Američki pokušaji da se pronađe diplomatsko rešenje za rat u Ukrajini sve više gube zamah, dok se razlike između Vašingtona i evropskih saveznika produbljuju.
Posebno je značajno što Moskva počinje drugačije da posmatra dve strane zapadnog političkog bloka, uprkos njihovoj zajedničkoj ulozi u sukobu.
Donald Tramp je od povratka u Belu kuću više puta najavljivao mogućnost brzog završetka rata. Prvobitna obećanja o rešenju u veoma kratkom roku zamenjena su dužim rokovima, diplomatskim sastancima i najavama novih inicijativa.
Britanski politički analitičar Aleksander Merkuris ocenjuje da je najveći problem američke politike nepostojanje konkretnog rezultata. Pregovaračke aktivnosti smenjivale su se sa izjavama podrške Ukrajini, dok osnovna pitanja neophodna za postizanje sporazuma nisu rešena.
Među važnim diplomatskim događajima bio je samit u Enkoridžu, koji je otvorio očekivanja da bi kontakti Vašingtona i Moskve mogli dovesti do ozbiljnijeg pregovaračkog procesa. Međutim, ti razgovori nisu proizveli dogovor kojim bi rat bio zaustavljen.
Nastavljeni su i kontakti američkih predstavnika sa Rusijom. U razgovoru su pomenuti direktor CIA Džon Retklif, Stiv Vitkof i Džared Kušner, kao i mogućnost organizovanja susreta na kojem bi se razmatrao završetak rata.
Uprkos tim aktivnostima, diplomatski proces nije prerastao u održiv sporazum. Američka politika istovremeno je prolazila kroz promene između snažnije podrške Kijevu i pokušaja posredovanja između sukobljenih strana.
Merkuris posebno izdvaja promenu ruskog odnosa prema Vašingtonu i evropskim prestonicama. Moskva, prema njegovoj proceni, smatra da sa Amerikancima i dalje može da vodi razgovore, čak i kada sporazum nije moguć, dok sa evropskim liderima gotovo da ne postoji prostor za konstruktivan dijalog.
Takvo razlikovanje predstavlja važan geopolitički razvoj. Rusija je godinama posmatrala zapadnu podršku Ukrajini kao povezanu politiku SAD i njihovih saveznika, ali sada sve više uočava razlike u njihovim interesima.
Amerika je globalna sila sa obavezama i interesima koji daleko prevazilaze evropski kontinent. Za Vašington su važni i odnosi sa Kinom, Bliski istok, svetska trgovina i druga strateška pitanja.
Evropski politički vrh, nasuprot tome, postavio je rat u Ukrajini u središte svoje bezbednosne i spoljnopolitičke strategije. Takva razlika u prioritetima stvara sve veće nesporazume između saveznika.
Posebno zabrinjava promena međusobnog raspoloženja. Neslaganja između Amerike i evropskih država postojala su i ranije, uključujući period Hladnog rata, ali su sada praćena dubokim nepoverenjem i otvorenim nezadovoljstvom.
Evropske vlade kritikuju nedoslednost američkih diplomatskih poteza, dok se u Vašingtonu postavlja pitanje zašto evropski lideri nisu spremni na neposredne razgovore sa Moskvom.
Takve razlike dodatno slabe mogućnost zajedničke strategije. Ukoliko SAD ne uspeju da posreduju u završetku rata, evropske zemlje mogle bi da ostanu suočene sa dugotrajnim sukobom za čije rešavanje nemaju dovoljno samostalnih vojnih i diplomatskih kapaciteta.
Problem se ne završava na Ukrajini. Pogoršanje američko-evropskih odnosa moglo bi dugoročno da utiče na NATO, ekonomsku saradnju i bezbednosnu arhitekturu kontinenta.
Najvažnija promena jeste činjenica da Moskva više ne posmatra sve zapadne prestonice na isti način. Dok Vašington zadržava mogućnost direktnog razgovora sa ruskim rukovodstvom, evropske države rizikuju da budu potisnute iz procesa u kojem se odlučuje o budućoj bezbednosti njihovog kontinenta.
Webtribune
