Sedam dana kasnije: Triptih o 25. oktobru 2026. godine u Srbiji

Pešačenje studenata nije bilo logistička nužnost niti je tražilo medijski efekat, već put ka samonadilaženju učesnik

Piše Vladimir Dimitrijević

1. POLITIKA I MISTIKA

PRVO MISTIKA, PA POLITIKA

Ugledni srpski naučnik, dr Aleksandar Petrović, u tekstu „Genealogija pobune“, objavljenom oktobra 2025, ustvrdio je da se studentska pobuna posle pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici krajem 2024. godine ne može razumeti samo preko dnevnopolitičkih zahteva, oblika organizovanja ili smene nosilaca vlasti. Neposredni povod jeste tragični gubitak života, a dublji razlog je reakcija na osećaj moralne obamrlosti, neodgovornosti i potiskivanja istine: ćutanje vlasti pred stradanjem pokazalo je širi poremećaj odnosa između institucija i ljudske savesti. Pobuna je, smatra Petrović, bila odbrana života i ponovno otkrivanje slobode kao samostalne vrednosti.

Petrović nije analizirao tipičnu priču „aktera, resursa i ishoda“, nego je istražio simboličku strukturu pokreta. Dve najvažnije suprotnosti su, smatra on, kretanje i mirovanje. Kretanje oličavaju studentski pešački pohodi, trčanja između gradova, dobrovoljno odricanje od udobnosti i fizički napor kao javni iskaz uverenja. Mirovanje oličavaju saborni minuti tišine posvećeni žrtvama, u kojima sabrani narod ne izgovara parole nego svim silama prekida uobičajenu buku političkog života. Mistika kretanja i mirovanja čini moralnu snagu protesta.

Pešačenje studenata nije bilo logistička nužnost niti je tražilo medijski efekat, već put ka samonadilaženju učesnika. Student koji prolazi kroz sela, spava na otvorenom, prihvata hranu i vodu od nepoznatih ljudi i dolazi do cilja sopstvenom snagom susreće se s društvom drugačije nego preko institucionalnih posrednika. Meštani koji dočekuju kolone mladih postaju saučesnici u obredu solidarnosti – razmena više nije trgovina, nego dar. Petrović to poredi s Gandijevim Maršem soli, želeći da podvuče kako nenasilno kretanje može ugroziti režim moći bez preuzimanja njegovih metoda. Trčanje studenata iz Kragujevca do Beograda Petrović povezuje sa istorijskom tradicijom fizičke požrtvovanosti u odbrani slobode.

Tišina je podjednako značajna upravo zato što deluje protiv očekivanja da protest mora biti sve glasniji kako bi ostao vidljiv. U trenutku kad pobunjeni narod prestane da govori, pažnja se vraća onima kojih više nema. Izostanak reči postaje čin javnog svedočenja. Petrović u tome vidi sakralnu dimenziju, a ne prosto tehniku političke komunikacije. Razlika je suštinska: politički slogan traži podršku ili označava protivnika, ali zajedničko ćutanje izražava granicu preko koje se ne može preći bez gubitka ljudskosti: to je trenutak u kome se ljudi ne okupljaju oko materijalne koristi nego oko saborne savesti.

Petrović upozorava da pokret ne treba svesti na stranačke koordinate „levo“ i „desno“, niti na običnu opoziciju naprednjačkom režimu. Sloboda je cilj po sebi, iskustvo unutrašnjeg oslobođenja, a ne sredstvo za ostvarenje ranije propisanog programa. Društvo koje slobodu shvata isključivo kao koristan politički instrument, smatra autor, rizikuje da je ponovo podredi nekom novom mehanizmu. Njegov aforistički iskaz „Ne postoji veće ropstvo nego ono u ime slobode“ sažima strah da i oslobodilački pokreti mogu proizvesti sopstvene oblike potčinjavanja.

Motiv svetlosti objedinjuje analizu kretanja i tišine. Upaljeni telefoni na noćnim protestima podsećaju autora na nebeska sazvežđa: Mlečni put simbolički silazi na gradske ulice. Svetlost mobilnih telefona, inače proizvoda tehnološke civilizacije koju Petrović oštro kritikuje, postaje znak povezivanja živih i mrtvih: tehnika može biti deo otuđenja, ali njeni predmeti u određenom kontekstu postaju nosioci zajedničkog simboličkog čina.

Vlast tehnologije je protivčovečna: ona podrazumeva proizvodnju privida, prevlast ekrana, zamenu ličnosti funkcijom i verovanje da se svaki ljudski problem može rešiti upravljanjem. Iako je koristila tehnologiju, studenti su je usmerili ka samonadilaženju i slobodi.

IZ ISTORIJE NEPRISTAJANjA

Petrović nastoji da tumačenje protesta smesti u dugu genealogiju intelektualne nepokornosti. Preteče vidi u Kosti Stojanoviću i njegovom ekonomskom razmišljanju o borbi male Srbije protiv Beča u tzv. „carinskom ratu“, kao i u Ljubomiru Miciću i zenitističkom pokušaju preokreta kulturnih hijerarhija i u „Rečniku tehnologije“, objavljenom 1981. u „Vidicima“. U čemu je tajna? Manja grupa ili pojedinac odbija vladajući jezik samorazumljivih istina i stvara alternativni pogled na stvarnost. Pobuna je intelektualna, moralna i kulturna, a tek potom politička.

Posebno mesto u genealogiji ima „Rečnik tehnologije“ kao studentski poduhvat s početka osamdesetih. Njegov kružni sistem pojmova, rukopisna forma i poziv da se razbije „ogledalo“ društvenih iluzija predstavljaju, po Petroviću, rani pokušaj razgradnje lažnih dogmi jugoslovenske modernizacije: studentski otpor nekad je povezan sa sadašnjim protestima i preko načina na koji institucije nastoje da nepodobno mišljenje označe kao protivdržavno.

Studentski pokret je oživeo naše nacionalno sećanje.

Petrović uočava razliku između pamćenja i sećanja. Pamćenje se može pretvoriti u skladište podataka, prošlost okamenjenu u muzeju, ali sećanje predstavlja živi odnos koji prošlost povezuje sa sadašnjošću i mogućom budućnošću. Zbog toga se istorijske ličnosti i religijski simboli ne posmatraju samo kao predmeti komemoracije. Sveti Sava, Sretenjski ustav i iskustvo ranijih ustanaka javljaju se kao aktivni slojevi kolektivne samosvesti.

Petrović smatra da je najvažnija činjenica već to što su ljudi iskusili mogućnost slobodnog delovanja i solidarnosti. Pokret je uspeo da pokaže da institucionalni mehanizmi nisu jedini okvir javnog života.

Studenti su krenuli u slobodu. Na nama je da im se pridružimo.

2. OD ROPSTVA KA SLOBODI

POBEDU NE DUGUJEMO NIKOME

Velika je sramota kada neki tvrde da je studentski pokret, koji je dao Studentsku listu, samo manipulacija stranaca. Naravno da su stranci, koji uvek imaju svoje interese u Srbiji, radili šta su mogli, ali njihov favorit je, pre svega i iznad svega, bio donedavni režim, koji je, kao i režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori i Edi Rame u Albaniji, služio za obavljanje svetskih prljavih poslova. Zato je Studentskoj listi čestitka upućivana kroz zube – u redu je, ali…

I to što su navodno zvali donedavnu vlast da ne pokušava sa nasiljem u noći posle kraja izbora nije moglo biti da pobeda Studentske liste nije bila tako uverljiva.

Dakle, niko, ni Amerika, ni Rusija, ni Kina, ni Tajland, ni Novi Zeland, ni Papua Nova Gvineja, ni Brisel – nego Srbi, narod Svetog Save i Svetog kneza Lazara u pohodu ka slobodi…

Srbi su ponovo dokazali da su grešan, ali slobodan narod, koji se drži onog Njegoševog da se ni u koga ne može nadati „do u Boga i u svoje ruke“.

DIJASPORA

Podvig dijaspore u toku dana za glasanje bio je ogroman: ljudi su prevaljivali hiljade kolometara da bi došli do glasačkog mesta, i tako je bilo od Čikaga do Novog Zelanda. To je duboki dokaz da su Srbi u dijaspori i dalje vezani za svoju otadžbinu, da joj žele dobro i da se trude da to dobro pokažu. Scene divne uzajamnosti među ljudima koji dele rodoljubiva osećanja pokazuju da još ima nade za nas, i da bi se mnogi od tih ljudi vratili u zemlju samo kada bi se ovde živelo iole normalno. To je velika nada za budućnost – ako je bude. Jer, kako reče Aleksa Šantić, „od svoje majke ko će naći bolju?“

“VUČNINA”

Normalnim ljudima je od režimskih klovnova nastajala muka, mučnina, nagon za povraćanjem, svojevrsna „vučnina“. Toliko prenemaganja, bedne glume, psovačkog duha laži i mržnje, neprestanog zagađivanja svega čega se dotakao postalo je nepodnošljivo, pre svega za ljudsku dušu. Imali smo klovnovsku čizmu na grudima, i gušili smo se, baš smo se gušili. Sada smo prodisali. To ne znači da će nam biti dobro, ali smo prodisali. Stanje u Srbiji, posle ovoliko razaranja je takvo, da se ni Stefan Nemanja ne bi snašao. Ali, važno je da smo ponovo počeli. U tom početku je nada. Koja je, na kraju krajeva, samo u Hristu, jedinoj našoj Nadi na ovom svetu.

KOGA NE TREBA OSUĐIVATI?

Kada je bio poslednji SNS miting u Čačku, moja koleginica je videla siromašnog čoveka sa troje dece koji je, ko zna otkuda, na miting došao. Stajao je kod kioska, i naručivao tri pljeskavice. Kada je prebrojao novac, zamolio je da i njemu naprave pljeskavicu.

Takvi ( a takvih je puna Srbija ) nisu ni za kakvu osudu. Oni su bili žrtve tranzicije, koju je započeo režim Slobodana Miloševića, nastavio DOS i DS, a dovršio režim naprednjaka.

Srbija nije puna sirotinje, nego bede. A dostojanstvo se, kako kaže Dostojevskov Marmeladov, može sačuvati u siromaštvu, ali ne i u bedi.

Oni koji su za osudu su neki iz redova političara i intelektualaca, koji su se prodali za ovo ili ono. A gledali smo ih svaki dan na raznim TV pinkovima i informerima i čitali u blatoidima.

I treba ih pamtiti. Jer će se oni, opet i opet, nekome prodavati.

Kao što nova vlast mora da izvuče narod iz bede, da se opet ne pojave oni koji će kupovati ljudske duše za par hiljada dinara.

USPEH BEZ VOĐE

Pobeda studentskog pokreta u Srbiji kao pokreta bez vođe i snažne personalizacije je neverovatna, sasvim nova činjenica u svetskim razmerama. Čak i veliki nenasilni pokreti, poput onog Gandijevog ili Martina Lutera Kinga, bili su personalizovani. U Srbiji, koja je navikla na kult vođe, ono što se desilo je skoro nepojamno.

Dolazi novo pokolenje, i njegovo shvatanje politike traži novo čitanje.

Sve je krenulo od reakcije beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, nakon što su studenti fizički napadnuti dok su odavali poštu žrtvama tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024. godine. Talas se munjevito proširio na više od osamdeset fakulteta širom Srbije. Namerno su izbegavali preslikavanje starih pokreta sa prepoznatljivim liderima kako bi kanalisali opšte nezadovoljstvo građana bez rizika od diskreditacije. Naprednjačko – udbaški režim nije znao koga da napadne: predugo su napadali rektora Đokića, koji se na kraju nije ni našao na Studentskoj listi.

POBEDA UNIVERZITETA NAD MAFIJOM

U svojoj izbornoj kampanji, vođenoj uoči oktobarskog poraza 2026. godine, lider kampanje je pretio da će se, čim zajaše Srbiju, obračunati sa neposlušnim univezitetiima, ali i srednjim školama. Tobož, država je gospodar svega, pa i univerziteta. Profesori i studenti su roblje koje ima da sluša.

Ovo varvarstvo nije prošlo u Srbiji krajem 2026. godine.

U čuvenom delu „Ideja univerziteta“, objavljenom 1946. godine, Karl Jaspers ističe da je država dužna da obezbedi materijalna sredstva za rad univerziteta. Međutim, onog trenutka kada država pokuša da odredi šta je istina ili kako se istraživanja moraju voditi, univerzitet umire. Država daje novac i pravni okvir, ali se tu njene nadležnosti završavaju.

Za Jaspersa, univerzitet je mesto gde društvo i država dopuštaju razvoj sopstvene samokritike. Država zapravo plaća instituciju koja ima zadatak da je objektivno i kritički posmatra. Univerzitet služi državi tako što joj govori istinu, a ne tako što joj ugađa ili je puko propagandno oruđe.

Pišući neposredno nakon pada nacističkog režima u Nemačkoj, Jaspers je iz prve ruke video šta se dešava kada država potpuno podredi univerzitet svojoj ideologiji (kroz čistke profesora, cenzuru i prisilno usklađivanje nauke sa partijskom doktrinom). Zbog toga on insistira na tome da političkim partijama i državnoj ideologiji nema mesta na fakultetu, kao i da izbor profesora mora biti isključivo u rukama same akademske zajednice (na osnovu naučnog kvaliteta), a ne državnih dekreta.

Za razliku od stručnih škola, institucija koje država osniva da bi brzo obučila administratore, inženjere ili vojnike za trenutne praktične potrebe, univerzitet obrazuje slobodne ljude sposobne da misle dalje od trenutnih potreba državnog aparata.

Ako država svede univerzitet samo na fabriku za obuku kadrova, ona time dugoročno šteti sebi, jer gubi izvor kritičkog mišljenja i istinskog naučnog napretka.

Jaspersov zaključak je jasan: država koja ukida autonomiju univerzitetu zapravo seče granu na kojoj sedi, jer bez intelektualne slobode nema ni istinskog naučnog, tehničkog ili kulturnog razvoja koji je državi neophodan.

Urušavanje univerzitetske nastave u Srbiji počelo je dosmanlijskom „bolonjizacijom“, a režim je hteo da ga dovrši dovođenjem njemu podobnih stranih univerziteta, sa jednim ciljem: da razgradi ono što je od ideala univerzitetske nastave ostalo.

Ipak, to mu nije pošlo za rukom. Univerziteti su, makar u idealu, pobedili mafiju.

Praslika ove pobede je bilo razobličavanje Siniše Malog, ekonomskog „genija“ čiji se doktorat pokazao kao laž. Doktorska disertacija Siniše Malog, odbranjena 2013. godine na Fakultetu organizacionih nauka (FON) Univerziteta u Beogradu, nosila je naslov: „Kreiranje vrednosti kroz proces restrukturiranja i privatizacije – teorijske koncepcije i ostvareni rezultati u Srbiji”. Senat Univerziteta u Beogradu je zvanično poništio njegovu diplomu doktora nauka i proglasio rad plagijatom.

Da ponovimo: univerziteti su, makar u idealu, pobedili mafiju u Srbiji.

Kako dalje, videćemo.

3. KRITIČKE PRIMEDBE NEUTRALNIH

NEUTRALNA POZICIJA

Na žalost, kao i mnogo puta u svojoj istoriji, Srbi su, u političkom smislu, bili dovedeni u izvesnu nemogućnost neutralne pozicije: smena naprednjačkog režima bila je obavljena u referendumskoj atmosferi. Čemu je, naravno, prethodio pokušaj totalitarne depolitizacije Srbije, kada je svaki politički protivnik naprednjaka bio proglašavan za neprijatelja.

Ipak, mnogi su, sasvim iskreno, tvrdili za sebe da su neutralni – „ni naprednjaci, ni studenti“. Nema tog optimizma koji bi pobedio njihov pesimizam. Na neki način, oni su u pravu. Jer, u istoriji se svaka pobeda okonča porazom, a hrišćane, na kraju, pobedi antihrist. Konačna pobeda je u Nadistoriji. Nije slučajno da je nova pesma „Beogradskog sindikata“, kojom se proslavlja narodna pobeda, prožeta pevanjem pesme Vladike Nikolaja o dolasku konačnog Suda – „Evo Gospoda, s vojskama ide“…Privremena pobeda nad zlom i lažju je slika te Konačne Pobede…Ali, mi ćemo trpeti još poraza, a ostvarićemo i poneku pobedu… Tek konac delo krasi… I to konac istorije…

Iako je zemlja, u zlatnom dobu naprednjačke vlasti, izgubila preko pola miliona stanovnika ( neki su otišli van zemlje, a neki pod zemlju ), mnogi neutralni su tvrdili da su studenti i naprednjaci nešto veoma slično. Skoro isto. Iako Studentska lista nije počela da upražnjava vlast.

Neutralna pozicija, naravno, ima svoje obrazloženje: naprednjački režim je pobeđen, kažu neutralni, ali to je bio referendumski „emocionalizam“, a gde je program Studentske liste? Pobedili su, a nemaju program: sve je to, sa studentima, laž i zabluda. Kako možeš da politiku zasnivaš na emocijama, a ne na programu?

REFERENDUMSKA ATMOSFERA

Naravno, nisu samo emocije donele pobedu Studentskoj listi, jer teorija retrospektivnog glasanja pokazuje suprotno: kažnjavanje vlasti zbog učinka predstavlja jedan od centralnih mehanizama demokratske odgovornosti. Birač koji proceni da su institucije zarobljene, da državna sredstva idu u privatne džepove ili da vlast nije omogućila smenu bez pritisaka donosi političku, a ne puku emocionalnu odluku. To ne znači da biraču nije važna buduća politika opozicije za koju glasa, ali znači da mu je smena pljačkaša maskiranih u tobož nacionalno odgovornu vlast prioritet u određenom izbornom ciklusu.

Plebiscitarna polarizacija nije idealno rešenje, jer može suziti javnu debatu i oslabiti artikulaciju sporednih tema. Ali izbor koji se doživljava kao odluka o opstanku režima nije po definiciji antipolitički. Politikološka tradicija nastoji da utvrdi da li su vlastodršci izloženi stvarnoj neizvesnosti izbornog ishoda, da li su protivnici slobodni da se organizuju i da li se mandat vlasti može osporiti. Ako su ta pitanja bila centralna u kampanji, „referendumski“ karakter može pre biti odraz borbe oko pravila političkog nadmetanja nego dokaz nestanka politike.

Neutralni kažu: nema ovde programa, sve se svelo na Vučića.

Tačno je da dominacija jedne linije sukoba može potisnuti ekonomsku, socijalnu i spoljnopolitičku raspravu. Neutemeljeno je, međutim, tvrditi da se politički sukob svodi na ličnost samo zato što se jedan lider identifikuje s režimom. Personalizacija vlasti može proizvesti personalizovanu opoziciju. Da bi se uzročnost dodelila samo studentima, morali bismo pokazati da je personalizacija započela u njihovoj komunikaciji, a ne u prethodno uspostavljenom modelu vladanja.

EMOCIJE I RAZUM PRILIKOM GLASANjA

U javnom diskursu se često pretpostavlja da je racionalna politika „objektivistička“, ona koja je lišena osećanja nepravde ili gneva zbog bahate vlasti, pa čak i nade u novu budućnost. Ta pretpostavka ne proističe iz naučno zasnovane političke psihologije. Emocije mogu pogrešno usmeriti pažnju, ali isto tako signaliziraju povredu osnovnih normi. One se uzburkaju kad nastupi gubitak poverenja u vlast, ili kad kršenje zakona postane ludilo bezakonja. Posle kolektivne tragedije sa padom nadstrešnice u Novom Sadu politička mobilizacija se ne može ozbiljno analizirati bez istovremenog razmatranja afektivne i normativne dimenzije.

Zaključak pojedinih neutralnih da se emocijama nadoknađuje nedostatak vizije Studentske liste moguć je kao interpretacija, ali nije empirijska činjenica. U izbornim analizama neophodno je razlikovati prisustvo emocionalnog apela od sistematske manipulacije: sama prisutnost emocionalnog narativa ne dokazuje nedostatak političkog sadržaja.

Gnev zbog korupcije kao pokretač glasača protiv režima takođe nije sporedan. Borba protiv korupcije nije samo jedna od „sektorskih politika“ koja konkuriše sa spoljnom politikom i nacionalnim pitanjem. Ona utiče na budžet, javne nabavke, regulatorne odluke, kadrovska postavljenja, rad pravosuđa, kapitalne investicije i sprovođenje zakona. Borba protiv korupcije zato može biti institucionalni preduslov delotvorne spoljne, ekonomske i bezbednosne politike. I birači to osećaju. Jer:“Pravda drži zemlju i gradove“.

NEKOMPETENTNOST STUDENTSKE LISTE

Jedna od optužbi na račun Studentske liste je da tamo nema iskusnih i kompetetnih ( a cinik pita – SNS kadrovi, od Siniše Malog do Jorgovanke Tabaković, bili su oličenje kompetencije, zar ne?)

Prethodno obavljanje visoke državne funkcije nije ni neophodan ni dovoljan uslov kompetentnosti. Uporedna literatura o javnim administracijama razlikuje političko rukovodstvo, stručnu državnu službu, regulatorne institucije i sistem kontrole. Novi politički akteri mogu imati manje iskustva u vršenju dužnosti, ali nosioci starog režima imaju višegodišnje iskustvo u zloupotrebi institucija. Kvalitet vlasti procenjuje se na osnovu rezultata i stvaranju demokratskog poretka u kome je novi totalitarizam nemoguć.

Naravno da postoji rizik neproverenih kadrova nove vlasti, ali taj rizik ne možemo oceniti samo na osnovu medijske prepoznatljivosti maskirane u iskustvo i „premudrost“ starih političara poput Ivice Dačića. Umesto ismevanja „anonimnih“ aktera, potrebna je procena kandidata za najvažnije resore i jasna pravila za izbegavanje sukoba interesa. Za svakog kandidata za neki ministarski resor treba napraviti analizu stepena obrazovanja, upravljačkog iskustva, mogućeg sukoba interesa i dokazanih rezultata, umesto rangiranja po „iskustvu“ koje je kao Dačićevo – sve do ovih izbora, on je uspešno preletao sa liste na listu, sa jednim ciljem, da očuva vlast i položaj. I to je bilo njegovo ključno iskustvo. Po tome je bio „iskusan političar“.

POLITIČKI FATALIZAM

Tvrdnja da je SNS vlast morala izgubiti jer je protiv nje vođena nekakva „obojena revolucija“ uvodi fatalizam tamo gde su postojale neizvesne izborne odluke. Posle poznatog ishoda lako je sastaviti narativ koji ga prikazuje kao zakonomeran – to je klasični problem tumačenja ishoda sa znanjem o njegovom završetku. Politička nauka zahteva da se identifikuju mehanizmi i uporedive situacije u kojima ishod nije bio isti.

Svi u Srbiji su, pre izbora krajem oktobra 2026. godine, znali za strukturne prednosti vlasti, pritiske na učesnike, korišćenje državnih resursa i neravnopravnu medijsku utakmicu. Upravo činjenica da vlast raspolaže asimetričnim resursima čini objašnjenje ishoda složenijim od zbira „pozitivnih“ i „negativnih“ emocija. Promene izlaznosti i izborne mobilizacije morale bi da budu centralne u ozbiljnoj uzročno – posledičnoj analizi.

Studentska lista je ostvarila natpolovičnu većinu (oko 53% glasova) na osnovu više bitnih činilaca. Velika izlaznost birača svih profila i struktura (preko 66% do pred kraj glasanja) presudno je promenila odnos snaga. Lista je uspela da okupi širok spektar glasača – od promenama željene omladine i neglasača do dela razočaranih birača iz različitih društvenih slojeva – pokazavši visoku veštinu komunikacije i organizacije.

Iako je vladajuća lista zadržala svoje osnovno biračko telo (oko 1,72 miliona glasova), došlo je do odliva dela penzionera i mlađih, obrazovanijih tradicionalnih glasača ka Studentskoj listi. Primenjen je model delovanja zasnovan na samoorganizovanju iz perioda blokada fakulteta i protesta (nakon nesreće u Novom Sadu), bez kulta ličnosti, što je privuklo građane umorne od dosadašnje partijaške politike, pune nemoći i dodvoravanja vlasti.

Studentska lista je preuzela veliki deo protestnog i opozicionog biračkog tela, dok su ostale opozicione liste ostale ispod cenzusa jer se pokazalo da im ljudi, umorni od lažnih obećanja, više ne veruju.

VIŠEDIMENZIONALNI PROBLEM

Uzroci glasanja za Studenstku listu su višedimenzionalni. Jedan glasač se na glasanju, iz svoje perspektive, suočava sa korupcijom, drugi sa bezbednošću, treći sa ekonomskom politikom, a četvrti sa političkim slobodama. Neki deda i baba glasaju protiv naprednjaka zbog molbe svojih unuka. Ne postoji jedinstvena motivacija svih njihovih birača.

Republička izborna komisija je u preseku od 26. oktobra, na 97,56 procenata obrađenih biračkih mesta, objavila 52,71 procenat glasova za Studentsku listu i 39,17 procenata za listu Ujedinjena Srbija. Metodološki nije ispravno da se sa ishoda izbora 25. oktobra brzo prelazi na prognoze sastava vlade i spoljnopolitičke strategije. Može se analizirati verovatan raspon ishoda, ali je važno odvojiti izvesnost pobede jedne liste od neizvesnosti ko će upravljati resorima i pod kojim parlamentarnim uslovima.

Zvanični rezultati pokazuju dve dominantne liste, ali ne i samo dve liste koje su učestvovale: mandate su dobile i četiri manjinske liste. Neutralni kažu da je šteta što je Skupština dvopartijska, jer je to protiv istinskog pluralizma. Ali…

Skupština čija struktura ne reprodukuje podrobno sva ideološka mišljenja može ipak biti izborno legitimisana i sposobna da predstavlja opšte interese. S druge strane, visoka izborna koncentracija može osiromašiti političku ponudu. Te dve tvrdnje nisu protivrečne.

Normativnu zamerku ne treba pretvarati u poricanje legitimiteta Skupštine bez definisanja praga reprezentativnosti. Da li bi tri, pet ili deset lista bilo dovoljno da bi Skupština izražavala sve interese biračkog tela, i da bi ih izražavala svagda i u svakoj prilici? Umesto neodređene formule o fingiranoj reprezentativnosti sadašnje Skupštine, potrebna je analiza zastupljenosti socijalnih grupa, kvaliteta parlamentarnog nadzora i stvarnog pristupa opozicije zakonodavnom procesu.

DA LI HETEROGENOST STUDENTSKE LISTE DOKAZUJE STRANE KONTROLORE?

Neki tvrde da će politički raznorodna grupa, ukoliko se ne raspadne na frakcije, time pokazati da njome upravlja „nevidljiva ruka“ ili da je njena šarolikost bila marketinška prevara. Taj zaključak logički ne sledi. Postoje najmanje četiri alternativna objašnjenja, a to su: strateška disciplina radi zajedničkog cilja, dogovor o ograničenom paketu reformi, koalicioni mehanizam rešavanja razlika i odlaganje ideoloških rasprava radi stabilnosti prelaska na novu vlast.

Uporedna istraživanja koalicija pokazuju da grupe s različitim preferencijama mogu održavati zajedničko delovanje na osnovu pisanih sporazuma, procedure glasanja i kompromisa. Opstanak zajedništva zato nije dokaz skrivene kontrole. Iz izostanka raskola među članovima neke liste ne može se sa sigurnošću izvesti zavereničko objašnjenje – odsustvo raskola nije samo po sebi dokaz spoljnog upravljanja.

Postoji važna razlika između toga da neka politička opcija nije osvojila mandate i toga da joj je organizovano onemogućeno učešće. „Autentična desnica“ je dobila manje od 1% glasova, ali to potvrđuje da izostanak mandata nije isto što i administrativna zabrana ili dokaz zavere. Ova nacionalna koalicije nije izgubila zato što je onemogućena, nego zato što je najveći broj birača u Studentskoj listi prepoznao mogućnost uklanjanja sadašnje vlasti.

Bez kauzalnog dokaza nije opravdano zaključiti da je jedna opcija („Autentična desnica“) sistematski uklonjena kako bi se druga predstavljala kao „patriotska“ („Studentska lista“). Nezadovoljstvo rezultatom mora se odvojiti od zavereničke priče da su studenti patriotska maska za drugosrbijanštinu.

KOLONIJALNI UPRAVNIK

Teza da i naprednjake i Studentsku listu kontroliše kolonijalni gazda je takođe protivrečna, jer „spoljni uticaj“ nije isto što i „potpuna kontrola“. Države malog i srednjeg kapaciteta trpe diplomatske, trgovinske i bezbednosne pritiske, ali se stepen autonomije i ishodi konkretnih pregovora menjaju.

Postojanje međunarodnih uslovljavanja ne dokazuje potpuno ukidanje domaće politike. Koncepti strukturne asimetrije i spoljnog uslovljavanja korisniji su od neimenovanog kolonijalnog gazde koji, zato što je nedefinisan, može objasniti svaki mogući ishod. Zato treba identifikovati spoljnog aktera, vrstu instrumenta uticaja i ishod kome se ne može dati drugo uverljivo objašnjenje.

Naravno da je Srbija opkoljena NATO Zapadom, i da su njene samostalne odluke veoma skučene. Ali, one su ipak moguće u nizu oblasti u kojima je moguće biti svoj. Kao što je govorio profesor Lompar: razilkuje se vlast posle poraza ( mi smo, i dalje, nakon NATO rata protiv Srba krajem 20. veka, poraženi narod ) i vlast posle izdaje. Tako je vlast Vojislava Koštunice bila vlast posle poraza, dok je doba naprednjaka bilo doba vlasti posle izdaje ( ne samo Kosova i Metohije ).

MINIMALNI PROGRAM I LEGITIMITET POBEDNIKA

Potpuno je opravdano da se predizbornoj listi kakva je Studentska zameri nedovoljno razrađen program, naročito u pogledu ekonomske i spoljne politike. Ali pravni legitimitet parlamentarnog mandata ne proističe iz broja programskih stranica, već iz zakonitog postupka izbora, glasanja i utvrđivanja rezultata. Demokratska odgovornost, kao šire normativno svojstvo, zaista može biti slabija kada birači ne znaju šta će njihovi predstavnici činiti. To je pitanje legaliteta koji mora postati legitimitet, a ne tvrdnja da je legitimitet fingiran.

Nedorečen program povećava potrebu za javnim parlamentarnim raspravama, jasnim postupcima i objavljenim planom za prvih sto dana. Sama nedorečenost ne daje dokaz da građani nisu racionalno izabrali između dostupnih alternativa.

U parlamentarnim režimima program vlade dobija konačnu formu posle izbora, kroz pregovore, ekspoze i glasanje o vladi. I strane sa razrađenim programima menjaju konkretne politike zbog koalicionih ustupaka, budžetskih ograničenja i novih informacija. Pa i spoljnih pritisaka, naravno. Ustavni i parlamentarni poredak ne zahteva da svi budući zakoni unapred stoje u izbornom manifestu. Suprotna pretpostavka isključila bi većinu savremenih koalicionih demokratija.

Može se kritikovati izostanak jasnih preizbornih obaveza i pritisak poslaničke većine na vladu, ali tada moramo posmatrati ko piše zakonske predloge, kako se raspravlja o amandmanima i kakva je disciplina glasanja.

MAČKA U DžAKU?

Da li su birači dobili „mačku u džaku“? Ništa ne sprečava bilo kog kritičara da već sada analizira programske praznine i rizike Studentske liste. Istovremeno, sasvim je racionalno zadržati sud o konkretnom kadrovskom rešenju do njegove objave: nije politički bonton to što potiskuje raspravu, nego nastojanje da se dokaz i prognoza ne zamene.

Pobednička lista ne sme koristiti dobijeni glas kao imunitet od upliva javne kritike. Odgovorna pozicija istovremeno zahteva postizbornu proveru obećanja i odbijanje preuranjenih suđenja još nepostavljenim ministrima. Javnost ima pravo na pitanja pre ekspozea, ali greši kada odsustvo gotovog ekspozea proglašava dokazom prevare.

Algoritmi, podkasti, kratki video-sadržaji i komunikacija preko društvenih mreža nesumnjivo menjaju načine političke mobilizacije. Međutim, za zaključak da su oni izazvali pobedu potrebno je izmeriti izloženost sadržaju, konverziju stavova, distribuciju kampanje i konkurentne medijske efekte. Postojanje novih kanala nije dokaz da je nestala argumentovana politika – iste platforme mogu prenositi istraživanja, duge razgovore i istraživačko novinarstvo.

Problem nije sama tehnologija, nego neprozirnost plaćenih oglasa, kampanje dezinformacija, koordinisanih mreža i zloupotreba ličnih podataka. Sve su to koristili naprednjaci. Bez simetrične analize obe kampanje teza o studentskoj „algoritamskoj pobedi“ ostaje selektivna. Nova platforma može biti sredstvo organizacije, ali ne zamenjuje pitanje zašto je poruka pobunjenih studenata dobila podršku.

KRST I ĆIRILICA KAO PREVARA?

Neutralni kažu da su studenti krst i ćirilicu koristili kao „prevaru“ da namame nacionalne birače. Simboli nacionalnog identiteta mogu imati izbornu funkciju, kao što se mogu koristiti i u svakoj drugoj kampanji. Ipak, iz njihove upotrebe ne može se izvesti zaključak da rušioci naprednjačkog režima prikrivaju „antinacionalnu“ suštinu. Jedan građanin može istovremeno zastupati srpski nacionalni identitet, građanska prava, evropske integracije i nezavisnost sudstva. Politički identiteti su često preklopljeni, a ne smešteni u isključive binarne kategorije. Ja lično smatram da nije moguće biti i za Srbiju i za EU ( to sam svojim pisanjem i govorenjem pokazivao i dokazivao ), ali to ne znači da je moje mišljenje crveno slovo u kalendaru.

Proverljiv dokaz manipulacije bio bi javni program koji obećava jedno, dok interni dokument ili sistematsko delovanje pokazuje suprotno. Samo isticanje ćirilice i zastave ne može zameniti taj dokaz. Naprotiv, u demokratiji je moguće nadmetanje više različitih tumačenja patriotizma. Dodeljivanje monopola jednoj političkoj orijentaciji na „autentično“ nacionalno osećanje pretvara pluralizam u moralni test pripadnosti.

Koalicije demokratske tranzicije često okupljaju socijaldemokrate, konzervativce, liberale i nepartijske aktiviste na osnovi ograničenog sporazuma o izborima, medijskim slobodama i pravosuđu. Ta saradnja ne dokazuje da učesnici nemaju vrednosti, ali dokazuje da su im određena institucionalna pitanja privremeno važnija od celokupnog ideološkog programa: iz postojanja razlika ne sledi da je saradnja neautentična, kao što iz privremene discipline ne sledi da razlike ne postoje.

POVRATAK U POLITIČKO STANjE

Studentska lista Srbiju vraća iz pretpolitičkog u političko stanje. To što su partije uglavnom posle njene pobede na izborima nestale iz parlamenta nije trajno stanje. Partije će opet započeti izbornu utakmicu, čim politički proces, deceniju i po zakočen, ubrza ( a ubrzava, ubrzava ). Za sada je dužnost nove vlasti da obezbedi ono što je neophodno za novi početak, od medijskih uslova do utvrđivanja tačnog broja glasača. Vlast Studentske liste je privremena, što će se i videti, kao i posle 5. oktobra 2000. godine. Bitno je, u ovom prelasku iz ropstva u slobodu, da partijski totalitarizam naprednjaka ne bude zamenjen levo – liberalnom „ekspertskom taktikom“.

Veliki engleski pisac Gilbert Česterton nas je upozoravao da se čuvamo eksperata kao „nove aristokratije“, čije smo plodove videli pod vlašću Dinkića, Đelića i njima sličnih hohštaplera u službi NATO Zapada. Ekspert koji upravlja životima običnih ljudi, oduzimajući im slobodu i zdrav razum, samo je sluga Mašinerije. A studentski pokret je bio pokret protiv Mašinerije.

U ogledu „Dvanaestorica“ Česterton objašnjava zašto je hrišćanska civilizacija intuitivno donela genijalnu odluku: da o krivici i nevinosti čoveka ne odlučuje komisija pravnih stručnjaka, već dvanaest potpuno običnih ljudi koji su se zadesili tu u tom trenutku. Njegov zaključak u ovom eseju je proročki za moderno doba: najstrašnija stvar kod eksperta je to što on prestaje da vidi čoveka, nego vidi samo svoju struku. Sudija vidi samo „papirologiju“ i tehničke detalje, dok običan čovek u poroti vidi žive ljude i životnu istinu.

Česterton često ističe da eksperti pate od jedinstvene vrste neznanja koju naziva „neznanje stručnjaka”.

On primećuje:„Problem sa ekspertom nikada nije u tome što on nije čovek. Problem je u tome što je on, tamo gde nije ekspert, suviše običan čovek. Tamo gde nije izuzetno učen, on je prava neznalica.”

Česterton je zato tvrdio da možete biti ekspert za neku bolest, ali ne možete biti ekspert za zdravlje, jer je zdravlje suviše velika, slobodna i obuhvatna stvar da bi se istražila u laboratoriji.

Zato njegov detektiv, otac Braun, na pitanje:“Zar Vi sumnjate u našeg eksperta?“ odgovara sa:“Ne sumnjam da je on ekspert, i još manje sumnjam u to da je VAŠ.“

Srbiji predstoji dug put do slobode i pravde. Ipak, prvi korak je učinjen, i to na način dostojan srpske istorije.

IMA LI NADE ZA NAS?

Francuski mislilac, Šarl Pegi, svojevremeno je napisao knjigu o nadi. I to je knjiga koju, danas i ovde, treba čitati.

Nada nije mehanička posledica vere. Ona nije ni prosto moralna vrlina koju čovek može da proizvede disciplinom, nego se javlja kao nešto živo, nešto što je u srcu čoveka, ali što prevazilazi samog čoveka. Zato Bog, posmatrajući nadu, kao da posmatra sopstvenu blagodat na delu.

Bog ne samo da daje nadu čoveku, nego i sam, na neki način, „nada se“ u grešnika. Bog voli sve ljude ljubavlju, ali grešnika, kaže Pegi, Hristos voli i „u nadi“. Bog čeka grešnikov povratak. Njegova ljubav toliko duboka da prihvata da čeka čovekovu slobodnu odluku.

Grešnik nije samo neko ko je prekršio zapovest. On je neko ko može da postane mesto Božje nade. Kada se grešnik pokaje, to nije samo njegov lični povratak; to je ispunjenje nade koju je Bog uložio u njega. Pokajani grešnik je kao duša koja se vratila iz smrti.

Greh ubija dušu. Ali nada ostaje kao mogućnost povratka. Bog ne prestaje da čeka. On ne napušta grešnika. To je povezano sa jevanđelskom slikom izgubljene ovce i bludnog sina. Bog ne voli samo pravednike koji su ostali u kući – On čeka onoga koji je otišao. I upravo u tom čekanju otkriva se veličina nade. Bog, Koji je sve, stavlja Sebe u položaj Onoga Koji očekuje nešto od čoveka koji je „ništa“ sam po sebi.

Bog ne spasava čoveka kao stvar, nego kao slobodno biće. Zato ga ne primorava, nego ga čeka.

Bog je čekao Srbe da kažu „ne“ lažnom caru Šćepanu Malom, i oni su to „ne“ rekli.

I studenti su se odazvali na Božji poziv. Odazvala se i Srbija. Verujući da je naš Bog – Bog pravde, Kome peva srpska himna, krenuli su protiv laži i nepravde od kojih smo se gušili.

Šta će dalje biti, videćemo. Proročka „Nebeska Liturgija“ Vladike Nikolaja kaže da će, gledajući stradanje svog naroda, Sveti Sava reći:“Dosta, Bože, poštedi ostatak!“

A ta omladina je naš ostatak. Ili nas neće biti.