U razgovoru objavljenom na YouTube penzionisani američki pukovnik Daglas Mekgregor upozorio je da sukob u Persijskom zalivu više nije samo vojno pitanje, već kriza koja bi, po njegovoj proceni, mogla duboko da promeni energetske tokove, industriju, finansijski sistem i odnose među velikim silama.
On smatra da tržišta još nisu u potpunosti prihvatila fizičke posledice poremećaja u snabdevanju i da će njihov puni efekat tek postati vidljiv.
Mekgregor je ocenio da postoji sve veći jaz između „fizičke realnosti“ i onoga što naziva „papirnom realnošću“ finansijskih tržišta. Investitori na Volstritu, prema njegovim rečima, reaguju na poruke predsednika da bi sukob mogao brzo da bude završen, zbog čega tržište akcija raste kada se rat predstavi kao ograničen i kratkotrajan. Takav obrazac, tvrdi, ne može trajati neograničeno.
Njegova procena je da će fizička ograničenja na kraju sustići finansijska tržišta. Mekgregor očekuje cenu nafte od oko 150 dolara za barel pre kraja leta, dok bi do kraja godine, kako tvrdi, cena mogla da se približi nivou od 200 dolara, pa čak i da ga premaši.
Poseban problem vidi u vremenskom kašnjenju između prekida snabdevanja i trenutka kada se posledice zaista osete. Tankeri koji su napunjeni i napustili Persijski zaliv već su uglavnom stigli na odredišta, rekao je Mekgregor, dok novih količina koje bi ih zamenile nema. Istovremeno, veliki broj tankera nalazi se u karipskom području i pokušava da preuzme naftu na američkim terminalima.
U Vašingtonu se, prema njegovim rečima, već razgovara o mogućnosti zabrane američkog izvoza nafte kako bi se sprečilo da SAD budu pogođene nestašicama koje pogađaju druge zemlje. Mekgregor smatra da jednostavno rešenje ne postoji sve dok rat traje i da bi glavni politički zahtev trebalo da bude njegovo zaustavljanje.
Američko stanovništvo, procenjuje on, još nije dostiglo prag ekonomskog bola koji bi proizveo dovoljno snažan politički pritisak. Kao primer naveo je gorivo: više od pet dolara za galon premijum benzina možda neće predstavljati veliki problem vlasniku skupog automobila, ali bi deset dolara već predstavljalo ozbiljan udar.
Za ljude koji sada plaćaju četiri dolara, skok na sedam ili osam dolara bio bi naročito težak, posebno za domaćinstva sa fiksnim prihodima.
Mekgregor upozorava da posledice ne bi bile ograničene na benzinske pumpe. Gubitak radnih mesta mogao bi da raste, dok se kompanije povezane sa plastikom i drugim proizvodima čija proizvodnja zavisi od nafte već suočavaju sa obustavljanjem aktivnosti. Prema njegovom opisu, nije reč o zatvaranju na dve nedelje ili mesec dana, već o mogućnosti mnogo ozbiljnijih prekida.
Dugotrajan prekid eksploatacije nafte u Persijskom zalivu, tvrdi Mekgregor, mogao bi da ostavi posledice i na same bušotine. Ako se nafta ne izvlači, pritisak može da opadne, voda može da prodre u sistem, a ponovno pokretanje proizvodnje može postati neisplativo.
Nove bušotine bi mogle da budu izgrađene, ali za to je potreban kapital, dok investitori, kako je istakao, uglavnom izbegavaju krizna područja.
U tom kontekstu Mekgregor vidi i iranske zahteve za garancijama da se sukob neće ponoviti. Prema njegovom tumačenju, Iran želi da eventualno dogovoreni uslovi budu trajni, a za odricanje od kontrole nad moreuzom, koju, kako tvrdi, nije imao pre početka ovog rata, traži određene garancije. On smatra da je takav zahtev razumljiv, bez obzira na to što bi deo javnosti eventualno prihvatanje tih uslova nazivao porazom.
Prioritet bi, po njegovoj oceni, trebalo da bude ponovno uspostavljanje normalnog poslovanja i životnog standarda. Mekgregor tvrdi da životni standard već opada i da se stanje pogoršava iz nedelje u nedelju.
Razgovor se zatim usmerio na položaj Kine, njene velike rafinerijske kapacitete i zalihe. Mekgregor smatra da bi Peking, ako bude primoran, mogao da ograniči izvoz naftnih derivata, baš kao što bi to mogle da učine i SAD. Ipak, ocenjuje da Kina trenutno nema interes za takav potez jer pokušava da se predstavi kao sigurno utočište za kapital, novac i investicije.
On je rekao da tokom svog života nije očekivao mogućnost da juan jednog dana bude vrednovan povoljnije od dolara, evra ili drugih velikih valuta, ali smatra da se svet kreće upravo u tom smeru. Po njegovoj proceni, Kina sve više dobija status finansijskog utočišta.
Mekgregor je taj proces povezao sa širom krizom poverenja u zapadni finansijski poredak. Kritikovao je američku politiku prema ruskim sredstvima i tvrdio da je odluka da se Rusiji oduzme pristup imovini vrednoj, kako je rekao, 600 milijardi rubalja poslala veoma loš signal ostatku sveta. Poruka je, prema njegovom tumačenju, bila da vlasnik kapitala smeštenog u američkom finansijskom sistemu možda neće u svim okolnostima imati kontrolu nad sopstvenim novcem.
Zbog toga smatra da je oslabljen argument Vašingtona da je američkom finansijskom sistemu moguće verovati više nego kineskom. Kriza u Persijskom zalivu, prema Mekgregoru, samo je učinila vidljivijim niz problema koji su postojali i ranije.
U širem istorijskom osvrtu, Mekgregor je osporio ideju da demokratija predstavlja jedini ili neizbežni završni oblik političkog razvoja. Naveo je da je veliki deo sveta tokom istorije bio pod autoritarnim sistemima i ocenio da su monarhije često pokazivale visok nivo stabilnosti. Ratovi od 16. do 19. veka, prema njegovom tumačenju, ipak su završavani sporazumima i pravilima koja su stvarala određeni civilizacijski konsenzus.
Taj konsenzus je, smatra on, počeo da nestaje tokom Prvog svetskog rata, za koji tvrdi da nije morao da bude vođen, a konačno je uništen tokom Drugog svetskog rata.
Kao ideološke polove tog perioda naveo je komunizam, nacional-socijalizam i ono što naziva „radikalnim liberalizmom“ Velike Britanije i SAD. Bombardovanje civilnog stanovništva Hamburga i Drezdena, uz tvrdnju da je u takvim kampanjama stradalo 400.000 civila, naveo je kao primer za svoju ocenu zapadne politike tog vremena.
Posleratni međunarodni poredak Mekgregor takođe ne smatra nedodirljivim. Ocenio je da je tokom vremena bio organizovan tako da ekonomski pogoduje SAD, ali da su druge države počele da preispituju sistem u kojem svoj kapital drže u zapadnim bankama, dok političke odluke mogu da utiču na njihov pristup tom novcu.
Mekgregor smatra da korene sadašnjih promena treba tražiti najmanje od februara 2022. godine i rata u Ukrajini. On tvrdi da su SAD 2014. godine kroz prevrat pomogle uspostavljanje ukrajinske vlasti koju smatra nelegitimnom i američki kontrolisanom, nakon čega su Vašington i evropski saveznici počeli da jačaju ukrajinske snage za sukob sa Rusijom.
Po njegovom tumačenju, cilj takve politike bio je slabljenje i eventualno uništavanje Rusije, ali je rezultat bio suprotan. Mekgregor ocenjuje da je Rusija danas snažnija nego dugo vremena, navodeći dodatne prihode od oko 250 miliona dolara dnevno iznad uobičajene zarade od nafte i gasa, kao i društvo koje opisuje kao snažnije i povezanije.
Istovremeno je ocenio da je Nemačka, nekadašnji industrijski gigant Evrope, deindustrijalizovana. On odbacuje logiku po kojoj bi slabljenje nemačke industrijske veze sa Rusijom bilo korisno za SAD zato što bi sprečilo buduću saradnju Berlina i Moskve, smatrajući takav pristup proizvodom geopolitičkog razmišljanja karakterističnog za 19. vek.
Mekgregor tvrdi da je vojna sila u savremenim uslovima postala teret, a ne sredstvo za ostvarivanje ekonomskih koristi. Američko korišćenje vojne moći radi pritiska na druge zemlje, prema njegovoj proceni, proizvelo je suprotan efekat u Ukrajini i sada ga proizvodi u Persijskom zalivu, dok u Aziji nema izgleda za uspeh.
Govoreći o azijskim bezbednosnim konferencijama, Mekgregor je ocenio da su američki predstavnici ti koji najčešće govore o mogućnosti rata, dok druge države pokušavaju da izbegnu takvu perspektivu.
Jedna od ključnih posledica sadašnje krize, prema njegovoj proceni, biće ubrzano okretanje država ka „resursnom suverenitetu“. Mekgregor je rekao da je o tome razgovarao sa grupom indijskih poslovnih ljudi, kojima je energetsku vezu njihove zemlje sa Persijskim zalivom opisao kao produžni kabl koji preko Ormuskog moreuza vodi do Mumbaja i ostatka Indije, a koji je sada presečen.
Indija se, kako je ocenio, dugo držala neutralnosti i protivila uvlačenju u tuđe ratove, ali sada oseća njihove neposredne posledice. Mekgregor tvrdi da zemlja ne može da kupi dovoljno gasa za potrebe domaćinstava, zbog čega se kriza iz Persijskog zaliva praktično preselila u kuhinje indijskih porodica.
Pored energije, problem predstavlja i poljoprivreda. Prema njegovim rečima, Indija pokušava da obezbedi đubrivo iz Rusije, Kine, SAD i drugih izvora, ali raspoložive količine nisu dovoljne.
Mekgregor je indijskim sagovornicima predložio okupljanje najvažnijih svetskih sila, uz uključivanje manjih država, kako bi zajednički nastupile prema američkom predsedniku Donaldu Trampu sa zahtevom da rat bude zaustavljen. Priznao je da takav pristup nije u skladu sa tradicionalnom indijskom politikom nesvrstanosti i neutralnosti, ali je naglasio da Indija raspolaže velikom mornaricom i značajnim vojnim snagama i da, kao velika sila, više ne može da ignoriše posledice krize.
Ekonomski gledano, Mekgregor je rekao da sadašnja situacija ponekad podseća na svetski rat, iako je izričito naglasio da je ne smatra svetskim ratom. Očekuje, međutim, da će promeniti način na koji države posmatraju sopstvenu ekonomsku bezbednost, a sirovine će, po njegovoj proceni, dugo ostati u središtu tog procesa.
Pritisak bi mogao da podstakne i zapadne zemlje da ponovo razvijaju sopstvene industrijske i sirovinske kapacitete. Mekgregor očekuje da će nezadovoljstvo prvo postati vidljivo na ulicama. Smatra da je taj proces već počeo u Evropi, dok u SAD očekuje njegovo znatno intenziviranje.
On je zatim doveo u pitanje i postojeću političku organizaciju SAD, ocenjujući da je ustavni sistem napravljen za zemlju iz 1787. godine i da više ne odgovara današnjim potrebama.
Podsetio je da je pre američkog uključivanja u Prvi svetski rat savezna vlada imala znatno manju ulogu, dok su društvo i privreda bili organizovani uglavnom odozdo, uz ograničeno centralno usmeravanje.
Prema njegovom istorijskom prikazu, doseljenici koji su u SAD stizali pre 1914, a posebno pre 1900. godine, uglavnom su želeli zemlju u kojoj je najbolja ona vlast koja najmanje upravlja. Pozivajući se na opise ranijih posetilaca Amerike, među kojima je pomenuo Tokvila i Maksa Vebera, Mekgregor je ukazao na društvo u kojem su putevi, mostovi, zgrade i preduzeća nastajali bez snažnog federalnog usmeravanja.
Velika depresija promenila je taj odnos, jer su građani prvi put u velikoj meri počeli da očekuju da savezna vlast rešava ekonomsku krizu. Mekgregor je ocenio da je Frenklin Delano Ruzvelt pokušao da ubrza ekonomski oporavak, ali da nije uspeo, tvrdeći da su SAD 1938. bile u lošijem stanju nego 1932. godine. Takođe je rekao da je jedan od razloga za uvođenje regrutacije 1939. bilo nastojanje da se smanji nezaposlenost.
Sličan period ekonomskih teškoća mogao bi, po njegovoj proceni, ponovo da otvori pitanja koja su donedavno bila politički nezamisliva. Kao jednu mogućnost pomenuo je reorganizaciju kontinentalnih SAD iz sistema 50 saveznih država u približno pet velikih ekonomskih regiona, formiranih prema komercijalnim prednostima, raspoloživim resursima, investicijama i proizvodnim specijalizacijama.
Mekgregor smatra da bi takav sistem omogućio racionalnije odlučivanje o tome gde usmeravati kapital i šta pojedini delovi zemlje najbolje proizvode. Kao primer različitih razmera državnih sistema naveo je zdravstvo u Finskoj, uz ocenu da je mnogo lakše organizovati takav sistem za oko pet miliona stanovnika nego za približno 350 miliona ljudi u SAD.
Najozbiljniji problem, međutim, vidi u strateškim sirovinama. U razgovoru je pomenuto da je Kina poslednjih godina uvodila izvozna ograničenja za antimon, volfram i retke elemente, a Mekgregor je ocenio da bi nestašice kritičnih materijala mogle veoma brzo da postanu ozbiljne.
Problem, prema njegovom objašnjenju, nije samo posedovanje mineralnih nalazišta. Sirovine moraju biti prerađene i dovedene u oblik pogodan za industrijsku i vojnu upotrebu. Lista retkih zemalja i kritičnih minerala potrebnih savremenoj tehnologiji veoma je duga, upozorio je.
Bez dovoljnih količina tih materijala, tvrdi Mekgregor, SAD ne bi mogle normalno da koriste avione F-35, pomorske sisteme ni satelite. Američka administracija razmatra fond za kritične minerale, što on smatra korisnim početkom, ali nedovoljnim jer glavno usko grlo vidi u kapacitetima za preradu.
Kanada, prema njegovim rečima, raspolaže ogromnim količinama potrebnih sirovina, ali Severnoj Americi nedostaju odgovarajuća postrojenja za njihovu preradu. Suštinsko pitanje zato nije gde pronaći minerale, već kako ih rafinisati i uključiti u industrijski lanac.
Kina je, prema Mekgregorovoj oceni, upravo tu stekla presudnu prednost jer je uložila novac u ogromne kapacitete za preradu, uključujući postrojenja u oblasti Unutrašnje Mongolije. Time je Peking dobio mogućnost da administrativnom odlukom uspori ili zaustavi preradu određenih količina i podseti SAD koliko zavise od kineske infrastrukture.
Mekgregor smatra da bi Vašington tu poruku trebalo ozbiljno da shvati i smanji zavisnost, ali naglašava da to ne zahteva neprijateljski odnos niti vojnu konfrontaciju sa Kinom. Po njegovoj oceni, kinesko ponašanje delom predstavlja odgovor na američke pretnje i retoriku usmerenu protiv Pekinga.
Završavajući razgovor, Mekgregor je ponovio da bi rat trebalo okončati što pre kako bi države mogle da usmere resurse na energetsku bezbednost, kritične minerale, preradu sirovina i obnovu industrijskih kapaciteta. Po njegovoj proceni, svet ulazi u period u kojem će kontrola nad energijom, mineralima i proizvodnim lancima imati mnogo veću ulogu nego prethodnih decenija.
Webtribune
