Nova američka diplomatska inicijativa prema Moskvi otvorila je neobičnu situaciju: državni sekretar govori o posredovanju i nastavku pregovora, dok najosetljiviji kontakti sa ruskim vrhom prolaze preko drugih ljudi iz okruženja američkog predsednika.
Skot Riter smatra da to nije slučajnost. On tvrdi da je Marko Rubio izgubio poverenje ruske strane posle ranijih razgovora i da zbog toga više nije centralna figura kanala preko kojeg Vašington pokušava da komunicira sa Moskvom.
Rubio je nedavne razgovore opisao kao sadržajne, uz napomenu da su razmatrane nove ideje, ali da obe strane i dalje imaju jasne crvene linije. Istovremeno je govorio o spremnosti SAD da igraju ulogu posrednika.
Problem je što Rubio nije bio čovek koji je otišao u Moskvu. U neposrednom kontaktu sa ruskim vrhom pojavili su se Stiv Vitkof i Džared Kušner, dok je u posebnom kanalu učestvovao i direktor CIA Džon Retklif.
Riter taj raspored povezuje sa ranijim susretom Vladimira Putina i Donalda Trampa na Aljasci. Prema njegovoj verziji događaja, Putin je tada izneo kompromis koji su Tramp i Rubio prihvatili, posle čega je ruska strana nastavila da postupa u uverenju da dogovor postoji.
Kasnije je, prema istom tumačenju, Rubio tvrdio da konačnog dogovora nije bilo već da su samo iznete određene ideje. Upravo tu se, po ovoj proceni, dogodio lom poverenja.
Dodatnu komplikaciju predstavlja pitanje američke neutralnosti. U razgovoru je prikazana ranija Rubijeva izjava u kojoj otvoreno govori da SAD isporučuju oružje Ukrajini, ne Rusiji, i uvode sankcije Rusiji, ne Ukrajini, zaključujući da je Vašington jasno izabrao stranu.
Kada isti zvaničnik kasnije govori o ulozi posrednika, Moskva ima razlog da oba iskaza posmatra zajedno. To ne znači da SAD ne mogu da posreduju, ali pokazuje koliko je poverenje postalo važan deo pregovaračkog procesa.
Riter zbog toga pravi zanimljivo poređenje sa Retklifom. Iako direktor CIA predstavlja instituciju koja je duboko uključena u američku podršku Ukrajini, ruska strana, po njegovom tumačenju, barem zna sa kim razgovara i kakvu politiku ta institucija predstavlja.
U diplomatiji protivnik ne mora da bude prijatelj da bi pregovori funkcionisali. Mnogo je važnije da druga strana veruje da će preneta poruka ostati ista kada se delegacija vrati kući.
Vitkof i Kušner u tom modelu nemaju ulogu ljudi koji samostalno određuju američku politiku. Njihova vrednost upravo je u tome što mogu da prenesu poruku predsednika, saslušaju ruski odgovor i vrate ga u Vašington.
To objašnjava zašto formalna hijerarhija ne mora uvek da odgovara stvarnom diplomatskom uticaju. Državni sekretar može imati najvišu funkciju u američkoj diplomatiji, ali ako druga strana ne veruje njegovim porukama, ključni razgovor može se preseliti u sasvim drugi kanal.
Webtribune
