Амерички војни и политички притисак на Иран производи последице које се све више разликују од циљева Вашингтона. Уместо слабљења иранског државног руководства, наставак сукоба подстиче окупљање становништва око државних институција и смањује простор за унутрашње политичке промене.
Амерички државни секретар Марко Рубио оштро је критиковао иранске власти, оптужујући их да су одговорне за тешку економску ситуацију. Према његовом објашњењу, средства која би требало да буду уложена у инфраструктуру, путеве и побољшање животног стандарда усмеравана су на наоружавање и подршку организацијама као што су Хезболах, Хамас, Хути и оружане групе у Ираку.
Британски политички аналитичар Александер Меркурис сматра да такве изјаве занемарују последице америчких војних операција и дуготрајног економског притиска на Иран. Вашингтон критикује стање иранске економије, али истовремено наставља политику која додатно погоршава услове живота становништва.
Посебан проблем представља начин на који се америчке изјаве доживљавају унутар Ирана. Позиви грађанима да одговорност за економску кризу траже искључиво у сопственом руководству могу бити схваћени као подстицање нових протеста и покушаја промене власти.
Таква политика долази после ранијих немира и протеста, укључујући догађаје из јануара, када су унутрашње политичке напетости већ показале колико је иранско друштво подељено. Међутим, војни напади на земљу мењају однос дела становништва према спољним противницима.
Грађани који нису подржавали иранску власт сада могу да посматрају САД као непосредну претњу сопственој земљи. У таквим околностима политичко неслагање са државним руководством не мора да значи спремност на сарадњу са страном силом која изводи војне операције против Ирана.
Меркурис указује да се унутар иранског друштва води расправа између присталица дипломатског споразума и оних који сматрају да је потребно припремити земљу за дуготрајан сукоб. Оштра америчка реторика и наставак војног притиска повећавају утицај друге групе.
Према тој процени, све више Иранаца закључује да споразум са Вашингтоном није поуздана гаранција безбедности. Уместо очекивања да ће преговори довести до трајног решења, расте подршка јачању одбрамбених способности и припреми за наставак конфронтације.
Значајну улогу има и чињеница да Иран поседује унутрашње ресурсе који омогућавају дуготрајнији отпор економском притиску. Земља располаже великим енергетским резервама, значајном индустријском и технолошком основом и релативно високим степеном самосталности у производњи хране.
Иран такође није потпуно изолован од међународне трговине. Поред поморских путева кроз Ормуски мореуз, постоје копнене везе преко Пакистана и правци према Каспијском мору, који омогућавају одржавање дела економских односа са другим државама.
Због тога стратегија чекања економског слома Ирана може захтевати много више времена него што америчко руководство очекује. Дуготрајни притисак истовремено повећава спремност друштва да прихвати материјалне тешкоће уколико их доживљава као цену националног опстанка.
У ратним околностима становништво често показује већу спремност на одрицања него у мирнодопском периоду. То посебно долази до изражаја када се сукоб представља као борба за опстанак државе, а не само као спор између политичких руководстава.
Вашингтон се тако суочава са озбиљним проблемом. Политика која би требало да ослаби иранске власти може додатно да учврсти њихову унутрашњу позицију, смањи утицај присталица компромиса и продужи сукоб.
Уколико се такав развој настави, амерички притисак неће приближити политичко решење, већ ће повећати вероватноћу дуготрајне конфронтације са Ираном.
Wебтрибуне
