SLOBODNA KNjIGA SLOBODNIM LjUDIMA: "Posle izgubljenih iluzija" Slobodana Reljića

ZAŠTO SLOBODAN RELjIĆ?

Zato što Sobodan Reljić i piše i govori krajnje jasno, ne muti vodu da iugleda dublje, ne simulira celinu veštinom, i, što je najvažnije, Slobodan Reljić čita. On zna šta su knjige, veruje u njih, i jasno mu je da će se, između ostalog, borba voditi i protiv knjiga. I zaista se vodi. Nedavno mi je prof. dr Dragana Stenli iz Australije poslala vest kako se tamo ukidaju pozajmne biblioteke, a knjige se prerađuju u staru hartiju. Tobož, sve je digitalizovano, pa nema potrebe za knjigama. Biblioteke na univerzitetima postaju kafići za studente.

Sve kako je opisao Rej Bredberi u „Farenhajtu 451“: knjige treba uništiti jer ljude čine nesrećnima.

A Reljić baš u to ne veruje.

I njegova knjiga „Posle izgubljenih iluzije/ Nevdiljiva vlada od demokratije do hipnokratije u 99 slika“ ( drugo izdanje Informatike iz Beograda ) pokazuje da su nam knjige i sada nasušno potrebne kao oružje u borbi za misao. I Smisao.

KAKO SMO POSTALI GOMILA

Knjiga počinje kao pitanje o savremenom čoveku koji živi u ropstvu stalne sugestije, medijskog pritiska i masovne hipnoze. Pitanje „kako smo postali gomila“ ukazuje na to da ovde nije reč samo o političkoj manipulaciji, nego o dubokom antropološkom preobražaju čoveka.

Korona je, po Reljiću, primer najveće operacije manipulacije u novijem dobu. To je pokazatelj da moderno društvo poseduje tehniku uvođenja čitavih populacija u stanje straha, slepe poslušnosti i dobrovoljnog prihvatanja protivrečnih naloga. Čovek se u tom stanju ne ponaša kao ličnost koja rasuđuje, nego kao uslovljeno biće koje reaguje na signale. Ono što se nekada zvalo javnost pretvara se u masu koja čeka direktivu.

Reljić se vraća Sokratu i Platonu da bi nas podsetio da je za antičku misao reč bila veza čoveka sa istinom. Čovek se veže za reč, ali moderni čovek više nije vezan bilo kakvom rečju. Reč je postala sredstvo tehnike, reklame, propagande, psihološke operacije. U megalopolisu, u svetu mase, medija i stalnog saobraćaja praznih znakova, reč više ne obavezuje. Ona se troši i prodaje. Kada reč prestane da bude zavet, javlja se društvo u kome je moguće svakodnevno menjati istinu – na prvi pogled, bez potresa.

Kapitalizam, komunizam, scijentizam su zamenske religije. One su zamenile veru u Boga verom u svet ovdašnje sreće koji će, kako bi rekli „klasici marksizma“, biti skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode. Skok je pokušan, milioni su polomili vratove, a sreće nema, pa nema.

ROPSTVO I PROGRES

Moderni čovek je verovao da će nauka i tehnika rešiti dramu postojanja, ali je progres proizveo nove oblike ropstva. Reljić nas podseća da je književnost često videla ono što politika i nauka nisu htele da vide. Pesnici, romanopisci i satiričari postaju važniji od stručnjaka za društvene nauke zato što oni prepoznaju duševne posledice civilizacijskog preobražaja. Reljić nas upozorava čitajući Zamjatina, Hakslija, Orvela, Dostojevskog, Flobera, Balzaka, Muzila, Orvela, Hašeka i druge.

Reljić smatra da Gistav Le Bon više nije dovoljan za razumevanje gomile. Psihologija masa objašnjava deo problema, ali savremena medijska hipnoza ide dublje. Nije reč samo o tome da čovek u masi postaje iracionalna čestica nemoći, već je čitavo društvo preuređeno tako da proizvodi masu i onda njome upravlja. Informacija je živo blato u koje čovek sve više tone što više veruje da ga objektivno informišu. Kada čovek izgubi korene, on ne postaje nezavisan, nego podložan svakoj novoj sili koja će mu ponuditi identitet ili iluziju smisla.

Danas roboti, veštačka inteligencija i tehničko upravljanje ne ugrožavaju samo posao i društveni poredak, nego i predstavu o duši i duhu. Vlast koja upravlja percepcijom i vlada željama jeste vlast hipnokratije. Domanovićev „Vođa“ je upozorenje da gomila uvek traži onoga kome će predati sopstveni vid. Dobrovoljno slepilo je u modi. A moda je, kao i uvek, krajnje pomodna.

Utopijske energije čovečanstva su potrošene. Reljić kaže:„Živimo u dobu distopije. Za utopiju više niko nema snage.“ Moderni čovek više ne veruje u svetlu budućnost, ali i dalje živi u sistemima koji su nastali iz obećanja raja na zemlji. Upravo zato distopijski pisci postaju tumači stvarnosti, a ne samo maštoviti autori mračnih fikcija.

ZAMJATIN KAO PRETEČA

U tom nizu stoje Zamjatin, Haksli i Orvel. Pre Orvelove 1984. i Hakslijevog Vrlog novog sveta stoji Zamjatinov roman Mi. Zamjatinovo pitanje nije samo sovjetska Rusija kao revolucionarna država - njegov problem je civilizacija koja hoće da uništi nepredvidljivost čoveka.

U romanu „Mi“ čovek je smešten u svet Jedinstvene Države, gde su ljudi numerisani, žive u staklenim kućama i podređeni su matematičkoj logici opšte sreće. U tom svetu nema unutrašnje slobode i nema prava na neprozirnost. Zamjatin je na vreme postavio pitanje: šta ako moderni čovek dobrovoljno izabere sreću bez slobode?

Zamjatinov Dobrotvor je pedagog straha.

TRI SVEDOČENjA O APOKALIPSI

Haksli vidi i drugačije načine porobljavanja: u Vrlom novom svetu pokazuje svet u kome represija nije samo nasilje, nego i prijatnost. Čovek se porobljava uživanjem, drogama i sedativima, uslovljavanjem od detinjstva i lažnom slobodom tela. Hakslijeva „konačna revolucija“ nije politički prevrat, nego potpuno psihološko i telesno potčinjavanje. Čovek je naučen da voli svoje ropstvo.

Reljić naglašava da je i Orvel čitao Zamjatina i u njemu prepoznao pobunu ljudskog duha protiv mašinskog poretka.

Ipak, distopije nisu samo pesimističke. U njima postoji trag ljudskog otpora. Kod Zamjatina se javlja imaginacija kao bolest u očima sistema, ali upravo ta „bolest“ pokazuje da čovek nije do kraja pretvoren u broj. Kod Hakslija postoji neprilagođeni čovek iz Divljine koji ne prihvata dresuru. Kod Orvela sama potreba da se istina sačuva, makar i nemoćno, svedoči da čovek nije samo proizvod vlasti. Zato Reljić distopiju čita kao poslednju odbranu ličnosti od laži o okončanju istorije srećom čovečanstva.

ČITAOCI DOSTOJEVSKOG

Reljić nas podseća da je Zamjatin bio inženjer, ali i čitalac Dostojevskog. Upravo zbog toga njegova kritika mašinskog sveta nije samo tehnička ili politička, nego duhovna. Čovek iz podzemlja, o kome govori Dostojevski, postaje prethodnik svakog čoveka koji odbija da bude sveden na racionalnu formulu, interes, korist ili sistem:“Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je neosporno, ali je razum ipak samo razum i zadovoljava samo razumske čovekove sposobnosti - a htenje je izraz celog života, to jest celog čovekovog života, zajedno sa razumom i svim ostalim češkanjem. Iako naš život u svojim manifestacijama često ispada ništavan, ipak je život, a ne samo izvlačenje kvadratnog korena (...) Dva puta dva je četiri, to je ipak nesnosna stvar. Dva puta dva je četiri, to je, po mom mišljenju, prosto bezočna drskost. Dva puta dva je četiri ponaša se kao mangup, isprečio vam se na putu, podbočenih ruku i pljuje na sve (...) Vi verujete u nerazrušivi kristalni dvorac, naime, u tako savršeno zdanje da mu se neće moći ni krišom jezik isplaziti niti u džepu pokazati šipak. A ja se, možda, zato i bojim tog dvorca što je kristalan i nerazrušiv, što mu se ni krišom neće moći jezik isplaziti."

Na tragu Dostojevskog je i pisac romana Mi.

U Zamjatinovom svetu uobrazilja je bolest. Glavnom junaku D-503 sistem želi da odstrani imaginaciju kao patološki ostatak starog čoveka. Ako je unutrašnji svet opasnost, onda je ideal čoveka mehanički ispravan broj. Ali za Reljića je upravo uobrazilja dokaz da čovek nije završen, da nije stvar, da u sebi nosi mogućnost slobode, greha, pokajanja, ljubavi i pobune.

REVOLUCIJOM DO NIŠTAVILA

Zamjatinova antiutopija je sama srž istine o ideologiji progresa: ipak je nemoguće podrediti čoveka. Komunizam, liberalizam, tehnokratija i globalni kapitalizam neprestano obećavaju neku vrstu konačnog rešenja, ali čovek uvek izmiče. Tamo gde sistem kaže „gotovo je“, javlja se nova pukotina. Jer smo nesavršeni, nedovršeni, i, mada često maštamo o Velikom Inkvizitoru koji će nam dati privid sigurnosti, ipak smo željni slobodnog videla.

Jingerova misao o Velikom prelasku i povratku „Ništa“ u svet znači da Stari svet mora da potone, mada novi svet nikome ne donosi dostojanstvo. Ljudi postaju ložači u kotlarnici nezustavljive lokomotive napretka, moćni u tehničkom smislu, ali bez dostojanstva koje im je donosila mogućnost samonadilaženja. Duhovna glad ostaje neutoljiva. Čovek može ovladati mašinama, ali ne može mašinom nahraniti dušu. Upravo je tu razlika između tehničkog napretka i duhovnog rasta.

Društvo bez roditelja postaje prostor u kome veliki mozak sistema preuzima vaspitanje. Škole liče na fabrike, a pedagogija postaje sredstvo oblikovanja mase. Ako se čovek odvoji od porodice i preda institucionalnoj proizvodnji, on se lakše uklapa u mehanizam hipnokratije. Vaspitanje više nije uvođenje u koordinate logosnosti, nego priprema za robotsku funkcionalnost.

JESENjIN U EVROPI

Reljić nam nudi i uvid u povest pobunjenog Jesenjina i njegov pogled na Evropu. Njegovi utisci sa Zapada nisu obična putopisna zapažanja, nego sudar ruske duše sa buržoaskom civilizacijom. Jesenjin vidi da je Rusija domovina, a Evropa tuđina - oseća se kao varvarin pred svetom dolara, trgovine i uređene praznine. Zapad je materijalno snažan, ali duhovno oskudan. Istok, Rusija i pravoslavni svet nisu prikazani kao idealni, ali su nosioci pitanja koje je Zapad potisnuo - pitanja duše.

Jesenjinov doživljaj buržoaskog Zapada produžava se kao kritika civilizacije u kojoj je umetnost potčinjena tržištu, a čovek bankokratiji. U raskoraku između spoljašnje snage i unutrašnje praznine nastaje drama modernog Zapada.

U jednom pismu iz Nemačke Jesenjin kaže:“'Nemačka? O tome ćemo porazgovarati kasnije, kada se budemo videli, ali život nije ovde, nego kod nas. Ovde je zaista spor, tužan sumrak o kome govori Špengler. Neka smo mi Azijati, neka rđavo mirišemo, neka se češemo bez ustručavanja, svima se vide obrazi na zadnjici, ali mi ne smrdimo na leševe kao što smrde oni iznutra. Ovde ne može biti nikakve revolucije. Sve je otišlo u ćorsokak. Spasiće i obnoviće ih jedino najezda varvara, onakvi kao što smo mi.“

Kada je video da su njegove pesme u Nemačkoj štampane u bednih petsto primeraka, zapanjen je. Reljić ističe:“Tiraž od pet stotina primeraka je iznenadio Jesenjina – i to nije bez razloga. U gladnoj Sovjetskoj Rusiji, gde ljudi nisu imali dovoljno novaca čak ni za hleb, on i njegove kolege imažinisti, kao što se sećamo, prodavali su na desetine hiljada knjiga. Imažinisti su od toga živeli – i to dobro živeli.“

Vratiti se u Rusiju, makar i po cenu smrti: to je jedini način da se ostane čovek. I Jesenjin se vratio. I sreo smrt. Ali rusku, prisnu kao rubaška koju je nosio na pesničkim večerima.

OD HUMANIZMA DO NIHILIZMA, A PREKO NIKOLETINE BURSAĆA

U društvu masa obrazovanje, mediji i kontrola gomile treba da budu isto. Čovek se ne formira samo znanjem, nego, pre svega, stalnim usmeravanjem pažnje i osećanja.

Istorijski početak moderne samouverenosti vezuje se za humanizam i renesansu. Čovek se postavlja ispred Boga, humanitas ispred božanskog poretka. Ratovi, glad, propast i patnja tu se sve više tumače kao incidenti na putu Progresa, a ne kao znaci dublje duhovne krize. Crkva postaje smetnja napretku, a naučno-tehnički razum preuzima ulogu vrhovnog tumača sveta. Tako se umesto Boga javlja ideja neprekidnog usavršavanja čoveka i društva.

Reljić ovaj proces ne prikazuje apstraktno, nego putem književnog dela. Ćopićev Nikoletina Bursać, koji uči da Boga nema zato što tako kaže komesar, pokazuje kako ateizam može postati administrativna naredba. Kad komanda kaže da nema Boga, onda se to prima kao deo discipline koja se mora slušati. Humor otkriva apsurd ideološkog vaspitanja. Čovek ne prestaje da veruje zato što je unutrašnje prošao kroz tragediju vere, nego zato što je novi poredak tako naredio.

I onda će se, u budućnosti, umesto traktorom, po Nikoletini, orati „sa karakterom“.

Zabrinuta majka pita Nikoletinu Bursaća:

„- Pa ko će nam onda dati dragu kišu, kad Boga nema?

- Neće niko. Šta će nam kiša? - nabusito odgovara momčina. - Kad se oslobodimo, njive će se orati karakterom. Neće kiše ni trebati.

- Šta ti je sad opet karakter, pobogu dijete?

- Karakter... to ti je - tako kao napriliku jedna mašina koja ide sama od sebe i ore brda i doline.“

LIČNA USPOMENA

Dok škola i politika nose Progres, majka čuva Boga u porodičnoj običajnosti. Vera preživljava u intimnom, kućnom, predanjskom prostoru. Duhovni život naroda nije lako uništiti dekretom, ali ga je moguće postepeno iscrpljivati ako se prekine predanje koje se prenosi između pokolenja.

Reljić se seća:“Moj otac je nad takvim pitanjima ćutao. I njemu je sekretar osnovne organizacije rekao – da nema. Majka nije postavljala zdravorazumska pitanja kao Nikoletinina matera, ali je činila sve da za Božić, na Uskrs, o našoj slavi bude Boga. Pop Nikola u dugom crnom kaputu i sa crnim šeširom na glavi pojavljivao bi se u pravilnim razmacima i grančicama bosioka razbacivao svetu vodicu po kući i našim glavama. Humanizma se nismo mogli odreći, ali Bog se odnekud pojavljivao tajanstven i topao.“

I ljudi su Mu se vratili i vraćaju Mu se.

Vera je dubina duše. Nikakav komesar nema vlasti nad njom.

Mada su tragovi iz doba brozomore ostali, do danas. Rijaliti je ostatak brozomornog društva spektakla. Jer je gomila tražila spektakle. Voz, stadion, masovna okupljanja i svetlost Brozovog lažnog sunca koji čoveka rastvaraju u kolektivnom telu pretvaraju se, danas, u ludačke prizore sa „ružičaste televizije“. Kad nema istinske svetlosti, potrebna je zamena, a kad nema Boga, potreban je vođa, stadion, reflektor, državni ritual. I kad ode utvari vođa, pojavljuje se novi, arhiklovnovski gospodar simulakruma.

ZAPADNA NEMAČKA SEDAMDESETIH

U knjizi „Posle izgubljenih iluzija“ srećemo i zapadnoberlinsku 1973. Godinu kao paradigmu uređenog zapadnog sveta. Nemački poredak, disciplina i potrošački raj ipak ne uklanjaju duhovnu prazninu. U istom prostoru u kome vlada liberalna demokratija sa sve kapitalizmom sreću se i deca sa stanice Zoo, koja žive na heroinu. Nemačka mladost propada, a mediji njenu patnju pretvaraju u robu. Droga je znamenje civilizacije koja više ne ume da mladom čoveku ponudi smisao.

Reljić nas podseća na iskustva srpskih gastarbajtera, koji idu u Nemačku, gledaju i čude se:“Naši gastarbajteri su bili ljudi skromnih znanja, ali su o tim devojkama i momcima s Kurfistendama pričali... najgore stvari! Nemoral, prodaja tela, seks bez ljubavi, tuče s roditeljima, droga... Puše bakšiš! (Tako su razumeli njima stranu reč hašiš koja se izgovarala polušapatom.) Misliš da su znali nekog od njih? Ne. Taman posla, bilo bi ih sramota i kad bi mogli da se upoznaju.“

A mladi Nemci su umirali. Da bi Nemačka, posle svega, u duhovnom smislu, danas bila skoro sasvim mrtva. Nemci nisu uspeli da se preobraze. Nisu imali snage. Niko, pod čizmom progresa, ne može da se preporodi.

Onda su došle devedesete. Istok je hteo da bude Zapad. Ljudi se lako prebacuju iz jedne kolektivne vere u drugu. I opijum je, i na Istoku, postao religija za mase.

Istok se, do danas, drogiran tetura...

U srećniju budućnost?

O ČEMU JE PEVAO OLIVER DRAGOJEVIĆ?

Reljić nas podseća:“Na jednom „festivalu zabavne glazbe“ 1975, Oliver Dragojević čije su pesme prekrivale celu južnoslovensku zemlju, pevao je Bajku za odrasle koja je popisivala želje „svak´ će imat´ novi stan/a ribe s Marsa bi´će svaki dan./ Svak´ će dobit´ telefon/i ima´ćemo stadion/na njemu će igrat´ svitski šampion./Dvi ´iljade i druge/ sve bi´će automatik/onda nan neće tribat´ radit'./Kompjuteri će mislit´ za nas/a mi ćemo samo/pivat´ po cili dan./“

Savremeni svet nam je, ispunjavajući želje svojih pripadnika, ponudio potrošnju bez smisla i poslušnost bez otvorene prisile. Ideologija Svetskog ekonomskog foruma, koja kaže „Nećete imati ništa, a bićete srećni“, je simbol krajnjeg ishoda moderne pedagogije: čovek treba da prihvati da je lišavanje sloboda. Evropa više ne veruje Bogu, ali veruje u sopstveno bezbožništvo kao put ka sreći.

RELjIĆ O UELBEKU

Reljić se bavio i Uelbekom, po kome čovek više nema potrebu da se trudi, žrtvuje ili voli, jer u apoteci može kupiti tabletu (poput antidepresiva koji podižu serotonin) i tako veštački proizvesti osećaj sreće.

Kultura u kojoj su glavne vrednosti postale veštačka inteligencija, veštačka oplodnja i veštačka trava, proizvodi ljude koji se samo veštački mogu činiti srećnim.

Pozivajući se na statističke podatke Evrostata, Reljić naglašava kako Uelbekovi likovi (poput Floren-Kloda Labrusa iz romana Serotonin) nisu marginalni čudaci, već verna slika skoro polovine moderne nacije.

Reljić navodi zastrašujuće procente samačkih domaćinstava na Zapadu (preko 35% u Francuskoj, dok u Švedskoj taj broj prelazi 50%).

Kada se iz ove statistike izuzmu imigrantske zajednice u kojima se još uvek neguje porodica, postaje jasno da autohtoni Evropljanin živi u onome što sociolozi nazivaju „Dobom usamljenosti”, koja među mladima vlada kao prava epidemija.

Analizirajući roman Pokoravanje, Reljić se osvrće na fenomen u kojem Uelbek do detalja razotkriva konformizam zapadnog univerzitetskog i intelektualnog staleža. Reljić smatra da je pisac savršeno prikazao „bolest pristajanja na sve” radi očuvanja sopstvenog komoditeta i sigurnosti, što dovodi do postepenog i tihog nestanka tradicionalne evropske kulture pred naletom drugih, vitalnijih civilizacija.

Reljić zaključuje da je Uelbek veliki pisac upravo zbog toga što ne ulepšava stvarnost, već surovo i hirurški tačno dokumentuje krajnje stadijume antropološke i moralne krize zapadne civilizacije.

KINA I EVROPA

Gledamo uspon Kine. Jaka država, sa ekonomijom koja buja, a kolektivistička. Izgleda nezaustavljivo.

Zapad je ne može pobediti.

Reljić nas podseća na Vladimira Solovjova, koji je još 1890. u eseju „Kina i Evropa“ govorio da Evropa može Kini ponuditi ispunjenje njenog životnog principa samo ako sama ostane verna „potpunoj istini“ hrišćanstva. U suprotnom, Kina za Evropu neće biti dobitak, nego „strašna opasnost“. Pre vek i po možda je izgledalo da Evropa jeste hrišćanska, ali sada je jasno da to više nije.

Sa čim Evropa može izaći pred Istok, a da joj Istok ne postane opasnost? U doba korona-terora stiže poruka „kineskog državljanina“ upućena Americi i zapadnim medijima. Ta poruka nabraja zapadne protivrečnosti: kada je Kina bila slaba, nazivana je „žutom opasnošću“; kada jača, postaje „pretnja“; kada je siromašna, Zapad ulazi u njene gradove; kada je bogata, optužuju je za svoje dugove; kada prihvati slobodnu trgovinu, krive je za gubitak zapadnih poslova.

KOMUNIZAM I UMETNIČKO BOGOBORSTVO

Komunizam je, pored liberalizma i fašizma, jedna od tri zapadne ideologije, najočiglednije ateistička. Reljić se poziva na Berđajeva, koji komunizam ne vidi samo kao društveni sistem, nego kao religiju koja želi da zameni hrišćanstvo. Zato se Marksova misao o religiji kao „opijumu za narod“ ne čita samo kao socijalna kritika, već kao deo šireg pokreta u kome čovek, odbacujući Boga, stvara druge bogove, idole i kumire.

Ideja „ubistva Boga“ nije se nalazila samo u komunističkoj politici, već i u avangardnoj umetnosti. Treba se setiti Kandinskog i Maljeviča koji su deo ruske avangarde što je verovala da učešće u „ubistvu Boga“ daje čoveku demijuršku, gotovo magijsku vlast nad svetom. Cilj je bio da se otkriju zakoni kosmičkih i društvenih sila, da se njima ovlada i da se svet preoblikuje sredstvima umetničke tehnike. U tom smislu, avangarda nije bila samo nova estetika, nego i sakralna praksa novog tehničkog sveta.

Reljić se poziva na Mirču Elijadea, koji u „Svetom i profanom“ piše da su i stare kulture imale nereligiozne ljude, ali da je tek u modernim zapadnim društvima nereligiozni čovek doživeo „pun procvat“. Takav čovek sebe priznaje kao jedinog subjekta i tvorca istorije, a odbacuje pozivanje na transcendenciju: zapadni čovek je ušao u avanturu da sebe doživi kao Boga, ili bar da se klanja „jednom od nas“, dok se prema ideologijama odnosi kao prema teološkim konstrukcijama.

RELIGIJA KAPITALIZMA

I kapitalizam je religija. Po svedočenju Valtera Benjamina, kapitalizam jeste „najekstremniji“ religiozni kult, kult bez dogme i teologije. On se ne održava učenjem, nego neprekidnim obredima kupovine i potrošnje. Najvažnija posledica tog kulta je osećanje krivice-duga, koje postaje univerzalno. Kapitalizam, u ovom tumačenju, ne vodi presazdavanju postojanja, nego njegovom uništenju, jer spasenje očekuje od širenja očaja. Benjamin tvrdi da je kapitalizam možda najekstremniji među svim religioznim kultovima, jer počiva na čisto psihološkom odnosu prema fetišiziranim objektima. Lišen učenja ili teologije, taj kult se održava jedino kroz neprekidno izvođenje svojih obreda – kupovine i potrošnje. Za Benjamina, „ta reinvencija vremena kao praznika bez kraja, ironično aktivira najpogubniju posledicu kapitalizma: osećanje ’krivice-duga’, koje postaje univerzalno. To utiskivanje krivice-duga ne vodi u ’reformu bivstvovanja’ već u njegovo ’potpuno uništenje. Od tog širenja očaja, čija bi religija trebalo da obuhvati ceo svet, očekuje se spasenje’“.

Spasenja nema. Dolazi samo očaj.

SVEDOČI SARTR

Ta logika se dramski prikazuje kroz Sartrovu dramu „Đavo ili Gospod Bog“. Reljić izdvaja scenu sa fratrom Tecelom, koji seljacima prodaje oproštajnice. Gomila se lako uvodi u hipnotičko stanje, iako je prevara očigledna. Kada Gec pokušava da im objasni da se spasenje ne kupuje, nego da se moraju usvojiti vrline svetaca, seljak odgovara da bi se radije obesio nego pokušao da postane svetac posle šesnaest sati rada dnevno. Tecel mu zato nudi lakši put: ne mora da se menja, dovoljno je da kupuje oproštajnice.

Scena sa gubavcem dodatno pokazuje moralnu strukturu gomile. Gec hoće da pokaže ljubav, ali gubavac razume da se njegova bolest koristi kao prilika za tuđe spasenje. Tecel zatim pobeđuje praktičnom ponudom: umesto poljupca, daje gubavcu oproštajnicu, a gomila odmah zaključuje da ga Tecel više voli. Reljić posle ove scene izvodi zaključak: „Između plemenitosti žrtve i sitnog ćara gomila nema dilemu.“ Pojedinac može da se premišlja i postane ličnost, ali gomila ostaje na moralnom dnu. Na tome se gradi dobrovoljno ropstvo.

DUG KAO KRIVICA

Kapitalistički kult služi tome da naglašava osećanje krivice. Dug je postao opšteprisutan i doveo kapitalizam do krajnjih granica opstanka. Pozivajući se na Benjamina i Kristofa Flajšmana, pisac pokazuje da je kapital jednih uvek dug drugih: preduzetnik, država i kupac nekretnina moraju se zaduživati da bi sistem nastavio da raste. Pošto je kapital globalan, i krivica postaje globalna.

Reljić svedoči:“Evangelistički teolog i novinar Kristof Flajšman u knjizi čiji je naslov posuđen od Benjamina Kapitalizam kao religija (2010) konstatuje da dug/zaduživanje donosi krivicu koje se nemoguće osloboditi. Jer, „samo ako postoje oni koji su spremni da se zaduže doći će do ekonomskog rasta, a to znači da će se kapital uvećavati. Kapital jednih predstavlja dugove drugih... Preduzetnik mora da se zaduži da bi obezbedio proizvodnju, država se zadužuje da konjuktura ne bi oslabila, kupci nekretnina u SAD se zadužuju da bi mogli da kupe kuće“.

I to traje, ne prestaje.

NEKAD I SAD

Da bi pokazao da to nije prirodno stanje ekonomije, Reljiću se vraća antici i srednjem veku. Razlikuje ekonomiku, koja proizvodi stvari prema upotrebnoj vrednosti, i hrematistiku, u kojoj čovek gubi meru jer gomila dobra radi novca. Podseća se na Aristotelovo nepoverenje prema trgovcima, na drevne sisteme koji su štitili slabe od moćnih, kao i na srednjovekovno shvatanje da prekomerno uzimanje dobara znači da nekom drugom nešto nedostaje. Kardinal Žak Vitrije zato, pored tri staleža koja je stvorio Bog, uočava i četvrti, koji je stvorio Đavo: zelenaše.

Odatle pisac prelazi na Lutera, Hamurabija, oprosnu godinu i Molitvu Gospodnju. Luter novac naziva Mamonom i „najvećim idolopoklonstvom na zemlji“. Hamurabijev primer služi da pokaže da su stari vladari znali da se dugovi moraju povremeno brisati kako novac ne bi postao bog. I u Starom zavetu postoji oprosna godina: robove treba osloboditi, zemlju vratiti onima kojima je oduzeta, a slobodu darovati svima. U osnovnoj hrišćanskoj molitvi takođe stoji molba za oproštaj dugova. Reljić kaže:“Prema Trećoj knjizi Mojsijevoj od 25,8 pa dalje, naći ćete da je „u oprosnoj godini trebalo osloboditi robove i zemlju vratiti bivšim vlasnicima bez naknade, jer život i zemlja pripadaju Bogu i rodu, ne pojedincu“ (…). I nabroj sedam sedmina godina, sedam puta po sedam godina, tako da ti sedam sedmina godina bude četrdeset i devet godina. Tada zapovjedi neka zatrubi truba deseti dan sedmoga mjeseca, na dan očišćenja neka trubi truba po svoj zemlji vašoj. I posvetite godinu pedesetu, i proglasite slobodu u zemlji svima koji žive u njoj; to neka vam je oprosna godina, i tada se vratite svaki na svoju baštinu, i svaki u rod svoj vratite se. (3 Moj. 25, 8-10) I u hrišćanskoj Molitvi gospodnjoj izričito se od Boga, Oca našeg, moli: i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim.“

Smisao pretvaranja svih ljudi u dužnike zelenaša valjda nam je jasan. Ko ima uma, shvatiće.

FAUST

Najoštrija književna slika kapitalističkog čoveka data je preko Geteovog Fausta. Faust, kao čovek koji je prodao dušu đavolu, postaje „junak doba“, čak gotovo „svetitelj“ novog sveta. On kreće u kolonizaciju prirode i tradicije, a tehnika mu služi kao sredstvo za rušenje svih prepreka. Ali tehnika traži žrtve, a sledeća žrtva je zapadno-hrišćanska tradicija. U priči o Filemonu i Baukidi, stari ljudi koji ne traže ništa bivaju uklonjeni jer stoje kao smetnja Faustovom beskrajnom progresu.

Hans Kristof Binsvanger je napisao knjigu o Faustu kao individualnoj projavi duha kapitalizma, koji je spreman da uništi bližnje da bi ostvario svoj san o „isušivanju močvara“.

Edvard Majkl Džouns u svojoj knjizi „Jalovi metal“ ( izvrsna hrišćanska istorija kapitalizma ) takođe opisuje Fausta kao kulturni simbol novog doba: surovi merkantilizam i englesko traganje za zlatom povezuju se sa obnovom alhemije. Kristofer Marlou je pisac koji kritikuje duh nastajućeg kapitalizma: „Tamerlan“ napada imperijalizam,“Doktor Faustus“ magiju i alhemiju, a „Jevrejin sa Malte“ lihvu. Faust postaje figura prelaska iz srednjovekovne ekonomije rada u modernu ekonomiju novca. Kada se u Faustovoj sobi pojavljuju dve vreće, „one full of gold and the other full of silver“, to je za Džonsa slika novog sveta: novac je magijski medijum obećava ispunjenje svake želje.

Faustov ugovor sa đavolom Džouns upoređuje sa lihvarskim ugovorom. Čovek dobija novac bez rada, kao čarolijom, ali račun stiže na kraju. Faustov pakt traje dvadeset četiri godine, ali je đavo došao po svoje: novac koji izgleda kao sila nad svetom na kraju otkriva svoju unutrašnju prazninu.

EKSKURS: MARLOU

Na samom početku, Faust sedi u svojoj laboratoriji i odbacuje tradicionalne nauke poput filozofije, prava, medicine i teologije, smatrajući ih suviše ograničenim za njegov intelekt. On se okreće magiji kao sredstvu sticanja krajnje moći: „Ali ti si još uvek samo Faust, i čovek. / Da možeš učiniti da ljudi žive večno, / Ili, kada su mrtvi, da ih u život vratiš, / Tada bi ovu profesiju vredelo ceniti.”

Ovde se vidi njegov suštinski greh: gordost. Faust ne želi samo znanje, on želi da prevaziđe ljudsku prirodu i postane ravan Bogu. Malo kasnije, u istoj sceni, on trijumfalno uzvikuje:

„Pravi čarobnjak je moćni bog: / Ovde, Fauste, napregni svoj mozak da stekneš božanstvo.”

Pakao je u biću koje se odreklo Boga. Zato Mefistofeles kaže Faustu:“

„Pa ovo je pakao, i ja nisam van njega. / Misliš li da ja, koji sam video Božje lice / I okusio večne radosti neba, / Nisam mučen sa deset hiljada paklova / Time što sam lišen večnog blaženstva?”I dodaje:“Pakao nema granica, niti je ograničen na jedno mesto; jer gde smo mi, tu je pakao, a gde je pakao, tu moramo večno biti“.

Pred sam kraj svog života, Faust traži od Mefistofelisa da mu prizove duh Jelene Trojanske kako bi je učinio svojom ljubavnicom i tako skrenuo misli sa prokletstva. Njena lepota ga potpuno opija, što rađa najpoetičnije stihove u drami: „Da li je ovo to lice koje je pokrenulo hiljadu brodova / I spalilo bezvremene kule Ilijuma? / Slatka Jeleno, učini me besmrtnim poljupcem.”)

Dok Faust traži besmrtnost u poljupcu utvare, on zapravo zapečaćuje svoju duhovnu smrt. Njena lepota je samo demonska iluzija koja ga sprečava da se pokaje u poslednjim trenucima.

Tako se plaćaju kapitalistgička zadovoljstva, krajnje utvarna: đavo će doći po svoje.

U poslednjem monologu, Faust vidi šta je učinio, ali kasno: „Ah, Fauste, / Sada ti je ostao samo jedan goli sat života, / A onda moraš biti proklet zauvek! / Stanite, vi večno pokretne sfere neba, / Da vreme prestane, i ponoć nikada ne dođe.“

Kako vreme odmiče, on vidi Hristovu krv na nebu i shvata da bi ga samo jedna kap spasila, ali oseća kako ga nevidljiva sila vuče nadole:

„Gledaj, gledaj gde Hristova krv teče na svodu! / Jedna kap bi spasila moju dušu, pola kapi: o, moj Hriste!”

U poslednjim minutima, Faust zauzima potpuno suprotan stav od onoga na početku drame. Čovek koji je želeo besmrtnost i božanstvo sada zavidi životinjama jer one nemaju dušu i nakon smrti se prosto rastvaraju u elemente: „Ah, Pitagorina metempsihoza! Da je to istina, / Ova duša bi odletela od mene, a ja bih se pretvorio / U neku divlju zver! Sve zveri su srećne, / Jer kada uginu, / Njihove duše se brzo rastvaraju u elemente.”

Drama se završava njegovim poslednjim krikom kada sat otkuca dvanaest i kada đavoli dolaze po njega: „Spaliću svoje knjige! — ah, Mefistofele!“ Odricanje od knjiga i znanja dolazi prekasno.

Magija ( a kapitalistički novac je magija ) ne spasava: ona je put u pakao.

ISTORIJA KAO HISTERIJA

I tako, od Faustove samouverenosti krenuvši, stižemo do samouverenosti kapitalističkog društva i američke kolektivne histerije. Reljić se pita koja zapadna država zaista drži do Kantovog načela da čoveka nikada ne treba koristiti samo kao sredstvo. Potom pokazuje kako kapitalističko društvo svoje krize ne tumači kao sistemske, nego uvek traži „zle ljude“: iluminate, masone, jezuite, komuniste, Ruse, „azijatske vrednosti“. Nauka i ekspertski aparat tu ne smiruju histeriju, već je opravdavaju: politička paranoja dobija fusnote, bibliografije, studije i monografije.

Nema tu ničeg racionalnog.

Sve je iracionalno.

Evo Reljića:“Erik Rajnert u studiji Globalna ekonomija – kako su bogati postali bogati i zašto siromašni postaju siromašniji (2004) kao neka vrsta nevernika opisuje kapitalističku misiju kao brutalno ograničenja ekonomske racionalnosti. On se našao u Peruu 1978-79. kad su „ogromne količine svežeg mleka bile prosipane u reke u oblastima Perua sa velikom proizvodnjom a malim brojem potrošača, dok je daleko nekvalitetnije mleko – proizvedeno od subvencionisanog evropskog mleka u prahu – napunilo supermarkete u Limi i dodatno opteretilo već opterećen spoljnotrgovniski bilans. Evropski seljaci su proterali peruanske s njihovih tržišta“.

Tako rade svuda.

Racionalizam zla je iracionalizam samoponištavanja.

PITANjE ISTOKA I SOLŽENjICIN

Reljić preko Majkla Hadsona iznosi stav da je velika prednost Istoka u odnosu na Zapad u tome što novac i kredit tretira kao javnu korist, a ne kao privatnu privilegiju banaka. Kredit, po tom razumevanju stvari, ne treba da služi samo rastu duga i da pruži moć finansijskoj oligarhiji, nego podizanju životnog standarda i održavanju javnih dobara. Zato se ističe da istočne države nastoje da zdravstvo, obrazovanje, transport i komunikacije drže u javnim rukama, kao osnovna ljudska prava.

Iz tog razmatranja pisac prelazi na Solženjicina i pitanje pravednosti. Solženjicin citira Blaženog Avgustina:„Šta je država bez pravednosti? Skup razbojnika.“ Solženjicin, i pre svog progona na Zapad, nije verovao da je sve zlo samo u ateističkom komunizmu. On je video da je svet doveden do ivice samouništenja i da se čovečanstvu „pod samo grlo primaklo vreme kajanja“. To pokajanje više nije samo priprema za večnost, nego uslov zemaljskog opstanka.

Solženjicinova misao ima ulogu protivteže zapadnom pojmu neograničene slobode i marksističkom pojmu slobode kao nužnosti. On predlaže hrišćansku definiciju: „Sloboda je – samostešnjenje“, odnosno samoograničenje radi drugih. To nije pasivnost, nego duhovni preokret: čovek, društvo i narod pomeraju se sa spoljašnjeg razvoja na unutrašnji. Umesto žeđi za sve većom zaradom, osvajanjem i beskonačnim napredovanjem, javlja se ideja domaćinskog, razumnog i celishodnog trošenja onoga što čovek ima.

PRAVOSLAVNA KRITIKA EVROPE

Potom se uvodi pravoslavno-jelinska kritika Evrope. Protojerej Georgije Metalinos tvrdi da su jelinski identitet, pravoslavna vera i istorijski kontinuitet dovedeni u pitanje u Evropskoj uniji. Savremena Evropa nije nastavak jelinsko-hrišćanskog sveta, nego proizvod Karla Velikog, franačko-germanskog kulturnog i političkog poretka. Pravoslavno prisustvo u takvoj Evropi pojavljuje se kao „strano telo“. Setimo se šta kaže Metalinos u svojoj studiji „Unija – maska i lice“:“Pokoravanje Zapadne Evrope od strane Franaka trajalo je od 7. do 11. veka. Potčinjavanje Zapada doprinelo je smenjivanju rimskih episkopa grčkog porekla, nove pape su sve bile Franci. Dok su recimo episkopi na istoku ponekad imali ulogu nacionalnog vođe (etnarh) i branili narod spasavajući na taj način jedinstvo i identitet, episkopi na Zapadu su postali oruđe osvajačke sile i deo franačkog feudalizma, omraženi od naroda, kao što je pokazala i Francuska revolucija (1789), koja je počela, ne samo kao protiv-feudalna nego i protiv-papska.“

Ali, prevrat nije mogao da obnovi prvotnu čistotu hrišćanske vaseljene. On je otišao putem rata protiv Boga.

HUMANIZAM I TEOHUMANIZAM

Odatle se izvodi razlika između zapadnog humanizma i pravoslavnog teohumanizma. Evropa je prihvatila antički helenizam, ali ga je prilagodila svojim racionalističkim standardima i nije sačuvala njegov duh. Pravoslavlje, naprotiv, ne teži racionalnom misliocu kao idealu, nego teži ka svetitelju, čoveku koji dostiže stanje oboženja.

O tome je govorio i otac Justin Popović, koji je govorio da je „evropska humanistička prosveta“ u srpskom narodu stvorila sukob između Crkve i škole. Za njega je to katastrofa, jer prosveta bez Boga ne može istinski prosvetiti čoveka. Čovek bez Boga, po ocu Justinu, nije drugo do „svitac u beskonačnom mraku“, a njegova nauka, tehnika i civilizacija samo su male sveće u kosmičkoj tami. Tu je i razlika između zapadnog individualizma, koji druge žrtvuje radi sopstvene koristi, i pravoslavnog shvatanja ličnosti kao zajedničarskog i samožrtvenog bića.

VLADIKA NIKOLAJ O EVROPI

Slobodan Reljić se poziva na vladiku Nikolaja i njegov spis „Kroz tamnički prozor“, nastao u doba nemačkog ropstva u kome je Nikolaj bio od 1941. do 1945. Nikolaj tvrdi da evropska kultura sama po sebi nije snažan argument pred narodima Azije i Afrike, jer oni imaju svoje starije i razvijene kulture. Evropa bi, po njemu, mogla imati smisla jedino ako bi se hvalila Hristom, a ne mašinama, fabrikama i proizvodima. Pošto se Evropa hvali kulturom, a odbacuje Boga, nehrišćanski narodi su, omrznuvši evropske proizvode i ljude, omrzli i evropskog Boga.

Ta Nikolajeva kritika vodi ka pitanju hipnoze Evrope. Nikolaj Evropljane opisuje kao „omađijane putnike“ koji na nepoznatom putu pitaju jedni druge za pravac, iako svi zajedno ne znaju put. Evropa je zalutala jer se odvratila od Hrista i počela da pita svoje filosofe, političare, književnike i druge „neznalice i gatalice“. Posledica je život bez smisla, država bez višeg cilja i kultura koja Hrista goni preko škole, štampe, politike, filma i nauke.

LOGORSKA CIVILIZACIJA

Put zapadne civilizacije koja je izgubila Boga, ali nije izgubila sposobnost da proizvodi mitologiju straha, kazne i uništenja, vodio je ka konclogoru kao samoj suštini savremenog Zapada. Reljić se oslanja na Džordža Stajnera, koji pokušava da objasni kako je bilo moguće da industrijsko, urbano, kulturno i birokratski razvijeno društvo stvori logor. Jedan od razloga vidi se u pritisku velikih brojeva, u gubitku osećaja za konkretnu ljudsku veličinu i u životu industrijsko-urbane košnice.

Stajnerova analiza ide dalje od sociološkog objašnjenja. On logor vidi kao „koncentrični univerzum“ čija je najdublja analogija Danteov pakao. Logor otelovljuje predstave pakla iz srednjovekovne evropske umetnosti i mišljenja. U tim predstavama Zapad je vekovima oblikovao „tehnologiju bola bez smisla“, zverstvo bez cilja i teror bez razloga. Zato se logor ne pojavljuje kao nešto sasvim tuđe evropskoj imaginaciji, nego kao strašno ostvarenje njenih dugo negovanih mentalnih predstava.

Moderni Zapad je, posle prosvetiteljstva, izgubio veru u pakao kao religiozno – metafizičku stvarnost, ali je upravo to ostavilo prazninu koju je ispunila totalitarna država. Bez večnosti čovek ostaje u „potpuno zaravnjenom svetu“, nepodnošljivo uskraćen i usamljen. Pošto su prikazi pakla bili detaljniji od prikaza raja, bilo je lakše obnoviti pakao. Tako nastaje konclogor.

EKSKURS: DžORDž STAJNER

Visoka kultura nije sprečila varvarstvo jer gimnazije, liceji, muzeji, biblioteke, pozorišta, univerziteti i istraživački centri mogu postojati neposredno pored koncentracionih logora. Ljudi zaduženi za mučenja i krematorijume mogli su poznavati Getea i voleti Rilkea. To znači da kultura sama po sebi ne garantuje moral. Stajner u svojim knjigama (poput U zamku Plavobradog) naglašava da koncentracioni logori, gulazi i masovni pokolji nisu došli sa nekih divljih, necivilizovanih predela, već su iznikli iz samog srca evropske visoke civilizacije Humanističke nauke i elitno obrazovanje nisu pružili nikakav otpor nacifašizmu. Saznanje da su nacistički oficiri i lekari često bili vrhunski obrazovani intelektualci, ljubitelji klasične muzike i poezije, za Stajnera je predstavljalo užasan paradoks. To je dokazalo da uživanje u lepoti umetnosti može savršeno mirno da sapostoji sa vršenjem najmonstruoznijih zločina.

Stajner je upozoravao da nas umetnost i književnost ponekad mogu čak i otuđiti od stvarne ljudske patnje. Čovek može plakati nad sudbinom izmišljenog lika u romanu ili biti duboko ganut pozorišnom predstavom, dok istovremeno ostaje potpuno slep i ravnodušan prema stvarnom vapaju komšije u nevolji.

Ako nas umetnost ne čini humanijima, koja je onda njena prava svrha?

Stajnerova knjiga „U zamku Plavobradog: Neke napomene za redefiniciju kulture” (objavljena još 1971. godine) predstavlja jedno od najvažnijih dela ovog mislioca. Naslov knjige je nastao na osnovu bajke o plemiću Plavobradom, koji svojoj mladoj ženi dozvoljava da otvori sva vrata u zamku osim jednih. Kada ona ipak otvori ta poslednja vrata, unutra zatiče tela njegovih prethodnih, ubijenih žena.

Za Stajnera, evropska kultura je zamak Plavobradog. Vekovima je zapadna civilizacija, vođena nezasitom radoznalošću, otvarala vrata nauke, umetnosti i filozofije. Međutim, u 20. veku, otvorivši poslednja vrata koja su vodila do vrhunca tehnološkog i intelektualnog razvoja, evropska civilizacija je unutra zatekla Aušvic i masovne grobnice.

EKSKURS: STAJNER O PUTU ZAPADA

Stajner analizira 19. vek kao period dugog mira, stabilnosti i građanskog blagostanja u Evropi. Nasuprot očekivanjima, taj period je u intelektualnoj i umetničkoj eliti rodio duboku psihološku i kulturnu dosadu. Javila se podsvesna, ali snažna čežnja za kataklizmom, rušenjem i eksplozijom koja bi razmrdala ušuškani buržoaski svet. Umetnici poput Bodlera ili Ničea su naslućivali da se ispod površine sprema katastrofa. Kada je 1914. godine izbio Prvi svetski rat, Evropa je u njega uletela sa olakšanjem, ne sluteći da time otvara vrata sopstvenog uništenja.

Nakon dva svetska rata i genocidnih zločina nad Jevrejima i ostalima, tradicionalna zapadna kultura je, prema Stajneru, mrtva. Mi danas živimo u dobu post-kulture. Više ne postoji zajednički vrednosni sistem, niti vera u to da istorija vodi ka napretku i moralnom usavršavanju čoveka. Klasično obrazovanje, koje je nekada povezivalo evropsku elitu kroz poznavanje latinskog, grčkog i zajedničkog književnog kanona, potpuno je erodiralo.

Kao posledicu toga što je tradicionalni jezik kompromitovan političkom propagandom i lažima tokom 20. veka, Stajner uočava da kultura gubi verbalni karakter. Tekst i knjiga više nisu najbitniji. Primat preuzimaju: muzika (koja postaje univerzalni jezik nove omladine), matematika i kompjuterski kod (koji preciznije opisuju stvarnost od reči), slika i vizuelno.

Iako su vrata zamka Plavobradog otvorena i iza njih je pronađen užas, Stajner ne poziva na zatvaranje očiju ili povratak u neznanje. Za njega je traganje za istinom i znanjem srž ljudskog bića, čak i kada nas to znanje vodi u propast. Tragedija modernog čoveka je u tome što on mora da nastavi da istražuje, iako sada zna šta se krije u mraku.

Začarani krug, jednom rečju...

INDUSTRIJSKI POSAO I SMRT ETIKE

Robert Merl je svojevremeno napisao roman „Smrt je moj zanat“, prema biografiji Rudolfa Hesa. Pisac pokazuje kako se ubijanje ljudi u logoru pretvara u industrijski, menadžerski posao. Komandant logora funkcioniše kao organizator pogona, čovek zadužen za efikasnost. Zato je najstrašniji ton njegove autoapologije hladna preciznost: kada mu se kaže da je ubio tri i po miliona ljudi, on ispravlja broj i kaže da je ubio „samo dva i po miliona“. To nije kajanje, nego korekcija netačnog podatka.

Taj čovek ne vidi sebe kao ubicu, nego kao izvršioca naređenja. Kada mu žena kaže da on ipak radi to što radi, on odgovara da je „samo jedan točak na mašini“. Odgovornost je, po njegovom razumevanju, na starešini, ne na izvršiocu. Ali žena ga dovodi do kraja te logike: ako bi mu naredili da strelja sopstvenog sina, da li bi to učinio? Ovde se pokazuje puni užas „čoveka na dužnosti“: on se oslanja na naredbu, ali upravo time ukida mogućnost etičnosti.

KANT I ČUVAR IZ AUŠVICA

Merl kasnije objašnjava da zločinac nije postupao iz obične zlobe, nego u ime dužnosti, lojalnosti, pokornosti naređenjima i poštovanja države. Upravo zbog toga je monstruozan. Kant je Nemac, i bio je jasan: čovek mora postupati tako da čoveštvo u svojoj i tuđoj ličnosti uvek koristi kao svrhu, a nikada samo kao sredstvo. Nemci koji su radili u logoru su, bar neki od njih, znali za evropsku filozofsku visinu, ali su izabrali evropsku istorijsku stvarnost – masovni zločin.

Posle književne fikcije sledi životna realnost: intervju sa „Jakobom V.“, bivšim čuvarom Aušvica, poreklom iz Beške, ove naše, vojvođanske. On je kao devetnaestogodišnji student arhitekture mobilisan 1942. i postao SS stražar u Aušvic-Birkenauu. Decenijama kasnije živi kao penzionisani državni službenik, u kući sa baštom, i želi da „svedoči“. On otvoreno kaže da su svi znali za gasne komore: kada dolazi toliko vozova, to se mora znati.

Posebno je potresna njegova normalizacija užasa. On kaže da je sa stražarske kule čitao Bibliju i da veruje da je Božja volja bila što je bio „samo stražar“, a ne u streljačkom vodu. Istovremeno opisuje vatru u kojoj su goreli leševi, dimnjake krematorijuma, smrad koji se širio u zavisnosti od vetra i jarak u kome je vatra gorela danonoćno. Na pitanje o krivici, on kaže da nije kriv: nikada nije nikoga udario, mučio ili ubio.

EKSKURS: VLADIMIR ERN

„Od Kanta do Krupa“ je poznato predavanje i ruskog mislioca Vladimira Erna, održano 6. oktobra 1914. godine na sastanku Religiozno-filozofskog društva u Moskvi.

Ern je tvrdio da nemački militarizam i topovi koncerna Krup (najvećeg nemačkog proizvođača oružja) nisu slučajno odstupanje, već direktno izražavaju suštinu klasične nemačke filozofije, posebno epistemologije Imanuela Kanta.

Prema Ernu, kantovski fenomenalizam (podela sveta na nepoznanicu „stvar po sebi“ i svet fenomena konstruisan svešću) dovodi do dominacije subjektivnog razuma, mehanicističkog mišljenja i otuđenja od živog postojanja.

Nemački idealizam i Kantova misao doveli su do određene vrste racionalnosti, čije je logičko i materijalno otelotvorenje u postalo teško oružje Krupovog koncerna.

To je put misli bez Hrista.

Za Reljića je presudno Nikolajevo viđenje Evrope kao grada u kome se ljudi „niti Boga boje, niti ljudi stide“. Nikolaj to objašnjava kvarenjem pojma o Bogu, ali i pojma o čoveku. Kada Bog više nije svemogući Tvorac i Sudija, a čovek Božji nije merilo stida, ljudi se ne boje i ne stide nikoga. Evropa je, po Nikolaju, Boga razbila u atome, protone i elektrone, a umesto svetaca u prve redove stavila bankare, političare, književnike i druge velikane bez svetosti.

DOSTOJEVSKI I NIČE

Bez države i kulture, mase su gomila i ne prave istoriju, nego joj služe. To je govorio Milan Kašanin, a Reljić zatim tvrdi da je posle revolucije 1848. kapitalizam morao da socijalizuje svoj pljačkaški pohod, dok su oni koji poriču Boga krenuli u temeljno obezbožavanje Zapada. Da bi kapitalizam trijumfovao, sa obzorja treba ukloniti Višnjeg.

Dostojevski je među prvima posumnjao da racionalno mišljenje presudno upravlja ljudskim ponašanjem. Njegov čovek iz podzemlja suprotstavlja se ideji racionalnog egoizma i materijalnog interesa. Čovek može svesno raditi protiv sopstvene koristi i zakona razuma, kao i protiv onoga što je upravo sam proglasio svojim interesom. Zato Dostojevski priprema pobunu protiv „tiranske izvesnosti racionalističkih ideologija“.

Čovek iz podzemlja napada ideju da se čovek može objasniti matematičkom formulom. Ako bi se pronašla formula svih čovekovih htenja i ćudi, čovek bi, po Dostojevskom, odmah prestao da hoće, jer „kakva je slast hteti po tablicama?“

Onda, u Ničeovoj „Veseloj nauci“, stiže poruka da je „Bog mrtav“ i da su Ga ljudi ubili. I to je kraj: kada se zapadno društvo odvoji od hrišćanskog Boga, ispod nogu mu se izvlači i hrišćanski moral.

FLOBER I BALZAK

Posle Ničea pred nama je Floberova slika gomile u revoluciji. U „Sentimentalnom vaspitanju“ narod ulazi u kraljevsku palatu, ali taj ulazak nije uzvišeno preuzimanje vlasti, nego orgijanje tela bez glave. Gomila jede, urla, smeje se, peva Marseljezu, baca presto kroz prozor, oblači se u čipke, skupe tkanine i stavlja na sebe znake vlasti. Pobeda se pretvara u pljačku i grotesku.

Završnica ovog dela prelazi na Balzaka i „Izgubljene iluzije“. Pesnik prodaje dušu i postaje novinar, jer je „novac“ odgonetka cele zagonetke. Balzak pokazuje nastanak štampe kao trgovine uticajem, u kojoj se čovek može podići ili uništiti jednom rečenicom. Novine više ne prosvećuju, nego laskaju mišljenjima i postaju „dućan“ u kome se prodaju reči željene boje.

Balzak uočava da novac niveliše razlike i da mu svi teže: plemstvo da bi i dalje živelo u raskoši, buržoazija da bi ga pretvorila u kapital, a radnici da bi opstali. Društveni život se dinamizuje, ali i haotizuje i lišava moralnih orijentira. Dolazi do strašnih društvenih razlika koje dovode do krajnjih nepravdi. Balzakov junak, kriminalac Votren, u romanu „Čiča Gorio“ ističe da se u Parizu hapse sitni lopovi, dok krupni drže vlast, i da kriminalac može biti samo onaj ko ide peške, dok se onom u kočijama gleda kroz prste. Običan prestupnik vesla na galiji, dok onaj koji je lažnim bankrotom uništio ko zna koliko ljudskih života, dobije samo nekoliko meseci zatvora. Balzakov književni lik, advokat Dervil, govori o užasima nečoveštva na novcu zasnovanim: „Video sam oca koji je umro na tavanu bez prebijene pare, napušten od dve kćeri kojima je dao četrdeset hiljada rente (...) video sam majke koje pljačkaju svoju decu, muževe koji potkradaju svoje žene. (...) Ne mogu vam reći šta sam sve video, jer sam video zločine prema kojima je pravda nemoćna.“ Brakovi ne počivaju na ljubavi, nego na golom interesu i prinudi. Prostitucija buja. Više nego ikad, žensko telo postaje roba. Mladići iz siromašnijih kuća, da bi stekli imetak i ušli u visoko društvo, traže starije ljubavnice koje se u tom društvu kreću.

PRODAJA INTELEKTUALACA

I intelektualni život se prodaje. Izdavač Dorit je jasan: „Moja moć i novinarski članci koje kupim donose mi 300 hiljada franaka umesto tričavih 2000.“ Intelektualci postaju najamni radnici izdavača i novinskih kuća, a njihov dar, umnost i znanje su samo roba. Novcem se sve postiže i na sudu. Žena pukovnika Šabera ne želi, zbog materijalnog interesa, da prizna da je to njen muž, i on mora sudski da dokaže svoj identitet. Pošto nema novca za proces dokazivanja, Šaber odustaje da se bori za svoje pravo da bude čovek, i postaje prosjak, da bi na kraju, zbog prosjačenja, bio uhapšen. Advokatu Dervilu je rekao: „Iznenada sam oboleo od jedne bolesti - od odvratnosti prema ljudskom rodu“. Balzakov bogataš Gospek, s druge strane, o sebi kaže: „Dovoljno sam bogat da mogu da kupim savest onih ljudi koji pokreću ministre, od njihovih slugu do njihovih naložnica; nije li to Vlast? Mogu da imam najlepše žene i njihova najnežnija milovanja, nije li to Zadovoljstvo? A zar Vlast i Zadovoljstvo ne sažimaju sav naš društveni poredak?“ Za njega je „život mašina koju pokreće novac“. Bogataši su postali neljudi, ali su inkarnirana Moć.

GOMILA

Mada se smatra da je Gistav Le Bon prvi veliki tumač „čoveka gomile“, on, po Reljiću, nije bio jedini niti prvi. Pre njega su važne uvide dali Scipion Sigele, Gabrijel Tard i drugi, a Frojd će kasnije u „Masovnoj psihologiji i analizi Ja“ primetiti da je mnogo toga što Le Bon govori o duševnom životu masa već bilo formulisano kod ranijih mislilaca, državnika i pesnika. Osnovno je - u masi opada intelektualna sposobnost, a raste afektivnost.

Ipak, Le Bon postaje važan jer ga čitaju ljudi vlasti. Benito Musolini je govorio da je čitao sva Le Bonova dela i da se „Psihologiji gomile“ često vraća kao kapitalnom delu. Reljić naglašava da Musolini nije izuzetak: knjiga je odmah postala tražena među onima koji upravljaju narodom. U Srbiji je prevedena već 1896, a Teodor Ruzvelt ju je držao pored uzglavlja. Tako se znanje o gomili u modernom dobu ne razvija samo kao odgovor na naučnu radoznalost, nego postaje tehnika vlasti.

Osnovna predstava od koje se polazi jeste da je društvo red, a gomila društvo u stanju nereda. Gomila je više kolektivni nego društveni fenomen jer poništava razum, pri čemu njome vladaju emotivna stanja. Pojedinac u njoj gubi svoju posebnost. Frojd zato masovnu psihologiju posmatra kao stanje u kome je čovek član plemena, naroda, kaste, institucije ili ljudske gomile koja se u određeno vreme organizuje kao masa. Tu se javlja „socijalni nagon“, odnosno ono što se naziva instinktom stada ili grupnim umom.

GOMILA I DEMOKRATIJA

Gomila je u XIX veku izašla na istorijsku scenu, baš u vreme kada se proglašava dolazak demokratije. Sigele uviđa da važnost kolektivnosti naspram pojedinca sve više raste. Dok se stara verovanja ljuljaju ili nestaju, moći gomile ništa ne preti - njen ugled raste iz dana u dan. Istovremeno, u gomili se prirodno javlja potreba za vođom. Sigele i Tard smatraju da se ljudi okupljeni u nestabilne grupe nesvesno priklanjaju onome ko im se nametne kao predvodnik.

Zato je najvažnije pitanje kontrole gomile. Ona može da proizvede snažne afekte, ali samo pojedinac može ta osećanja svesti na misao. Gomila je „lagan plen“ onoga ko ume da joj se nametne. Ona može vikati „živeo“ ili „smrt“, može tražiti zločin ili junaštvo, i sve će činiti pod naletom strasti. Njena psihološka jednodušnost jeste njena snaga, ali i izvor tragične nepopravljivosti njenih činova.

Naravno, postoji razlika između neposredne gomile i javnosti. Kada su ljudi fizički zajedno, njihovo jedinstvo je gomila. Kada se raziđu, jedinstvo se održava preko javnosti i javnog mnjenja. Sigele naglašava da je štampa zamenila fizički kontakt moralnim kontaktom - na mesto gomile došla je javnost. Tehnički izumi, kao što su železnica, telegraf i telefon, omogućili su da publika čitalaca postane gotovo jednaka gomili slušalaca, jer se dobija „jedinstvo vremena“.

RADIO, TELEVIZIJA I NOVE GOMILE

Sigele je govorio o svetu koji čita, a ubrzo dolazi svet koji sluša, pa onda svet koji vidi. Reljić pominje Teslin patent za bežični prenos podataka, Markonijev prenos radio-talasa i kasniji prenos slike na daljinu. Civilizacija je verovala da gomilu pretvara u publiku, a atavizam u javnost. Ali to se pokazuje kao prosvetiteljska zabluda: publika se ponovo pretvara u gomilu kada je osećanje koje njome vlada toliko snažno da traži atavistički oblik izražavanja.

Kao konkretan primer delovanja gomile u XX veku pisac navodi Dajanu Džonston i njeno iskustvo u Beogradu 1952. godine. Tokom studentske razmene ona prisustvuje demonstracijama povodom Tršćanske krize, ne razumejući da je to čin protiv SAD. Posle toga biva optužena za špijunažu i korumpiranje jugoslovenskih studentkinja „čarapama i cipelama“. Javno suđenje u menzi postaje scena na kojoj se lične ljubomore, strahovi i želja za napredovanjem oblače u formu zvanične ideologije.

Dajana Džonston zaključuje da suština nije u komunizmu kao takvom, nego u ljudskoj prirodi i u tome što svaka zvanična ideologija može postati oružje jednog čoveka protiv drugog. Nije, kaže ona, lično postalo političko, nego je političko postalo lično. Reljić ovu analizu smatra značajnom jer pokazuje da gomila nije vezana samo za jedan ideološki sistem. U Sjedinjenim Državama, u doba makartizma, Džonstonova je videla istu ljubomoru, zlobu i nagon stada.

ROMEN ROLAN SVEDOČI

Naredni veliki primer jeste Romen Rolan i roman „Klerambo“. Klerambo je čovek koji uoči Prvog svetskog rata obožava više gomilu nego narod i uživa u utapanju u „dušu svih“. Rolan to vezuje za demokratski razvoj sveta koji je manje uspeo da u politici uspostavi vlast naroda, a više da u društvu stvori „carstvo osrednjosti“. Kada stižu vesti o ratu, javlja se potreba za stadom: Klerambo želi da se pridruži drugima, da se oseća kao oni, da misli kao oni, i u opštem uzbuđenju nalazi smirenje.

Kada Klerambo izgubi sina, on počinje da se odvaja od gomile. Ali slobodna savest u takvom društvu postaje opasnost. Dok drugi traže pokornost Republici, on ironično odgovara „Republika ili smrt!“ i pita kakva je to sloboda u kojoj čovek mora misliti kao četrdeset miliona ljudi: četrdeset miliona duša zajedno suviše često čine samo jednu dušu, koja se četrdeset miliona puta odrekla same sebe.

Takav čovek postaje neprijatelj javnog mnjenja. Štampa ga pretvara u zver koju treba goniti, a gomila prihvata tu sliku. Na kraju ga ubija čovek koji veruje da je ubio neprijatelja. Jer, najopasniji protivnik društva nasilja, laži i sluganstva jeste čovek apsolutnog mira i slobodne savesti. Taj čovek je naslednik evanđelskog principa nepotčinjavanja nepravednoj sili.

PROSTITUISANjE DEMOKRATIJE

Po Mirči Elijadeu, ljudi bez religije nisu zaista oslobođeni religijskog ponašanja. Čovek strogo racionalan je apstrakcija: stvarni čovek je sazdan i od svesne delatnosti i od iracionalnih iskustava. Zato moderne ideologije, čak i kada se predstavljaju kao antireligiozne, nose u sebi ostatke mitologije, obreda i vere. To jest, gomila ne živi bez vere, nego uvek traži novu veru. Sigele je zato naglašavao da je stvaranje vere ( religiozne, političke, socijalne, vere u delo, ideju ili čoveka ) glavna uloga velikih agitatora. Vera je najjača sila čovečanstva, jer čoveku umnožava snagu. Ali onaj ko hoće da je udahne drugima mora je i sam imati. Zato su veliki pokretači gomile najpre sami opčinjeni nekom mišlju, a tek onda mogu opčiniti druge.

Jednom rečju, demokratija je počela da liči na dobru devojku koju su makroi uveli u svet prostitucije, dok ona mora da ostane u visokom društvu i „čuva svoje poštenje“. Velika načela postoje još samo kao vatromet koji se rasprskava nad gomilama, dok se stvarnost svela na manipulaciju. Tako se poništava sama ideja slobode mišljenja. Demokratija postaje „potrebna iluzija“ onda kada treba da zaštiti interese bogate manjine.

ORTEGA I GASET O ČOVEKU MASE

Za razumevanje sveta u kome živimo potreban nam je i Ortega i Gaset, koji se bavio čovekom mase. Reljić povezuje Ortegu sa Ničeom: kada se evropsko društvo odvojilo od hrišćanskog Boga, srušio se i hrišćanski moral. Ortega to formuliše kao problem Evrope koja je ostala bez morala. Nije reč o tome da čovek-masa odbacuje jedan moral u korist drugog, nego da u središte svoga života postavlja težnju da se više nikad ne podvrgne nijednom moralu.

Taj novi „građanin“ jeste čovek-masa: biće nesposobno za ozbiljnost i odgovornost, ali društvo to više ne smatra manom. Naprotiv, masa nameće svoju prosečnost kao pravo. Ona uništava sve što je različito, jedinstveno, odabrano. Ko ne misli kao svi, rizikuje eliminaciju. Ranije je društvo bilo složeno jedinstvo mase i posebnih, specijalizovanih manjina, a sada je „čitav svet“ postao isključivo masa.

Društvene mreže su, po Umbertu Eku, dale prostor „hordama idiota“ da svoje mišljenje iznose kao da je ravnopravno sa mišljenjem stručnjaka i velikana. Ono što je nekada bilo ograničeno na kafanski razgovor posle čaše vina, sada postaje javno prisustvo. To nije samo tehnološka promena, nego proširenje vlasti čoveka-mase.

NAUČNICI NEZNALICE

Po Reljiću, ni nauka nije izuzeta od iste bolesti. Kartezijanski razum, matematički, fizički i biološki, ostvario je spektakularne pobede nad prirodom, ali nije rešio čovekove suštinske probleme. Savremeni naučnik-ekspert poznaje svoj mali deo vasione, ali je neznalica pred tajnom svega ostalog. Upravo zato nastaje figura „mudraca-neznalice“: on nije potpuno neznalica, jer odlično poznaje svoju specijalnost, ali nije ni mudrac, jer ne zna celinu.

Tu se pojavljuje raskol između znanja i mudrosti. Frank Lison govori da znanje povećava neznanje, a „transparentnost“ strah i užas. Sukob između nauke i mudrosti u zapadnoj kulturi dostiže razmere kakve nisu postojale u drugim kulturama. Kada život više nije pod pokrovom božanskih sila ili duše, on gubi vrednost i postaje nešto slučajno. Otuda kultura XX i početka XXI veka nosi očajanje kao jednu od svojih osnovnih crta.

POLITIKA KAO ZAMENA ZA MUDROST

Kao zamena za izgubljenu veru, mudrost i saznanje javlja se politika. Ortega upozorava da se ljudima nameće zahtev da se svi moraju baviti politikom u užem smislu, čak i po cenu mentalnog zdravlja. Buntovna masa izgubila je sposobnost da veruje i stiče mudrost, pa prihvata samo politiku, i to pomahnitalu, raspuštenu politiku. Takva politika hoće da nadoknadi ono što ne može: veru, mudrost, sakralno saznanje.

Robert Muzil u „Čoveku bez svojstava“ daje književnu sliku takvog društva. Kakanija, carevina koja se ponosi kapitalom i kulturom, opisana je kao zemlja kojoj je Bog oduzeo životnu radost, veru u samu sebe i sposobnost da širi korisnu iluziju o svojoj misiji. Ljudi su okruženi vestima, uzbuđenjima, nasiljem, velikim događajima i stalnom bukom, ali ne dospevaju do stvarnog delovanja.

Tako dolazimo do čoveka koji živi u strahu i očajanju. Kjerkegorova „bolest na smrt“ označava stanje u kome očajnik ne može da se oslobodi sebe. Smrt nije kraj bolesti, jer je sama bolest u tome što se ne može umreti, odnosno što se ne može izaći iz vlastitog ja. U društvu čoveka-mase to očajanje postaje normalnost. Iz njega se rađa skriveno zlostavljanje.

ADRIĆEVA PRIČA I ČOVEK MEDIJA

Taj motiv Reljić razvija preko Andrićeve pripovetke „Zlostavljanje“. Anica napušta muža iako spolja nema vidljiv razlog: brak je miran, muž ugledan, život uređen. Zato je svi osuđuju. Ali njeno stradanje nije plod spoljašnjeg nasilja, nego svakodnevna potreba muža da pred njom izvodi predstavu kao dokaz sopstvene veličine. Gazda Andrija svako veče zamišlja sebe kao čoveka koga bi kralj pozvao da spasava državu i privredu.

Kada se takav čovek „izduva“, on se sprema za spavanje. Tu Reljić pominje Lazarsfelda i Mertona i njihov pojam „narkotizirajuće disfunkcije“ medija. Građansko društvo je verovalo da će što više informacija značiti više demokratije, više slobode govora i više sposobnosti naroda da kontroliše moćnike. Desilo se suprotno: čovek postaje obavešten, zabrinut, ima ideje o tome šta treba uraditi, ali posle večere, radija i novina shvata da je vreme za spavanje. Masovni mediji su samo narkotik. Koji vodi ka nekrotiziranju živog bića. I ka onome što Akile Mbembe zove nekropolitikom.

Pobuna zato ostaje pojedinačna, kao kod Anice. Ona ne ume da objasni drugima svoj čin, ali je unutrašnji nemir nosi iz kuće kao silu koja bi „lance raskinula“. Savremeno društvo, međutim, nema razumevanja za iskrenu pobunu. Njegov ostrakizam nema proceduru, meru ni rok trajanja. Anica završava kao usamljena, odbačena žena, u sobici na petom spratu.

ORVEL I TOLSTOJ

Orvel, u sjajnoj autobiografskoj prozi „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, opisuje siromaštvo Pariza i ljude koji rade po sedamnaest sati dnevno, godinama, bez stvarnog izlaza. Oni nemaju vremena da stupaju u brak, a vikendom se „zabavljaju“ tako što se opijaju. Reljić to povezuje sa Tolstojevom studijom „Ropstvo u naše vreme“, u kojoj Tolstoj opisuje radnike na železnici koji rade po trideset šest sati neprekidno. To je primer modernog ropstva pod maskom slobodnog rada. Radnici su, formalno, slobodni ljudi, ali na pitanje zašto prihvataju takav rad odgovaraju: „Pristaješ jer moraš da jedeš.“ Ako jedan ode, „na tvoje mesto čeka deset ljudi“. Ljudi koji sebe smatraju slobodnima prodaju se za rad na koji ni surovi robovlasnik ne bi poslao roba.

Orvelov Pariz, kako rekosmo, daje istu sliku. Život perača sudova, plonžera, počinje pre zore, u masi, usred prepunog metroa, u umašćenoj odeći, bez stvarnog odmora i bez mogućnosti da čovek izađe iz tog kruga. Čak i ubistvo na ulici ne izaziva dublji potres: čovek vidi krv, utvrdi da je sa ubijenim „gotovo“, i vrati se u krevet, jer radni čovek ne može gubiti san zbog jednog ubistva. To nije bezosećajnost kao lična mana, nego posledica sistema u kome je čovek toliko iscrpljen da više nema snage za moralni potres.

I DOBRI VOJNIK ŠVEJK

Ipak, čak i na dnu društva postoji neki red. Hotelski svet posluge kod Orvela ima svoj kastinski sistem: ko sme da nosi brkove, ko je iznad koga, ko ima čast svog položaja. Perač sudova je nizak u hijerarhiji, ali i on ima osećaj pripadnosti, discipline i zajedničkog napora. Reljić time pokazuje da čovek, čak i u poniženju, traži red, jer je ništavilo strašnije od teškog poretka. Subotnja pijanka, pesma, kafanska buka i privremena radost postaju jedino zbog čega mnogi mogu da podnesu život bez budućnosti.

Tu je, naravno, i ironijska distanca. Hašekov junak, „dobri vojnik Švejk“, pokazuje kako čovek-masa preživljava u sistemu koji ga pritiska. On razume parlament, vojsku, ministra, štampu i birokratiju bolje nego što izgleda, ali njegov odgovor nije revolucionarna misao, nego humor i ironija čiji je cilj preživljavanje. Reljić kaže da su milioni malih ljudi u Švejku prepoznavali sebe: kada bi ozbiljno shvatili vlast, institucije i „prdonje“, padali bi u beznađe, a kada bi se predali „zavitlavanju“, život bi postajao podnošljiv.

DVA I PO VEKA NAGLAVCE: AMERIKA

Novi svet, Amerika, je preokrenuta prljava košulja Starog sveta: u njega odlaze gubitnici stare civilizacije i grade svet brzine, kratkoročnih ciljeva i života koji se meri postignutim. Iz Amerike stiže nemerljiv doprinos razvoju masokratije koja se glasno naziva demokratijom. Harold Lasvel zato nema dilemu da je obrada javnog mnjenja najbolji način vladanja, jer je jeftinija od nasilja, korupcije i drugih tehnika kontrole.

Sve protiče u znaku manipulacije kao američkog principa vlasti. Harold Pinter je naveden kao svedok da su zločini Sjedinjenih Država sistematični, stalni i siloviti, ali da se o njima malo govori, jer je američka moć uspešno predstavljena kao sila univerzalnog dobra. To je srž američke hipnoze. Zato Majk Pompeo otvoreno govori da je kao direktor CIA učestvovao u sistemu u kome se „lagalo, kralo i varalo“.

U knjizi Daglasa Valentajna o CIA kao izvoru organizovanog kriminala, velika pažnja je posvećena medijima. Valentajnova medijska kritika ima više slojeva. Prvi je direktno obaveštajno uticanje na pojedine novinare, urednike ili izdavače. Drugi je zavisnost profesije od pristupa elitama: sagovornik koji ima vredne informacije može uslovljavati njihovo davanje. Treći je ekonomska zavisnost medija od vlasnika, oglašavanja i industrije koja profitira od određenih državnih politika. Četvrti je kulturni sloj: filmovi, simboli, ceremonije i prepoznatljive ličnosti mogu formirati razumevanje istorije jače od dugog istraživačkog teksta.

CIA SPEKTAKL

Zato u Valentajnovoj knjizi veliku ulogu ima pojam „spektakla“, vezan za Gija Debora. Spektakl nije jednostavno zabavna slika koja odvlači pažnju, nego uređenje u kojem javnost stvarnost razume preko reprezentacija koje drugi proizvode. Junak, izdajnik, terorista i patriota postaju figure u pričama čije su granice često postavljene pre javne rasprave. Izuzetno je važna primena ove ideje na bivše obaveštajce ili vojnike koji ulaze u politiku: njihova biografija može biti složena, ali je izborna kampanja svodi na jednu moralnu oznaku.

Valentajn u tom kontekstu kritikuje i deo medija koji formalno predstavljaju opoziciju. Njegova teza je da ni kritički stav prema vlasti ne štiti automatski od strukturalne zavisnosti. Potrebno je znati ko finansira redakciju, ko bira teme, šta se isključuje iz rasprave i da li se nezavisni izvori proveravaju. Međutim, iz postojanja tih ograničenja ne sledi da su sve redakcije jednako kontrolisane, niti da je nezavisno novinarstvo nemoguće.

Ali propaganda je iznad svega.

FROJDOV SESTRIĆ

Edvard Bernajs, Frojdov sestrić i „otac PR-a“, ima centralnu ulogu u oblikovanju duha savremene Amerike. On u „Propagandi“ prihvata manipulaciju kao legitimno sredstvo demokratskog upravljanja. U teoriji, svaki građanin rasuđuje sam, ali u praksi, nijedan čovek ne može sam proučiti sve ekonomske, političke i druge, za društveni poredak, bitne podatke. Zato, po Bernajsu, društvo pristaje da „nevidljiva vlada“ proseje podatke i suzi polje izbora na „praktične razmere“. Čovek tako zadržava osećaj izbora, ali sam izbor je već prethodno organizovan.

Bernajsova logika prenosi se i na tržište. U teoriji, čovek kupuje najbolju i najjeftiniju robu, ali on ne može sam ispitivati svaki proizvod. Zato mu propaganda skraćuje izbor. To jest, građanin ne odlučuje stvarno, ali mu se govori da je sam izabrao. Tehnička sredstva su razvijena tako da se mišljenje može „vojnički disciplinovano organizovati“.

ŠKOLOVANjE I MANIPULACIJA

U terminalnom kapitalizmu, škola ne prosvećuje, nego zaglupljuje. Reljić polazi od Ćopićevih „Magarećih godina“ i kaže da se takva knjiga više ne bi mogla napisati o današnjoj školi, jer škola više nema onaj značaj koji je imala u društvu gde su učitelji bili ljudi s važnom ulogom, a deca u školi osećala da odrastaju za velike društvene zadatke. Škola je nekada bila visoko uvažena i služila je ubrzavanju Progresa. Sada je nepotrebna. To je uvod u smrt demokratije, po svedočenju Marte Nusbaum:“Žedne profita, nacije i njihovi sistemi obrazovanja neobazrivo odbacuju veštine koje su neophodne da se demokratije održe u životu. Ako se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom“.

Reljić je odlučan:“ Ne može se, a još je važnije – ne bi se smelo obrazovanje generacija, koje će biti nosioci budućnosti nacija, u vreme krize svesti na potrebe i „ideal“ multinacionalnih korporacija. Ne trebaju nam nikakva specijalna znanja da bismo uočili da je osnovni pristup korporativnog kapitala antihumanistički, antiintelektualni. Da je on najsuroviji generator krize. Posledice dominacije te logike su zastrašujuće siromaštvo u svetu i stvaranje razlika u društvu kakvih nikad u istoriji nije bilo, proizvodnja ratova, ucenjivanje država i naroda, gušenje prava na slobodno i kritičko mišljenje. Šta bi bio zaokret? Govorimo u okvirima sistema obrazovanja i uspostavljanja – školskog sistema. U sistem se mora vratiti – duša!“

Ali, gde nema Boga, nema ni duše.

Komunizam u nas je to pokazao.

ŠKOLA BEZ BOGA

Pokojni srpski hrišćanski misionar, Dušan Vasiljević, još početkom devedesetih je pisao o „paklu srpske prosvete bez Boga“. I sve što je napisao bilo je tačno:“ Škola je školovala neškolovane! Ne samo u odnosu prema našoj pradedovskoj veri nego i u odnosu prema kulturi u najboljem smislu te reči – pokazala se ona škrte ruke i suha uma. Kao da je želela da deca osvoje neznanje, kao da je htela da iz nje izađu duhovno što siromašnija, kao da joj je ideju o usmerenom obrazovanju šapnuo antiheroj iz podzemlja Dostojevskog, koji je onako zabrinuto odmahivao glavom i poručivao: „Širok je čovek, gospodo, preširok! Ja bih ga suzio!“ Mora se reći da su osnovna znanja iz istorije prava, filosofije, književnosti, muzike – ostala zauvek nedostupna iškolovanim. Ko god je želeo da nešto više nauči morao je da luta. Znanja su i to dozirana na kašičicu bila privilegija onih škola iz kojih se regrutovao kastinski upravljački soj, dok su programi takozvanih stručnih i stručno usmerenih škola bili više nego oskudni. Nema danas pisca srednje generacije koji nije u neku ruku samouk. Duhovno prazna škola nije imala šta da ponudi deci. Decu je počela da vaspitava ulica, a za to nije potreban nastavni plan: dovoljan je plan grada. Marksizam je zamenio Hristovo blagodatno prisustvo u školi i nametnuo se kao „naučni pogled na svet“. Koliko je tu bilo nauke dovoljno je da utvrdimo samo ako bacimo pogled na onaj svet koji je marksizam usrećio. U nedostatku jedine prave duhovne hrane, žedna i gladna smisla svega postojećeg, na koji marksistička ideologija kao sterilna misaona akrobatika nije imala približno objašnjenje, deca su se, ne znajući za Hrista, okretala zapadnom pomodarstvu najgore vrste, drogi i alkoholu, postajala cinična i autodestruktivna – a autodestrukcija kod dece, kao i kod odraslih to je već predvorje pakla! Uzori su postali junaci stripova i sapunskih televizijskih serija, dok je škola mirno, kao Majakovski u jednoj pesmi, mirno gledala i gleda i danas kako na njene oči umiru od Boga joj poverene dečije duše! U prilici smo da svakodnevno slušamo kako niko ništa ne čita.“

Tako onda. Danas je sve jasno: vlada divljačko neznanje, kojim se senilni varvari hvale. I tome kao da nema leka.

KOKA - KOLA KAPITALIZAM

Ono što prosečan čovek danas vidi i čuje određuju interesi privatnih, neodgovornih činilaca i investitora, dok su seks, nasilje i voajerizam sveprisutni. Koka-kola je brend koji počinje kao proizvod tržišta, a postaje ikona potrošačke civilizacije.

U Meksiku, u crkvenim obredima, Koka-kola je zaista ušla u religijsku upotrebu. U Čiapasu postoji crkva poznata kao „Koka-kola crkva“, gde se piće koristi u ceremonijama, kao dekoracija i kao sredstvo duhovnog isceljenja. Tako proizvod kapitalističkog brendiranja ulazi u prostor svetog. Vino, kao drevni dar prirode i deo religijskih rituala, poredi se sa Koka-kolom, proizvodom koji čovek stvara da mu služi kao osvežavajući napitak, a zatim postaje njegov rob.

Reljić prati kokainsku pozadinu Koka-kole: od izolacije kokaina, preko Frojdovog oduševljenja kokom kao stimulansom, do farmaceutskih i tržišnih upotreba. Koka-kola nastaje kao mešavina sirupa, šećera, kokaina iz lista koke i kofeina iz kole, a njeno ime i vizuelni znak postaju „ikona“ religije kapitalizma. Kada je kokain uklonjen, reklama je postala još važnija, a brend je nastavio da živi kao potrošački simbol.

Himna Miloševićeve Srbije, koja je krenula u konačnu tranziciju ka potrošačkom nihilizmu, bila je pesma Viki Miljković:

Neko voli knjige, šetnje i samoću

A ja i ti, mali, mi živimo noću

Neko voli knjige, šetnje i samoću

A ja i ti, mali, mi živimo noću

Koka Kola, Ma'lboro, Suzuki

Diskoteke, gitare, buzuki

To je život, to nije reklama

Nikom nije lepše nego nama

Koka Kola, Ma'lboro, Suzuki

Diskoteke, gitare, buzuki

To je život, to nije reklama

Nikom nije lepše nego nama

DOLAZE VARVARI

Svet je na ivici sloma. Nepravda kapitalizma ne može opstati. U igru održavanja poretka uvode se bolest bez granica, strah od propasti planete, glad, bioinženjering i desetkovanje stanovništva. Rešenje se, paradoksalno, traži u onome koga civilizovani čovek naziva varvarinom. Reljić preko Kavafija pokazuje da varvari nisu samo pretnja, nego i „neko rešenje“, jer civilizacija koja je izgubila životnu snagu više ne ume sama da se obnovi.

Varvarin je pre svega „drugi“: onaj koji ne govori naš jezik, nema naš poredak, ne živi po našim pravilima. Ali Reljić čitanjem Cvetana Todorova pokazuje da je ta podela uvek relativna: kao što mi druge zovemo varvarima, tako i oni nas mogu smatrati varvarima. Španci koji su ubijali Asteke kao necivilizovane pokazuju da se varvarstvo ne nalazi samo kod „drugih“. Bartolomeo de Las Kazas zato zaključuje da nema čoveka ili rase koji ne bi bili varvari u odnosu na nekog drugog.

U modernoj Evropi varvari su, između ostalog, gastarbajteri, migranti i radnici na dnu. Valrafov opis turskog radnika u Nemačkoj pokazuje zapadno društvo iznutra: ljudi rade u prašini, opasnosti i poniženju, bez zaštitnih maski, bez stvarne brige sistema, često u smenama koje traju 36, 50 ili čak 72 sata. Zapad je formalno civilizovan, ali se njegovo bogatstvo naslanja na rad onih koje drži na dnu.

EVROPA UMIRE

Evropa nestaje. Reljić kaže:“Zapad sad već biološki odumire - od novorođene dece u svetu čak 98% se rađaju van Zapada, i pored desetina miliona doseljenika koji nisu Zapadnjaci ali jesu državljani zapadnih država; 1900. bela rasa je činila trećinu čovečanstva; 2000. je bilo 12%, a 2050. biće 6%, 2099 – 4%.“

Ili još jasnije.

Prosečna starost u Evropi prešla je 43 do 44 godine. Više od 21,6% stanovništva EU ima preko 65 godina, a procene pokazuju da će u zemljama poput Italije do 2050. godine više od trećine građana biti starije od 65 godina.

Prosečna starost žena pri rođenju prvog deteta pomerila se na blizu 30 godina (29,8). Mladi parovi odlažu roditeljstvo zbog stambenih pitanja, dugog školovanja i karijere.

Kriza najteže pogađa Jugoistočnu i Istočnu Evropu (balkanske zemlje, Baltik, Bugarsku, Rumuniju). Kombinacija niskog nataliteta i masovnog iseljavanja mladih u ekonomski razvijenije zemlje Zapadne Evrope ubrzano prazni ove regione.

Skoro sav zabeležen formalni rast stanovništva u pojedinim zapadnim zemljama dolazi isključivo od međunarodnih migracija, a ne od prirodnog priraštaja.

Evropa je ostarelo, usamljeno, veštačko društvo. U njoj je sve više veštačko: trava, đubrivo, trepavice, oplodnja, inteligencija, pa i sreća. Hakslijeva „soma“ više nije daleka distopija, nego svakodnevica u obliku antidepresiva i farmaceutskog upravljanja očajem. Usamljenost se javlja kao epidemija, a čovek nije stvoren da živi sam. Uelbekovi junaci zato liče na Kjerkegorovog očajnika: ljubavi nema, a bez ljubavi „ništa ne može biti sveto“. Takvo društvo, zaključuje Reljić, mora ili nestati, ili će nestati Čovek.

UMESTO ZAKLjUČKA

Sve su to naslutili evropski pesnici, poput Georga Trakla.

Kao jedan od najznačajnijih pesnika nemačkog ekspresionizma, Trakl je bio svojevrsni kulturni seizmograf. On je u svojim stihovima, neposredno pre Prvog svetskog rata, anticipirao krvavi sunovrat i potpunu dezintegraciju evropskog humanizma.

U jednoj od svojih najpoznatijih kasnih pesama, pod nazivom „Zapad” (ili „Večernja zemlja”, što je u nemačkom jeziku igra reči jer Abendland označava i Zapad i zemlju zahoda, sutona), Trakl eksplicitno peva o propasti. Zapad je za njega prostor u kome „sunce zalazi”, ali ne samo kao prirodna pojava, već kao gašenje svetlosti razuma, hrišćanske etike i kulture. Veliki gradovi Zapada postaju mesta otuđenja, kamena i duhovne smrti, gde „duh zla” gleda kroz blede maske.

Traklova vizija Evrope je duboko melanholična – „jesenja“. Propast se ne prikazuje kroz bučne istorijske događaje, već kroz tihe slike raspadanja. Voda postaje mrka kao ceđ, voće truli, a jesen nije vreme plodnosti, već vreme u kome „turobnost smrti” struji iz svih pora. Pominjanje „usahlih rodova”, incesta i dece koja se rađaju bez budućnosti simbolizuje kraj istorijskog ciklusa evropskog čoveka.

Za Traklovu viziju propasti zapada ključan je osećaj bogoostavljenosti. Njegovi likovi su „stranci na zemlji”, pastiri koji pronalaze mrtva, istrulela tela u trnju. Iako koristi hrišćanske simbole (hleb, vino, zvona), oni su često dekonstruisani – hleb se u rukama majke pretvara u kamen. Hrišćanska Evropa je izgubila svoju duhovnu vertikalu i ostala svedena na samorazorne nagone.

Vrhunac Traklove vizije propasti Evrope dešava se na samom ratištu Prvog svetskog rata. Njegova poslednja pesma, „Grodek“, napisana neposredno pre samoubistva izazvanog užasima ratne bolnice, predstavlja krik nad krajem jedne epohe.

Rat nije sukob nacija, nego kosmička katastrofa u kojoj „crvena krv” natapa zemlju, a „sestra” (koja ovde poprima dimenzije mitskog bića, zaštitnice ili anđela smrti) luta kroz uplakane šume.

Pesma se završava stihovima o „nerođenim unucima”, čime Trakl poručuje da je Evropa u tom ratu izvršila duhovno i biološko samoubistvo, ukinuvši sopstvenu budućnost.

Trakl je propast Evrope video kao neizbežnu sudbinu (nemački Untergang), zalazak sunca nad civilizacijom koja je, otuđivši se od prirode i duhovnog sklada, osudila sebe na ludilo, rat i samoponištenje.

To će, u filosofskoj prozi, reći i Osvald Špengler.

Moderni Zapad je zaista prostor u kome su nestali centar, mera i jasna hijerarhija vrednosti. „Smak sveta” nije samo buduća katastrofa, nego, kako je o tome pisao još Dragoš Kalajić, sadašnje stanje kulture koja više ne ume da razlikuje stvaranje od razaranja, duhovni preobražaj od tehničkog uništenja, slobodu od prazne negacije, život od navike na raspad. Agresivnost, tehnicizam, otuđenje su različiti nazivi za isto kretanje - udaljavanje čoveka od centra i postepeno pristajanje na svet u kome se kraj više ne prepoznaje, mada je očit.

Knjiga Slobodana Reljića je primer kako se piše: hrabro, trezveno, odgovorno. Plus spisak literature za one koji su spremni da samostalno istražuju. Lektira slobodne škole, ako me razumete. Slobodna škola je škola slobode.

Poruka je: oslobodimo se tiranije tareminalnog kapitalizma, bezbožnog nečoveštva koje nas ubija.

I, što je najbitnije, nikad ne zaboravimo Sofoklovu „Antigonu“:„Jer goreg zla od novca čitav nema svet,/On gradove će srušiti i razoriti svud/ i zbog njeg mnogi čovek napušta svoj dom./U novcu leži razlog mnogih dela zlih,/on učitelj je loš i ljudi čestitih/ i kazuje im niske lukavosti put/ i postupak u svakom činu bezbožnom.“Izvor: Pravda