Priredio Vladimir Dimitrijević
ŠTA SE DESILO?
Uloga Carigradske – danas sasvim antivaseljenske – patrijaršije u stvaranju i legalizaciji crkvenog raskola u Ukrajini ključna je. Događaji iz 2018. i 2019. godine doveli su do najvećeg raskola u savremenom pravoslavlju, čime su trajno narušeni odnosi između Carigrada i Ruske pravoslavne crkve (RPC), ali i podeljene ostale pomesne pravoslavne Crkve. Glavni potezi i uloga Fanara u ovom procesu obuhvataju sledeće kanonske i političke korake:
U oktobru 2018. godine, Sinod Carigradske patrijaršije jednostrano je ukinuo odluku (akt) iz 1686. godine. Tim istorijskim aktom je Kijevska mitropolija predata pod jurisdikciju Moskovske patrijaršije. Ovim potezom Carigrad je proglasio Ukrajinu za svoju „kanonsku teritoriju”, osporavajući RPC pravo nad tim prostorom koje je trajalo više od tri veka.
Carigradska patrijaršija je ukinula kanonske sankcije i rehabilitovala vođe dotadašnjih nepriznatih raskolničkih struktura u Ukrajini: Filareta Denisenka (samoproglašenog patrijarha „Kijevskog patrijarhata”), kogaje RPC prethodno anatemisala i Makarija Maletiča (vođu „Ukrajinske autokefalne pravoslavne crkve”). Oni su primljeni u evharistijsko opštenje bez pokajanja u matičnoj Crkvi (RPC). Carigrad je ovo opravdao svojim navodnim ekskluzivnim „pravom apelacije” (suđenja u najvišoj instanci za celokupno pravoslavlje).
U decembru 2018. godine, pod pokroviteljstvom tadašnjeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka i u prisustvu carigradskih egzaraha, održan je tzv. „Sabor ujedinjenja”. Na njemu je od dve dotadašnje raskolničke grupe formirana nova organizacija – Pravoslavna crkva Ukrajine (PCU).Jedina međunarodno priznata kanonska crkva u zemlji do tada – Ukrajinska pravoslavna crkva (Moskovskog patrijarhata) – odbila je da učestvuje u ovom saboru.
Patrijarh Vartolomej je 5. januara 2019. godine potpisao i uručio Tomos o autokefalnosti novostvorenoj PCU. Tim činom je Carigrad formalno i jednostrano legalizovao bezakonike, koji su anatemisani i na nebu i na zemlji.
Krvavi progon pravoslavnih hrišćana Crkve Božje na Ukrajini traje, a, kako rekosmo, ne bi ga bilo da Juda sa Fanara, carigradski patrijarh Vartolomej, nije priznao ukrajinske ne raskolnike, nego razbojnike, čiji vođa, samozvani Epifanije, a inače samo građanin Dumenko, nema čak ni hirotoniju. Krv pravoslavnih kaplje sa ruku Vartolomeja, čija sudbina će, ako se ne pokaje, biti strašna: jer ukrajinske ustaše ne bi mogle da čine ovo što čine da njihovo ludilo nije legalizovao istočni papa u pokušaju.
Ruski episkop vladikavkaski i alanski Leonid zapisao je još na početku nesreće koja je snašla pravoslavni svet:“Ako govorimo o autokefalnosti „Pravoslavne crkve Ukrajine“ proglašene 2018. godine eklatantnim kršenjem crkvenih kanona, onda je to od starta politički projekat s ciljem da se oslabi Ruska pravoslavna crkva, da se rasparča svetsko Pravoslavlje i dalja podela naroda Rusije i Ukrajine. U ovom projektu direktnu i vodeću ulogu preuzeo je carigradski patrijarh Vartolomej, koji se oslanjao i nastavlja da se oslanja na strukture američke državne vlasti. O tome su javno svedočili ambasadori Sjedinjenih Američkih Država, posebno Grčke i Ukrajine, i druga lica, među kojima je Sem Braunbek, američki ambasador za verske slobode. U svojim zvaničnim izjavama o tome je govorio i američki državni sekretar Majk Pompeo. Stoga, ako ovo posmatramo kao čisto crkveno pitanje, znači da zatvaramo oči pred potpuno očiglednom stvarnošću.
Kratkoročno, ovaj projekat može postići neke taktičke rezultate. Na primer, da ukrajinske raskolnike prizna ova ili ona Pomesna pravoslavna crkva ili njen poglavar. Međutim, dugoročno, cilj projekta je uništavanje Pravoslavlja. Pobede, koje sada shvatamo kao takve, dostizaćemo po previsokoj ceni. A gorke posledice raskola koji se sada odvija tokom niza godina, možda i decenija, uticaće na život čitave Pravoslavne crkve.
Zaista, danas Carigradska patrijaršija već počinje da ubira plodove svoje kratkovide politike. U julu 2020. turske vlasti su, uprkos neslaganju svetske zajednice, odlučile da promene status hrama Svete Sofije u Carigradu i pretvore ga u džamiju. Sveti sinod Ruske pravoslavne crkve izrazio je duboko žaljenje u vezi s tim. U izjavi je posebno rečeno: „Obraćajući se bratskim Pomesnim crkvama, sa posebnom žalošću primećujemo da pravoslavni svet dočekuje tako mračan događaj za Svetu pravoslavnu crkvu podeljen, što predstavlja direktnu posledicu antikanonske legalizacije raskola u Ukrajini, koja je oslabila naše mogućnosti da se zajedno suočavamo sa novim duhovnim pretnjama i civilizacijskim izazovima. Sada, u eri rastuće hrišćanofobije i sve većeg pritiska sekularnog društva na Crkvu, potrebno nam je veće jedinstvo nego ranije. Pozivamo bratske Pomesne crkve da zajedno, u duhu mira i ljubavi prema Hristu, tražimo izlaz iz krize“.
Izražavam nadu da neće dugo trajati raskol u svetskom Pravoslavlju, koji su pokrenule spoljne političke snage neprijateljski nastrojene prema Crkvi Hristovoj. Danas svi moramo da zastanemo, ozbiljno razmislimo o tome šta se dešava i ne delujemo po nalogu prekomorskih zvaničnika, već kako nam sugerišu Sveti Duh, naša hrišćanska savest i sveti kanoni Majke Crkve.“
Pesnik bi rekao:“Nado moja, nisi l` pena valjda?“
O ČEMU JE REČ?
Pred nama je izveštaj Ministarstva spoljnih poslova Ruske Federacije iz 2026. godine, naslovljen „Unlawful actions by the Kiev regime targeting the Ukrainian Orthodox Church (UOC), its clergy and parishioners“, koji obuhvata period od marta 2022. do juna 2026. godine. Izveštaj ima devet tematskih celina i predstavlja ažuriranu verziju dokumenta objavljenog u januaru 2025. godine. U njemu se prikupljaju podaci o zakonodavnim merama, krivičnim postupcima, pretresima, mobilizaciji sveštenstva, odlukama lokalnih vlasti, preregistraciji verskih zajednica, sporovima oko manastirske imovine, javnom govoru usmerenom protiv Ukrajinske Pravoslavne Crkve, ulozi Sjedinjenih Američkih Država u ukrajinskom crkvenom pitanju i reakcijama međunarodnih organizacija.
Izveštaj nije samo katalog pojedinačnih incidenata. Njegova centralna teza jeste da se od 2018, a naročito posle 2022. godine, u Ukrajini uspostavlja povezan sistem mera usmeren na institucionalno slabljenje i, u krajnjoj liniji, uklanjanje UPC iz javnog i pravnog života. Taj sistem je spoj zakonodavstva, administrativnih odluka, aktivnosti bezbednosnih službi i lokalne samouprave, medijskih kampanja, promene vlasništva i korišćenja hramova, pritiska na episkopat i sveštenstvo i podrške PCU.
Izveštaj kao prekretnicu vidi osnivanje Pravoslavne crkve Ukrajine 2018. godine i dodelu Tomosa o autokefaliji u januaru 2019. Bio je to politički projekat tadašnjeg ukrajinskog rukovodstva i Carigradske patrijaršije, uz snažnu podršku Sjedinjenih Država. Unutrašnji ukrajinski crkveni spor tako je u izveštaju postavljen u širi okvir geopolitičkog sukoba, nacionalne bezbednosti, identitetske politike i odnosa između Moskve, Kijeva, Carigrada i zapadnih država.
POGLED NA CELINU PROBLEMA
Pod vlašću ukrofašista, crkveno pitanje više nije ograničeno na unutrašnje kanonske sporove nego je pretvoreno u mehanizam političke lojalnosti. Pripadnost UPC, veze sa ruskom pravoslavnom tradicijom, upotreba ruskog jezika u crkvenom životu i protivljenje PCU predstavljaju se kao obeležja koja državni organi navodno sve češće tumače u kategorijama bezbednosnog rizika.
Cilj kampanje jeste slabljenje uloge UPC u javnom životu, razbijanje njene administrativne strukture, prinuđivanje parohija i sveštenika da pređu u PCU i prenos crkvene imovine pod kontrolu države ili drugih verskih struktura. Time bi, po izveštaju, „stotine manastira, hiljade zajednica i milioni pravoslavnih vernika“ mogli da ostanu izvan pravnog okvira ukoliko se novo zakonodavstvo primeni na način koji predviđaju njegovi kritičari.
Posebno mesto zauzima odluka Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine od 1. decembra 2022. godine. Prema izveštaju, ona je usmerila vladu ka izradi zakonskih mehanizama kojima bi se ograničile ili zabranile aktivnosti verskih organizacija povezanih sa centrima u Rusiji, istovremeno pojačala aktivnost Službe bezbednosti Ukrajine i otvorila pitanje korišćenja Kijevsko-pečerske lavre. Od tog trenutka administrativne, policijske i zakonodavne mere počinju da deluju u istom pravcu.
Pojedini episkopi UPC su stavljeni na liste ličnih sankcija koje su ograničavale ekonomske aktivnosti i raspolaganje imovinom: sankcije ne predstavljaju klasičan krivični postupak sa punim procesnim garancijama, nego upravno-političku meru koja može imati neposredne posledice po građanska i imovinska prava.
Izveštaj se oslanja i na zvanične podatke Službe bezbednosti Ukrajine. Navodi se da je do novembra 2025. pokrenuto više od dvesta krivičnih postupaka protiv predstavnika UPC, od čega dvadeset sedam protiv episkopa; izdato je 78 obaveštenja o statusu osumnjičenog i doneto 40 osuđujućih presuda. Autori te brojke koriste da potkrepe tezu o sistemskom karakteru pritiska.
Ukrajinske vlasti svoje mere opravdavaju potrebom da spreče ruski politički, ideološki i obaveštajni uticaj. Naravno, pojam nacionalne bezbednosti se koristi preširoko jer se sa individualne odgovornosti prelazi na kolektivnu odgovornost čitave crkvene strukture.
ZAKONI KOJI SU BEZAKONjE
Zakonska osnova za progon UPC ne nastaje od rata 2022. godine, već od zakona usvojenih 2018. i 2019. važan akt je Zakon br. 2662-VIII od 20. decembra 2018, kojim je izmenjen član 12 Zakona o slobodi savesti i verskim organizacijama. On se odnosio na verske organizacije čiji se upravni centar nalazi u državi koju Ukrajina smatra agresorom ili okupatorom dela svoje teritorije.
Suština tog zakona bila je u obavezi da takve organizacije u svom punom nazivu navedu pripadnost verskoj organizaciji u inostranstvu. Za UPC bi to u praksi značilo da u naziv unese ime Ruske Pravoslavne Crkve. Autori to tumače kao pokušaj da joj se oduzme pravo na istorijsko ime i da se u javnosti institucionalno obeleži kao „ruska“ struktura. Zakon je, takođe, predviđao ograničenja pristupa sveštenstva vojnim jedinicama i drugim vojnim formacijama.
Ministarstvo kulture je 2019. objavilo spisak velikog broja eparhija, manastira, parohija i sinodskih ustanova koje su, po tom tumačenju zakona, morale da promene naziv. Spor je zatim prenet pred upravne sudove. Izveštaj prati promene u sudskom postupku i naročito naglašava da bi prisilno preimenovanje moglo da bude uvod u masovnu preregistraciju. Razlog je praktičan: ako pravno lice mora da menja statut i naziv, otvara se prostor za administrativno osporavanje njegovog kontinuiteta, prava korišćenja zemljišta i vlasništva nad imovinom.
Sledeća karika je Zakon br. 2673-VIII od 17. januara 2019, koji uređuje promenu potčinjenosti verskih organizacija i njihovu državnu registraciju. Formalno, odluka o prelasku u drugu crkvenu jurisdikciju zahteva dvotrećinsku većinu članova verske zajednice. Problem koji izveštaj ističe jeste nepostojanje jasnog kriterijuma ko se smatra članom parohije. U velikim pravoslavnim zajednicama vernici se obično ne vode u formalnom registru članstva. Zbog toga se, prema autorima, stvara mogućnost da o statusu jedne parohije glasaju ne samo njeni stvarni aktivni vernici nego i stanovnici mesta koji toj zajednici ne pripadaju, pa čak i osobe drugih veroispovesti.
Izveštaj opisuje tipičan obrazac sporne preregistracije. Najpre se saziva skup teritorijalne zajednice sela ili grada i taj skup se predstavlja kao skup verske zajednice. Zatim se rezultat glasanja upisuje kao odluka parohije o promeni jurisdikcije. Istovremeno se zanemaruje odluka stvarnog parohijskog zbora da ostane u UPC. Regionalna administracija potom registruje novu zajednicu PCU pod imenom stare zajednice UPC, posle čega sledi fizičko otimanje hrama. Otpor vernika u takvim situacijama često se suočava sa policijskom pasivnošću ili intervencijom u korist onih koji otimaju objekat.
Kulminaciju zakonodavnog razvoja predstavlja Zakon br. 3894-IX od 20. avgusta 2024, „O zaštiti ustavnog poretka u oblasti delovanja verskih organizacija“, koji je stupio na snagu 23. septembra 2024. godine. Zakon polazi od stava da Ruska Pravoslavna Crkva podržava rusku oružanu agresiju i da njeno delovanje u Ukrajini predstavlja bezbednosnu pretnju. Član 3 izričito zabranjuje aktivnosti RPC u Ukrajini i predviđa postupak prema verskim organizacijama koje se utvrde kao „afilirane“ sa zabranjenom stranom organizacijom.
Izveštaj najviše osporava pojam „afiliranosti“. On je dovoljno širok da omogući državnom organu da kanonske, organizacione, personalne ili komunikacione veze tumači kao dokaz zavisnosti. Državna služba Ukrajine za etnopolitiku i slobodu savesti dobila je ključnu ulogu u ispitivanju tih veza: izvršni organ države faktički dobija ovlašćenje da procenjuje unutrašnje kanonske odnose verske organizacije.
Zakon ima i imovinsku dimenziju. Ako se verska organizacija likvidira zbog utvrđene povezanosti sa RPC, njena imovina može preći na državu, a ugovori o besplatnom korišćenju ili zakupu državne i komunalne imovine mogu biti prekinuti. UPC, međutim, nije jedno jedinstveno pravno lice u građanskopravnom smislu, nego složena mreža eparhija, manastira, parohija, škola i drugih pravnih lica.
KIJEVSKA MITROPOLIJA I MOSKOVSKA PATRIJARŠIJA
Posebno se analizira postupak utvrđivanja odnosa Kijevske mitropolije UPC i Moskovske patrijaršije. Državna služba je još 2023. objavila ekspertski nalaz po kojem UPC nije prekinula kanonsku potčinjenost RPC. UPC je taj nalaz osporila kao manipulativan. U avgustu 2025. Državna služba je objavila da Kijevsku mitropoliju smatra afiliranom sa RPC i pokrenula postupak za njenu likvidaciju kao pravnog lica: takav ishod mogao bi da utiče na ugovore o korišćenju do oko tri hiljade istorijskih hramova i manastira koji su u državnom vlasništvu.
Zanimljiv pravni obrt dogodio se 6. aprila 2026, kada je Šesti apelacioni upravni sud, postupajući po protivtužbi UPC, proglasio nevažećim raniji ekspertski nalaz Državne službe. Razlog koji izveštaj ističe nije bio konačno rešenje pitanja kanonske zavisnosti, već proceduralni propust: služba nije razmotrila zahtev UPC da se četiri od sedam članova ekspertske grupe izuzmu zbog njihovih ranijih javnih anticrkvenih stavova. Sud je određene postupke direktora službe Viktora Jelenskog ocenio nezakonitim. Međutim, već 13. maja 2026. služba je ponovo usvojila nalaz sa istim suštinskim zaključkom da UPC ostaje u odnosu potčinjenosti RPC i da nije proglasila autokefaliju.
Svetski savet crkava je, prema izveštaju, upozoravao da predlog zakona može narušiti međunarodne standarde verske slobode i produbiti podele u ukrajinskom društvu. Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava kasnije je iznela zabrinutost zbog oslanjanja na „nacionalnu bezbednost“ kao opšti osnov za ograničenje prava verskih zajednica. U izveštaju se ovi spoljni stavovi koriste kao potvrda da kritika Zakona 3894-IX nije ograničena samo na Moskvu i UPC.
NASILjE NAD VERNIMA
U izveštaju su sabrani slučajevi protiv više mitropolita, arhiepiskopa, sveštenika, monaha i pravoslavnih novinara. Opšta teza glasi da se odredbe Krivičnog zakonika o izazivanju verske mržnje, opravdavanju ruske agresije, saradnji sa neprijateljem i ugrožavanju nacionalne bezbednosti primenjuju na način koji često kažnjava verske i političke stavove, propovedi ili kritiku PCU.
Jedan od najdetaljnije predstavljenih slučajeva odnosi se na mitropolita čerkaskog Teodosija. Prvi postupak protiv njega pokrenut je 2023. godine, a optužbe su se, prema izveštaju, oslanjale na njegove propovedi, javne stavove o crkvenom raskolu i linkove ka sajtu Moskovske patrijaršije. Sud mu je odredio kućni pritvor i elektronsku narukvicu, uprkos više od 1.500 molbi vernika da se mera ne primeni. U februaru 2026. osuđen je u jednom postupku zbog navodnog podsticanja verske i etničke mržnje, pri čemu je povod bila propoved iz januara 2024. u kojoj je osudio izbacivanje monahinja iz jednog čerkaskog manastira.
Drugi simbolički važan slučaj jeste slučaj mitropolita Pavla, namesnik Kijevsko-pečerske lavre. SBU je 1. aprila 2023. pretresla njegovu rezidenciju, a kasnije su mu stavljene na teret povreda ravnopravnosti građana po verskoj osnovi i opravdavanje ruske agresije. Prema izveštaju, deo optužbi izveden je iz stavova iznetih u privatnom razgovoru. U julu 2023. prebačen je u pritvor, a oslobođen je u avgustu posle uplate kaucije od gotovo milion dolara, koju je prikupilo više od hiljadu ljudi. Istražni organi nastojali su da ga navedu na prelazak u PCU.
Mitropolit Longin, osnivač i rukovodilac ustanove za siročad u Bančenima i nosilac zvanja Heroja Ukrajine, optužen je 2023. za narušavanje ravnopravnosti građana zbog propovedi u kojima je osuđivao crkveni raskol. Pretresani su manastir, sirotište i klinika koja deluje u okviru manastirskog kompleksa. Nisu otkriveni dokazi o nezakonitostima, ali mu je sud zabranio da prima novu decu pod starateljstvo ili učestvuje u upravljanju sirotištem.
Mitropolit Jonatan Tulčinski osuđen je avgusta 2023. na pet godina zatvora sa konfiskacijom imovine zbog javnog opravdavanja oružane agresije. Izveštaj naglašava njegove godine i zdravstveno stanje: tokom istrage i pritvora pretrpeo je više srčanih udara i operaciju srca. U junu 2024. pušten je i upućen u Moskvu nakon pregovora i molbe patrijarha Kirila, dok je apelacioni sud u Vinici zadržao presudu.
Izuzetno opširno je predstavljen i slučaj mitropolita Arsenija, namesnika Svetogorske lavre. Uhapšen je u aprilu 2024. zbog tvrdnje da je tokom bogosluženja otkrio lokacije ukrajinskih vojnih kontrolnih punktova. Izveštaj opisuje dugotrajan pritvor, transport do suda u teškim uslovima, pogoršanje zdravlja i kasnije nove optužbe. Kada je u oktobru 2025. pušten uz kauciju, odmah je ponovo uhapšen po novom predmetu. U februaru 2026. mera je promenjena u kućni pritvor, a u martu je podvrgnut hitnoj operaciji srca.
NA SUDU OVOG SVETA
Arhiepiskop Jov, rektor Počajevske bogoslovije, bio je optužen po članu 161 Krivičnog zakonika zbog navodnog podsticanja međuverske mržnje i, kako se navodi, prihvatio je sporazum o priznanju krivice koji je rezultirao novčanom kaznom. Mitropolit Joasaf Kirovogradski i protojerej Roman Kondratjuk dobili su uslovne kazne od tri godine i zabranu rukovodećih funkcija zbog objavljivanja bogoslovskih i istorijskih materijala kritičkih prema raskolu. Mitropolit Visarion optužen je na osnovu starih letaka i materijala koji su branili UPC i kritikovali PCU.
Od maja 2022. sprovedeno je više od hiljadu pretresa manastira, hramova, eparhijskih uprava i drugih objekata UPC u okviru takozvanih kontraobaveštajnih mera. Naročito su brojni bili pretresi krajem 2022. godine: u Kijevsko-pečerskoj lavri, Zverineckom manastiru, Černovačko-bukovinskoj eparhiji, Počajevskoj bogosloviji, kao i u eparhijama i manastirima Harkovske, Lavovske, Zakarpatske, Rovenske, Volinske, Nikolajevske, Sumske, Žitomirske, Hersonske, Odeske i drugih oblasti.
SBU je posle pojedinih pretresa objavljivala fotografije „prokremaljske literature“, propagandnih letaka i ruskih obeležja.
Izveštaj, međutim, tvrdi da su kao sporni materijali često predstavljane bogoslovske, liturgijske i istorijske knjige na ruskom jeziku, a u nekim slučajevima i podmetnuti predmeti. Kao ilustraciju navodi se Korecki manastir, gde su tokom pretresa u novembru 2022. pronađeni sveži i suvi leci na starom tavanu u kojem su druge knjige i papiri bili vlažni i buđavi.
Starešina Užgorodske saborne crkve, protojerej Dimitrije Sidor, prema izveštaju je opisao pretres iz decembra 2022. koji je počeo pod izgovorom dojave o miniranju. Ništa opasno nije pronađeno, ali su oduzete knjige objavljene u Moskvi i Sankt Peterburgu i grčka izdanja kritična prema ukrajinskoj autokefaliji. Kasnije mu je oduzet pasoš i zabranjeno napuštanje grada, a optužen je za raspirivanje verske mržnje zbog propovedi.
SLUŽBA BEZBEDNOSTI PROTIV CRKVE
Izveštaj beleži i zahtev SBU iz juna 2024. upućen svim eparhijskim arhijerejima UPC da dostave potpune podatke o hramovima, imovini, odgovornim licima i svim verskim organizacijama unutar eparhija. U junu 2024. SBU je istovremeno saopštila da je sprečila distribuciju „antiukrajinske literature“ u crkvenim prodavnicama u Užgorodu, Žitomiru, Nikolajevu i Kijevu.
Posebna celina odnosi se na nestanke, otmice, fizičko nasilje i sumnjive smrti. Izveštaj navodi da je u martu 2022. arhimandrit Tit iz Dukonskog manastira pretučen, otet i nekoliko dana držan kao talac, posle čega je ostavljen u šumi i zaprećeno mu je da se ne vraća u Ivano-Frankovsku oblast. Arhimandrit Lavr je, prema izveštaju, otet u Žitomirskoj oblasti 16. marta 2022. i njegova sudbina je do vremena izrade dokumenta ostala nepoznata. U aprilu 2022. protojerej Ilija Uruski je kidnapovan posle upada u hram u Lavovskoj oblasti, sa vrećom preko glave odveden na ispitivanje i pušten gotovo dan kasnije.
Novinari koji su izveštavali o položaju UPC predstavljeni su kao posebna meta. U martu 2024. SBU je pretresla redakciju Saveza pravoslavnih novinara i optužila četrnaest zaposlenih za dela koja su uključivala izdaju, kolaboracionizam, učešće u kriminalnoj organizaciji i izazivanje verske mržnje. Četvorica su bila pritvorena, a tokom 2024. postepeno su puštana uz kauciju ili druge mere. U septembru 2024. državni organ za specijalne komunikacije naredio je blokiranje više sajtova koji prate aktivnosti UPC, bez obrazloženja navedenog u samom nalogu.
SLANjE SVEŠTENIKA NA FRONT
Mobilizacija sveštenstva UPC je mehanizam posebno važan jer omogućava da se parohijski sveštenici fizički uklone iz svojih zajednica, što zatim može olakšati preregistraciju ili otimanje hramova.
Državna služba Ukrajine za etnopolitiku i slobodu savesti objavila je 6. juna 2025. listu verskih organizacija čiji sveštenici mogu biti izuzeti od mobilizacije. Više od deset hiljada parohijskih zajednica UPC nije bilo na toj listi. Državna služba je objasnila da se pitanje njihovog uključivanja može razmatrati tek posle okončanja ispitivanja „afiliranosti“ sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom.
Dodatni problem predstavlja pravilo da organizacije koje nisu na listi dokumentaciju za izuzeće mogu podnositi preko registrovanih verskih centara. Ako bi Kijevska mitropolija kao upravno telo UPC bila likvidirana po Zakonu 3894-IX, zajednice bi, po logici izveštaja, mogle ostati bez institucionalnog kanala preko kojeg traže izuzeće za svoje sveštenike.
Izveštaj navodi da su pozivi sveštenicima UPC u više oblasti stizali kroz centralizovan proces iz Kijeva, ponekad mimo lokalnih teritorijalnih centara za regrutaciju. Posebno se pominje pukovnik Larisa Poljanska, načelnica kapelanske službe Kopnene vojske, za koju autori naglašavaju da ima dobre odnose sa poglavarom PCU Epifanijem.
Pojedini sveštenici su prilikom zadržavanja bili lišavani telefona, hrane i vode, izloženi batinanju, prinudnom radu ili iznuđivanju novca. Navodi se i da su u nekim slučajevima ignorisana ili uništavana dokumenta koja su dokazivala zakonski osnov za odlaganje ili oslobođenje od službe, kao što su invaliditet, veliki broj dece ili staranje o zavisnom članu porodice sa invaliditetom.
Među konkretnim slučajevima pominje se protojerej Jovan Rozman iz Hustske eparhije, koji je, prema izveštaju, zadržan u Zakarpatskoj oblasti u martu 2024. i potom mobilisan. Arhimandrit Varlaam, iguman Preobraženjskog manastira u Tereblji, mobilisan je krajem avgusta 2024. Sveštenik Jovan Poliščuk zadržan je u Kremenecu početkom oktobra iste godine, pri čemu je, kako se tvrdi, upotrebljena fizička sila i psihološki pritisak pre slanja na poligon u Užgorodu. Navode se i sveštenici Jovan Kris, Petar Čolak i Oleg Melnik, koji je posle više od dvadeset četiri časa zadržavanja i batinanja imao prelom rebra.
Spisak se nastavlja slučajevima iz 2025. i 2026. godine, uključujući sveštenike koji su, prema izveštaju, zaustavljani na putu, odvođeni posle sudskih ročišta ili zadržavani u trenutku povratka iz bolnice. Posebno je simbolički važan slučaj protojereja Bogdana Kaceviča, za koga se tvrdi da je 6. juna 2026. mobilisan dok se sa trudnom suprugom vraćao kući iz bolnice. Pominje se i protođakon Nikolaj Mazurec iz Odese, zadržan istog dana.
Mitropolit Bogolep Aleksandrijski je zadržan u Kirovogradskoj oblasti u junu 2025, ali je pušten nakon što je slučaj postao javan. Episkop Serafim Novovoroncovski bio je prinudno mobilisan u Rovenskoj oblasti. U novembru 2025. zadržan je arhiepiskop Andrej Petropavlovski posle ročišta u predmetu mitropolita Arsenija. U februaru 2026. u Černovcima je pokušano odvođenje episkopa Nikite, dok je u maju iste godine vozilo u kojem su bili mitropolit Vladimir i protojerej Aleksandar Kobenko zaustavljeno; sveštenik je poprskan biber-sprejom i pretučen, a mitropolit je potom hospitalizovan sa srčanim problemima.
Cilj mobilizacije sveštenika je obezglavljivanje parohije jer zajednica bez svog starešine postaje institucionalno ranjivija u sporu oko registracije, pristupa hramu ili prelaska u drugu jurisdikciju
UDAR LOKALNIH VLASTI
Mnoge lokalne vlasti, naročito u zapadnim i centralnim oblastima Ukrajine, pre donošenja Zakona 3894-IX same su pokušavale da ograniče delovanje UPC. To su činile kroz formalne „zabrane aktivnosti“, prekid prava korišćenja zemljišta, ukidanje zakupa, zahteve da se zajednice prebace u PCU i apele centralnim vlastima da UPC zabrane na nivou cele države.
Jedan od ranih primera je odluka gradonačelnika Konotopa Artjoma Semenihina od 3. maja 2022. godine. On je zabranio aktivnosti UPC na teritoriji grada uz obrazloženje da predstavljaju pretnju nacionalnoj bezbednosti i nazvao Moskovsku patrijaršiju „mrežom agenata FSB“: cela verska organizacija se poistovećuje sa obaveštajnom strukturom strane države, bez individualizacije odgovornosti.
U Hmeljnickom je gradonačelnik u maju 2022. pokrenuo postupke da se „neprijateljskim verskim organizacijama“ oduzme pravo korišćenja zemljišta na kojem stoje hramovi i da se te parcele prenesu PCU. Regionalni savet Hmeljnickog je u septembru iste godine tražio od državnog rukovodstva zakonsku zabranu UPC. Ternopoljski regionalni savet je 26. avgusta 2022. usvojio odluku kojom je, prema izveštaju, zabranio aktivnosti UPC u celoj oblasti. Gradski savet Voločiska je u septembru zabranio javne aktivnosti zajednica UPC i „preporučio“ im prelazak u PCU.
Slične odluke javljale su se u Borispolju, Černovcima, Mirgorodu, Kovelju i drugim sredinama. U Černovačkoj oblasti je u maju 2023. doneta odluka usmerena na organizacije za koje se utvrdi da imaju „verske i crkvene veze sa državom agresorom“, uz preporuku lokalnim zajednicama da raskidaju ugovore o zemljištu i nepokretnostima. Mirgorodski savet je 24. maja 2023. zabranio UPC i oduzeo njenim zajednicama pravo korišćenja pet parcela, uključujući zemljište ispod gradske saborne crkve. U Kovelju je nekoliko dana kasnije ukinuto pravo korišćenja četrnaest crkvenih parcela.
Lokalna vlast često ne može neposredno da „ugasi“ versku zajednicu ako za to nema jasan zakonski osnov, ali može da ukine pravo korišćenja zemljišta, raskine zakup, zatvori objekat zbog statusa spomenika kulture ili prenese komunalnu imovinu drugom korisniku. Takve odluke mogu imati isti praktični efekat kao zabrana: zajednica formalno postoji, ali gubi prostor u kojem se okuplja i bogosluži.
Izveštaj posebno naglašava rušenje crkve Svetih Vladimira i Olge pri Desjatinskom manastiru u Kijevu u noći između 16. i 17. maja 2024. godine. Hram je bio izgrađen na prostoru povezanom sa istorijskom Desjatinskom crkvom.
U Ternopolju je Apelacioni sud u junu 2024. prekinuo pravo UPC na korišćenje zemljišta oko hrama Svetih mučenica Vere, Nade, Ljubavi i njihove majke Sofije, posle čega je zajednici zabranjeno korišćenje same crkve. U Černovcima je u avgustu 2024. UPC izgubila pravo na hram Tri jerarha na gradskom groblju, koji izveštaj opisuje kao prvu rumunsku parohiju UPC u Ukrajini i mesto sahrane rumunskih pravoslavnih episkopa Bukovine. Hram je zapečaćen i predat PCU, što je izazvalo reakciju Rumunske pravoslavne crkve i poziv rumunskim vlastima da se uključe.
Izveštaj primećuje jednu naizgled paradoksalnu promenu posle usvajanja Zakona 3894-IX. Intenzitet samostalnih lokalnih odluka o zabranama, po oceni autora, usporava jer centralna vlast i Državna služba preuzimaju koordinaciju procesa. Drugim rečima, ono što je od 2022. do 2024. delovalo kao mozaik lokalnih zabrana i odluka o zemljištu, posle 2024. dobija unifikovaniji pravni okvir na nivou države.
Tako se, prema izveštaju, centralna i lokalna politika međusobno pojačavaju: lokalne inicijative stvaraju pritisak za zakonodavnu promenu, a kasnije centralni zakon daje lokalnim vlastima jače instrumente za delovanje.
OTIMANjE HRAMOVA I PAROHIJA
Kanonskoj Crkvi se stalno otimaju hramovi i parohije. Proces obično ima četiri faze: najpre se organizuje sporno glasanje o promeni jurisdikcije; zatim lokalni registrator ili regionalna administracija menjaju podatke u registru; potom zajednica PCU polaže pravo na hram i imovinu; najzad sledi fizičko otimanje, često uz prisustvo policije, pripadnika teritorijalne odbrane, lokalnih aktivista ili ljudi u maskirnim uniformama.
Tokom 2022. preuzeto je 129 hramova u Ivano-Frankovskoj, Lavovskoj, Volinskoj, Rovenskoj, Žitomirskoj, Hmeljnickoj, Viničkoj, Černovačkoj, Černigovskoj, Kijevskoj i drugim oblastima, dok su samo 31 prelazak autori opisali kao dobrovoljan. Za period posle 2022. dokument ne nudi jedan konačan zbir svih slučajeva, već iznosi dugačak hronološki katalog. Navodi se i podatak ukrajinskih izvora da je u toku četiri godine posle dodele Tomosa više od 1.500 parohija prešlo u jurisdikciju PCU.
Izveštaj insistira na razlici između „teritorijalne zajednice“ i „verske zajednice“. U selu ili gradu može se okupiti veliki broj stanovnika koji formalno imaju pravo da učestvuju u lokalnim pitanjima, ali ne moraju biti članovi konkretne parohije. Ako takva većina izglasa prelazak hrama u PCU, dok aktivni vernici koji taj hram koriste glasaju da ostanu u UPC, postavlja se pitanje čija je volja pravno relevantna.
Kao rani i izrazito nasilan primer navodi se Ivano-Frankovsk, gde su tokom 2022. i 2023, prema izveštaju, svi hramovi i manastiri UPC ili preuzeti ili zatvoreni. Dana 28. marta 2023. oko dvesta ljudi, među kojima su bili maskirani aktivisti i pripadnici teritorijalne odbrane, upali su u saborni hram. Unutar objekta je korišćen suzavac, a više sveštenika zatražilo je medicinsku pomoć zbog povreda očiju. Sekretar eparhijske uprave izgubio je svest i bio hospitalizovan. Policija je ostala pasivna, dok je gradonačelnik Ivano-Frankovska javno podržao otimanje.
U Fastovu, u Kijevskoj oblasti, 29. juna 2022. pristalice PCU su, prema izveštaju, obile brave na Pokrovskoj crkvi, izbacile vernike i sprečile starešinu da uđe. Policija i naoružani ljudi, umesto da razdvoje strane, pomogli otimanju. Slični slučajevi se zatim ređaju u Pirogovcima, Popeljnji, Puhovcima, Tarasovki, Streljsku, Blistavici, Bojarki, Brodima, Medžibožu i mnogim drugim mestima. Izveštaj gotovo za svaki slučaj nastoji da zabeleži istu vrstu detalja: ko je organizovao skup, ko je otvorio ili obio hram, da li je policija intervenisala, ko je povređen i šta se dogodilo sa crkvenom imovinom.
Događaj u Čerkasima 17. oktobra 2024. Jedan je od najtežih. Oko sto ljudi u maskirnoj odeći i fantomkama upalo je tokom noćne službe u katedralu Svetog arhangela Mihaila. Prema izveštaju, među njima su bili aktivisti PCU, vojna lica i lokalni službenici. Korišćeni su suzavac i nesmrtonosno oružje. Mitropolit Teodosije je zadobio potres mozga, opekotine rožnjače i kože, više od trideset vernika je povređeno, a dvanaest hospitalizovano. Iz sabornog hrama odneti novac, dokumenta, računari, ikone i predmeti koji su izgledali kao da su od zlata ili srebra. Taj slučaj zauzima posebno mesto jer spaja spor o jurisdikciji, nasilje nad vernicima i pitanje crkvene imovine.
Još jedan slučaj koji je dobio međunarodnu pažnju dogodio se 17. juna 2025. u Černovcima, prilikom pokušaja otimanja Saborne crkve Svetog Duha. Izveštaj navodi da su četiri sveštenika i više parohijana pretučeni, da je hram oskrnavljen i da je riznica opljačkana. Prema dokumentu, oko pet hiljada ljudi okupilo se u odbranu sabornog hrama i napadači su se povukli.
Tokom 2024. i 2025. u izveštaju se povećava broj slučajeva u kojima se pojavljuju policija, službenici za mobilizaciju i lokalna uprava. Pominju se otimanja crkava u Irpenju, Kaliti, Kremenčugu, Rovenskoj, Žitomirskoj, Černovačkoj i drugim oblastima. Ponavljaju se slučajevi sečenja brava, zamene katanaca, blokiranja ulaza, postavljanja policijskih pečata, isključivanja struje da bi se sprečilo snimanje i formiranja kordona oko hrama.
Posebno se navode slučajevi u kojima su hramove gradili sami vernici UPC. Kada se takva crkva posle sporne preregistracije preda PCU, toje dvostruko oduzimanje: zajednica gubi i mesto bogosluženja i materijalni rezultat sopstvenog višegodišnjeg ulaganja. Primer je hram Svete Trojice u Kremenčugu, preuzet u junu 2026. nakon sudskih i registracionih sporova. Prema izveštaju, vernici UPC su hram izgradili sopstvenim sredstvima tokom 2000-ih, ali je posle odluka o promeni jurisdikcije predat PCU.
Jedan od važnijih aspekata ovog poglavlja jeste pitanje policijske neutralnosti. Policija često ne sprečava nasilan ulazak, ne evidentira prijave vernika UPC ili stvara kordon koji praktično omogućava drugoj grupi da preuzme hram. Sa stanovišta prava na slobodu veroispovesti to je značajno, jer država nema samo negativnu obavezu da se ne meša proizvoljno u verski život, već i pozitivnu obavezu da spreči nasilje i obezbedi pristup pravnoj zaštiti.
KIJEVO-PEČERSKA LAVRA, POČAJEV I DRUGI MANASTIRI
Najviše prostora u izveštaju posvećeno je Kijevo-Pečerskoj lavri, ne samo zato što je reč o najpoznatijem manastiru UPC, već i zato što se na njenom primeru ukrštaju pitanja državne svojine, prava korišćenja, kulturne baštine, monaške autonomije, pristupa vernika, statusa moštiju i simboličke kontrole nad centrom istočnoslovenskog pravoslavlja.
PCU je u maju 2022. registrovala paralelnu monašku zajednicu Kijevsko-pečerske lavre pod istim imenom. Tokom 2023. državni organi nisu obnovili UPC pravo korišćenja dve najveće crkve u kompleksu, a dugoročni ugovor o korišćenju ostatka objekata je raskinut. Direktor ovog „spomenika kulture“ je 10. marta 2023. obavestio manastir da sporazum prestaje i zatražio da monasi napuste prostor do 29. marta. Obrazloženje se pozivalo na nalaz međuresorne komisije o kršenju uslova korišćenja državne imovine.
Tadašnji ministar kulture Aleksandar Tkačenko, prema izveštaju, javno je stavio monahe pred izbor: ili napuštanje manastira ili prelazak u PCU. Tokom marta i aprila 2023. uprava „spomenika kulture“, uz policijsku podršku, pokušavala je da zapečati pojedine zgrade, dok su vernici dolazili u Lavru i pokušavali da spreče iseljenje. Sudski postupci su se vodili paralelno, što je stvorilo situaciju u kojoj su pravna i faktička kontrola nad kompleksom napredovale različitim tempom.
Ministarstvo kulture je u junu 2023. saopštilo da je komisija završila rad i da je 79 objekata vraćeno državi. U avgustu je Privredni sud u Kijevu prihvatio zahtev uprave „spomeniika kulture“, a već sledećeg dana bezbednosne snage su, po izveštaju, blokirale delove Lavre. Kanonskoj monaškoj zajednici bilo otežano podnošenje protivtužbe i pristup nekim prostorijama. Tokom 2024. predstavnici Ministarstva kulture nastavili su da govore o mogućnosti prinudnog iseljenja monaha iz Donje lavre.
Od 2025. i naročito 2026. proces, prema izveštaju, prelazi u fazu postepenog institucionalnog prisustva PCU u prostoru koji je ranije koristila UPC. U avgustu i septembru 2025. poglavar PCU Dumenko služio je u Bliskim i Daljnim pešterama. Ministarstvo kulture je u februaru 2026. objavilo nameru da PCU preda dve zgrade u Donjoj lavri. U martu je Dumenko prvi put služio u Bliskim pešterama, a u aprilu je u nekadašnjoj rezidenciji poglavara UPC održan sastanak predstavnika nove uprave. U februaru i maju 2026. zabeležena su i fizička otvaranja, zapečaćivanja i otimanja pojedinih crkava i objekata.
UDAR NA MOŠTI
Posebno osetljiva tema su mošti svetitelja u pešterama. Izveštaj navodi da je uprava spomenika kulture organizovala „naučno ispitivanje“ moštiju, tokom kojeg su otvarali kivote i uzimani uzorci. To je neprihvatljivo postupanje prema svetinjama poverenim manastiru. Dodatnu zabrinutost izazivaju izjave ukrajinskih nacista da u Lavri postoje „pogrešne“ mošti, odnosno svetitelji koji se u savremenoj ukrajinskoj crkvenoj politici povezuju sa ruskom tradicijom.
Oduzimaju se i mošti svetih. Ministarstvo kulture Ukrrajine u oktobru 2023. preuzelo iz černigovske crkve mošti Svetog Teodosija, Svetog Filareta i prepodobnog Lavrentija Černigovskog. Postoje i rumunski izveštaji o mogućnosti da se mošti Svete Teodore Sihljanske, za koje se veruje da su u Kijevsko-Pečerskoj lavri, razmene za posmrtne ostatke hetmana Filipa Orlika i Ivana Mazepe, izdajnika Rusije, u Rumuniji.
Januara 2025. predstavnik PCU Aleksandar Drabinko predao je poglavaru Ukrajinske grkokatoličke crkve delove moštiju svetog Andreja Prvozvanog i kneza Vladimira, kje pripadaju kanonskoj Crkvi. U julu 2025. te mošti su svečano unete u ukrajinsku unijatsku katedralu Svete Sofije u Rimu, uz izjavu da se knez Vladimir „vraća svojoj crkvi“.
Počajevska lavra je drugi veliki centar kome je posvećena značajna pažnja. Izveštaj beleži otkazivanje litija pod bezbednosnim obrazloženjem, inspekcije korišćenja zemljišta i objekata, sudske postupke oko crkvene imovine i pokušaje da se preispitaju ugovori o korišćenju. Ternopoljski organi su, prema autorima, tokom 2023. i 2024. postepeno stvarali administrativnu i pravnu osnovu za otimanja delova kompleksa. U avgustu 2024. Privredni sud Ternopoljske oblasti doneo je odluku o oduzimanju jednog od objekata, a postupci su nastavljeni pred apelacionim sudom.
U 2025. i 2026. pojačane su kontrole manastira i bogoslovije. Prema izveštaju, u oktobru 2025. službenici su sprovodili „proveru dokumenata“ u Lavri i pokušavali da utvrde identitet prisutnih, dok je Državna služba za etnopolitiku i slobodu savesti otvarala pitanje statusa verskih organizacija povezanih sa kompleksom. U martu 2026. služba je objavila odluku u vezi sa jednom od struktura manastira, što autori vide kao pripremu za primenu Zakona 3894-IX.
Iako je Kijevsko-Pečerska lavra u središtu pažnje, izveštaj prati i druge manastire, uključujući Svetogorsku lavru, Korecki manastir i niz ženskih i muških obitelji. Zajednički imenitelj je prelaz sa pojedinačnih pretresa i lokalnih sukoba na pitanje dugoročnog pravnog statusa manastirske imovine. Manastiri su posebno ranjivi jer se veliki deo istorijskih kompleksa nalazi u državnom vlasništvu i UPC ih koristi na osnovu ugovora, pa država može da promeni korisnika bez formalnog oduzimanja privatne svojine.
Kontrola nad Lavrom ili Počajevom nije samo pitanje zidova, zakupa i zemljišnih knjiga. U pitanju je pravo da se jedna institucija predstavi kao naslednik kijevske pravoslavne tradicije. Kada se menja korisnik hrama, kalendar svetitelja, pristup pešterama ili moštima, menja se i javna slika o tome ko ima legitimitet da govori u ime istorijskog pravoslavlja Ukrajine. Upravo zato izveštaj manastirska pitanja tretira kao vrhunac šireg institucionalnog sukoba.
BESKRAJNO NASILjE
Pravni i administrativni pritisak nije moguće razumeti bez javne retorike koja UPC predstavlja kao neprijateljsku, kolaboracionističku ili obaveštajnu strukturu. Po autorima, takva retorika ima praktičnu funkciju: ako se verska organizacija u javnosti trajno označava kao „agentura“, „KGB gnezdo“, „FSB mreža“ ili ostatak „ruskog sveta“, onda se nasilje nad njenim hramovima i vernicima lakše predstavlja kao patriotska akcija, a ne kao napad na versku slobodu.
Izveštaj navodi brojne izjave ukrajinskih političara i zvaničnika od 2022. do 2026. Bivši predsednik Petar Porošenko je u decembru 2022. rekao da ne zna za crkvu pod nazivom UPC i da postoji samo ukrajinski ogranak Ruske pravoslavne crkve, koji je nazvao „KGB gnezdom“ i „otrovom za svakog vernika“. Taj citat je karakterističan jer ne kritikuje pojedine sveštenike ili konkretne slučajeve saradnje sa Rusijom, nego celu instituciju lišava statusa autentične Crkve.
Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Aleksej Danilov je početkom 2023. dovodio u pitanje samo imenovanje UPC kao crkve, optužujući njene predstavnike da podržavaju terorizam i rade za FSB. Načelnik vojne uprave Sumske oblasti Dmitrij Živicki izjavio je da će učiniti sve da UPC „prestane da postoji“ u toj oblasti. Izveštaj navodi i izjave regionalnih političara, bivših rukovodilaca bezbednosnih službi, poslanika i savetnika predsedničke administracije koji su UPC opisivali kao infrastrukturu ruskog uticaja koju treba ukloniti.
U dokumentu su predstavljene i izjave sveštenstva PCU koje osporavaju legitimitet UPC. Posebno se prati retorika poglavara PCU Dumenka. On je, prema izveštaju, oduzimanje Kijevsko-pečerske lavre od UPC nazvao „oslobođenjem od jarma ruskog sveta“. U januaru 2026, na sastanku sa nemačkim ambasadorom, tvrdio je da u Ukrajini postoji potpuna verska sloboda i da je zakon usmeren protiv organizacija povezanih sa RPC „izuzetno bezbedan“, dok je nasilna otimanja hramova opisivao kao proces dobrovoljnog prelaska zajednica. Izveštaj tu izjavu suprotstavlja video-snimcima sukoba oko hramova i tretira je kao primer borbe za međunarodno tumačenje događaja.
Autori zatim povezuju javnu stigmatizaciju sa fizičkim nasiljem. Pominju paljenje i vandalizovanje crkava, napade na sveštenike, pretnje vernicima, ometanje bogosluženja i skrnavljenje sakralnih predmeta.
Izveštaj kao naročito opasno vidi učešće javnih ličnosti i medija u proizvodnji jezika kolektivne sumnje. U ratnim uslovima postoji razumljiva osetljivost na stvarnu kolaboraciju, obaveštajni rad i propagandu, ali autori tvrde da je granica između individualne krivice i verskog identiteta sistematski zamagljena. Kada se milioni vernika procenjuju kroz pretpostavljene političke stavove crkvenog vrha ili istorijske veze sa Moskvom, otvara se prostor za kolektivnu stigmatizaciju.
Poseban aspekt je položaj pravoslavnih medija. Savez pravoslavnih novinara i drugi sajtovi koji su dokumentovali otimanje hramova, sudske sporove i postupke protiv sveštenstva bili su predmet pretresa, krivičnih postupaka i blokiranja. Izveštaj tu vidi zatvoreni krug: kada mediji objave snimke nasilja, optužuju se za manipulaciju ili antidržavnu delatnost; kada se njihov rad ograniči, smanjuje se količina dokumentacije dostupne javnosti. Upravo zato su sloboda medija i sloboda veroispovesti u ovom poglavlju predstavljene kao međusobno povezane.
Značajan je i podatak da je Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava u izveštajima iz 2023. zabeležila porast govora mržnje i incidenata protiv UPC, uključujući diskriminatornu retoriku zvaničnika, blogera i javnih ličnosti. Taj deo je posebno važan zato što dolazi iz izvora nezavisnog od ruskog Ministarstva spoljnih poslova. Sam izveštaj ga koristi da pokaže da bar deo problema koji opisuje nije samo proizvod ruske političke retorike.
UPC se, prema autorima, od tradicionalne i brojne Crkve postepeno predstavlja kao bezbednosni problem. Ta promena jezika ima posledice za zakonodavstvo, policijsko postupanje i lokalne sukobe. Upravo zato je jedan od najvažnijih zaključaka izveštaja da se sloboda veroispovesti ne ugrožava samo formalnom zabranom, nego i stvaranjem atmosfere u kojoj se pripadnost određenoj crkvi sama po sebi tretira kao znak sumnjive političke lojalnosti.
AMERIKANCI NA DELU
Sjedinjene Države, zajedno sa drugim zapadnim NATO državama, posmatraju ukrajinsko crkveno pitanje kao instrument slabljenja ruskog uticaja. Vaseljenska patrijaršija se u ovom delu predstavlja kao struktura koja deluje u tesnoj vezi sa Vašingtonom, a nastanak PCU 2018. kao projekat koji su zajednički podržali ukrajinsko rukovodstvo, Carigrad i zapadne sile.
Ruski izveštaj navodi niz javnih činjenica: susrete američkih zvaničnika sa predstavnicima ukrajinskih nekanonskih crkvenih struktura pre 2018, podršku Tomosu, čestitke PCU, sastanke sa Epifanijem i izjave američkih diplomata o značaju ukrajinske crkvene nezavisnosti.
Posebno se citira izjava državnog sekretara Majka Pompea od 10. januara 2019, u kojoj je autokefalija nezavisne Pravoslavne crkve Ukrajine nazvana „istorijskim dostignućem“ u nastojanju Ukrajine da sama odredi svoju budućnost. Američki Senat je iste godine, u rezoluciji povodom godišnjice Majdana, stvaranje PCU nazvao važnom prekretnicom u nastojanju Ukrajine da se oslobodi ruskog uticaja. Kanada i drugi saveznici takođe su pozdravljali Tomos u jeziku suvereniteta i nacionalne nezavisnosti.
Crkvena autokefalija nije tretirana samo kao kanonsko pitanje, nego kao element geopolitičkog razdvajanja Ukrajine i Rusije. U tom smislu, simbolički značaj pravoslavlja za zajedničku istoriju dve zemlje čini crkvenu jurisdikciju relevantnom i za nacionalnu bezbednost i za spoljnu politiku. Autori smatraju da je Vašington podržavao PCU upravo zato što je ona mogla da smanji institucionalni i kulturni prostor Moskovske patrijaršije.
Navode se susreti bezakonika Dumenka sa američkim zvaničnicima, uključujući državnog sekretara Entonija Blinkena 2021. i predsednika Džozefa Bajdena tokom njegove posete Kijevu 2023. Izveštaj pominje i objavljeni razgovor u kojem je Pompeo, razgovarajući sa ruskim šaljivdžijom koji se predstavljao kao Porošenko, rekao da je bio „u srcu“ procesa stvaranja PCU i da Moskovska patrijaršija treba da bude potisnuta iz Ukrajine.
Rusko Ministarstvo spoljnih poslova optužuje američke izveštaje o međunarodnoj verskoj slobodi da nedovoljno kritički posmatraju ukrajinske mere i da veći deo odgovornosti prebacuju na Rusiju. Ipak, priznaje se promena u izveštaju Američke komisije za međunarodnu versku slobodu za 2025, u kojem je posebna pažnja posvećena Ukrajini i Zakonu 3894-IX. Komisija je upozorila da izmene mogu značajno pogoditi UPC i da postoji rizik „kolektivnog kažnjavanja“ pojedinačnih članova verskih zajednica. Taj primer je važan jer pokazuje da čak i u okviru američkog institucionalnog sistema postoji razlika između geopolitičke podrške Ukrajini i procene pojedinih pitanja ljudskih prava.
Izveštaj beleži i promenu tona u delu američke javnosti posle povratka Donalda Trampa u Belu kuću u januaru 2025. Navodi se izjava direktorke nacionalne obaveštajne službe Tulsi Gabard u kojoj je kritikovala ukrajinsku vlast zbog zatvaranja crkava, ograničenja političke opozicije i kontrole medija. Pominju se i oštre izjave Takera Karlsona i aktivnosti mladih republikanaca koji su objavljivali video-materijale o otimanju hramova. Autori, međutim, zaključuju da te kritike nisu dovele do suštinske promene zvanične američke politike.
UN, OEBS, CRKVE I ORGANIZACIJE ZA LjUDSKA PRAVA
Bitni su i nalazi Kancelarije visokog komesara UN za ljudska prava, Komiteta UN za ljudska prava, specijalnih izvestilaca, Svetskog saveta crkava, pojedinih zapadnih političara, advokata i verskih poglavara.
Izveštaj podseća da su problemi u vezi sa UPC zabeleženi i pre ruske invazije 2022. U izveštaju OHCHR za period od novembra 2018. do februara 2019. izražena je zabrinutost zbog obaveznog preimenovanja verskih organizacija povezanih sa centrima u Rusiji, jer je mera pre svega pogađala UPC i mogla biti diskriminatorna. U istom materijalu navodi se da pojedini prelasci parohija iz UPC u PCU nisu bili dobrovoljni, već su ih inicirale državne ili lokalne vlasti ili pripadnici ekstremno desnih grupa koji nisu bili članovi tih verskih zajednica.
Na 51. zasedanju Saveta UN za ljudska prava 2022. zabeleženo je da su lokalne vlasti u najmanje sedam teritorijalnih zajednica u Kijevskoj, Sumskoj i Lavovskoj oblasti privremeno suspendovale aktivnosti UPC za vreme ratnog stanja, bez jasnog obrazloženja i bez sličnih mera prema drugim verskim grupama. OHCHR je to ocenio kao moguću diskriminaciju po osnovu vere ili pripadnosti određenoj verskoj zajednici.
Komitet UN za ljudska prava je još u novembru 2021. izrazio zabrinutost zbog nasilja, zastrašivanja i vandalizma povezanih sa prelaskom hramova iz UPC u PCU. Posebno je istaknuta prijavljena pasivnost policije i nedostatak informacija o istragama. Ovaj nalaz je značajan zato što se poklapa sa jednom od glavnih tema ruskog izveštaja: tvrdnjom da država često ne ispunjava pozitivnu obavezu da zaštiti vernike i hramove tokom lokalnih sukoba.
Dopuna izveštaja OHCHR iz juna 2023, koja pokriva period od februara do aprila te godine, beležila je povećanje broja incidenata u kojima su vlasti koristile silu protiv pripadnika i pristalica UPC, lokalne zabrane crkvenih aktivnosti i pretrese objekata UPC. Takođe je zabeležen porast govora mržnje i više slučajeva nasilja. Prema navodu koji prenosi ruski izveštaj, ukrajinski zvaničnici, blogeri i javne ličnosti koristili su diskriminatornu retoriku i otvoreno pozivali na nasilje, dok policija nije bila dovoljno efikasna u sprečavanju takvih incidenata.
Posle usvajanja Zakona 3894-IX međunarodna pažnja se pojačala. OHCHR je u izveštaju za period od juna do novembra 2025. ponovo kritikovao zakonodavni pristup koji se oslanja na nacionalnu bezbednost kao osnov za ograničenje prava verskih organizacija. Izveštaj ruskog MSP posebno naglašava argument da „nacionalna bezbednost“ nije sama po sebi neograničen osnov za suspenziju verske slobode i da mere moraju biti zakonite, nužne, proporcionalne i usmerene na konkretne rizike.
Veoma važan događaj, prema dokumentu, bilo je zajedničko obraćanje sedam specijalnih izvestilaca UN ukrajinskoj vladi 14. maja 2025. Njihovi mandati obuhvatali su slobodu mišljenja i izražavanja, mirno okupljanje i udruživanje, nezavisnost sudija i advokata, manjinska prava, slobodu veroispovesti i ljudska prava u borbi protiv terorizma. U obraćanju su navedeni problemi u vezi sa prinudnim raspuštanjem verskih zajednica, krivičnim postupcima protiv jerarha i sveštenika, oduzimanjem crkvene imovine i nasilnim preuzimanjem hramova. Pomenuti su i događaji u Čerkasima i pokušaj otimanja sabornog hrama u Černovcima.
Rusija je, paralelno sa objavljivanjem izveštaja, vodila diplomatsku kampanju kako bi pitanje UPC bilo prisutno u UN, OEBS-u i institucijama Evropske unije. Sergej Lavrov je u martu 2023. uputio pisma generalnom sekretaru UN, predsedniku Generalne skupštine, predsedavajućem OEBS-a i generalnoj sekretarki OEBS-a. Ruski predstavnici su na sednicama Saveta bezbednosti, Generalne skupštine i Stalnog saveta OEBS-a pokretali pitanje hramova, sankcija protiv episkopa, oduzimanja državljanstva i Kijevsko-pečerske lavre. Sam izveštaj priznaje da su odgovori mnogih međunarodnih institucija bili ograničeni, oprezni ili da ih uopšte nije bilo.
Kada je reč o Evropskoj uniji, ruska misija je 2023. slala prethodnu verziju izveštaja specijalnom predstavniku EU za ljudska prava, specijalnom izaslaniku za slobodu veroispovesti i drugim visokim zvaničnicima Evropske službe za spoljno delovanje i Evropske komisije. Prema dokumentu, na te dopise nije stigao odgovor. Autori iz toga izvlače zaključak o političkoj nevoljnosti EU da otvoreno kritikuje Ukrajinu dok traje rat, iako pojedini međunarodni izveštaji prepoznaju konkretne probleme.
U okviru OEBS-a ruski predstavnici su se pozivali na Helsinški završni akt, Bečki dokument, Kopenhaški dokument i kasnije odluke o sprečavanju verske netrpeljivosti. Time izveštaj pokušava da pokaže da kritika ukrajinske politike nije samo stvar kanonskog spora, već i pitanje obaveza koje je Ukrajina prihvatila u evropskom sistemu ljudskih prava i bezbednosti. Istovremeno, autori se žale da Kancelarija OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava i drugi relevantni mehanizmi nisu reagovali snagom koju Moskva očekuje.
GLASOVI RAZUMA
Pored međuvladinih organizacija, u dokumentu se navodi podrška poglavara više pravoslavnih crkava, kao i predstavnika Jermenske apostolske crkve, Asirske crkve Istoka i pape Franje. Posle usvajanja Zakona 3894-IX kritike su, prema izveštaju, stizale od poglavara Albanske, Antiohijske, Bugarske, Jerusalimske, Makedonske, Ruske i Srpske pravoslavne crkve, kao i Pravoslavne crkve u Americi. Ovi stavovi su važni za unutarpravoslavnu dimenziju krize: čak i crkve koje nisu prihvatile sve ruske političke pozicije mogle su imati rezerve prema zakonskoj zabrani cele verske strukture.
Navode se i zapadni političari i pravnici koji su kritikovali ukrajinsku politiku. Lord Džekson od Piterboroa je 2025. upozorio da „gašenje najstarije Crkve u zemlji“ može posejati seme budućih društvenih sukoba. Njegov argument, kako ga izveštaj prenosi, pravi važnu razliku: država ima pravo da goni pojedinca za izdaju ako postoje dokazi, ali zabrana cele verske organizacije predstavlja mnogo ozbiljniji korak koji pogađa i ljude protiv kojih ne postoji individualna sumnja.
Advokat Robert Amsterdam, koji zastupa UPC, više puta je upućivao pisma američkim i evropskim liderima, uključujući povodom oduzimanja državljanstva mitropolitu Onufriju. U izveštaju se pominju i reakcije pojedinih članova Kongresa SAD, među kojima Ana Paulina Luna, kao i aktivnosti organizacije Public Advocacy. Te reakcije pokazuju da pitanje UPC ima određeni međunarodni odjek, ali dokument istovremeno zaključuje da ono nije postalo prioritet velikih zapadnih institucija.
POUKE ZA NAS
Što se odnosi na Ukrajinu, tiče se i nas. Naročito nas se tiče dejstvo NATO fanariotskog Jude, carigradskog patrijarha Vartolomeja.
Protojerej Aleksandar Šmeman je u svojim eklisiološkim studijama zapažao da su Grci u istoriji često bili skloni da autokefalije drugih Crkava, pogotovu slovenskih, smatraju za neko sopstveno snishođenje, koje nema punovredno značenje prvobitne pentarhije, kada su, u doba pre 1054, u svetu postojale samo Rimska, Carigradska, Aleksandrijska, Antiohijska i Jerusalimska patrijaršija, od kojih su ove potonje četiri bile grčke. Čak je i sama jeres „etnofiletizma“ osuđena na saboru u Carigradu sedamdesetih godina 19. veka, kada su Bugari tražili da im se vrati njihova crkvena autokefalija, nastala još u srednjem veku (Carigrad je sa Bugarima prekinuo molitveno opštenje zbog njihovog povratka autokefalnoj strukturi svoje nacionalne Crkve, i taj prekid je trajao sve do posle Drugog svetskog rata). I u istoriji Srba carigradski patrijarsi (iako su Grci naša braća u Hristu i saveznici u borbama za slobodu) često su pokušavali da nas potčine svojoj crkvenoj vlasti i „denacifikuju“. Još se ohridski arhiepiskop Dimitrije Homatijan ljutio na Svetog Savu i pretio mu crkvenim kaznama zato što je Srbiju i srpske zemlje odvojio od jurisdikcije Ohrida. Dešavalo se to i kasnije, i ne sme se zaboraviti.
Poslednji pećki patrijarh, Grk Kalinik Drugi, tražio je 1766. godine ukidanje Pećke patrijaršije, a uz njega je pristao grčki deo patrijaraškog episkopata. Pre toga, Kalinik je oterao sa prestola Srbina Vasilija Brkića, koji piše: „Kao što su mene, tako i sve druge episkope Srbe su prognali. One koje su mogli uhvatiti poslali su na zatočenje, a oni koji su pobegli, spasli su se“. Patrijarh Vasilije našao je pribežište u Crnoj Gori, kod vladike Save Petrovića, koji u jednom izveštaju iz 1776. piše s kojih eparhija su oterani Srbi arhijereji (Samokovska, Štipska, Skopska, Novopazarska, Niška, Užička, Beogradska, Bosanska i Hercegovačka). Devetorica episkopa su pokušavala da ovu propast spreče, ali Turci i fanarioti su ispunili ono što su naumili. Ipak, svest svetosavskog zaveta čuvala je srpska Crna Gora, kojom su upravljali mitropoliti iz roda Petrovića; oni ne priznaju vlast Carigrada, kao ni Patrijaršije u Sremskim Karlovcima.
UMESTO ZAKLjUČKA
Za čuvanje autokefalije jedne Crkve potrebna je jaka država. Avaj, država Srbija ovakva kakva je, obesnažena i obogaljena, sa svih strana okružena NATO paktom, nije u stanju da odbrani crkvenu autokefaliju ako NATO Imperija bude zaista htela „Kosovsku“ ili „Hrvatsku“ Pravoslavnu Crkvu. NATO Fanar će uvek stati na stranu naših neprijatelja, a u ime izopačenog shvatanja „jelinske premudrosti“ u svetskom pravoslavlju. Zato je veoma važno da vidimo koliko je krvi poteklo Ukrajinom zbog fanariotskog Jude: ko to zaboravi, neka se ničeg ni ne seća. Pamćenje mu ni ne treba.
Ako Rusija pobedi NATO pakt, stanje će se popraviti, i pometnja među pomesnim Crkvama biće regulisana; ali, ako Rusija izgubi, svi pravoslavni biće na gubitku. Fanar, naravno, ide dalje – oni će se, u službi NATO Imperiji, ujediniti sa papom i grabiti, koracima od sedam milja, putem propasti. Da nam Bog da snage i pameti da izdržimo doba u kome smo se obreli i da ne dozvolimo da nas Jude maskirane u patrijarhe vode sa sobom!
Gospode, molitvama Svetog Save i Svetog kneza Vladimira spasi svoj narod i pomiluj nas!
IZVOR: Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije. (2026). Unlawful actions by the Kiev regime targeting the Ukrainian Orthodox Church (UOC), its clergy and parishioners (as of June, 2026). Moskva.
