Klovnokratija uoči izbora 2026.

Dokk god Zapadu Vrhovni Klovn pruža povode za radost, oni će ga držati na vlasti

Piše: Vladimir Dimitrijević

USLOVI KLOVNOKRATIJE

U politikološkoj literaturi Srbija se poslednjih godina opisuje različitim, ali srodnim pojmovima: hibridni režim, konkurentni autoritarizam, stabilokratija i izborna autokratija. Ozbiljna analiza Srbiju svrstava među izborne autokratije i među najizraženije dugoročne slučajeve autokratizacije: iako su izbori konkurentni i opozicija može da učestvuje, politički teren je sistemski neravnopravan zbog medijske asimetrije, pritisaka na javni sektor, zloupotrebe javnih resursa i mešanja funkcije predsednika sa stranačkom kampanjom.

Zato se postavlja ključno pitanje: kako je Aleksandar Vučić, najpre kao prvi potpredsednik Vlade, zatim kao predsednik Vlade i od 2017. kao predsednik Republike, uspeo da izgradi dugotrajnu političku dominaciju u formalno pluralističkom sistemu?

Ako hoćemo ozbiljno, srpska politika se ne da svesti na jednog čoveka niti se izborni rezultati mogu objasniti isključivo prinudom ili nepravilnostima. Naprotiv, stabilnost vlasti proizlazi iz spoja stvarne izborne podrške, izuzetno razvijene partijske organizacije, kontrole „dnevnog reda“ pitanja kojima se javnost bavi, ogromne medijske prednosti, klijentelističkih mreža, upotrebe državnih resursa, personalizacije svih nivoa izbora, fragmentacije protivnika i spoljnopolitičkog pozicioniranja Srbije kao države sa kojom različiti veliki akteri imaju konkretan interes da sarađuju. Upravo kumulativni efekat tih mehanizama, a ne bilo koji pojedinačni instrument, objašnjava trajnost sistema koji jede srž naše budućnosti, ali je, bar do sada, bio nesmenljiv.

ON I SAMO ON

Centralni mehanizam klovnokratije je personalizacija. Ustav Srbije predsedniku daje veoma ograničena ovlašćenja u odnosu na Vladu, ali se politička rasprava i odlučivanje u praksi usmeravaju iz predsedničkog centra na način koji nije predviđen Ustavom. Taj raskorak između formalne i stvarne moći omogućava specifičan sistem odgovornosti: Veliki Klovn na mestu predsednika je glavni „dobitnik“ kada se otvaraju fabrike, povećavaju penzije ili najavljuju infrastrukturni projekti, dok se nepopularne ili tehničke odluke mogu formalno pripisati Vladi, ministrima, javnim preduzećima ili lokalnim strukturama vlasti. Politička vertikala je zato snažno „vučkokratska“, ali administrativno je dovoljno raspršena da bi omogućila selektivnu distancu od neuspeha.

Izborna strategija počiva na pretvaranju gotovo svakog glasanja u plebiscit o Vučiću, čak i kada se formalno biraju poslanici, gradonačelnici ili odbornici. „Vučićizacija“ čak i lokalnih izbora i učestali vanredni izborni ciklusi stvaraju okruženje u kojem opozicione partije i pokreti teško mogu da stvore jake figure na terenu i ostvare svoje dugoročne programe. Kult prevremenih izbora nije samo sredstvo za hvatanje protivnika nespremnim. On je mehanizam upravljanja sopstvenom koalicijom, disciplinovanja funkcionera, obnavljanja legitimiteta i pretvaranja krize u izborni sukob u kojem je organizaciona prednost SNS-a najveća. Raspisivanje parlamentarnih izbora za 25. oktobar 2026, više od godinu dana pre redovnog roka, posle skoro dve godine studentskih i građanskih protesta, još jednom pokazuje tu logiku, ali ovoga puta u znatno neizvesnijim okolnostima.

KLIJENTELIZAM

Klijentelizam je bitan za opstanak Vučićevog režima u najvećoj meri, mada to ne znači da svaki glasač SNS-a glasa zbog koristi koju mu „vučkokratija“ daje, niti da je svaka socijalna Vučić - Brnabić mera kupovina glasova. Ipak, pod vlašću Vrhovnog Klovna, pristup radnom mestu, uslugama, ugovorima, subvencijama ili statusnim pogodnostima u prepliće sa partijskom lojalnošću. To se najviše vidi u oblasti javnog sektora i delatnosti zavisnih od državnih ugovora. U Srbiji je skoro sasvim izbrisana granica između države i vladajuće partije.

Veliki broj ljudi, od čistača ulica, preko bibliotekara i radnika u fabrikama oružja, do administrativaca u opštinama, zavisi od SNS slugeranjstva. Ljudi se plaše za posao, i njihov strah je opravdan: dovoljno je pogledati kako izgleda obračun sa prosvetarima u Petoj beogradskoj ili Jovinnoj gimnaziji u Novom Sadu, pa videti o čemu je reč.

Veoma mali broj ljudi je spreman da se protivstavi takvom sistemu.

MOĆ MEDIJA

Medijska asimetrija je treći stub vlasti Vrhovnog Klovna. Tako je u aprilu 2026. vladajuća većina dobila oko 95% vremena namenjenog političkim akterima u centralnoj informativnoj emisiji RTS-a, a opozicija 5%. U septembru, 96% političkog vremena u Dnevniku dva pripalo je vladajućoj većini, a sam Vučić je zauzeo oko polovine tog vremena. Sa takvom medijskom moći mogla bi da vlada i moja baba, jer Vučić svojom medijskom klovnijadom definiše šta je glavna tema u društvu i državi, ko je legitiman akter političkog života, a glasanje preedstavlja kao izbor između „stabilnosti“ i „haosa“, razvoja i blokade, države i neodgovorne opozicije. Naravno, Vučić može da bije samo vezane protivnike, da ih pljuje na „Pinku“ i „Informeru“ kad ih nema u studiju, ali njemu to nimalo ne smeta. Čovek bez časti, spreman na sve, on uživa u svojoj moći i hoće da je što više proširuje. Praznodušnost traži apsolutnu moć!

POLUMRTVI BIRAČI

Svi znamo da za Vučića, godinama, glasaju mrtvi birači, jer biračke spiskove nema ko da nadzire. I mrtvaci uskaču iz grobova na glasačke listiće naprednjačke sekte.

Ali, bitniji su polumrtvi birači, o kojima imam nekoliko reči. I ovo nije nikakav „ejdžizam“ ( i ja imam pedeset sedam godina, i odavno mi je više prošlo nego što mi je ostalo ).

Jednu od ključnih baza birača vlasti čine stariji birači. Srbija je demografski polumrtva zemlja: 2023. godine 22,3% stanovništva bilo je starije od 65 godina. Postoji apsolutna veza između starosti i podrške SNS-u. Međutim, taj obrazac ne treba svoditi na karikaturu o „penzionerima koji glasaju za novac“. Kod dela starijih birača deluju iskustvo sankcija, inflacije, ratova i nestabilnosti devedesetih, veća zavisnost od penzijskog i zdravstvenog sistema, dominacija televizije kao izvora vesti, kao i vrednovanje poretka i predvidivosti. Razne vrste redovnih predizbornih i ostalih „podmićivanja“, koje podrazumeva povećanja penzija, jednokratne isplate, vaučere i subvencije, pojačavaju tu predstavljaju se kao neposredna zasluga Velikog Gospodara Vučića. Veliki broj naših penzionera ne misli da je penziju zaradio, nego mu novi Tito poklanja milostinju, i on mu duguje vernost.

Da banalizujemo ( neka mi oproste mudri penzioneri, koji veruju svojoj deci i unucima više nego Vrhovnom Klovnu): umesto da misli o grobnom mestu i glasa za grobno mesto ( uskoro i ja, sa svojih pedeset sedam godina, ulazim u zonu glasača za grobno mesto ), penizioner, uplašen od bolesti i smrti, od Vučića očekuje spas. On mu jednog dana poruči da će sutra nuklearni rat, i da ćemo svi izginuti. Sutradan, međutim, najavi povećanje penzija. I penzioner jednog dana umre, drugog vaskrsne, i tako životari. Redovno gleda vaćarenja na Pinku, seća se svoje seks-mladosti pod Brozom ( „Moj kolega, demokratija je, ljubi curu, ne pitaj čija je“), i misli da bi, ako vidi nekog drugog umesto Vučića na TV ekranu, to bio dokaz da je umro i da gleda program sa one strane groba. A Vučić mu liči čas na voljenog druga Tita, a čas na njegovo dete, siromašnog studenta, koji se muči u memljivom stanu u Beogradu i uči, uči, samo uči, da bi njemu, penzioneru, bilo bolje. Jer svaki penzioner je Vučićev tata i svaka penzionerka je Vučićeva mama.

To je sramna manipuplacija starim ljudima, ali je to – istina. Bestidni Klovn je veoma svestan šta radi, i radi to uspešno.

VUČIĆEVI STRANI GOSPODARI

Spoljna politika je ključna za klovnokratiju. Tvrdnja da „EU, SAD, Kina i Rusija podržavaju Vučićev režim“ možda nije sasvim dokaziva, ali se može reći da svako ima interese zbog kojih sarađuje sa srpskim rukovodstvom i često odvaja pitanja demokratije od pitanja bezbednosti, ekonomije, energetike ili Kosova. EU je ubedljivo najvažnije ekonomsko i institucionalno „sidro“ Srbije i potrebni su joj predvidivost na Zapadnom Balkanu, saradnja u „dijalogu“ Beograda i Prištine, kontrolisana regionalna politika i pristup neophodnim sirovinama. SAD imaju bezbednosne, energetske i regionalne interese, a u julu 2026. pokrenut je prvi krug strateškog dijaloga Srbije i SAD. Kina Srbiju vidi kao politički prijateljsku evropsku tačku za infrastrukturu, industriju i trgovinu, a sporazum o slobodnoj trgovini stupio je na snagu 2024. Ako se tome doda kineski kolonijalni režim u Istočnoj Srbiji, sve je jasno. Rusija zadržava izvesne energetske, istorijske i simboličke poluge i značaj zbog Kosova u Savetu bezbednosti, iako je rat u Ukrajini povećao troškove te veze. Vučićeva veština je u tome svakom akteru nudi dovoljno da ima razlog za saradnju, ali izbegava potpuno svrstavanje koje bi zatvorilo druge kanale. Dodajmo tome i krajnje rizično savezništvo sa Dron Državom Izraelom, koje nas, ako se Bliski Istok još više zapali, može skupom stajati.

Naravno, na njega se vrše pritisci da se svrsta, ali ne tako što žele da ga smene, nego mu samo prete smenom, jer znaju da će SNS judokratija nastaviti izdajničku politiku. Evropska komisija 2026. iznosi veoma oštre ocene o političkom pritisku na pravosuđe, medijskom pluralizmu, javnim nabavkama i pritiscima na civilno društvo; Parlamentarna skupština Saveta Evrope ukazuje na česte prevremene izbore, polarizaciju i probleme medijskih sloboda. SAD su istovremeno sposobne da produbljuju strateški dijalog i da sankcijama ruskom vlasništvu u NIS-u nametnu Srbiji ozbiljne troškove. Pa ipak, kad treba, tu su i EUrusla fon der Lajen i svi njeni drugari da ga podrže. Dozvoljavaju mu i polusvečanu sahranu generala Mladića, za koju bi režim koji im ne odgovara tri puta dnevno bombardovali ( simbolički, a možda i stvarno ). Jer, Vučić je, kao donedavno Milo Đukanović u Crnoj Gori ili Edi Rama u Albaniji, nesmenljiv: on obavlja sve neophodne prljave poslove za Zapad i iznutra urušava srpski narod, uvek ogrnut trobojkom i uz trubače pod šatrom.

EKSPO KAO CILj

EKSPO 2027 i širi program „Skok u budućnost – Srbija 2027“ pokazuju kako se politička ekonomija velikih projekata uklapa u sistem. Vlada razdvaja vrednost same EKSPO lokacije, oko 1,2 milijarde evra, od šireg paketa 323 projekta vrednog 17,8 milijardi evra. Poseban zakon predviđa da određena specijalna privredna društva ne primenjuju Zakon o javnim nabavkama, što Vlada pravda rokovima i specijalnom prirodom projekta. Politički značaj ovakvih investicija je dvostruk: one proizvode vidljive objekte i narativ modernizacije, a istovremeno nadziru ogromne tokove javnog novca, uz zloupotrebu ugovora i stvaranje zavisnosti u kojima je institucionalna „transparentnost“ ( providnost, Srbine, porozirnost ) od presudnog značaja. A nema je. I neće je biti.

Pljačka je u toku.

Zapad podržava tu pljačku. Vučić im je još uvek potreban.

Nije samo tako kod nas. Tako je i u Albaniji.

Ogromni protesti protiv režima u Tirani traju, ali Edija Ramu niko ne može da smeni.

To je model.

RAMA I VUČIĆ: ISTI MODEL VLASTI

U tekstu „Albanija, „dobri učenik“ ostavljen na cedilu“, čiji su autori Žan-Arno Derans i Loran Žeslan ( objavljen je u časopisu „L` Mond Diplomatik“ 2019. godine ), data je analiza režima Edija Rame u Albaniji. Ko čita, odmah vidi ogromne srodnosti između Vučića i Rame. ( Inače, Rama kaže da je Vučić njegov brat ).

Koji model postoji u i u Albaniji i u Srbji?

U ekonomiji, država podstiče privatizaciju, javno-privatna partnerstva i investicije oslonjene na jeftin rad. U urbanizmu, rast nekretnina i veliki projekti postaju glavni simbol modernizacije. U politici, vlast se koncentriše oko jedne dominantne stranke i njenog lidera, dok je opozicija slaba, kompromitovana ili institucionalno odsutna. U medijima, vlasničke i političke veze ograničavaju prostor za kritičko izveštavanje. U međunarodnim odnosima, zapadni partneri daju prednost stabilnosti i regionalnoj saradnji. U društvu, nezadovoljstvo se delom kanališe kroz emigraciju.

Taj poredak francuski autori ne opisuju kao klasičnu diktaturu. Postoje izbori, stranke, mediji, privatizovana privreda, nevladine organizacije i mogućnost protesta. Ali formalno postojanje institucija nije isto što i njihova efektivna autonomija. Autoritarna komponenta pojavljuje se u asimetriji moći: vladajuća struktura ima veći pristup državnim resursima, medijskom uticaju, poslovnim savezima i institucionalnim mehanizmima nego njeni protivnici. Neoliberalna komponenta pojavljuje se u sistematskom širenju tržišne logike na oblasti koje su ranije imale javni karakter.

Važna je i činjenica da se ova dva elementa međusobno podržavaju. Slabi sindikati olakšavaju održavanje niskih troškova rada. Ograničena medijska kritika smanjuje političku cenu neprozirnih ugovora. Javno-privatna partnerstva stvaraju dugoročne veze između vlasti i poslovnih grupa. Veliki investitori imaju interes da politička situacija bude predvidljiva, a vlast dobija ekonomske saveznike koji zavise od državnih dozvola, tendera i urbanističkih odluka. Tako se politička i ekonomska moć međusobno pojačavaju.

Istovremeno, sistem klovnokratske vlasti proizvodi svojevrsnu ideologiju „mi nemamo alternativu“. Niske plate predstavljaju se kao cena privlačenja investicija. Privatizacija je jedini put ka efikasnosti. Veliki gradski projekti su nužni znak evropeizacije. Jaka vlast je uslov stabilnosti. Kada se svaki element predstavi kao tehnička nužnost, prostor demokratske rasprave se sužava. Politička pitanja pretvaraju se u pitanja menadžmenta.

Protesti studenata, rudara, sindikalaca, umetnika vraćaju politiku u sfere koje vlast želi da predstavi kao tehničke: 2019. godina je bila burna, i narod nije pristajao na laži i prevare Raminog sistema. Studenti su tvrdili da finansiranje univerziteta nije samo pitanje budžetske racionalnosti nego pitanje jednakog pristupa obrazovanju. Rudari su pokazali da se njihov rad plaća ljudskim životima i stagnacijom zarada. Radnici u kol-centrima su dizali glas jer su bili mnogo manje plaćeni nego bilo gde u Evropi. Umetnici su branili ideju da vrednost gradskog prostora nije isto što i njegova tržišna cena. I svi su bili jasni: postoji razlika između modernizacije i demokratizacije. Tirana možda izgleda modernije, digitalnije i kosmopolitskije, ali je pod vlašću jednog mafijaškog ličnog režima.

Stvar je prosta: kapitalizam se može konsolidovati u politički poluautoritarnom okruženju. Za investitore čak može biti privlačna vlast koja može brzo da donosi odluke, kontroliše proteste i garantuje niske troškove. U tom smislu, nedostatak jakih sindikata ili snažne institucionalne opozicije nije slučajni nedostatak razvoja, već potencijalna ekonomska prednost za određene tipove kapitala. Ramina čuvena izjava o Albaniji kao vrhunskoj zemlji za investicije jer je „bez senata, bez sindikata, bez radikalne levice“ jeste dijagnoza čitavog modela.

Kako kod Rame, tako i kod Vučića.

IMA LI NADE NA IZBORIMA?

Vučićeva politička veština pre svega se sastoji u kombinovanju različitih instrumenata koji se međusobno pojačavaju: popularnost i prisila postoje istovremeno, a izbori nisu ni potpuno fiktivni ni potpuno ravnopravni. Spoljna podrška režimu nije ideološka, nego je krajnje interesna. Sistem Vrhovnog Klovna je zato dugo bio otporan. Ipak, izbori 25. oktobra 2026. dolaze u trenutku kada su uobičajeni mehanizmi klovnokratije pod većim pritiskom: studentski pokret je nova vrsta protivnika, ankete se dramatično razilaze, evropske kritike su oštrije, a lična tranzicija Vučića iz predsedničke u moguću premijersku funkciju nije više tako jednostavna. Politički šibicar koji je godinama koristio neizvesnost u svoju korist sada se suočava sa izborima čija je neizvesnost stvarna.

Kako će se sve završiti?

To se ne zna. Nikad nije bilo napetije. Vrhovni Klovn je spreman na svaku vrstu obračuna sa našom decom i svima koji se ne mire sa lažju i pljačkom. Veliki ulog je u pitanju: Srbija ili mafija! Klovnokratija je mafija, a mi smo Srbija.

Ipak, ne sumnjajmo: Vučićevi zapadni nalogodavci su spremni da ga podrže, jer su ga oni i stvorili. U knjizi depeša Vikiliksa ( Vojislav Šešelj, „Vikiliks mi javalja“, SRS, Beograd 2012. ) to se jasno vidi. I vidi se ko su radikali koji na izbore oktobra 2026. izlaze na Vučićevoj listi.

SETIMO SE 2008: NASTANAK NAPREDNjAKA

Jesen 2008. donosi događaj koji je, iz današnje perspektive, jedan od najznačajnijih u našoj političkoj priči posle 5. oktobra 2000: raspad vrha Srpske radikalne stranke i formiranje Srpske napredne stranke. Depeša američke ambasade iz Beograda, objavljene u okviru projekta Vikiliks, 9. septembra 2009. beleži da je Tomislav Nikolić 5. septembra podneo ostavku na stranačke funkcije i ubrzo osnovao novi poslanički klub. Neposredan povod bio je spor oko Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Nikolić je najavio da će SRS podržati SSP, dok je Vojislav Šešelj iz Haga insistirao na suprotnom. Ambasada ovaj raskol vidi kao mogućnost da SRS postane politički anahronizam i da se stvori nova nacionalno-konzervativna, ali proevropski prihvatljivija opcija.

Kada Nikolić u oktobru predstavlja Srpsku naprednu stranku, on govori o „mostu između Istoka i Zapada“, evropskoj budućnosti i spremnosti za razgovor čak i sa državama koje su priznale Kosovo, američki izvestioci to smatraju ohrabrujućim, ali upozoravaju da je reč pre svega o retorici dok god se ne vidi jasan program o Velikoj Srbiji, Haškom tribunalu i odnosima sa susedima. Na osnivačkom kongresu 21. Oktobra 2008. Nikolić i Vučić namerno izbegavaju staru zapaljivu retoriku o Kosovu i Hagu, ističu „otvorenost“, „promene“ i želju za članstvom u EU. Diplomatska zajednica zapadnih zemalja je vidljivo prisutna u prvom redu, što samo po sebi ima simbolički značaj. Nikolić i Vučić su bili izabrani kao pogodni instrumenti stranih centara moći, da su tajkuni finansirali novu stranku i da je postojao koordinisan projekat Tadićevog okruženja i zapadnih ambasada.

U depeši od 9. septembra 2008. se prenosi tvrdnja sagovornika da je Nikolić promenio stav prema SSP-u posle sastanka sa Tadićem, za koji se pobrinuo biznismen Miroslav Mišković. Do 2009. američka ambasada već beleži da je SNS postala snažna opoziciona stranka. Lokalni izbori u Zemunu i na Voždovcu pokazuju da naprednjaci preuzimaju veliki deo biračkog tela SRS-a i mogu da ugroze DS. Javlja se čak i rasprava o mogućnosti koalicije DS–SNS, što uznemirava druge članice vladajuće koalicije. Do početka 2010. depeše SNS opisuju kao najveću opozicionu stranku, koja u anketama dostiže približno isti nivo kao DS, oko trideset procenata. Za manje od dve godine, dakle, politički akter koji tek pokušava da dokaže da je zaista napustio radikalsku platformu postaje centralni konkurent vlasti.

Bio je to jedan od najbržih ideoloških i organizacionih preobražaja u novijoj srpskoj politici.

NATO Zapad se 2008. godine tome radovao. I dalje se raduju svakoj Vučićevoj izdaji. I dok god im Vrhovni Klovn pruža povode za radost, oni će ga držati na vlasti. Zato studentski pokret ne mora samo da se bori protiv Vučića i njegove stranačko – mafijaške hobotnice, nego i da pokuša da dokaže okupatorima Srbije, to jest NATO Zapadu, da njihov dosadašnji odani kolaboracionista više nije garant stabilnosti. Ni lokalne, ni regionalne.

Kao i uvek, po reči Njegoševoj, „nade više nema ni u koga, do u Boga i u svoje ruke“. I nadajmo se, ne odustajmo!