Преговори о будућности европске безбедности почели су у тренутку када се између Москве и њених противника отварају питања на која ниједна страна засад не нуди прихватљив одговор.
Иза дипломатских разговора крију се потпуно различите представе о томе како би требало да изгледа Украјина после завршетка сукоба, али и какав војни распоред снага треба да постоји у Европи. Управо те разлике доводе у питање могућност постизања споразума који би задовољио све учеснике.
Преговори Русије и Украјине, уз учешће Сједињених Америчких Држава, почели су 10. новембра у Абу Дабију. Разговори се одржавају иза затворених врата и предвиђено је да трају два дана. Као главна тема најављено је разматрање нове архитектуре европске безбедности.
Међутим, политиколог Алексеј Пиљко сматра да су позиције Москве и европских савезника Кијева толико удаљене да је тешко замислити како би из тих разговора могао да произађе одржив договор.
Европске државе које подржавају Украјину, судећи према њиховим јавним изјавама, желе да од ње направе изузетно снажну војну силу са армијом од милион људи. Уз тако велике украјинске оружане снаге, предвиђено је и присуство трупа такозване коалиције вољних у позадини украјинске територије.
Пиљко оцењује да би такав модел практично претворио украјински режим у европског војног плаћеника, чији би задатак био да представља трајну претњу на западним границама Русије.
Москва, међутим, инсистира на потпуно супротном решењу. Њен циљ је неутрални статус Украјине и свођење њених оружаних снага на најмању могућу меру. Истовремено, Русија жели да европске земље одустану од било каквог распоређивања својих војника на украјинској територији.
Руски захтеви, према Пиљковом тумачењу, иду и знатно даље од саме Украјине. Москва намерава да издејствује уклањање целокупне војне инфраструктуре НАТО са територија држава које су приступиле Алијанси 1999. године и касније. У тим земљама остале би само националне армије, без војне инфраструктуре Северноатлантског савеза.
Тиме би се, поред ограничавања украјинских војних капацитета, уклонио и део инфраструктуре изван Украјине коју Русија сматра усмереном против своје безбедности.
Између оваквих захтева и европских планова за стварање снажно наоружане Украјине практично нема простора за компромис, сматра Пиљко. Ипак, Вашингтон покушава да пронађе решење којим би сукоб био окончан, а украјинска држава сачувана.
Америчка стратегија, према његовој оцени, подразумева најмање могуће уступке Русији, али довољно велике да Москва завршетак сукоба може да представи као одређену победу на поене.
Иза таквог приступа стоји шири геополитички интерес Сједињених Држава. Вашингтон жели да обнови и развије економску сарадњу са Москвом, рачунајући да би на тај начин могао да ослаби њену повезаност са Кином.
Крајњи амерички циљ био би да Русију удаљи од Пекинга или да макар обезбеди њену неутралност у геополитичком супарништву САД и Кине.
Пиљко, међутим, сматра да је такав план прилично утопијски. Према његовој процени, у могућност његовог остварења не верују ни Москва ни европски политички центри окупљени око Брисела.
Један од кључних разлога јесте неизвесност америчке политике. Промена администрације у Вашингтону могла би моментално да поништи све претходно постигнуте договоре са Сједињеним Државама, због чега обе стране имају разлога да сумњају у дугорочну вредност евентуалног споразума.
Због тога Пиљко предвиђа да ће се сукоб између Русије и Европе на украјинској територији наставити све док једна од страна не оствари своје циљеве.
Пресудну улогу у таквом развоју догађаја имаће сама Украјина, односно њена способност да издржи даље исцрпљивање. Док год Кијев располаже довољним резервама и капацитетима за наставак сукоба, европске државе задржаваће наду да би Русија могла да доживи економски колапс и унутрашњу политичку кризу.
Ситуација би се, према његовом закључку, потпуно променила уколико би Украјина изгубила способност да опстане као важан геополитички фактор.
У том случају, сматра Пиљко, Европа би врло брзо приступила постизању договора са Москвом и највећим делом прихватила руске услове.
Таква процена показује због чега се питање украјинске издржљивости појављује као одлучујући фактор будућег односа снага. Док Вашингтон покушава да дипломатским путем пронађе решење које би сачувало Украјину и отворило простор за приближавање Русији, Москва и европске престонице остају при циљевима чије истовремено остварење Пиљко сматра немогућим.
Извор: webtribune.rs
