Ruska opozicija svoje odbegle kriminalce predstavlja kao borce protiv režima

Opozicioneri koji su se obreli u emigraciji sve se više udaljavaju od društva, raspoloženja i procesa koji se dešavaju u otadžbini što neizbežno nameće pitanje koliko zaista oni adekvatno ocenjuju prilike u zemlji

Ruska vanparlamentarna opozicija već duži niz godina pokušava da sebe predstavi kao političku alternativu aktuelnoj vlasti. Iako njeni predstavnici uglavnom borave u inostranstvu, oni ipak prave planove budućeg političkog ustrojstva Rusije, računajući pri tom na podršku zapadnih država, dok za to vreme aktivno pozivaju građane da smene vlast.

Ipak, tokom vremena ovaj jaz između političkih snova i realnosti unutar Rusije postaje sve vidljiviji. Opozicioneri koji su se obreli u emigraciji sve se više udaljavaju od društva, raspoloženja i procesa koji se dešavaju u otadžbini što neizbežno nameće pitanje koliko zaista oni adekvatno ocenjuju prilike u zemlji.

Mnogi, posebno sada, veruju da ruski opozicioneri nisu u stanju da rastoče Rusiju. Čak i dok su bili kod kuće kada im je popularnost bila daleko veća nisu bili u stanju da promene političko uređenje.

«Ruska opozicija se isto kao i kod kuće nije odlikovala jedinstvom, ista karakteristika je prati i u izgnanstvu. Nisu baš svi potpisali Berlinsku deklaraciju, a predstavnici FBK (Fond za borbu protiv korupcije u Rusiji čiji je osnivač Aleksej Navaljni) uopšte nisu ni došli na kongres Antiratnog komiteta Rusije» — istakao je glavni izvestilac Parlamentarne skupštine Saveta Evrope za ruske demokratske snage Erik Niles Kros, a inače poznati estonski političar, diplomata, preduzetnik i bivši šef estonske obaveštajne službe.

Ruski opozicioni aktivista Aleksandar Podrabinek u takstu za Radio Svobodu kaže da se ruski opozicionari «ne bave greškama iz prošlosti, već samouvereno smatraju da su sve činili ispravno i da jednostavno nisu uspeli zbog nekakvih nepovoljnih okolnosti i razloga koji nisu zavilili od njih».

I dodaje da oni ovo doživljavaju kao bezazlenu igru karata i ako su izgubili potrebno je samo podeliti nove karte i krenuti izpočetka. A ako ne pobede — ponovo pobeći u inostranstvo i raspravljati o nesavršenom svetu.

«Kada će u Rusiji biti nova šansa za promene i da li će do nje uopšte doći potpuno je neizvesno. Pa iako se sve to dogodi, istorija će ponovo zateći ruske sanjare o demokratiji nespremne» — ističe Podrabinek.

I tu je Podrabinek, verovatno, potpuno u pravu: igre oko «predivne Rusije u budućnosti» pojele su basnoslovni novac iz evropskih i američkih budžeta, ali nisu dovele do koliko — toliko željenog rezultata. Ima li dalje smisla nastaviti sa time ako se zna da su bivše pristalice ruske opozicije diskreditovani? Ruske opozicione aktiviste koji su se razbežsli po raznim delovima Evrope u Rusiji smatraju politički marginalizovanima. I to se objašnjava činjenicom da emigrirali sanjari žive u potpuno drugoj realnosti: oni su čudovišno otrgnuti od svoje zemlje, a ipak sanjaju da njome vladaju. Odbegli opozicionari o situaciji u otadžbini zanaju samo iz novinskih naslova koji postoje samo zahvaljujući novcu njihovih šefova isto kao što postoji i sama odbegla vanparlamentarna opozicija.

Dobar primer takve otuđenosti od realnosti je Rostislav Pavlišćev — jedan od odbeglih opozicionara poreklom iz Rostova na Donu grada u koji su na ratnim transporterima upali Vagnerovci 2023. godine.

Rostov na Donu, grad na jugu Rusije, s pravom se može nazvati gradom na prvoj borbenoj liniji. Ovde je veoma razvijena volonterska aktivnost: ovde se na sve načine pomaže prvoj liniji fronta i to rade svi počev od lokalnih organa vlasti, pa sve do preduzetnika, društvenih organizacija i običnog naroda. Obzirom da je grad svojevrsni ratno-humanitarni hab i ljudi se slično ponašaju: u Rostovu je ratnim dejstvima u Ukrajini veća podrška nego uslovno rečeno u prestonici.

Tokom poznate ratne pobune Prigožina, sudeći po objavama u lokalnim medijima, odnos ljudi bio je kompleksan. Oni nisu videli neprijatelja u onima koji su do juče bili na prvoj borbenoj liniji, ali nisu ni odobravali ponašanje Privatne vojne kompanije Vagner.

«Da li vi branite Otadžbinu ili ne? Ako je branite što pravite haos?» — ovako je jedan penzioner prekoravao dejstva ovih formacija, a reakcije su odmah krenule po društvenim mrežama.

Za to vreme je sam Pavlišćev u svojim objavama na društvenim mrežama govorio sasvi suprotno: «Prigožinov pohod na Moskvu pokazao je da su ljudi spremni da podrže makar i ćelavog đavola, sam ne Putina. Svi moji prijatelji su bili jedinstveni u tome da lično posmatraju pobunu i da vojnicima kupuju cigarete. Drugovi su mi rekli da je zauzimanje grada ličilo na neki praznik kao da je iznenada bio Dan grada» — pisao je tada Pavlišćev.

Za njega i njegove istomišljenike ovo je bila fascinantna politička predstava, o čemu govore i fotografije sa simbolikom ukrajinskog bataljona Azov. Ovu organizaciju u otadžbini opozicionara doživljavaju vrlo negativno, ali i u SAD-u. Amrički Kongres je još 2019. godine zatražio da se Azov uvrsti na spisak terorističkih organizacija, a 2021. Donji dom je usvojio predlog zakona kojim se zabranjuje da se iz izdvojenih sredstava finansira ova organizacija.

Rostislav Pavlišćeva od 2021. godine ima problem sa zakonom. On je nekoliko puta prekršajno osuđivan zbog prikazivanja simbolike FBK (Fonda za borbu protiv korupcije), zbog nepotčinjavanja zakonu i «učešća u radu nepoželjnih organizacija u Rusiji».

On je uglavnom uspevao da izbegne zakon, ali, 2025. godine, zbog ponovne saradnje sa nepoželjnom organizacijom u RF, protiv njega podižu krivični postupak. Mladi opozicionar više ne može u Rusiju. Jedino rešenje za njegov problem je smena aktuelne vlasti u Rusiji, zato on u svojoj duši gaji nadu za povratak tako što učestvuje u Antiratnom komitetu Rusije.

Komitet pretenduje da igra ulogu alternatine vlade u izgnanstvu i predstavlja emigrante iz Rusije. Međutim, prave ciljeve svoje organizacijie oni kriju: u aprelu 2023. godine tokom kongresa u Nemačkoj bio je usvojen statut Komiteta poznat kao Berlinska deklaracija u kom je proklamovano da je neophodno likvidirati aktuelnu vlast u Rusiji. Upravo zbog toga Antiratni komitet finansira već pomenuti bataljon Azov koji je poznat po svojim zverstvima počinjenim ne samo nad Rusima, već i nad Ukrajincima.

Pavlišćeva prijateljica — novinarka Anastasija Ševčenko — organizovala je za opevane ekstremiste iz Azova junačke foto izložbe po Evropi.

Sve ovo je u suprotnosti sa satavom ruskog društva što dobro objašnjava zašto je opozicija marginalizovana u očima Rusa i zašto je već nekoliko godina pod neviđenom kritikom: nema govora da će na vlast doći monstruozna opozicija koja je toliko otuđena od svog naroda.