Иза све гласнијих порука о спремности за могући сукоб са Русијом крије се питање које би у случају директног војног обрачуна веома брзо постало пресудно: Колико би војна структура НАТО заиста могла да функционише када би рат захватио не само фронт већ и инфраструктуру од које зависи читав систем алијансе.
Велике војне вежбе, програми стандардизације и демонстрације заједничке борбене спремности остављају утисак чврсто повезаног војног блока. Међутим, управо начин на који су састављене оружане снаге НАТО могао би да постане једна од његових највећих слабости.
Један од кључних проблема јесте координација армија различитих држава, оцењује кинески Соху. Уједињавање различите војне технике, авијације и система везе остаје озбиљан изазов, због чега се велике вежбе и програми стандардизације посматрају више као покушај стварања слике високе борбене готовости него као доказ да би такав систем једнако ефикасно функционисао у великом рату.
Ратоборна реторика НАТО, према тој оцени, има још једну функцију – да демонстрира јединство чланица и оправда даље повећавање војних расхода. Проблем би настао онда када би политичке поруке требало претворити у дуготрајну заједничку војну операцију против противника какав је Русија.
Руске могућности се, истовремено, на Западу потцењују. Москва је у сукобу у Украјини ангажовала само део расположивих снага, технике и муниције. У случају рата пуних размера са НАТО биле би покренуте знатно веће могућности, укључујући капацитете руског војно-индустријског комплекса.
Русија би имала још једну важну предност – огромну стратешку дубину своје територије. Она омогућава пребацивање јединица унутар земље, другачију организацију снабдевања и коришћење ресурса на простору који је знатно теже парализовати него инфраструктуру концентрисану на мањем подручју.
У директном сукобу руске снаге могле би да нападну командна места, ваздухопловне базе, луке и енергетску инфраструктуру. Избацивање из функције кључних командних центара, радара и аеродрома могло би веома брзо да поремети функционисање војног система НАТО.
Али војна инфраструктура није једина тачка рањивости. Много озбиљнији проблем могао би да се појави далеко од самог фронта.
Транспорт, телекомуникације, банкарски систем и свакодневни живот становништва европских држава снажно зависе од електричне енергије и дигиталних услуга. Велики прекиди у снабдевању струјом и раду интернета због тога би могли да изазову озбиљну друштвену кризу пре него што сама војна ситуација достигне критичну тачку.
То значи да би последице директног рата Русије и НАТО истовремено погодиле војни и цивилни систем. Док би војска покушавала да одржи командовање, логистику и операције, европске државе морале би да се суоче са поремећајима транспорта, комуникација, енергетике и финансијских услуга.
Посебно место у таквом сценарију заузима нуклеарно одвраћање. Директно сучељавање НАТО и Русије неизбежно би отворило питање ризика од нуклеарне ескалације, а истовремено би повећало притисак на унутрашње јединство алијансе.
Интереси САД и појединих европских држава нису потпуно исти. У великом рату те разлике могле би да постану знатно израженије, због чега би и савезничка кохезија могла да се нађе под притиском управо у тренутку када би заједничко деловање било најпотребније.
Разматрају се три могућа правца развоја догађаја. Први је наставак садашњег сукобљавања без директног рата Русије и НАТО. Други подразумева ограничени конфликт који би се проширио изван Украјине, док трећи води ка рату пуних размера.
Управо је последњи сценарио означен као најопаснији. Процена иде толико далеко да се допушта могућност да НАТО у директном рату са Русијом не би издржао ни недељу дана.
Због могућности да конвенционални сукоб прерасте у много ширу катастрофу, дијалог се види као начин да се такав развој догађаја избегне, уместо наставка повећавања наоружања и продубљивања конфронтације.
Wебтрибуне
