Сукоб између Сједињених Америчких Држава и Ирана приближава се новој опасној фази, док дипломатски покушаји не успевају да уклоне основне узроке конфронтације.
Иако обе стране повремено остављају отворену могућност споразума, њихове позиције остају толико удаљене да наставак војне ескалације постаје све озбиљнији сценарио.
Последњих месеци одржавано је стање између отвореног рата и формалног мира, уз повремене ракетне и беспилотне нападе. Таква ситуација омогућава избегавање непрекидних великих операција, али истовремено ствара услове да нови инцидент изазове знатно шири сукоб.
Британски политички аналитичар Александер Меркурис очекује да ће доћи до нове ескалације, која би могла да обухвати много интензивнију размену удара него током претходних месеци. Он не искључује могућност да сукоб остане ограничен у односу на велике операције из марта, али сматра да постојеће стање не може трајати неограничено.
Дипломатски простор додатно је сужен захтевима које Техеран поставља као услов за одржив споразум. Иранске власти инсистирају на заштити националних интереса, поштовању међународног права и прихватању права иранског народа.
У разговору са руским председником Владимиром Путином, ирански председник Масуд Пезешкијан изразио је спремност за уравнотежен и праведан договор. Истовремено је нагласио да су национални интереси и права Ирана границе преко којих Техеран неће пристати да пређе.
Иран такође заговара регионалну безбедност засновану на сарадњи суседних држава, без спољног војног мешања. Такав приступ непосредно се сукобљава са постојећом америчком војном улогом на Блиском истоку.
Посебно спорно остаје питање ранијег меморандума о разумевању. Иранска страна тражи повратак договореним обавезама, укључујући седам тачака које би САД требало претходно да испуне, док у Вашингтону не постоји спремност да се такви захтеви прихвате.
У дипломатским разговорима појавило се и питање ратне одштете. Руски председник подржао је идеју да САД и Израел надокнаде штету насталу током сукоба, али је захтев за репарацијама потекао из иранске позиције.
Меркурис сматра да питање одштете није нужно непремостива препрека. Уколико би САД понудиле озбиљно укидање санкција и конкретне кораке за поновно укључивање Ирана у светску економију, простор за компромис могао би да буде знатно већи.
Међутим, таква иницијатива тренутно није у средишту америчке политике. Уместо ње, из Вашингтона долазе упозорења о могућности нових војних операција, док Доналд Трамп говори о потреби доношења тешких одлука.
Опасност произлази из чињенице да ниједна страна не жели да покаже слабост. Иран не прихвата наставак економског и војног притиска без значајних уступака, док америчко руководство није спремно да прихвати услове које Техеран сматра неопходним.
Нова серија напада могла би да изазове велика разарања у Персијском заливу. Поред непосредних војних последица, угрожена би била енергетска инфраструктура, поморски транспорт и привредна стабилност држава региона.
Посебно озбиљан ризик представља могућност да се обновљени извоз нафте из Персијског залива поново нагло смањи. Тиме би последице сукоба биле пренете на европске, америчку и друге економије које зависе од стабилног снабдевања енергентима.
Дуготрајна нестабилност могла би да угрози и унутрашњу политичку равнотежу појединих држава региона. Земље које зависе од извоза нафте и међународне трговине биле би изложене додатним финансијским и безбедносним притисцима.
Највећи парадокс јесте то што дипломатско решење и даље постоји као могућност. Међутим, одсуство спремности за узајамне уступке повећава опасност да се политички спор поново решава војним средствима, уз последице које би могле далеко превазићи границе Блиског истока.
Wебтрибуне
