona se izjasnilo kao vernici, nevernika – 42,2 miliona, a onih koji nisu odgovorili na ovo pitanje – 0,9 miliona. Od vernika, ogromna većina – 41,6 miliona – izjasnila se kao pravoslavni. Popis stanovništva je svedočio o neuspehu plana uništenja religije kroz antireligijsku propagandu i „meko nasilje“ – logore i progonstvo. Novi plan obračuna je počeo da se sprovodi kroz teror 1937. godine.

DRUG „ČELIČNI“ I PROGONI CRKVE

– U našem razgovoru ne možemo a da se ne dotaknemo ličnosti J.V. Staljina. Molim vas, recite nam, oče Damaskin, kakvi dokazi postoje o njegovoj ličnoj inicijativi u uništavanju Crkve u našoj zemlji tokom 1930-ih?

Čak i pod Lenjinom, 1922. godine, kada je Moskovski revolucionarni tribunal osudio sveštenike koji su bili potpuno nevini za bilo kakav zločin protiv sovjetskog režima na gotovo smrtnu kaznu, a njihovu sudbinu je odlučivao Politbiro, upravo je Staljin, šaljući dopis svim članovima Politbiroa, napisao: „Lično glasam protiv poništavanja odluke suda“, tj. za smrtnu kaznu. I u svim slučajevima gde je Politbiro odlučivao o sudbini sveštenstva, Staljin se uvek zalagao za streljanje.

20. maja 1937. godine, Staljin je, preko Maljenkova, naredio raspravu o predlogu za ukidanje crkvenih „dvadesetica“ ( dvadeset građana čija inicijativa je omogućavala postojanje crkvene opštine, nap.prir.) i upravnih tela crkvenih parohija, što se moglo učiniti samo ako bi parohije prestale da postoje. Kao odgovor na ovaj predlog, 26. maja, šef NKVD-a N.I. Ježov je predložio potpuno ukidanje tada postojećeg zakonodavstva o religioznom kultu i stvaranje komisije pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije (boljševika) za izradu novog zakona. A Staljin, praktičan čovek koji nije voleo prekomernu papirologiju, 3. jula 1937. godine, poslao je Ježovu i svim sekretarima regionalnih i teritorijalnih komiteta i Centralnog komiteta nacionalnih komunističkih partija jednostavan i kratak nalog: u roku od pet dana dostaviti „Centralnom komitetu sastav trojki, kao i broj onih koji podležu streljanju, kao i broj onih koji podležu progonu“. Dana 30. jula usvojena je operativna naredba NKVD-a br. 00447, kojom je postavljen „zadatak nemilosrdnog gnječenja cele bande antisovjetskih elemenata“. Među njima su bili, po terminologiji tadašnjih vlasti, „crkvenjaci“. Tako je, sa Staljinovim potpisom, počeo teror 1937. godine. Do kraja terora, od 25.000 crkava ostalo ih je samo 1.277, i nije poznato da li su se u njima održavale službe. Gubici iz 1937. godine za Crkvu i narod u celini pokazali su se nepopravljivim, i nije poznato da li će se šteta koju je Staljin naneo Crkvi ikada popraviti.

1943. GODINA

– Da li je Staljinova promena politike prema Crkvi koja se dogodila 1943. godine bila samo taktički potez?

Što se tiče promene politike prema Crkvi posle 1943. godine, ova promena je težila jednom cilju: korišćenju Crkve od strane države u njenim spoljnopolitičkim aktivnostima. Shodno tome, prestala je besna antireligiozna propaganda. Ali crkve su se i dalje zatvarale, kao i ranije, uz Staljinovo znanje i kontrolu. Konkretno, „u skladu sa Rezolucijom br. 1643-48/s Saveta narodnih komesara SSSR-a od 1. decembra 1944. godine, (...) javne zgrade koje su verske zajednice zauzele tokom okupacije kao bogomolje su konfiskovane, pri čemu se podrazumeva da će ove zgrade biti vraćene sovjetskim vlastima“. U pitanju su bile crkve koje su nakon njihovog zatvaranja 1930-ih predate kolhoznim imanjima. Tokom nemačke okupacije, vernici su ih vratili u prvobitno stanje kako bi se mogle koristiti za crkvene službe. Do 1. oktobra 1949. godine konfiskovano je 1.150 od 1.701 zgrade. Staljin je pažljivo pratio ovaj proces, o čemu svedoče njegove beleške na dokumentima. Šef Ministarstva državne bezbednosti ga je redovno izveštavao o hapšenjima sveštenstva i laika. Na primer, poznato je da je od 1. januara 1947. do 1. juna 1948. godine u Sovjetskom Savezu uhapšeno 679 pravoslavnih sveštenika. Od 1. oktobra 1949. godine, 3.523 sveštenika je bilo zatvoreno u logorima. To je bila politika države koju je vodio Staljin prema Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi tokom tih godina.

DIOKLECIJANA ZA SVECA?

- A kakav je vaš stav prema poštovanju Staljina u Crkvi?

Ruski narod je skoro uvek bio u opoziciji prema postojećim vlastima. Nisu voleli samodržavnu monarhiju, koja je u svom stilu upravljanja nosila elemente nemačke birokratije. Zamenila ju je komunistička diktatura. Čak i u svom oslabljenom obliku pre svog sloma, komunistička diktatura je izazivala opravdane proteste. Zamenio ju je novi oblik, koji ruski narod uglavnom doživljava kao strani. I ovaj oblik ruski narod sada smatra iscrpljenim. A pošto više nema političkih modela u svetu koje bi se mogle pozajmiti, nosili smo stranu odeću, skidali je i opet oblačili, i nijedna nam ne odgovara, neki vernici, osvrćući se unazad u potrazi za idealom, vraćaju Staljina iz prošlosti kao „politički ideal“. Ali takav pristup je opasan. Umesto da istražujemo, razmišljamo i na kraju tražimo razloge zašto smo imali problema u prošlosti, i da nepristrasno proučavamo našu istoriju, mi više volimo da se ponovo bezdušno poklonimo mrtvom političkom sistemu, u ovom slučaju, Staljinovoj diktaturi. Lako je pokloniti se političkom idolu kada je on u dalekoj prošlosti, ali nije bilo lako živeti u to doba. Ako se zapitamo da li su vernici koji su živeli u 1930-im bili zadovoljni Staljinom, lako možemo odgovoriti da niko normalan ne bi tada, dok su svojim mrtvim telima punili rovove poligona Butovo ili čekali hapšenje, rekao da je zadovoljan diktatorom. Takođe je dobro poznata činjenica da je upravo crkvena zajednica oklevala tokom Drugog svetskog rata, nesigurna koju diktaturu da izabere. Birajući, čak i verbalno, Staljina kao politički ideal – čoveka koji je doneo patnju milionima ljudi, uključujući i vernike –solidarni smo ne sa onima koji su patili, već sa onima koji su nanosili patnju. Ne mogu da se setim nijednog drugog razloga za ovu čudnu staljinofiliju osim nespremnosti da se razmišlja o prošlosti, o tragičnoj istoriji naše zemlje. Ali sada nije vreme za traženje političke šeme ili ljudskog ideala, jer mi već imamo ideal – Gospoda. Nastupilo je vreme za rad i razmišljanje, možda najteži posao za savremenog čoveka, jer smo predugo učili da ne razmišljamo.

ISPOVEDNICI VERE

- Oče Damaskine, bili ste svedok hiljada istražnih slučajeva, bili ste svedok hiljada tragičnih ljudskih sudbina. Molim vas, recite nam o onim slučajevima kada vam je ispovedanje vere u Hrista najživlje ostalo u sećanju.

– Ovo je, naravno, arhiepiskop Permski i Kungurski Andronik (Nikoljski), koji je izgradio crkvu uprkos nemilosrdnom progonu. Stojeći pred svojim grobom i znajući da će biti živ sahranjen, on je čuvao mir, dubok molitveni stav i dobronamernost prema svojim ubicama.

Sami progonitelji su kasnije sa strahom i zaprepašćenjem svedočili o njegovom herojstvu. I arhiepiskop Varsanufije (Lebedev), episkop Kirilovski, koji je hrabro hodao svojim slavnim putem do Golgote. Samo su drevni mučenici mogli reći pred smrt: „Ne plašim se nasilne smrti, ali se ne usuđujem da pomislim da bi me Gospod smatrao dostojnim mučeništva.“ A gledajući mesto mučenja, mogli su primetiti da sveštenik mora ići u smrt bez straha, sa radošću, kao na svadbenu gozbu. I Hionija Arhangelskaja, majka osamnaestoro dece sa svojim mužem (svetim mučenikom Tihonom, pogubljenim u oktobru 1937. godine), nije se plašila patnje kada je došlo vreme, već je hrabro pratila svog muža sveštenika u zatvor. U zatvoru je uspela da održi mir i veru, prihvatajući svoje zatočeništvo sa krajnjim smirenjem, i kao odgovor na pretnju istražitelja, rekla je: „Kako želite. Ali ja sam živela, grešila i moram da snosim kaznu za svoje grehe.“

-Šta biste nam mogli reći o slučajevima odricanja od Hrista? Koliko često su se dešavali? Da li znate za neke slučajeve naknadnog pokajanja nakon odricanja?

Hrišćani u Sovjetskoj Rusiji 20. veka živeli su u uslovima donekle drugačijim od onih drevnih mučenika u Rimskom carstvu. Sovjetski Savez je imao ustav koji je proglašavao slobodu za upražnjavanje bilo koje religije. Zato su sovjetski islednici mogli da muče ljude, pitajući ih o veri, ali ne beležeći to u zapisnike. U tim godinama, bezbožne vlasti su želele od ljudi više od verbalnog odricanja - želeli su da sarađuju sa njima u praksi, da potvrde svoje bezbožništvo na delima. Da li se sećamo Aleksandra Vvedenskog, bivšeg protojereja koji je poslao u smrt mitropolita Venijamina (Kazanskog) Petrogradskog, i njegove saborce u ratu protiv Crkve? Zar nam nije jasno da su se oni odrekli Hrista? Ili Mihaila Galkina, bivšeg protojereja koji se borio protiv Crkve pod pseudonimom Gorev? Tokom tih godina poruge za Crkvu, njihovi spiskovi su obilno objavljivani u novinama. Otvaramo ih i čitamo: Akiličev, sveštenik koji je služio u crkvi 23 godine; Barminski, sveštenik; Bestužev, đakon; Bogoslovski, sveštenik; Vinogradov, sveštenik; Vostokov, đakon; Delfoncev, đakon; Znamenski, sveštenik; Kirejev, sveštenik; Korjakin, đakon; Krilov, đakon; Lebedev, protojerej; Maligin, sveštenik; Nevski, sveštenik; Speranski, sveštenik; Troicki, sveštenik; Šepetov, sveštenik; i tako dalje, sa naznačenim punim imenima, patronimima i mestom službe. Naravno, bilo je i onih koji su se vratili crkvenoj službi, ali se taj povratak dešavao pod budnim okom nadležnih vlasti, tako da se ne može u potpunosti nazvati pokajanjem, kao što je to bio slučaj u stara vremena. Ali bilo je i slučajeva kada se sveštenik, iz kukavičluka pristajući da izda svoju braću, kasnije pokajao. Ostali su, bar ponegde, pisani dokazi o njegovom pokajanju. Arhiđakon Nikolaj Tohtujev, napravivši takav izbor, napisao je šefu lokalnog NKVD-a: „Građanine načelniče!.. Ono što zahtevate od mene, ne mogu da učinim... Iako sam porodični čovek, ali da bih bio čist pred Bogom, ostavljaam svoju porodicu Boga radi... Jača me i ohrabruje duhom Onaj za Koga ću ići da stradam, i siguran sam da me On neće ostaviti do poslednjeg daha, ako Mu budem veran, i svi moramo položiti račun kako smo živeli na zemlji... I ne mogu vam služiti kako želite, i pred Bogom grešiti svoju dušu. Zato želim da se očistim kroz stradanje...“

Arhiđakon Nikolaj je poslat u koncentracioni logor i umro je u zatvoru.

MNOGI I MNOGI

- Oče Damaskine, među mučenicima iz 1937. godine blistaju ličnosti poput mitropolita Petra (Poljanskog), mitropolita Kirila (Smirnova) i mitropolita Serafima (Čičagova). Ali možda, po vašem mišljenju, postoji još neko ko nesumnjivo zaslužuje pažnju, ali je nezasluženo zaboravljen, iako proslavljen od strane Crkve?

- Ima dosta onih za koje možemo reći da su to ljudi svetog života, koji su pokazali postojanost i nepokolebljivost u svom ispovedanju i hrabrost u mučeništvu, ali čijim životima nije posvećena dovoljna pažnja. Pored onih koje sam već pomenuo, mogu se pomenuti i sledeći: sveštenomučenik Tadej (Uspenski), arhiepiskop tverski, podvižnik od mladosti i čovek svetog života, besprekoran u svemu. Hrišćanin u svim pogledima i okolnostima, najskromniji episkop Ruske Crkve tih godina. Sveštenomučenik Petar (Zverev), arhiepiskop Voronješki, arhipastir-asketa. Sveštenomučenik Jovan Vostorgov, koji je za svog života učinio za Crkvu onoliko koliko su mogle da učine stotine pojedinaca i desetine crkvenih institucija. Mučenica Tatjana Grimblit, koja je učinila dobro mnogim arhipastirima i pastirima Ruske Crkve. I blažena Nina Kuznjecova, podvižnica i mučenica.

Jeromonah Teodor Bogojavlenski, sveti mučenik prikazan na slici P. Korina „Prominuće Rusije“, čiji dokumenti iz istrage pokazuju da nijedna istraga ne može ništa učiniti osobi protiv njene volje, a istražitelji ne mogu sastavljati zapisnike o ispitivanju koji ne odgovaraju onome na šta je osoba pristala – mogu jednostavno odbiti da ih potpišu. Blažena Matrona Beljakova, podvižnica iz Anemnjaseva i ispovednica, čiji se hrišćanski podvig može uporediti samo sa podvigom drevnih asketa. Bila je slepa – i istražitelj je mogao da napiše šta god je hteo u zapisniku o ispitivanju, a poslušni svedoci su mogli da ga potpišu, ali se to nije dogodilo. Nespretno napisani, ali u suštini tačni, ostali su u izveštaju o saslušanju. Tu je i protojerej Nikolaj Lebedev, koji je mnogo pre revolucije preduzeo podvig borbe protiv poroka pijanstva i osnovao prihvatilište za decu bez roditeljskog staranja – pod sovjetskom vlašću postao je ispovednik i umro u izgnanstvu. Tu je protojerej Jovan Steblin-Kamenski, sveti mučenik koji je svoje zatočeništvo u koncentracionom logoru Solovecki doživeo kao blagosloveni prostor za svoju dušu. I mnogi, mnogi drugi. Svi oni zaslužuju pažnju vernika, a u hramu službe i štampanje njihovih imena podebljanim slovima u crkvenom kalendaru, makar samo kao podsetnik na to. I, pre svega, uglavnom zato što su njihova herojska dela i njihove molitve važni za celu Rusku Crkvu.

NEKANONIZOVANI SVETI

Postoje slučajevi kada određeni sveti mučenik nije proslavljen, ali nesumnjivo uživa najdublje poštovanje – na primer, episkop Teodor (Pozdejevski) ili episkop Arsenije (Žadanovski). (Oni su takođe mučenici iz 1937. godine.) Molim vas, objasnite zašto nas ne bi trebalo da uznemirava činjenica da takve osobe nisu proslavljene.

Verovatno nas ovo uznemirava zato što mišljenje Sinodske komisije i odluku Svetog sinoda da se ime osobe uvrsti u kalendar doživljavamo kao neku vrstu presude, a njihovo neuključivanje kao kaznu. Ali to je potpuno netačno. Komisija razmatra samo dokumentovane prepreke za kanonizaciju u skladu sa kriterijumima koje je Crkva prihvatila. Međutim, postoji mnogo svetaca, podvižnika pobožnosti i crkvenih učenjaka koji su se mnogo trudili za dobro Crkve, a njihova imena nisu uključena u kalendar, i mi imamo koristi od njihovih dela. I to nas ne uznemirava. Ne bi trebalo da nas uznemirava ni u ovom slučaju.

NEOPHODNOST MUČENIKA

– Šta mislite da je neophodno da bi poštovanje novih mučenika postalo hitna potreba za naše pravoslavne sunarodnike?

– Potrebno je da čitamo o njima, proučavamo njihove živote, upoređujemo sopstvene živote sa njima, upoređujemo ono što je nama važno i suštinsko za nas sa onim što je bilo važno i suštinsko za mučenike. Da li živimo po istim vrednostima kao i oni, da li smo posvećeni ostvarivanju sličnih ciljeva? Važno je uporediti njih i nas, pre svega zato što im njihovi progonitelji često nisu ostavljali ništa osim vere u Hrista. Bili su lišeni svega, a ipak nas mogu obogatiti na mnogo načina. Ako govorimo o praktičnom načinu da se ostvari poštovanje novih mučenika, onda su nam, pored pojedinačnih žitija novih mučenika koja se trenutno objavljuju, verovatno potrebna poglavlja posvećena njima u udžbenicima i antologijama.

Pravda